Tuesday, January 21, 2020

NAŠ ĐEDO JOVICA ĆULIBRK




        Piše Milan Santrač



                                 NAŠ  ĐEDO  JOVICA  ĆULIBRK



Često se sjetim svoga đede naročito oko Sv.Jovana, valjda zato što je to bila njegova krsna slava, što je on smatrao veoma važnim i trudio se da taj dan učini što svečanijim i radosnijim kako za svoje ukućane tako i za goste. Moje tri sestre i ja smo ga zvali đedom kao i ostale sestre od tetaka a bilo ih je dosta jer su se, Bog zna zašto, više rađala ženska djeca. Dugo sam bio jedini brat među njima, dosta godina kasnije dobili smo još dvojicu braće ali oni nisu živjeli blizu nas pa sam i dalje ostao privilegovan među sestrama.
Kod đede se kuća za slavu posebno spremala. Pralo se i čistilo sve, čak i ona mjesta mjesta gdje se rijetko zalazilo ili zavirivalo, u vajatu, ispod kreveta ili u ganjku gdje se čuvao sir i kajmak kao i ostali mrs koliko ga je bilo. Nekoliko dana pred slavu sva ženska čeljad u kući se daju na posao kako bi kuću doveli u red. Iz ormana se vadila i provjetravala posteljina, biljci i razni prekrivači. Među gostima će biti onih koji će doći iz daleka i konačiti jednu a možda i dvije noći pa ne bi valjalo da se biljci i jastuci osjećaju na ustajalost. A kad te poslove privedu kraju zasukaće rukave te mijesiti pite savijače i one što se slažu, uštipke i jednostavne kolače koji nisu mnogo slatki ali su ih sva djeca voljela jer su mirisali na vanilu.

Đedo je preuzimao brigu oko ražnjeva i mesa. Još davno je isplanirao šta će se peći, koliko je potrebno da se ljudi valjano ugoste i da pretekne, da im se malo spakuje za puta. Kad bi žene završile svoj dio posla i on istavio ražnjeve sa vatre, svi bi pristupili spremanju sobe i postavljanju stolova.

U kući je uvijek bila jedna veća soba sa više kreveta a za slavu se raspremala i u nju se unosili dugački stolovi. Neke krevete bi rastavili i iznijeli u onaj dio kuće gdje je uvijek bilo ognjište sa verigama a neke su pomjerali na jednu stranu zida kako bi oslobodili dovoljno prostora za sofru. Stolove bi prekrili stoljnacima koje su djevojačke ruke lijepo izvezle na ćoškovima a uz njih su postavljali drvene klupe zastrte nekom ponjavom ili tkanim prekrivačem koji nisu još upotrebljavani. Petrolejka je postavljana visoko na zid kako bi bacala što više svjetlosti a često se još jedna posuđivala od nekog u selu. Dok je đedo sjekao meso i stavljao na tanjire ženskadija je raspoređivala pite narezani tvrdi sir, kajmak, pršut koji je bio obavezan na sofri a supu će poslužiti kasnije kad gosti stignu i sjednu za sto. Rakije je bilo dovoljno i bila je jedino piće kao i malinov sok za djecu i žensku čeljad. Svijeću su poslednju stavljali na sred stola a palili je kad stignu prvi gosti. Svi u kući su bili veseli i često su gledali na put kad će se pojaviti gosti.

U Bosanskoj Krajini uvijek je sofra morala biti spremna uoči slave kada su i gosti stizali. Đedo i njegov životni oslonac, baka Jovanka su vodili o tome računa, poštovali su sve običaje što su njima, kad su bili mladi, prenijeli stariji. Po ko zna koji put su prilazili stolu i gledali da nešto nisu zaboravili, da li je sve na svom mjestu i zadovoljno se osmjehivali. Djeca nisu sjedala za sto, njima se davalo jesti na drugom stolu a gosti su sjedali redom kako su stizali osim što je kum uvijek imao mjesto u vrh stola. Đedo je sipao rakiju a žene ostalo posluženje. Pored kćeri i zetova za stolom su se našli prijatelji, kum i domaćini kod kojih je on odlazio na slavu. Svi su uvažavani, ugađalo im se koliko se moglo ali posebno kumu Petrini Rađenoviću i nekom daljem stricu đedinog zeta Bože Štrpca.

Kum Petrina je bio krupan, mršav i koščat čovjek strogog, svetački ozbiljnog lica i odmjerenih riječi. Kad bi se našao u društvu više ljudi lukavo se smiješio i znalački posmatrao lica sagovornika. Za slavsku priliku je oblačio somotno odijelo na kojem se vidjelo da je već dosta nošeno ali čisto i uredno.

Stric đedinog zeta Bože je pored kuma bio redovan i posebno uvažen gost. Nikakva zima i veliki snjegovi nisu ga mogli spriječiti da ne dođe na slavu i ako je živio čak u trećem selu udaljenom više od petnaest kilometara. Živio je sam i osim Bože nije imao drugih bližih rođaka. Crven u licu, sitnih nemirnih očiju i jakih brkova koje je zavrtao na gore i često ih gladio jednom rukom dok je u drugoj držao lulu ukrašenu srebrnim rubom. Sijeda kosa i bore na licu davale su neko dostojanstvo njegovoj ličnosti. Uvijek je nosio kožne čizme braon boje koje je navlačio preko nogavica i kaput slične boje, takođe od kože ali izlizan od nošenja. Nije mnogo govorio, rasijano je slušao druge pa se činilo da mu je sve što drugi kažu već odavno poznato.

Prije nego se gosti posluže đedo je ustajao a za njim i gosti, tiho je izgovarao oče naš i kad bi izgovorio poslednje riječi:"...ne uvedi nas u iskušenje i izbavi nas od zla" prekrstio bi se i svi bi ponovo sjeli. Jelo se i zalijevalo rakijom a kad bi završili počinjale su priče iskusnih starina. Djeca su ih slušala iz prikrajka, upijajući svaku izgovorenu riječ sve dok ih san ne ophrva pa polijegaju onako odjeveni po krevetima druge sobe gdje je velika furuna, osim prijatne topline, davala i svjetlost kroz otvoreno ložište. Oni su ostajali budni do duboko u noć kada bi kum Petrina i oni čije kuće nisu udaljene od đedine odlazili a ostali su polazili na počinak. Ujutro, kad bi se oglasili prvi pijevci, đedo je ustajao, prodžarao vatru a baka Jovanka dopunjavala tanjire novom količinom hrane. Gosti su ustajali, izlazili napolje da se umiju dok ih je neko od ženske čeljadi polijevao vodom. Uskoro bi ponovo stigao kum i oni obližnji i sve se nastavljalo, red jela, red priče pa opet red jela i priče.

Da bi sve bilo spremljeno i da bi gosti bili zadovoljni treblo je dosta truda. Pored onoga što su već imali u kući moralo se još svašta nabaviti: koja kila soli i šećera, neko zrno kave, par flaša soka, katkad i rakije ako šljive ne rode pa nema od čega da se peče domaća. Nekoliko dana pred slavu đedo bi prtio torbu i odlazio u varoš udaljenu dobrih deset kilometara da sve nabavi i donese.

Oštra i hladna grmečka zima donosi velike snijegove oko Sv. Jovana. Često su dostizali visinu metra stvarajući seljanima dodatni posao jer je trebalo praviti prtine do štala, obora i kotarina i gaziti torine za ovce. Ali jedne godine zakasniše ti snijegovi, noga je bila prosta tri dan pred đedinu slavu. Svi su se čudili kako se to desilo ali im je olakšalo svakodnevne obaveze.

Spremio se đedo da ide u varoš misleći kako će brzo otići, kupiti ono što treba i jednako brzo se vratiti. Ustao je rano, još se nije bilo razdanilo i kad je izašao pred kuću pogledao je nebo na kojem su treperili rojevi zvijezda. Bacio je pogled prema onoj strani odakle najčešće dolaze padavine a prema nebu su se oslikavali tamnomodri planinski vrhovi . Danas neće biti snijega, pomislio je i krenuo na put.

Bio je lakonog, sitan čovjek, okretan i vješt u svakom poslu. Težak život urezao je na njegovom licu duboke bore a preplanulo lice je govorilo da je često izložen planinskom suncu i vjetru. Rano je ostao bez roditelja pa je na njegova pleća pala briga o mlađem bratu i tri sestre. Sve ih je izveo na put, sestre udao, a kad mu se brat oženio podijelili su imanje i živjeli svako za sebe. Zemlje je bilo malo pa je krčio šiblje i žbunje kako bi imao više livade i oranice. Njegova svaka druga njiva zvala se krčevina ili luka. Luke su bile njive ili košanice u ravnijem dijelu sela, obično uz potok kakav je proticao nedaleko od njegove kuće. Da bi lakše ishranio porodicu naučio je praviti drvene zdjele, tanjire, zastruke i tronošce za sjedenje. Radio je to na primitivnom strugu koji se nalazio iza njegove kuće. Prodavao ih je u okolnim selima a kasnije je odlazio čak do Like. Zdjele i stolove je stavljao u vreće, osamario bi konja i dobro ga natovario. Odlazio je na put i tamo se zadržavao nekad i po petnaest dana. Oni koji nisu imali novac uzimali su zdjele u zamjenu za žito i kukuruz. Kolika je zdjela toliko bi za nju dobio žita. Pošto nije imao novca da kupi duvan koji je odvajkada bio skup u Krajini, sam ga je sijao i ako je to bilo zabranjeno i strogo kažnjavano. Odlazio je u gaj i u nekoj uvali koja je sklonita čak i od slučajnih prolaznika i zasijavao duvan a kada bi krajem ljeta bio zreo brao je listove i sušio ih u kuruzani skrivajući ih od pogleda, naročito žandara. Tokom jeseni i zime sjedio je u kući i strpljivo sjekao duvan. Šljiva je imao malo pa su ih najčešće djeca jela dok su još zelene a za rakiju je malo ili ništa ostajalo. Da bi imao koju kap pekao je od kukuruznog brašna što je takođe bilo zabranjeno.

Na jednom svom putovanju kroz Liku svratio je u selo Kurjak i tamo prvi put vidio svoju izabranicu Jovanku Kalanj. Dopala mu se na prvi pogled a nekako je bio siguran da je i ona njega gledala milije nego druge djevojke. Nije imao prilike razgovarati s njom a kad se vratio kući rekao je bratu i sestrama kako je zagledao lijepu Ličanku. Nije gubio vrijeme, žurno je spremio novi tovar i dao se na put a u povratku sa sobom je doveo Jovanku. Izrodili su šest kćeri i podigli ih za udaju. Sve su bile vrijedne, majka ih je naučila svemu što će im trebati kad se udaju.

Baka Jovanka je stasom ,  pristajala svom izabraniku. Teško da je neka druga žena imala bolju narav od nje. Blaga i tiha, vrijedna i uvijek spremna da pomogne drugima. Niko nije zapamtio da je ona na nekog podigla svoj glas a u selu su je svi zvali Najom. Pored svojih kćeri okupljala je oko sebe djeveovu i ostalu djecu koja su se vrzmala oko njihovih kuća. Sve ih je hranila, svako pomilovala i rekla koju lijepu riječ.

Nije se đedo odmakao daleko od kuće a dan je promijenio svoju ćud. Naglo je dunu sjeverni vjetar valjajući preko neba tamne oblaka a ubrzo je počeo padati snijeg. Bez kolebanja je nastavio put i kad je stigao u varoš snijeg je bio malo ispod koljena. Nije se zadržavao, brzo je obavio kupovinu, malo se ugrijao u seoskoj kafani i krenuo nazad. Tada je već bila prava mećava, kako je išao u pravcu sjevera oštar i hladan vjetar mu je nanosio snijeg u lice pa nije moga dobro vidjeti put. Snijeg je bio sve veći i prelazio je preko koljena a torba sa kupljenim stvarima mu je postajala sve teža. Srčan Krajišnik, jake volje nije se predavao. Gazio je i gurao naprijed ali mu je svaki korak bivao sve teži. Nekoliko puta je silazio sa puta i upadao u jarak jer je snijeg sve već zaravnao i teško je držao pravac. Kad je prevalio dvije trećine puta i stigao blizu kuća Karanovića gdje mu je bila udana najstarija ćerka shvatio je da neće moći stići do svoje kuće već se odlučio svratiti kod njih. Kad je pokucao na vrata svi su bili iznenađeni. Pitali su ga kud se uputio po tako zlu vremenu? Snijeg nije prestajao padati sve do pred zoru sledećeg dana. Ostao je kod njih na konaku a ujutro su sa par konja krenuli put njegove kuće. Konji su prtili naprijed kroz veliki, težak i mokar snijeg a oni su išli iza njih. Kad su stigli kući svi su odahnuli od brige jer nisu znali gdje se sklonio. Baki Jovanki se lice zažarilo a oči su plamtile jer je vidjela živog i zdravog svog Jovu, kako ga je samo ona zvala.

Njih dvoje su proslavili zajedno još mnogo slava do duboke starosti kada se đedo preselio na nebeske njive. Baka je ostala potištena i tužna, nedostajao joj je njen vjerni saputnik a nakon nepunu godinu dana i ona je pošla za njim, valjda nije znala ni željela živjet sama bez svog Jove, našeg đede.









 

Tuesday, December 17, 2019



Piše Milan Santrač




ISPОVIJЕSТ SRPKINјЕ KОЈА ЈЕ ОТIŠLА U KАNАDU


Vrаćаm sе u Srbiјu, jer mi se tamo smučio živоt!

Мnоgо је оnih kојi rаzmišlјајu о оdlаsku iz Srbiје, ili su sе nа tај kоrаk vеć оdlučili.
Nеki sе nе snаđu vаn grаnicа nаšе zеmlје, nеki pаk оdlučе dа sе nikаd nе vrаtе, ja sam оdlučilа dа nаpustim Kаnаdu i vrаtim sе u svојu rоdnu zеmlјu.

Kаdа kаžеm dа sе vrаćаm iz Kаnаdе u Srbiјu, lјudi mе glеdајu sа nеvjеricоm. "Dа је nеbо štо је list ‘аrtiје, dа је mоrе štо је mаstilо…" , šta bi se sve moglo zapisati?

Prijе nеštо mаnjе оd dеcеniје sаm pоbjеglа sа Bаlkаnа, kао i mnоgi, u pоtrаzi zа bоlјim živоtоm. Iаkо mе је muž ubjеđivао dа Sjеvеrnа Аmеrikа niје kоntinеnt zа mеnе, ја sаm bilа tа kоја је insistirаlа nа оdlаsku.
Оn је ranije živiо u Kаnаdi vеоmа dugо i јаkо sе prоtiviо tоmе dа оdеmо.
Nisаm mоglа dа rаzumijеm о čеmu pričа, zbоg čеgа је tоlikо ubijеđеn dа čitаv јеdаn kоntinеnt nе pripаdа mоm sеntimеntu. Nа nеki nаčin, tо mе је vrijеđаlо јеr sаm sеbе smаtrаlа višе nеgо prilаgоdlјivоm.

Rаdilа sаm аmаtеrski kао prеvоdilаc еnglеskоg јеzikа, tо sаm tаkоđе brојаlа u svоје vеlikе plusеvе. Zа оdlаzаk, nаrаvnо.
Nјеgоvi аrgumеnti prоtiv nаpuštаnjа Srbiје tаdа su mi djеlоvаli blijеdо i nеuvjеrlјivо. Nјеgа sаm pоčеlа dа smаtrаm pаrаnоičnim.
Svе sе svоdilо nа mојu lјubаv prеmа živоtu i sеntimеnt kојi sаm gајilа prеmа drugim lјudimа. Sеbе sаm, inаčе, dоživlјаvаlа kао sаmоstаlnu, čаk i sаmоživu оsоbu kоја bi mоglа bеz svih i svеgа da provede cijeli život.
Vjеrоvаlа sаm dа sаm iznаd tih svаkоdnеvnih stvаri, priјаtеlјstаvа i rоdbinskih оdnоsа, u оnоm smislu dа ću lаkо iskulirаti pо gоdinu dаnа nеviđаnjа. Моždа čаk i dužе.
Svоg prvоg prеlijеtаnjа prеkо оkеаnа sе ni nе sjеćаm, јеr sаm pоpilа tablete za spavanje kаkо bi mi lеt štо prijе prоšао. Sjеćаm sе sаmо turоbnоg slijеtаnjа i slikе kаnаdskе prеriје оd kоје mi sе prеvrtао žеludаc, čаk i iz ptičје pеrspеktivе.
Vојvоdinа је rаvnа, аli је divnа, sva pоd оrаnicаmа. Аlbеrtа, s drugе strаnе, imа nеprеglеdnе prеriје sаmоniklе pоluživе trаvulјinе kоја bаcа u dеprеsiјu i lјudе kојi su prоgutаli pеt еkstаziја. Inаčе је kod Kanađana ova droga pоpulаrna. Vаlјdа je ti klinci uzimaju оd mukе, dа sе bar malo rаzbudе.
Dаklе, vеć pri slijеtаnju, shvаtilа sаm dа nеštо dеbеlо niје u rеdu. Оsim štо sаm stiglа u nеku kаubојsku prеriјu, prоbudilа sаm sе 9 hilјаdа kilоmеtаrа dаlеkо оd svih. Оd svоg živоtа, kојi sаm grаdilа 30 gоdinа.
Prvо štо sаm primijеtilа nа ulicаmа је dа su kоnstаntnо prаznе. Nеmа lјudi, аli imа mоrе аutоmоbilа. Stеklа sаm utisаk kао dа nеštо оpаsnо grijеšim timе štо hоdаm pо аsfаltu. Stеkli su, vjеrоvаtnо, isti utisаk i drugi pa više ne hodaju već sе vоze kоlimа i ne izlaze iz njih.
Kada smo, poslije napornog rada, napokon imali slobodan dan,nа mоје pitаnjе "Gdе ćеmо sаd?" , pоstојаlа su sаmо tri оdgоvоrа. Prvi је biо dа sе vоzimо krоz plаninе. Drugi dа idеmо u shоpping cеntаr. А trеći smо јеdvа iščupаli, kао mоgli bi nа nеki bаzеn.
I tako iz dana u dan dоk niје pоčео stаmpеdо, аtrаkciја mučenja životinja kоја sе dеšаvа јеdnоm gоdišnjе. Riječ je o nekom rodeu, neravnopravnoj borbi čovjeka, predatora u jahanju bikova, bjesomučnoj jurnjavi za govedom, hvatanjem i neprirodnim vezivanjem svih nogu dok jadne živtinje prestravljene ječe od padova i udaraca jahača.
Svako razumno ljudsko biće bi trebalo da rаzumijе pаtnju živоtinjа pa sam izbjegavala odlazak nа tu mаnifеstаciјu a da sam otišla mоglа bih samo dа pucаm u učеsnikе i publiku.
Sаmо zbоg njihоvе bеzumnе оbеzglаvlјеnоsti i pjеnе kоја im idе nа ustа оd srеćе dоk glеdајu tе sirоtе živоtinjе kаkо sе pаtе. Оk, јеsti meso kupljeno u prodavnici rаzumеm, аli ih pоnižаvаti i nа tај nаčin, zаistа smаtrаm kоmplеtnim krеtеnizmоm.
Inаčе, kаd vidim tе dеbеlе Kаnаđаnе sа pudlicаmа nа lаncu а ustа punа hаmburgеrа оd gоvеčеtа kоје је tri putа pаmеtniје i еmоtivniје оd tоg psа i tоg Kаnаđаninа, dоđе mi dа sе оbrаtim prеkо nаciоnаlnе frеkvеnciје čitаvој nаciјi, čitаvој plаnеti, da zaurlam i tražim pomoć za te životinje. Ali kako to učiniti, to je nemoguće?
Shvаtаm dа је оpsеsiја hrаnоm bоlеst i tо оnа kојu kаnаdski sistеm tаkо rаdо sеrvirа. Оd mаlih nоgu sе djеcа trеnirајu dа budu sаmоživi individuаlci, pа kаd dоđu u оdrеđеnе gоdinе, nе prеоstаје im ništа drugо nеgо dа јеdu.
Nајјеftiniја zаbаvа kоја је bеzbеdnа. Sеks mu dоđе prеvišе rizičаn. Družеnjе је vеоmа pоvršnо i prоrаčunаtо.
Јеstе, nеmа ni tоlikо nеpriјаtnоsti mеđu "priјаtеlјimа", аli dаlеkо је bilо kаkvо znаčајniје i upеčаtlјiviје iskustvо prоživlјеnо sа priјаtеlјimа.
Družеći sе s Kаnаđаnimа višе nеgо sа nаšim lјudimа, dоšlа sаm dо zаklјučkа dа nikо оd njih nеmа niti јеdnоg priјаtеlја iz srеdnjе ili оsnоvnе škоlе.
Оni su inеrtni zоmbiјi kојi svојim pоvršnim lајfstајlоm оmоgućаvајu sеbi јеdnоstаvаn prеlаzаk iz živоtа u Аlchајmеrа. Svе ih čеkа sličnа sudbinа jеr su živоti kоје su vоdili tаkо imbеcilnо isti.
Kućа – škоlа – sоbа – krеvеt dоk su mаli, kućа – pоsао – tv – krеvеt u оdrаslоm dоbu. Vikеndоm šоping cеntаr i izbеzumlјuјućе bаulјаnjе pо istоm. Putоvаnjа su prеskupа i mаlо Kаnаđаnа mоžе sеbi dа ih priušti. Zаtо је gаrdеrоbа "mаdе in Chinа" uvеlikо dоstupnа.
U razgovoru se nikad prvi nе počnu žаliti nа svојu držаvu, ali kаd ја pоčnеm dа pričаm о visini pоrеzа i trоškоvimа živоtа, оni sе оtvаrајu i svi su nеzаdоvоlјni.
Grcајu u dugоvimа i nе mоgu dа mrdnu nigdе оd svојih hipоtеkа i silnih krеditnih kаrticа, kоје trоšе nа nеpоtrеbnе stvаri nе bi li sеbi u živоtu bаr nеštо lijеpо priuštili.
Dа, i оvdе sаm čulа mаmе kоје nеmајu dоvоlјnо pаrа dа plаtе zubаrе svојој djеci. А јаsnо је i zаštо? Zа čеtiri kаriјеsа mоm čеtvоrоgоdišnjеm djеtеtu dаli su mi prеdrаčun оd 3.200 dоlаrа… I tаkо, tо niје zаbаvnо.
Stаndаrd је sаmо vеlikа kućа i kоlа – i tо nа krеdit. Zа svе оstаlо džepovi su prаzni.
Ljеkаri… Spеciјаlistu vidjеti – rаvnо је mоgućnоsti dа zеmlјu pоgоdi nеki аstеrоid a kаd ipak nekako stignеš dо žеlјеnоg ljеkаrа, оčеkuјеš аrmаgеdоn.
Čеkа sе zа svе pо hilјаdu gоdinа.
Kаnаđаni kојi imајu punо pаrа mogu dobiti korištenje CТ i mаgnеtnu rеzоnаncu kad god požele, ostali čekaju, neki čak odlaze u SАD da obave potrebno snimanje јеr sе оvdjе čеkа i pо dvijе gоdinе nа rеd. Plоmbа zа оdrаslе u prоsjеku košta 700 dоlаrа a gornja ili donja proteza izmеđu 5 i 15.000 dolara.
Od prosječne plate Kаnаđаna ostaje malo ili ništa jer se mora platiti, veliki porez na kuću koja i onako nije njegovo vlasništvo već banke u kojoj je dobio kredeit da je otplaćuje, lizing za jedna i druga kola, svako mora stizati na posao na vrijeme pa je to nemoguće ostvariti jednim, režijske troškove struje, gasa, interneta..... a treba kupiti i hranu, nešto od garderobe. Ko sve to može da plati, stvarno je car koji će najčešće jesti priganice jer su najjeftinije.
Zato su svi dužni jer život bez kreditnih kartica nije moguć a i na njih se plaćaju ogromne kamate. Dа sе оtputuје nеgdе niko nema novaca zato i naši ljudi rijetko dolaze u posjete a opravdavaju se time što su zauzeti poslom.
Punо је nеsrеćnih ali koga je briga za to? 
Uh, а grtаlicе i јеlеni. Тa priča niје izmišlјеnа već stvarna, kаnаdskа klimа је zаistа pаklеnа.
Kаd grtalica uјutru nаnеsе snijеg nа pаrking, nаpоlјu minus 40, kоpај, Мiškо, rаzvаlјuј.
Kаfаnе bеzličnе, ulicе pustе. U glаvnоm grаdu Kаnаdе, u kоm živim, ljеtnji prоgrаm nа nеkоm izmišlјеnоm trgu vеć sеdаm gоdinа pоpunjаvа јеdаn tе isti аkrоbаtа.
Nјеgоvо sumоrnо bоrdо-crnо оdijеlо, prаšnjаvi šеšir i аnоrеksičnа djеvојkа "iz publikе". Nјih kаd vidim, 7 dаnа nе mоgu dа spаvаm. Dоbiјеm аnksiоzni nаpаd, tripuјеm dа sаm u Dаnu mrmоtа.
Zаtо sаm prеstаlа dа pušim. Оtvоrim uјutru gаrаžu kаd zаpаlim, а оnо stаlnо istа slikа. Svаkо јutrо "dоbrо јutrо, kаmpеri.. gооd mоrning cаmpеrs" čuje se sa radija, hladan vjetar i puste ulice, slikа је nеpоdnоšlјivа.
Јеdnоg tаkvоg јutrа оšišаlа sаm pоlа mеtrа plаvе kоsе nа kеcа. Маšinicа drаgоg mužа оbriјаlа је mојu glаvu. Оvо је sаmо mаli sеgmеnt оnоgа štо mе vrаćа nаzаd.
Аh, dа, slоbоdа dа dišеš i misliš је nеprikоsnоvеnа nа Bаlkаnu. Vоlim gа svim srcеm. Еtо mе, mоја bijеdо i јаdе, stižеm nаzаd u Srbiјu, dа оpеt budеm slоbоdnа i živа.
Оmilјеni čоvjеk mоg živоtа је gоvоriо: "Ženska glavo, svugdе ti је istо, nоsiš sеbе sа sоbоm, аli је, zаpаmti, ipаk nајbоlје mеđu svојimа".






Friday, October 25, 2019

ČEKAJUĆI PRED ŠALTEROM




Piše Milan Santrač


ČEKAJUĆI  PRED  ŠALTEROM


Onomad, odem da produžim registraciju kola, kad tamo pred šalterom red dugačak kao gladna godina. Pitam čovjeka ispred sebe, da li je takva gužva svaki dan a on potvrdno klima glavom pa dodaje: 
"Nema nam drugog načina da završimo registraciju već da strpljivo čekamo u redu". 

Prihvatio sam njegovu sugestiju shvativši da se za završavanje obaveze na nekom šalteru potrebno naoružati strpljenjem. Od osam postojećih, aktivna su četiri. Čemu služe ostali niko od nas ne zna ali je jasno da službenici na njih odlažu one kutije koje zovu registratorima gdje se čuvaju razni papiri? Da li su i koliko važni, takođe ne znamo jer ih niko ne dira i ne otvara, jedino u šta smo sigurni je da skupljaju prašinu? Prostorija u kojoj čekamo je prilično velika a ljudi u redovima poslije nekog vremena sve glasnije razgovaraju dok neka od službenica ne podvikne pa se svi malo primirimo ali samo za kratko. Malo zatim sve se vraća u prethodno stanje. Oni koji su se od dugog stajanja zamorili su se izdvojili i sjede na klupi pored zida za koju sam gotovo siguran da se tu našla slučajno ili nekom greškom. Obična, od upotrebe izlizana, stara klupa, svakako nije bila namjenjena za ovo mjesto ali, eto, poslužiće da se spuste umorne kosti nekog od prisutnih. 


Ispred mene razgovaraju dvojica muškaraca, jedan mlađi, četrdesetogodišnjak a drugi, rekao bih, da je prešao pedesetu. Za razliku od mene, oni su u rukama držali mnogo više papira. Iz njihovog razgovora saznajem da su obojica došli registrovati tek kupljena kola i da je to razlog što su im fascikle sa papirima pozamašne. Sporo se približavamo šalteru pa se priča među njima sve više razvijala. 

Onaj mlađi se žalio na sve i svašta. Ništa mu ne valja, od vanjske i unutrašnje politike, ekonomije, obrazovanja pa svega redom šta god mu je padalo na pamet. Kritikovao je vlasti, žalio se na skupoću, pljuvao po svemu i žarko iskazivao namjeru da ode u inostranstvo.

Onaj drugi, stariji je podržavao njegovu namjeru potkrepljujući to činjenicom da on živi u Njemačkoj i da dobro zna kako tamo sve štima, kako se dobro zarađuje i nigdje nema redova na šalterima u kakvom smo se tog dana našli. Povremeno sam se, za kratko, uključivao u njihov razgovor postavljajući neka pitanja. Valjda je to potsticalo gastarbajtera iz Njemačke pa je širio priču navodeći sve više detalja o uspješnom životu u toj zemlji što je onog mlađeg  oduševljavalo. Potom se srdio i sve žešće osuđivao i psovao svoj grad, zemlju i stanje za koje je tvrdio kako ne može biti gore. Zanesen željom da se i on dokopa blagostanja govorio je da treba, što prije, otići bilo gdje. 

Kako je razgovor odmicao mi smo se približili šalteru. Pošto smo stajali blizu jasno smo čuli razgovor službenice i onog mlađeg čovjeka. Žalio se kako je za porez platio mnogo na šta mu je službenica odgovorila kako je cijena od 18 hiljada eura, koliko je platio auto, odredila visinu poreza. Na to joj ništa nije odgovorio ali se njegov sagovornik okrenuo prema meni i začuđenog lica rekao: 

"On ovdje živi i platio je auto 18 hiljada eura a žali se kako mu nije dobro, nezadovoljan je, a ja sam iz Njemačke dovezao auto koje sam platio 2 hiljade i sad ga registrujem. Imam ja temo bolji od ovog ali ni on nije nov i ne košta ni polovinu njegovog a kod Švaba radim više od 15 godina". 

Pitam ga:
"Zašto si mu govorio kako tamo teče med i mlijeko, kako nema problema, zašto si mu podgrijavao želju da ode u inostranstvo"?

"Da sam mu rekao kako se tamo mnogo i teško radi, ne bi mi vjerovao, ovako sam ga bar naljutio i nasekirao", nasmijao se pomalo cinično i pružio papire službenici.

Nisam više imao volju za razgovor, čekao sam dalje u redu razmišljajući kako je teško razumjeti ljude, pogotovo kad su neiskreni. 



 

Tuesday, October 15, 2019

DOBRO DOŠLI U SRBIJU !


Piše Milan Santrač

DOBRO DOŠLI U SRBIJU !


Kada biste strancu morali da objasnite funkcionisanje zemlje Srbije radi lakšeg razumijevanja načina života, boljeg i ljepšeg boravka u njoj, sigurno ga ne biste uputili na stranicu turističke organizacije Srbije već na Google. Neka on, burazeru, gugla pa kad tamo nađe podatke i vidi da je svaki, uspješni strani državljanin porijeklom Srbin, moraće da nas više poštuje. Oni se prave važni zbog svog eura koji mogu staviti u guzicu što bi rekao jedan naš ministar, imamo mi svoj dinar, ako nije vredniji od njihovog eura ono je stariji i sigurno će duže trajati.


Kao prvo, svaki stranac treba da zna da ulazi u slobodnu zemlju jer se u njoj slobodno šetaju lopovi, manijaci, ubice, a oni najopasniji po državu , koji nisu vezali pojas dok su vozili automobil, oni su na sigurnom , iza rešetaka.
Najprihvaćeniji oblik pisane riječi u Srbiji je spisak. Bilo da je to birački spisak ili za kupovinu. Svaki Srbin ga ima i beskrajno mu se raduje , gdje god da se nađe na nekom je spisku, najčešće na listi čekanja. Zato je u narodu zaživjela krilatica “sve ti jebem po spisku”. To nam nekako dođe kao molitva i skoro potpuno je izbacila iz upotrebe arhaične izraze kao što su “dobar dan,” “izvinite” ili “hvala.”


Ako govorimo o porijeklu naroda, opšte je poznato da su svi, od vremena dinosaurusa, nastali od Srba, da je svaka poštena srpkinja nastala od Adamovog rebra, a da smo nebeski narod to već i vrapci znaju. Svako malo Srbi gledavaju u nebo da zahvale Bogu što nas je stvorio upravo ovdje. Koliki smo vjernici stranac može primjetiti na svakom koraku jer se Srbi krste ne samo u crkvama nego još češće pred izlozima zbog visokih cijena u gradskom prevozu ili kad vide račune za struju, vodu i slično. Osnovna sredstva plaćanja u Srbiji je crta, nekad se to zvala veresija . Ako je baš frka možete koristiti i platežne jedinice kao što su mito i korupcija, od volje vam je koju ćete izabrati.


Što se tiče geografskog položaja, Srbija je do Tokija! Što neko reče , Beograd nam je na vodi, građani su na hljebu i masti a ostatak zemlje u čabru. Svako ko je ikad kročio ovdje zna da je Srbija centar svijeta i okolnih planeta. Zato nas svi toliko mrze i o glavi nam rade. To će stranac primijetiti čim uđe u zemlju, ne samo po cijenama putarina nego i po tome što su nam putevi propali a infrastruktura neobična. To je sasvim razumljivo jer najveći dio novca ulažemo u satelitske programe kako bismo mogli gledati sve sportske prenose da bi se ljudi zabavljali u kladionicama. 


O svojoj djeci vodimo računa , čim se dijete rodi, umjesto pelena mu kupujemo mobilni telefon. Splavovi su trenutno najpopularnija igrališta za djecu. Kada djeca odrastu, rado ih posjećujemo u zatvorima da se ogrebemo za koju paru. Tamo su dospjeli na pravdi Boga , zbog prodaje droge , ništa nisu radili što ne rade ministri i tajkuni.


Obrazovanje nam je uspješnije nego u drugim zemljama. Najvažnije zanimanje na našim prostorima je menadžer. Na primjer, higijenska radnica u javnim toaletima , u narodu poznatija kao Baba Sera, je menadžer odvodnih cijevi i otpadnih voda. Ako niste upisali menadžment, to je isto kao da se niste ni školovali.


Kultura koja najbolje uspijeva u Srbiji je ambrozija. Najposjećenije kulturne znamenitosti svakog grada su kafići. Kad je u pitanju slikarstvo, stvari sa kojima se vi možete slikati su računi, plate, zdravstvene knjižice i diplome. Ako ste kriminalac, sad je moda da se svi kriminalci bave nekom umjetnošću, običaj je da organizujete izložbu ili koncert. Naši najčitaniji pisci su zaposleni na lokalnim televizijama tako da nema potrebe da kupujemo knjige, sem ako nemamo poriv da popunjavamo prazan prostor u regalu. Obzirom da smo zemlja koja je na evropskom putu i potpuno okrenuta budućnosti, muzeje zatvaramo jer oni predstavljaju prošlost i samo smetaju na putu prosperiteta. 


Posebnu pažnju posvećujemo i muzici. Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine! Kod nas su najcjenjeniji folk umjetnici, naročito gologuze, sisate umjetnice "Grand" produkcije i instrumentalni izvođači, stoga skoro svaki Srbin na čelu s Vladom svira uz kurac, eventualno klavir, ako je iza rešetaka. Na Pjesmi Eurovizije više ne trebamo učestvovati jer je naša lezbejka već osvojila prvo mjesto, sad je vrijeme da šansu iskoriste njihovi, zapadni transvestiti.


Srbi žive sa sportom. Bravo Nole! Cijeli svijet zna da je najveći sportski događaj u Srba tenis. Nema Srbina koji se ne bavi sportom. Bilo da je u pitanju preskakanje rata kredita, trčanje ispred policije ili jedna od najuspješnijih disciplina u nas , bacanje kesa smeća sa terasa. Pogodak bez kosti u glavu vrijedi 3 poena.


Trenutno se radi na smanjenju zagađenosti vazduha, umjesto autom, propagira se odlazak na posao biciklom. Ako nemate posao, ništa ne smeta, možete biciklom da krenete u pljačku banke.Ta pojava je postala svakodnevna, nema toga ko je to pokušao da nije uspio. Zašto ne bi mogli i vi?
Klima je kod nas zajebana zato se narod snašao i prilagodio odjevanje. Oblači se po buvljacima, svlači po splavovima. Sve što kažem može da vas zbuni i zato je jedina preporuka, obucite se slojevito.


Šta reći o zdravlju nacije? Osim opasnosti od promaje i sjedenja na hladnom betonu što izaziva sraćku ili prehladu, Srbi ne oboljevaju često. Nismo mi mačiji kašalj da trčimo kod ljekara za svaku sitnicu, mi kad obolimo to je od mistične i opake bolesti, junački. Jebeš oboljenje ako nije toliko rijetko da ga nazovu po onome ko ga dobije. Zato u zdravstvo ne ulažemo i zbog toga su nam bolnice opremljene samo zidovima , prljavim toaletima i ponekom slomljenom stolicom. Ali smo zato duhovno dobro vođeni, idemo za popovima koji se voze u skupim mercedesima a kuće su im luksuzno namještene i opremljene podnim grijanjem.


Mogli bi mi još da se hvalimo ali nećemo, da nam ne nagrnu silni turisti u Srbiju kada vide da iz naših česmi teče izvorska flaširana voda, mogli bi da nam pojedu sav kiseli kupus. Više volimo da mi idemo kod njih, makar jeli onu njihovu genetski modifikovanu hranu i plaćali ležaljke 2 eura, umesto da damo tri puta više našoj braći iz Montenegra. Svaki patriota podnosi takvu žrtvu te hrli u inostranstvo, makar morao tamo da radi. To ne treba da čudi kad znamo koliki je prirodni priraštaj u nas. Ima nas toliko da veći dio populacije jednostavno moramo da šaljemo vani, da ne bi u svojoj zemlji jedni drugima sjedili na glavi.


Ako vas upitaju šta je razlog takvom napretku države, recite im da je to rezultat rada pozicije i opozicije jer su oni puni iskusva i znanja koje se primjenjuje u novim vladama sa starim ministrima?


Welcome to Serbia! - Dobro došli u Srbiju!



Tuesday, May 7, 2019

VOJNIČKO OTSUSTVO




Piše Milan Santrač

Sva prava štampanja i objavljivanja ovog teksta pripadaju autoru i vlasniku bloga pod nazivom "Narator Milan", Milanu Santraču


 
  VOJNIČKO  OTSUSTVO 



Hladnikavo, vlažno i ljepljivo jutro uvlačilo se u moju sobu kroz prozor koji sam tek otvori. Skuvao sam kafu koja mi je potrebna da razbistrim um i saperem gorak ukus u ustima. Radnici koji su praznili kontejnere za smeće pravili su veliku buku dok su oko njih nestašno skakutali vrapci nadajući se da će se iz kontejnera rasuti mrvice bačenog hljeba koje su za njih bile jutarnji obrok. Nisam planirao neku posebnu aktivnos tog dana, mislio sam provešću ga na uobičajeni način. Izaći, prošetati do pijace ili nekog supermarketa, kupiti nekoliko stvari potrebnih u kuhinji a uz put sa znancima koji obično svakodnevno susrećem pretresti aktuelne događaje prethonog dana i večeri. Kad susretnem nekog od  drugara, svratimo u gradsu kafanu, paviljon popijemo kafu uz koju ponekad provedemo i po nekoliko sati. Ovog jutra iznenadio me telefonski poziv. Moj školski drug koga nisam decenijama vidio a živi u Švedskoj došao je u grad, htio je da se vidimo i pozvao me da se nađemo poslije podne. Dogovorili smo da se nađemo kod pošte, našem starom mjestu sastajanja iz tinejdžerskih dana.


Našli smo se u dogovoreno vrijeme. Skoro da ga nisam prepoznao, mnogo se promijenio. Izgubio je kosu i nabacio dosta nepotrebnih kilograma. Razgovarali smo uglavom o vremenu naše mladosti. Krenuli smo niz ulicu a kako je dan bio kišovit predložio sam da uđemo u kafanu pored koje smo prolazili.  U tu kafanu nikad nisam svraćao a mislim da je počela raditi prije nekoliko godina.  Kasnije sam shvatio kako ni tad ne bih bio njen gost da se nisam susreo sa svojim drugom i da dan nije bio kišovit  pa smo se morali negdje skloniti. Nisam ni slutio da ću na tom mjestu vidjeti nju, Dunju, sa kojom sam se  nekad volio.

Čistila je stolove i sklanjala prazne čaše , radila je kao konobarica. Nije me primijetila, prepoznala, nije me ni očekivala da se tu pojavim, možda me više nije ni bilo u njenom sjećanju, ko će to znati? Kad je prišla našem stolu, da nas posluži, gledao sam je ali nisam ništa rekao.  Uprkos godinama nije se mnogo promijenila, izgledala je lijepo a ja sam tog časa pomislio kako je ona bila prilika za mene, ljupka, mila, lijepog lica i zgodnog tijela. Sve me to potsjetilo na moje vojničko otsustvo, na dan koji smo proveli u njenom malom stanu u potkrovlju zgrade iznad prodavnice tekstila i knjižare. Našli smo se ispred šaltera u banci i brzo se dogovorili da dođem kod nje uveče tog dana.  


Ona je tada radila kao službenica fabrike koje više nema, propala je kao i mnoge druge tokom promjena koje su se dešavale poslednjih decenija. Ona mlada, lijepa a ja vojnik željan ljubavi i ženskog milovanja.  

Otsustvo koje sam koristio bilo je kratko, tek nekoliko nagradnih dana. Došao sam da obiđem majku da vidim šta joj je najpotrebnije za nadolazeću zimu i da joj to nekako obezbijedim. Vremena je bilo malo a želja da svuda stignem bilo mnogo. Sa društvom sam se zadržao i kad sam stigao kod Dunje bilo je prilično kasno. 

Još pamtim njen zeleni kauč na koji sam sjeo. Ona je pošla u kupatilo i dobacila mi: 

"Skini sa sebe tu uniformu, raskomori se, sad ću ja, hoću da te iznenadim," !

Prije ulaska u kupatilo rekla je još nekoliko rečenica na koje nisam obraćao pažnju. Obećavala je divan provod i toplu ljubav punu nježnog milovanja. Dok se ona tuširala ja sam se baš raskomotio i legao na kauč. Bio sam mnogo umoran a mene je sve više opijao miris šampona od kajsije koji je dolazio iz kupatila. Po njenom glasu sam vidio i osjećao kako se trudila da uljepša  iznenadnu posjetu vojnika na odsustvu. U meni je trajala borba umora , potrebe za snom i želje za malo nježnosti sa Dunjom.

Nisam uspjevao da se oduprem snu koji me vukao u svoje tople, duboke hodnike kao ptica koja se podigne visoko pa leti sve niže na dolje.

"Vojniče moj", čuo sam njen glas koji je odnekud dopirao, kao kroz neku gustu maglu.

"Vojniče moj snažni, pomiluj me", čuo sam kako mi govori i spavao u isto vrijeme.

Ona se pripila uz mene, onako naga, topla i nježna. Njeno tijelo mirisalo je na mladost i šampon od kajsije i bilo je željno ljubavne igre koju moj umor i san nisu dozvoljavali. Spavali smo do zore. Ona je ustala veoma rano i zakočila budilnik da ne zvoni. Poljubila me u obraz i počela da se sprema za posao. Kroz san sam čuo kako kuva kafu i taj miris ispuni cijeli stan. Okrenuo sam se na drugu stranu željan još malo sna.

Nisam čuo kada je izašla i zatvorila vrata. Ustao sam i vidio na stolici pored kreveta šolju sa kafom i kutijom cigareta a pored toga je stajala ceduljica na kojoj je pisalo: "Vojniče moj, voli te tvoja Dunja".

Otišao sam sa otsustva tužan i postiđen što se sve tako dogodilo te noći sa Dunjom. Poslije služenja vojske moj životni brod je pun goriva krenuo na dugi put i od tada do ovog dana nisam je vidio.


Pozdravio sam se sa drugom i on je otišao, žurio je na aerodrom , ostao sam da sjedim za stolom a ta, Dunja koja me voljela čistila je stolove i sklanjala prazne čaše u jednoj običnoj kafani. Onda sam je vidio kako je uključila radio, krenula je Edit Pijaf sa onom njenom pjesmom za sva vremena, "Ne, ništa ne žalim ja" ali te riječi nisu važile za mene, zaista sam imao razloga da žalim za propuštenom ljubavi one noći vojničkog otsustva. 


"Jeste li završili sa kafom", upitala me spremna da pospremi sto. Čuo sam onaj isti glas kao one noći kad sam bio na otsustvu.

"Jesam, popio sam kafu",  rekao sam i htio dodati: "i to davno, prije mnogo godina, zar se ne sjećaš Dunja"? Ipak, nisam to izustio, izvadio sam i zapalio cigaretu gledajući to, još uvijek lijepo i drago lice. Odlazila je noseći poslužavnik sa čašama i šoljama a ja sam gledao za njom dok mi je u ušima odzvanjalo: "Vojniče moj, voli te tvoja Dunja"!  


Napustio sam kafanu i uz sjetan osjećaj išao prema kući mokrim trotoarom , bezuspješno pokušavajući da izbrojim mjesece i godine od mog i Dunjinog zadnjeg susreta. 










Monday, May 6, 2019

LAŽNO SPUŠTANJE NA MJESEC





Piše Milan Santrač


             LAŽNO SPUŠTANJE NA MJESEC

Kada je Bart Sibrel zaustavio Oldrina i zatražio da se nad Biblijom zakune da je bio na Mjesecu: Evo kako je prošao samo zato što je tražio istinu.





Mnogo ljudi širom svijeta ne vjeruju da su 20. juna 1969.godine ljudi sletjeli na Mjesec. Jedan od njih je i Bart Sibrel, novinar koji se bavi ovom temom kao i sa raznim drugim prevarama koje se javnosti predstavljaju kao revolucionarna naučna i istraživačka dostignuća.
Sibrel i njegovi istomišljenici ističu da je taj događaj velika prevara, podržana od strane masona, režirana i snimljen u nekom studiju. 
Sve to je urađeno kako bi vlada stekla moć i popularnost.


S druge strane, Baz Oldrin , jedan od članova posade Apolo 11, tvrdio je da je s Nilom Armstrongom hodao po Mjesecu, dok se treći član, Majkl Kolins nalazio u kapsuli koja je kružila oko Mjeseca.  2002. godine baš zbog ovakvih priča, Oldrin je čak i udario Sibrela, što su zabilježile i kamere.

Kada je Sibrel sačekao Oldrina ispred hotela na Beverli Hilsu 2002. godine i zatražio od njega da se zakune nad Biblijom da je cijeli događaj istina Oldrin, koji je tada imao 72 godine udario je Sibrela pesnicom u lice. 

Sibrel ga je tom prilikom nazvao  lažljivcem, a Oldrin koji je u to vrijeme zbog svoji tvrdnji stalno bio  napadan sa svih strana, jednostavno mu je odgovorio udarcem.

Baz Oldrin je javno  priznao da je mason 33. stepena škotskog reda.


Kliknite na link i pogledajte kako je izgledao taj incident (snimak traje 55 sekundi) 


https://www.youtube.com/watch?time_continue=2&v=CF_OeMkSAmg

Sunday, May 5, 2019

BARBARA




Piše Milan Santrač

Sva prava štampanja i objavljivanja ovog teksta pripadaju autoru i vlasniku bloga pod nazivom "Narator Milan", Milanu Santraču


                                                                            BARBARA


Dok sam išao gradom osjetih da mi se grudi pune sladunjavim i bogatim mirisima koji su dolazili sa obe strane ulice iz mnogobrojnih restorana i kafana a pogled bistrio gledajući ljepotu mladosti koja je šetala dugim trotoarima voljenog grada. Koliko juče, tamo u tuđini, osjećao sam se kao brod nasukan u nepoznatom moru i tužan što sam daleko od svog izvora gdje sam želio baciti sidro, da uzdahom i nostalgijom zagrlim mjesto gdje sam prvi put ugledao ljupko i toplo Sunce. U meni je nabujala nada da će se moje duhovno srce napuniti divnim uspomenama iz mladosti koje sam ljubomorno čuvao lutajući po bjelosvjetskim sokacima koji , osim sivila, ništa drugo nisu nudili mojim radoznalim očima. 

Vjerovao sam da ću nekog, dobro znanog, sresti ali nisam ni slutio da će to biti moja školska drugarica, simpatija, Marija. Nismo se vidjeli više od četrrdeset godina. Na njenom tijelu i licu su se vidjele minule godine ali je ljepota ostala ista. Susret je bio srdačan, kako si, gdje živiš, čime se baviš.... praštala su pitanja sa obe strane kako bi u jednom dahu saznali što više? Nisam propustio priliku da je pitam: 

"Marija, bila si moja sipatija, znala si to, kako to da se nas dvoje nikad nismo skontali"?

"Eee..bre Mitre, pa nisi mi se nikad ni udvarao".

"Nisam se udvarao ni Sari pa mi je ona jednom sama prišla".

"E, Mitre, nisam ti ja Sara" , reče to nekako sa gorčinom i ja shvatih da Marija nema lijepo mišljenje o Sari. Zasmetalo mi je to ali sam izdržao ubod njene žaoke. Dogovorili smo novi susret i ona je otišla. Nisam se mogao oteti utisku da je bacila sjenku na naš susret svojom rečenicom upućenom na Sarinu adresu. Ne bi trebala tako misliti i govoriti o Sari, bila je divna djevojka, vjerujem da je ostala takva. Nije valjda učinila grijeh ako mi je prva prišla. 

Davno je bilo ali se dobro sjećam kako se to dogodilo. Da budem iskren, Sari nisam poklanjao pažnju, više mi se sviđala Marija. I nije samo meni, svi moji drugovi bili su zaljubljeni u nju ali je ona bila za sve nas nekako nedokučiva, na nas je gledala sa neke visine. Sa drugovima sam se našao na igranci.Tada se muzika slušala sa gramofona, to veče neko je puštao Serđu Endriga, bila je to pjesma -kud plovi ovaj brod-, muzika za tango. Sara je stajala sa strane sa drugaricom i ja tada primjetim kako ona uporno gleda u mene i smješka mi se. Dok sam razmišljao o tome, trebam li i na koji način odgovoriti na njenu pažnju, našla se pored mene i upitala me:

" Zašto ti ne igraš"?

Slegao sam ramenima a ona me dohvatila za ruku , zbunjen pošao za njom kao hipnotisan do podijumu za ples.Dok smo plesali neki stariji  parovi su nam tiho dobacivale, pokušavali su izvesti neku duhovitu šalu na račun naše mladosti. Jedan visoki momak mi je mangupski rekao:

"Stegni je mladiću a poslije je vodi negdje u mrak".

"Imaju oni vremena za to, još su veoma mladi", dodala je njegova partnerka. 

Nije mi se dopalo njihovo dobacivanje ali sam poslušao  savjet. Čvrsto sam je stegao uz sebe i tad osjetih njene čvrste grudi kako me dodiruju a kada je naslonila glavu na moje grudi opijao me miris njene kose i  dlanovi  mi se oznojili. Nakon nekoliko igara otišli smo u jednu malu, mračnu ulicu i naslonjeni na zid zgrade ljubili se dugo. Poslije toga smo se sve češće viđali, izlazili pored rijeke, sjedili na staroj klupi u parku na kojoj se ljubilo mnogo parova prije a vjerovatno i poslije nas. Iz bašta sam za nju krao zumbule i lale a jednom smo se ljubili uz neku staru tarabu dok nije pukla, nastao je prasak, psi zalajali a mi, smijući se, pobjegli niz ulicu.

Volila je poeziju, čitao sam joj Žaka Prevera, naročito je voljela njegovu -Barbaru- i govorila mi:

" Mitre, ja sam tvoja Barbara" !

Često mi je trčala u susret raširenih ruku, nekad pokisla ali uvijek nasmijana, blistava, ustreptala i bacala mi se u zagrljaj. Pitao sam se, ima li još takvih djevojaka, takvih Barbara koje raširenih ruku trče u zagrljaj, ili su ove današnje postale obične , možda više ne mare za to? Davno smo se razišli, svako je otišao svojim putem. Da li bih danas poznao Saru, koliko se promijenila, da li bi Sara poznala mene? 


Barbara
Sećaš li se Barbara,
padala je kiša neprestana
nad Brestom toga dana,
a ti si išla nasmejana,
pokisla, ustreptala, blistava,
pod krupnim kapima kiše..

Seti se, Barbara,
sretoh te u ulici Sijam,
smejala si se – i ja sam ti se osmehnuo,
sećaš li se, Barbara?

Nisam te poznavao,
a nisi ni ti mene
sećaš li se,
seti se ipak toga dana
i ne zaboravi ga.

Jedan čovek što stajao je pod strehom zaklonjen,
zovnuo te, Barbara
i ti si potrčala njemu po kiši,
pokisla, ustreptala, blistava
i bacila mu se u zagrljaj.

Sećaš se toga, Barbara,
i ne ljuti se što ti kažem ti.

Prošle su godine, decenije i evo me ponovo u mom gradu , među starim prijateljima. Sjedimo jedno veče u kući moga druga, ložimo vatru u kraljici peći jer je zahladilo, pijemo čaj i razgovaramo. Pretresamo čaršijske inrige i ja tako saznadoh da je naša lijepa, za nas nedostupna i neosvojiva ljepotica, odlična učenica, Marija još u to vrijeme imala ljubavnika i to oženjenog čovjeka. Skoro da nisam mogao povjerovati, bilo mi je teško prihvatiti takvu istinu jer se njen divni lik tako duboko urezao u mojim sjećanjima pa je tu sliku bilo teško promijeniti. A onda sam se sjetio kako je moja majka znala reći: "ispod mire trista vire".  I baš ona nije lijepo mislila o Sari a meni od te noći Marija nije više bila mila, draga i nedokučiva. 
Mali su naši gradovi, naše čaršije, ništa ne može da se sakrije. Uvijek sve izađe na vidjelo u nekoj noći dok društvo plete i pretresa priče, dok  sjedi uz neku furunu koja bukti i grije tijela. A meni još uvijek dušu grije sjećanje na moju Barbaru, njeno ustreptalo tijelo, blistavo lice i raširene ruke spremne za zagrljaj.