Tuesday, January 8, 2019

ZAUSTAVIĆU U.N. U STVARANJU JEDNE SVJETSKE VLADE




Piše Milan Santrač


 ZAUSTAVIĆU  U.N.  U  STVARANJU  JEDNE  SVJETSKE  VLADE



Predsednik Donald Tramp je obećao da će zaustaviti Ujedinjene Nacije u stvaranju ,,jedne svjetske vlade”.

Kako piše Džefri Ludvig za americanthinker.com
U svom govoru, održanom prošle godine, Tramp je naglasio uspjeh svog predsjedavanja, slamanje američkih protivnika i ujedninjenje protiv elita, čiji je krajnji cilj globalna utopija.

Aludirajući na UN nedavno, Tramp je upozorio druge države da odbiju pritisak za jednom globalnom vladom i prihvate patriotizam i suverenitet.

,,Amerikom upravljaju Amerikanci”, rekao jeTramp.

,, Mi odbijamo ideologiju globalizma i prihvatamo doktrinu patriotizma”.

,,Svuda u svijetu, odgovorne nacije moraju da brane suverenitet od opasnosti, ne samo globalne vlade, već i od drugih, novih oblika prisile i dominacije”.

Planovi UN-a su da do 2030. postoji jedna svjetska vlada.

Kao informisan ali naivan student, 1960. godine šetao sam kampom Univerziteta u Pensilvaniji sa šefom katedre odjeljenja za hemiju prof. Čarlijem C. Prajsom. Rekao mi je da je bio predsjednik pokreta Ujedinjenih svjetskih federalista i pitao da li znam šta je predstavljala ta oranizacija. Kada sam rekao da ne znam, odgovorio mi je da su oni vjerovali u jednu svjetsku vladu koja će proizaći iz UN.


Bio sam zatečen jer nikada nisam čuo nekoga da zagovara takvu ideju. Za mene su, Ujedinjene Nacije, bile dobrovoljna organizacija zadužena da gura svjetsku zajednicu u pravcu mira i da sprovodi humanitarne programe u borbi protiv siromaštva u svijetu. Zamišljao sam UN poput nekog ujedinjenog pravca na svjetskom putu.

Kako je vizija nove svjetske vlade prof. Prajsa  isplivala na poršinu? 
Iako postoji socijalistička nit u osnivačom aktu, UN su u osnovi formirane na viziji ljudskih prava predočenih u Univerzalnoj deklaraciji ljudskih prava (UDHR), koja stavlja koncept prava na čelo svjetskog progresa. A prava su glavno odredište za povećanje ljudskih sloboda i dostojanstva ličnosti.

Ovaj dokument prati dosta sjajnih dokumenata koji predstavjaju prava kao centralni koncept post-feudalnog društva: engleska Deklaracija o pravu iz 1689., Deklaracija nezavisnosti SAD, sa svojim važnim i snažno potvrđenim neotuđivim prirodnim pravima, moćna američka Povelja prava ratifkovana 1791. i Francuska deklaracija o pravima čovjeka i građana (1789).

Riječ ,,prava” se spominje u gotovo svakoj rečenici u dokumentu UN od 1869. Dokument je literarno opterećen pravima i može se pretpostaviti da su autori bili, isto tako, opsjednuti uspjehom prava koji se manifestovao u Ujedinjenom Kraljevstvu, SAD-u i Francuskoj. Kako god, postoje neka odstupanja u primjeni prava na koje smo navikli.

U članu 3, umjesto neotuđivog prava na ,,život, slobodu i traganje za srećom“ koji stoji u našoj Deklaraciji nezavisnosti, Deklaracija UN navodi sveopšte pravo na ,, život, slobodu i ličnu sigurnost“. Da li time impliciraju da će sigurnost donijeti sreću? Ili možda, da je sreća previše kratkotrajna i previše zapadna vrijednost? Možda je svakodnevni opstanak potrebniji većem dijelu svijeta.

Vidimo kopije odjeljaka naše Deklaracije prava, kao na primjer zabrana mučenja ili svirepog, nečovječnog, ponižavajućeg postupka ili kažnjavanja, (član 5), jednakost pred zakonom (Član 6,7,8,9,10,11,14,17), nelegalno miješanje u privatni život i napad na ugled i čast (Član 12) i sloboda govora i okupljanja (Član 19,20). Ali ubačena su i nova prava koja su već od 1945. bila uperena u pravcu miješanja UN u svakodnevni život ljudi širom svijeta.


Kroz dokument ističu pravo na hranu, odjeću, medicinsku zaštitu, socijalni program, benefite za nezaposlene i nesposobne, brigu o djeci, besplatno obrazovanje, kao i ,,potpuni razvoj ličnosti“ (zamislite, UN kažu da imam pravo da budem ja) i ,,pravo na slobodno učestvovanje u kulturnom životu zajednice…i uživanje u umjetnosti“ (svako od nas ima pavo da uživa u crtanju ili u filmu). Kako god, ne zagovaraju pravo da se pojavite u ,,Tonight Show“ ili ,,Saturday Night Live“ , tako da postoje ograničenja u njihovoj darežljivosti.

U 2015., 70 godina nakon njihovog originalnog, na pravima baziranog, dokumenta, UN su preduzele veliki korak ka globalnoj vladi, koja je bila samo nagovještena u njihovom prvom dokumentu. Izdali su dokument pod nazivom ,,Transformacija našeg svijeta: agenda održivog razvoja 2030“.  Ovaj dokument ima 91 odjeljak UN programa za svjetsku vladu.

Univerzalna deklaracija ljudskih prava spomenuta je samo jednom u cijelom dokumentu u Članu 19. Suprotno orignalnom ,,majka dokumentu“ koji je imao manje od 1900 riječi, ovaj ima 14.883. Čak 91 odjeljak se odnosi na probleme vezane za poglavlja ljudi, planeta, napredak, mir i saradnja. Pored toga, dokument predstavlja 17 ciljeva održivog razvoja (SDGs) za poboljšanje života na zemlji.

 Šta se misli pod pojmom ,,održiv“? Najčešće upotrebljavana definicija dolazi iz Svjetske komisije za životnu sredinu i razvoj UN-a: ,Održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjosti bez ugožavanja mogućnosti da buduće generacije zadovoljavaju svoje“. Ranije ideje i ideali prava, slobode, jednakosti i pravde sada su objedinjeni ispod zadovoljavanja potreba i otvorenog ekologizma koji naglašava sprečavanje eksploatacije životnih resursa.

Naravno, to je odraz marksističkog aksioma, da zajednica treba da bude organizovana oko ideje ,,od svakog prema mogućnostima, svakom prema potrebama“. Prema tome, marksizam je implicitno u konceptu održivosti, ali je iznijansiran zalaganjem za, naizgled naučnim prilagođavanjima i ciljevima u vezi sa ekologijom. Tehnnički, žargon je vezan za marksističku namjeru da stvori osjećaj lagodnosti i modernog napretka.

Cjelokupan dokument ,,Transformacija našeg svijeta“ ukalupljen je u mišljenje o pobožnim trivijalnostima u vezi sa utopijskom budućnosti. To je jedan bezvrijedan utopijski san. Pet od 17 odjeljaka se odnosi na životnu sredinu, Postavljeni su ciljevi u vezi sa gradovima, ženama, siromašnima, čak i za život pod vodom.

Apsolutno nema sfere ljudskih aktivnosti koja je izuzeta od kontrole UN. Ključna riječ naravno više nije ,,pravo“, izuzev reference u Članu 19. Zapravo, autori nisu napisali riječ pravo čak nijednom u ovom dokumentu, iako se ta riječ pojavljuje u praktično svakoj rečenici originalnog dokumenta UN.

Jedan svjetski čovjek  50ih i ranih 60ih je sada za volanom UN-a, i oni su napravili svoj korak. Poplava marksističkih priča o ,,zadovoljavanju potreba“ se pomjerila na centralno mjesto. UN su zadale sebi vremenski okvir za ostvarenje svog plana- svjetske hegemonije.

Ovaj transformišući projekat govori, i dalje bez detalja, o novom svjetskom poretku, odgovornosti o životnoj sredini i o značajnom smanjenju siromaštva i gladi, ali nikada ne priča o praktičnoj dimenziji: o ogromnoj manipulaciji ljudima od strane ciničnih vođa i neuke birokratije, koji održavaju svoj položaj na terorizmu i podmićivanju. Oni nikad ne diskutuju o nekompetentnosti i korupciji, braći blizancima u porodici pokvarenih.

Dokument slika iskren svijet gdje svi moćnici žele dobrovoljno da pomognu, uprkos svakodnevnim dokazima sebičnosti, korupcije, zločinačkih namjera, đavolskih manipulacija, krađa, nemoralnosti, mržnje i potpune izopačenosti mnogih vladinih kao i biznis lidera u svakoj zemlji na svijetu. Nije li sama Agenda održivog razvoja  jedna od manipulacija?

Ideal održivosti nije u vezi sa hrišćanskim pogledom na svijet; naprotiv, lična sloboda je potopljena u naučno određeno kolektivno mišljenje sa krajnjim odredištem u rukama đavola, svima poznatog Velikog Brata. Relevantnost pojedinca je smanjena. Zagovarale su ga UN koje više nisu pro-zapadne i koje su mnogo veće tijelo nego 1945. Da li ćete ptihvatiti ovo, ili je vrijeme, više nego ikada prije, da se ponovo razmisli o našem članstvu u tom neodrživom tijelu?





Wednesday, January 2, 2019

GASTARBAJTERSKA



Piše Milan Santrač



                                        GASTARBAJTERSKA

Iz crkve, poslije večernje službe sam izašao među prvima i kao obično nastavio prema dijelu grada gdje stanujem. Kiša je rominjala a košava postajala sve oštrija pretvarajući kapi kiše u kristale bijelih pahuljica. Umoran i promrzao u decembarskoj noći riješim da svratim u kafanu, da se okrijepim čajem, možda i rumom.

"Druškane moj, Minhen, Cirih, Linc ili bilo koji grad ne rješavaju problem gladnih duša i stomaka",

započeo je razgovor druškan kojem sam se pridružio za kafanskim stolom jer drugog slobodnog mjesta nije bilo. Pio je pivo i jeo mesni narezak sa novina prostrtih ispred sebe. Nisam znao kako se zove, čime se bavi, poznavao sam ga iz viđenja i ništa više. Njemu to nije smetalo da samnom razgovara kao da me poznaje dugo.

" Druškane, hoćeš da jedeš samnom", upita me čim sam sjeo,  "nemam mnogo ali ćemo podijeliti"? 

" Ne, hvala, nisam gladan", odbio sam ponudu.

"Navalili ovi gastarbajteri, nastavio je moj slučajni sagovornik, ne možeš od njih proći kroz grad, božićni praznici pa krenuli u rodni kraj da se kurče, da pokažu nova k0la, jebala ih kola, ko se čudi njihovim kolima"? 

"Cirih, Minhen, pa šta, ljudi hodaju njihovim kaldrmama i naših je dosta među njima, gledaju izloge i bogataše kako voze skupe limuzine a svi su oni građani drugog reda. Rade mnogo a žive skromno. Ima ih koji odlaze u onaj njihov Karitas, javnu pomoć, da uzmu neku hranu ali se skoro svi kurče kad dođu na odmor. Prave se važni, pričaju kako su se snašli, kako mlate velike pare i žive na visokoj nozi. Poznajem nekog našeg Jagodinca, imao je kafanu sličnu ovoj u kojoj sada sjedimo. Bio je iz, tamo nekog, sela pored Jagodine a u Njemačku je stigao sa svojom, mladom, lijepom ženom. Ne znam kako, uspio je zakupiti manji prostor uglavljen između dvije zgrade u kojem je ranije bila kafana. Prvi vlasnik je ostavio sav namještaj a Jagodinac je to malo dotjerao i počeo raditi. Njegova žena je sjajno kuvala i zahvaljujući njenom kuvarskom umjeću dobro su poslovali sve dok se ona nije zaljubila u talijana Frančeska i pobjegla s njim u Italiju. Jagodinac je ostao sam da tuguje i propada, jedino što je znao bilo je da sipa piće sve rjeđim gostima a kad njih nije bilo sipao je samom sebi sve češće se, teško, opijajući. Stalno je vrtio istu ploču, Dilajlu Toma Džonsa, valjda ga je pjesma bivšeg rudara o nevjernoj Dilajli potsjećala na vlastitu sudbinu. Onda su mu ztvorili kafanu jer nije platio porez i ko zna gdje je završio?
Nije ni meni bilo lako, često sam bio bez posla a ja sam mislio, kad bi moja majka znala kako živim, plakala bi svakog dana. Srećom nije znala i pisala mi da pomognem nekom našem rođaku, da dođe kod mene, da mu nađem posao. Ja sam smišljao šta da joj slažem, nemam posao, stan u baraci dijelim sa zemljakom iz Bosanskog Petrovca. Zemljak me uvjeravao kako se velika sreća dugo čeka, one male brže dođu ali brzo i odlaze. U baraci smo imali grijalicu, često pokvarenu a kad je stigao decembar on mi je rekao: "sad smo tek najebali, smrznućemo se". Nije me prepoznao taj zapad, majki mu ga nabijem. Koliko puta sam sebe prekorio što sam bio naivko i vjerovao da ću na tom zapadu naći sreću veću od one koju sam imao u djetinjstvu".

Kratko smo ćutali a onda me on upita:

" Odaklen si ti"?

"Iz Čikaga", pohvalih se.

"Tamo živš" ?

"Jes, vala, živim tamo", potvrdih uvjerljivo.

"Auuu, kako to uspjevaš", upita on začuđeno?

" Tako, nekao uspijevam", odgovorih, praveći se malo važan.

"Slušaj, i ja sam bio tamo, dugo sam bio u tom Čikagu, ali vala nisam živio, nije mi polazilo za rukom, ne može se svuda živjeti".

Ispio je pivo, pokupio konzervu , ostatak hljeba , ustao i otišao. 
Dugo sam gledao za čovjekom , mojim slučajnim sagovornikom koji je pio pivo i jeo mesni narezak sa novina za kafanskim stolom.
Ubrzo sam i ja izašao i nastavio da hodam dugim bulevarom Novog Beograda osvrćući se kako bih zaustavio neki taksi. Ispunjavalo me osjećanje da sam se konačno vratio iz nekog izgnanstva, iz dijela života koji je izgledao kao kazna zbog nekog, meni nepoznatog, grijeha. Ali, uprkos hladnoj košavi, meni je oko srca toplo jer me sačekao i prigrlio ovaj  divni grad. Kako je lijepo kad pripadaš nekom ko te nikad nije zaboravio. Osjetih se prevarenim i zavedenim šarenim lažama koje su me odvele da lutam a sve što sam vidio tamo, bilo je tu. Htjedoh to reći jednoj grupi mladića i djevojaka koji su kretali na put ali sam odustao znajući da mi neće vjerovati..











Wednesday, December 26, 2018

OSTAVIMO NOVOKOMPONOVANE OBIČAJE, VRATIMO SE PRAVIM VRIJEDNOSTIMA, VRATIMO SE BOŽIĆU




Piše Milan Santrač



OSTAVIMO NOVOKOMPONOVANE
OBIČAJE,  VRATIMO SE  PRAVIM VRIJEDNOSTIMA, VRATIMO SE  BOŽIĆU


                                                                                                                                                                                                 
Okanimo se kolača i prašine u potkrovlju, iza frižidera , ispod kauča..., okrenimo se jedni prema drugima. To je Božić.


Da li su ljudi pretjerali? Po 17 vrsta kolača, po 12 vrsta kiflica i pita, pića više nego u diskontu, ukrasi svih vrsta, veličina i boja. O poklonima da i ne govorimo. Sve to na kredit, na pozajmici, otplata na rate, al neka se ima. Neka vidi facebook da se može. Pa dan poslije praznika pola hrane u spirine, pola u zamrzivač neka čeka, pa je ponovo vadi za Uskr. A jeste li pripremili nešto za Isusa? Kakav poklon Njega čeka?
Ribanje kuće od krova do podruma kao da će Isus gledati ima li prašine po ormaru u spavaćoj sobi. Neće, gledaće ima li prašine u tvom srcu. Gledaće jesi li se izmirio sa svojima i sa samim sobom, jesi li oprostio i pružio ruku drugima, jesi li otresao mrve sa svoje duše. Lako je za tepih.
Trčanje u solarijum, u kozmetčke i frizerke salone, u spa centar, trčanje po novu haljinu? Licka se i maže tijelo.  A da malo potrčiš pomoći drugima? Da potrčiš obići rođaku u bolnici? Da vidiš babu u staračkom domu, napušteno dijete u sirotištu. Znam, reći ćeš, nema se vremena, ne mogu propustiti termin kod pedikira a koliko juče niko nije znao ko je to, čime se takva osoba bavi?  
Pitate li se zašto sam ironičn, mora li sve tako biti?  Vidim, nitko se ne buni što na reklami djeci otimaju iz ruku poklone koje su dobili od porodice, one lijepe, rukavice koje je baka isplela, kape koje je isplela tetka. Guraju im u ruke mobilne telefone i tablete. Bake i tetke ne znaju šta je dobro za dijete, ali mobilni operater sigurno zna.
Sve mi se čini da nam tako otimaju Božić iz ruku, a guraju šljokice i sjaj, ukrase i poklone. I klima se glavom, stapa se s masom i ćute. Ljudi su zaboravili, više ne znaju šta je Božić. Veselje smo zamijenili strepnjom , ne daj Bože da zafali kolača ili mesa. Rados je zamijenjena isčekivanjem i napetošću, šta će se dogoditi ako je djetetu neko kupio isti mobilni telefon kakav već ima, ima li dovoljno petardi?
Molim vas, vratite nam Božić! Vratite nam  poklone od baka , tetaka i strina, vratite nam porodična druženja umjesto “božićnih” partyja po diskotekama sa  golim pjevaljkama i sniženim cijenama alkohola, vratite nam na stolove, suve smokve i orahe umjesto 14 vrsta kolača… Vratite nam Božić u kojem je Isus u jaslama, a ne Djed Mraz u sankama, u kojem je važno da je porodica zajedno za stolom, a ne da preko vibera čestitaju jedni drugima…
Okanimo se kolača i prašine iza frižidera i u potkrovlju. Okrenimo se jedni prema drugima. To je Božić.



Saturday, October 27, 2018

NISU TO BILE OBIČNE , PROLAZNE STVARI





Piše Milan Santrač


        NISU  TO  BILE  OBIČNE , PROLAZNE  STVARI


Davno je sudbina poslala moj brod na  lutanja i traženje nekog svog cilja, kao da su mu jedra bila raširena čak i onda kada je stajao usidren u luci. Brodeći po svjetskim morima, shvatio sam kako je mnogo vode proteklo Dunavom i Savom od početka mojih samačkih dana. U tom vremenu sretao sam nekad lijepe, nekad manje lijepe, dobre i zanimljive žene. Većina je samo, tako prolazila pored mene, neke su se samo očešale o moje rame, kratko bih mislio na njih i onda ih zaboravljao a ja sam smatrao da su to obične prolazne stvari.

Onda sam sasvim slučajno susreo Sonju. Prolazeći istim ulicama susreti su postali česti i ja se zaljubih. Tog dana, a bilo je kasno proljeće, sjedio sam u svom stanu koji je mirisao na stare stvari i jabuke. Ni sad ne znam šta me je navelo da, u to predvečerje, izađem napolje i tako lutajući bez cilja nađem ispred pozorišta. Ona je stajala tamo, valjda je čekala nekog ali se taj neko nije pojavio.  Prišao sam joj i predložio da sjednemo u baštu obližnjeg restorana. Sjedili smo i pili čaj sa rumom , ja sam gledao njene lijepe, krupne, nemirne oči. Pričali smo o svemu a najviše o poeziji. Rekla mi je da voli Lorku i Desanku , da i sama piše stihove. Dozvolila je da je držim za  ruku dok sam pokušavao u njenim očima otkriti šta osjeća prema meni? Iz restorana se čula pjesma, "Zbog jedne divne crne žene" i dodatno ukrašavala veče. Ustali smo i šetali parkom a tamo, među platanima i lipama, ima jedan bagrem i ispod njega zelena klupa. Na njoj su urezana imena zaljublenih. Dugo smo čavrljali dok se ona čvrsto privijala uz mene i rekla: 

"Dragane, hajde ti budi nebo a ja ću biti ptica pa ću letjeti po nebu i nemoj me nikad ostaviti" ,  
ja je još čvršće prigrlim i  prvi put poljubim njene usne koje su mirisale na čaj i rum. 

"Hoću", obećah, kako može nebo pticu ostaviti, ne, to se neće desiti". 

Poljubih je ponovo, ovog puta u oko puno neke slutnje i osjetih da je vlažno. Ne znam da li je to bila kap rose ili njena suza, o tome nisam imao hrabrosti razmišljati? Nastavio sam ljubiti tu Sonju ispod tog bagrema koji je uvijek kasno cvjetavao.

Poslije je dunuo neki vjetar i udario u Sonjina i moja jedra i otisnuo nas na pučinu neizvjesnosti. Možda ona i sada, bar ponekad, prođe pored one zelene klupe, ispog starog bagrema, možda nekad sjedne i pomisli na one Desine stihove koje smo oboje voljeli: "Ne, nemoj mi prići, hoću izdaleka da volim..." a mogli smo izbliza, mogli smo drugačije, mogli smo uspjeti draga moja, ali nismo znali, umjeli. Jebi ga, ja, stari ljubavni ponavljač , nisam uspio ostati nebo a Sonja nije  uspjela ostati ptica. 

Eto, tu Sonju ne mogu zaboraviti valjda zato što ništa s njom nisu bile obične prolazne stvari.








  

Wednesday, October 24, 2018

IZGUBLJENI SNOVI



Piše Milan Santrač




                                             IZGUBLJENI   SNOVI

Kad je najavljeno sletanje Lufthanzinog Boinga iz New Yorka i ako se trudila, Ana nije mogla sakriti uzbuđenje koje je preplavilo. Nervozno je išla lijevo-desno netrmice gledajući u vrata kroz koja će se pojaviti putnici. Uvijek je vodila računa o svom izgledu, šta će obući, kako će se našminkati, kakav utisak će ostaviti na ljude oko sebe ali ovog puta tome je posvetila posebnu pažnju. Za to je imala poseban razlog, čekala je Mitra. Diskretnom šminkom istakla je savršeno pravilne crte lica i krupne nemirne oči a uska suknja boje badema koja je jedva  dostizala do koljena i isto takva jakna prijanjale su uz njeno tijelo i isticali skladnost i eleganciju. Njišući se na visonim štiklama izazivala je pažnju svih koji su je susretali. Izgledala je znatno mlađe od njenih 48 godina a baš ta zrelost joj je davala posebnu ležernost i naročiti šarm. Uprkos tome ona se pitala da li izgleda dovoljno privlačno, da li će on pokazati pažnju kakvu su pokazivali muškarci koje je susretala i koji su pokušavali uhvatiti njen pogled i uputiti joj smješak?  Činilo joj se da vrijeme stoji, da je prošla čitava vječnost od kako ga nije vidjela mada su juče koristili Skype i razgovarali više puta tokom dana. Interesovala se za sve tokom njegovih priprema za put, potsjećala ga da ne zaboravi nešto od stvari, da kod sebe zadrži topliju jaknu ili džemper jer su proljetni, minhenski dani još uvijek hladni. Pokušavala je svakog trenutka ostati povezana s njim a on joj se prepuštao jer ga je to ispunjavalo zadovoljstvom Nakon dugo vremena osjećao je sigurnost jer je ona brinula o njemu.

Ko zna koliko puta joj se vraćalo sjećanje u vrijeme kada je Mitar živio u njenoj ulici. Ona je tada bila učenica osnovne škole a on sedam godina stariji od nje i nije primjećivao kako ga ona stidljivo pogleduje. Prijalo bi joj njegovo društvo ali se nije naročito nervirala zbog njegovog odnosa, pažnju i vrijeme je najviše posvećivala školi ali je dobro zapamtila Mitrov izgled. Kasnije, kad je odrasla  njena ljepota plijenila pažnju mladića u gradu koji su se na sve načine trudili naći u njenoj blizini. Njega je viđala tek ponekad jer je otišao iz grada i samo povremeno svraćao.

I Mitar je nestrpljivo očekivao kada će avion dotaknuti pistu minhenskog aerodroma. Tokom leta je pokušavao zaspati ali nije uspjevao, zamišljao je kako će izgledati susret sa Anom. Ni jedan način koji bi zamislio nije mu izgledao dovoljno uvjerljiv. Pitao se šta će mu Ana reći kad se sretnu, hoće li ga poljubiti, šta će joj odgovoriti, da li će biti zadovoljna njegovim izgledom? Do skora nije mnogo mario za razliku u godinama a sad se skoro plašio te činjenice. Koliko su godine na njemu ostavile  traga dok je gazio belosvjetskim kadrmama? Pitanja su mu se rojila a odgovore na njih nije nalazio. Oduvijek je želio vezu sa ženom koja bi ga volila približno koliko bi on volio nju. U dosadašnjem iskustvu nije bilo tako i plašio se da će on voljeti Anu mnogo više nego ona njega?  Dobro je znao da sebe daje cijelog, da će, ako joj se dopadne,  predati sva svoja osjećanja ali nije znao šta i koliko će mu biti uzvraćeno? Nikad neće zaboraviti kako su im se, nakon toliko godina, životni putevi ukrstili. Dok su živjeli u istom gradu, u blizini putevi se nisu doticali, svaki je tekao svojim pravcem. Pitao se, zar je trebalo otići daleko, udaljiti se hiljadama kilometra da bi se tek sada susreli? Već duže vrijeme osjećao se kao izgubljen na pustom ostrvu pa se , boreći se sa takvim osjećanjam, hvatao se za slike prošlosti i miris nostalgije. Usamljenost, na prostorima velike zemlje iza okeana, je kao bolest od koje se duša suši a sjećanja i nostalgija su mali pojasevi koji plutaju oko umornih , izgubljenih lutalica i nude bar malo nade za spas. Pjesnici su takvo stanje podnosili lakše jer su primjećivali i duboko doživljavali stvari za koje obični građanski puk ne zna ni da postoje. Zato oni moraju da optrče mnogo krugova oko neke uspomene koja priča o ljudima i gradovima koja su voljeli prije nego su se izgubili u pustim i sivim gradskim tundrama velike zemlje iza okeana. Tek tad bi shvatali šta su imali a da to nisu znali.  Kao većina ljudi ovog modernog vremena, u časovima usamljenosti , tražeći malo druženja na neviđeno našao se na elektronskom ćilimu i tako pronašao stihove, njemu tada nepoznate spisateljice. Znao je da su vremena poezije i poljubaca u gradskim parkovima odavno prošla ali sječanja na njih nisu izblijedila. Njeni stihovi su ga potsjećali na to vrijeme i grijali mu dušu. Što ih je više čitao sve više su mu se dopadali, poželio je da upozna autorku. Tragajući za, makar, nekim podatakom o njoj pronašao je jednu njenu malu fotografiju koja je, da li slučajno ili namjerno, urađena nejasno. Koliko je mogao razabrati sa fotografije, lice mu se činilo nekako poznato ili ga je potsjećalo na nekog ali nije znao na koga? Ispod fotografije je napisao komentar, više iznerviran činjenicom što je nejasna nego vjerom, da će taj komentar među mnogobrojnim ona uopšte primjetiti. Ali nepredviđene stvari se, ipak, događaju, Iznenadio se kad je Ana odgovorila na komentar. Tako su počeli njihovi razgovori. Njegovog lika se nije sjećala ali je njenu znatiželju privuklo nekoliko fotografija Mitrovog zavičaja koje su stajale pored njegovog imena. Usledila su pitanja, otkud baš one, zašto su baš one važne, na koji je način on povezan sa tim mjesima? Odgovrio je i uzvratio sličnim pitanjima nakon čega su oboje zaključili da su iste gore list , da im je zavičaj zajednički. Bilo mu je jasno zašto mu se, na onjoj nejasnoj fotografiji, njeno lice činilo poznato. Poslije tog prvog, kratkog razgovora izmjenjivali su poruke. Nešto ih je privlačilo pa su poruke postale sve učestalije. On nije skrivao svoj osjećaj usamljenosti jer je prošlo osam godina kako ga je supruga napustila. Pokušaji da upozna srodnu žensku dušu bili su bezuspješni , rijetke veze su trajale kratko a ćerku i sina  nije opterećivao svojim osjećanjima. Ana je, takođe, bila iskrena i u prvim razgovorima rekla kako se bori sa sličnim stanjem, naročito poslednjih nekoliko godina otkako je izgubila supruga. Ni brak joj nije bio naročito uspješan, često se nisu razumjevali, ona se zatvarala u neki svoj svijet koji njega nije zanimao. Ostala je posvećena sinovima, naročito mlađem koga je rodila dosta kasnije. Stariji se već brinuo o sebi i pružao joj svesrdnu pomoć u svemu.
Mitrov brak je stajao na klimavim nogama. Shvatio je to već nakon prve godine zajedničkog života a svi njegovi pokušaji da popravi stanje nisu naišli na razumijevanje. Došla su djeca, prva ćerka pa onda sin. On im je posvećivao svu pažnju i smatrao kako je njegova dužnost sve podrediti njima i da je obavezan podnosi sve bračne nesuglasice skrivajući ih pred drugim ljudima. Tako su prolazile godine njegovog skrivenog nezadovoljstva sve dok ga supruga nije napustila.  

Od vremena kada je on otišao iz grada a Ana ostala život ih je vodio različitim putevima. Samo ponekad su se susretali ali ona nije obraćala pažnju na njega, Svjesna svoje ljepote koketirala je sa  udvaračima koji su se utrkivali oko nje. Možda je i Mitar mogao skrenuti njenu pažnju na sebe ali mu to nije dozvoljavalo vrijeme i porodično stanje, u gradu se zadržavao kratko a mnogobrojni problemi mu nisu ostavljali prostor za opuštanje.Još kao petnaestogodišnjak ostao je bez oca pa su se na njega sručile velike obaveze i teško materijalno stanje sa kojim se, ni sam nije znao kako, izborio a potom počeo graditi kuću. Zbog stalnog nedostatka novca vićionu radova je izvodio sam.

U to vrijeme Anin život je bio gotovo idiličan. Za nedostatak novca nije znala, roditelji su joj zarađivali dovoljno za lagodan život, naročito otac jer je bio na visokom policijskom položaju. Imali su veliku, lijepu kuću, vikendicu na moru i planini, vozili, skupa kola. Uprkos tome nije postala razmažena i ohola, ostala je skromna. Od svih svojih udvarača izabrala je vojnog pilota. Roditelji su podržavali tu vezu, on je dolazio kod njih u kuću, odlazili su zajedno na ljetovanja i skoro svako veče izlazili u neki otmjeni restoran ili na zabave. Nije se udala za njega jer joj nije bio vjeran u šta se sama uvjerila. Kasnije je imala još nekoliko kraćih veza iz kojih je izlazila povrijeđena. Tada je shvatila da njenim udvaračima nije stalo samo do njene ljepote već da su željeli izvući korist zbog položaja njenog oca.A onda je upoznala svog budućeg supruga koji joj se u početku nije dopadao ali je ubrzo shvatila da je iz imućne porodice što mu je omogućavalo da joj čini razne ugodnosti. Razočarana u ranije veze, sve više joj se dopadala njegova pažnja. On je to iskoristio i zaprosio je. Pristala je i nakon kratkog vremena su se vjenčali. Živjeli su ugodno sve do početka rata koji ih je rastavio na duže vrijeme. Možda je rat bio izgovor ili samo okidač za njenu odluku da se razvoje i razmisle o budućnosti. Do početka rata nisu posvećivali pažnju činjenici da su pripadali različitim vjerama, ona je hrišćanka a on musliman. Njihovim roditeljima različitost vjera nije smetala jer su pripadali vladajućem režimu toga vremena i izjašnjavali se kao ateisti. Niko od njih tada nije znao koliko će ta činjenica postati važna, čak presudna za mnoge ljude. Ana je sa dvogodišnjim djetetom u naručju krenula u neizvjesnost, uputila se u Srbiju da u okrilju naroda kome je , po rođenju, pripadala potraži zaštitu od pomahnitalih nacionalista. Molila je supruga da pođu zajedno ali je on odbio, smatrao je da mu je mjesto među ljudima njegove vjere. On se zlopatio u ratnom , tamnom vilajetu a ona se teško nosila sa nevoljama ratne izbjeglice. Radila je razne poslove, trpila poniženja i uvrede okoline koja nije imala razumijevanja za njeno stanje. Kako je vrijeme odmicalo, godinu za godinom sve više je u njoj rasla želja da se vrati u rodni grad, da pronađe supruga kako bi nastavili zajednički život. Željela je da sve ratne nevolje prođu, da ih, što je moguće prije, zaboravi. Kad su prestala ratna dejstva i nastupilo primirje, vratila se nakon pune četiri godine.  Supruga, skoro nije prepoznala. Težak život, bez dovoljno hrane i osnovnih zivotnih potrebština ostavili su na njemu duboke tragove. Koristila je sve mogućnosti kako bi učinila život dostojnim ali joj nije polazilo za rukom. Većina prijatelja i poznanika je okretala glavu na drugu stranu, smatrali su je izdajicom a uz sve te probleme stigli su i zdravstveni. Razboljela se a lijekova nije bilo. Bila je prinuđena vratiti se u Srbiju ali ovog puta je uspjela ubjediti supruga da krenu zajedno. Zaliječila je bolest a potom su se uputili u inostranstvo i napokon se zaustavili u najljepšem, alpskom kraju Dojčland republike. Počeli su raditi i kad je pomislila da su nevolje ostale u prošlosti dogodila se ta kobna noć. Anin suprug je doživio težak moždani udar i upao u komu koja će se, nakon devet mjeseci, njene teške brige i njegovanja završiti njegovim odlaskom.
Slušajući njenu priču o minulim događajima, Mitar je pokazivao razumijevanje i iskreno žalio kroz šta je sve morala proći. Tako ga je boljela njena sudbina. Bio je spreman učiniti sve da joj zaliječi stare rane, da ih zaboravi da je učini srećnom.

I njegov put je bio trnovit. Sva događanja tih devedesetih mu se nisu sviđala, brinuo je u šta će se pretvoriti. Prijetili su, zveckali oružjem, stizala je svekolika kriza. Razmišljao je kako da postupi, razum je uzmicao pred naletima gluposti i sile koju su provodili pripadnici novih vlasti a ne rijetko i kriminalci. Valjda su svi osjetili da im se ukazala prilika silom realizovati ono što pameću nisu bili u stanju, pokazivali su do tada skrivenu mržnju prema svim različitostima i poštenju. Često se sukobljavao sa takvim ljudima što je ne samo njemu već i porodici otežavalo boravak i ugrožavalo sigurnost. Nije se odazivao na pozive za mobilizaciju i odbijao učestvovati u sukobima pa je nakon nekoliko hapšenja shvatio da moraju ostaviti sve i otići bilo gdje, samo što dalje od zla koje je sve više nadolazilo. U tajnosti se spakovao, sjeo u kola sa suprugom i djecom te uputio u Srbiju.Uz mnogo nevolja i dugog putovanja prešli su na drugu obalu Drine. Osjetio je olakšanje ali su ubrzo stigli novi problemi. U Srbiji je vladala nestašica, prodavnice prazne, redovi  za hljeb i mlijeko su bile  svakodnevne slike u gradovima. Preduzeća su zatvarana ili su bila pred zatvaranjem, posla nije bilo. Mitar se dovijao kako je znao, neko vrijeme je radio u firmi čiji se vlasnik više bavio kriminalnim radnjama nego očuvanjem posla. Neredovno je primao platu koja je svakako bila obezvređena inflacijom. Morao je tražiti izlaz pa je obilazio ambasade. Nakon mjeseci provedenih u redovima čekanja naziralo se rješenje. USA je odobrila ulazak 1500 izbjeglih lica iz BiH. Sa porodicom se našao na tom spisku i nakon izvjesnog vremena su otputovali u tu veliku i daleku zemlju. I tamo su ih dočekali problemi. Nisu imali rođake ili prijatelje koji bi im pomogli, bez znanja jezika sa par kofera su se našli u gradu koji je imao više stanovnika nego država Jugoslavija koja se raspadala. Kad god bi se sjećao tog vremena kroz njega je prolazila jeza. Znao je da te dane nikad neće zaboraviti ali se trudio što manje pričati o njima. Sam je pronašao neke zemljake među kojima je bio jedan pravoslavni sveštenik koji im je pomogao. Pronašao je prvi stan, prvi posao i tako je, za njh, krenuo novi način života. U nepunih 20 godina koliko je proveo u toj zemlji, radio je mnogo i štedio i sve to vrijeme priželjkivao da se preseli negdje u Evropu. Tako bi fizički bio bliži zavičaju koga je uvijek nosio u srcu , o kojem je sa ponosom pričao. Više puta je to spomenuo Ani čemu se ona radovala a nešto kasnije ga pozvala da dođe kod nje i ponudila mu svoju pomoć. Njena ideja mu se dopala ali je u startu nije prihvatio.  Ako se odluči preseliti značiće to da će se udaljiti od djece. I ako su odrasli ljudi, želio je biti u njihovoj blizini, podijeliti sa njima brigu, pružiti savjet i podršku kad im zatreba. Bio je sumnjičav, kako će se snaći u drugoj stranoj zemlji čiji jezik ne govori, da li će uspjeti pronaći posao, koliko mu ona realno može pomoći? Imao je iza sebe dvije decenije pečalbarskog života i njegove početničke muke je već jednom preživio. Plašio se da li ima snage još jednom prolaziti kroz to. Kako je vrijeme odmicalo a Ana i on se zbližili sve mu je izgledalo jednostavnije i prihvatio je njen poziv i evo ga pred susretom s njom kome se iskreno raduje i nada kako i ona osjeća isto.


Anino uzbuđenje je raslo pojavom prvih putnika na vratima. Mitar se pojavio među poslednjima jer ga je zbog velikog prtljaga zadržala carinska kontrola. Među mnogobrojnim ljudima koji su nekog čekali Ana se izdvajala  najljepšim sjajnim očima i srdačnim osmjehom. Kad su im se pogledi sreli ostali su vezani u čvor, ništa i nikog oko sebe nisu primjećivali. Prišao joj je i ona mu se bacila u zagrljaj. Skoro da nije znao kako da reaguje, zbunjen i preplavljen uzbuđenjem koje mu je činilo prijatnost kakvu nikad ranije nije osjetio prema nekoj ženi. Ljubio je on nju i ona njega, veoma strasno. Nije ih bilo briga za ljude koji su se tu nalazili i zagledali se u njih.  Kroz Mitra je prošla neka čudna struja, dlanovi su mu se oznojili dok je Ana drhtala  u njegovom naručju. Krenuli su prema izlazu a ona ga je držala i stezala za ruku. Sve mu je prijalo, osjetio je iskenu dobrodošlicu, u njenim očima je prepoznao iskrena osjećanja a to je želio, baš to mu je trebalo. Ona je imala bezbroj pitanja za njega, nije stizao da odgovori na jedno a ona je postavljala drugo. I on je želio pitati nju za sve, kao da se nikad nisu čuli, često su istovremeno govorili pa su im se riječi mrsile a oni ih raspetljavali pa sve to ponavljali više puta. Kad bi u isti glas nešto izgovorili i glasovi im se sudarili propratili bi to glasnim smijehom. Stotinjak kilometara puta do Aninog stana im je prošlo brzo jer nisu prestajali čavrljati. U stanu ih je čekao  spremljen ručak. Bilo je jasno da Ana prošle noći nije spavala, željela je da sve bude na svom mjestu kad Mitar stigne , da ručak bude spreman. Servirala je sto a on je zadovoljno posmatrao kako igra oko njega, koliko se trudi, izgldalo je da pleše najlepši ples. Čim su ušli u stan obukla je širu suknju, divno je izgledala u njoj i pristajala je njenoj ženstvenosti. Rekao je kako ga uzbuđuje kad se okrene i tresne sa tom suknjom na šta se ona smješkala i koketno vrckala. Očigledno su joj prijali njegovi komplimenti. Poslije ručka mu je predlagala da legne i odmori se ali je on to odbio. I ako nije spavao prethodnu noć umor nije osjećao, želio je svaki trenutak provoditi s njom. Razgovoru među njima nije bilo kraja, proveli su prvu zajedničku noć prepunu obostrane strasti. Dopadali su se jedno drugom ali je Mitar sve do dolaska pokazivao strah da li će biti harmonični? Godine iza njega su ga naučile koliko je važna harmonija između muškarca i žene. Možda će se neka sitnica isprečiti među njima. Harmonija ili postoji ili ne, bez nje nema strasti i zadovoljstva, nema radosti. Ana ga je sve vrijeme uvjeravala kako je sigurna da su oni stvoreni jedno za drugo i da zna kako harmonija među njima već postoji.  Bila je u pravu , kod prvog susreta, prve zajedno provedene noći razvijale su se njegove sumnje i strahovi. Koliko je na njega ta noć ostavila dubok trag pokazao je par godina kasnije  napisavši  stihove:

                   

Sad kad si mi blizu,
Na dohvat ruke
Kosu ti mrsim pogledom i željom

Ti, sa anđeoskim stasom
Vitka kao breza i svesna svoje lepote
Mamiš me svojim telom
Mudro mi govoriš,zaboravi vapaj kad smo bili sami

Potsjećaš me na pticu,
Koja mesto krilima,zaleprša osmehom
Onda zasvetliš u mraku,
Kako, samo ti možeš

Potom ti haljina lagano sklizne 
Na tvom telu ostaje samo plamičak mirisne sveće i moje ruke
Nose nas iste strasti

U oganj se pretvaramo
Šapatom mi govoriš,
Sa tobom sam u nesvesti bila i nebo dotakla
A ja zadovoljan ćutim


Zaista su pristajali jedno uz drugo, rijetko se mogao vidjeti tako skladan par. Svi koji su ih poznavali su im to govorili a Ana se ponosila tom činjenicom. Ona je bila niža i mlađa od njega taman koliko je trebalo. Pravilnih crta lica, skoro ponosnog držanja pri hodu i vedrog raspoloženja plijenili su svojom pojavom. Mitar se šalio s njom govoreći joj da ih lažu, da im podilaze a ona se borila sa tom njegovom šalom sve dok on ne popusti i prizna šalu.
Tako je počelo njihovo slatko vrijeme. Imali su raznih peripetija oko sređivanja papira za Mitrov boravak ali je poslije nekoliko mjeseci počeo  raditi što im je davalo materijalnu sigurnost. Krajolik u kojem su živjeli je najljepši dio Njemačke. Visoki i oštri vijenci Alpa djeluju impozantno. Teško je reći kad su impresivniji, tokom zime kada se okite bjelim snjegovima iz kojih oštro stremeći ka nebu izviruju skoro crni kameni grebeni ili u vrijeme kada  ih  vrelo ljetno sunce obasjava. U rano proljeće  u  podnožju procvjetaju livade ispesjecane putevima koji zavijaju izbjegavajući strme padine i vode do svih sela i farma. Posebnu ljepotu daju im, kao kristal čista, jezera sa nebrojenim jatima ptica .

Zajedno su kuvali, gurali se u kuhinji kako je Ana govorila, izlazili u grad, odlazili u šetnje do obližnjih jezera ili se penjali na neki vrh. Kad se prvi mrak uvlačio u domove Ana je imala običaj da uključi lampe u dnevnoj sobi, iskrade se u kuhinju i pripremi neko svoje kulinarsko iznenađenja. Cijeli stan bi se ispunio divnim toplim mirisom  a ona bi to servirala na malom stolu. Sjela bi pored Mitra i kad bi se poslužili privila  se uz njega , poljubila ga i rekla: 

" Pričaj mi nešto lijepo, onako kako samo ti umiješ".


Tražila je da joj priča sa velikim osmjehom i gledala ga svojim krupnim, veselim očima čiju molbu nikad nije odbio.


"Hoću Ana",


odgovori bi , prigrlio je desnom rukom a drugom je milovao po kosi koja je mirisala na šampon od lavande. Nakon kraćeg vremena spuštala je glavu na njegovo krilo, to je najviše voljela i govorila kako njegove ruke imaju  posebnu toplinu i energiju. Kad bi joj ispričao nešto duhovito smijala se zvonko a onda hitro ustajala i donosila nešto za piće. Voljela je da joj grije noge kad legnu u postelju a on se, kao bajagi, nećkao. Oboje su više voljeli obične, male životne sitnice i smatrali ih dijamantima života, nego krupne , raskošne  stvari. Radovali su se malom a njih je to činilo velikim ljudima. Ana se svuda i svakom hvalila Mitrovom marljivošču i dobrotom, njegovo ime je često bilo na njenim usnama, svoja zadovoljstva je rado dijelila sa drugima a on to nije volio. Smatrao je da njihovu sreću trebaju čuvati samo za sebe i da većinu ljudi ne zanima kako drugi žive, da li su srećni pa zašto bi im o tome govorili? 


Sve je teklo kako se samo moglo poželjeti a onda se Mitar ozbiljno razbolio. Došli su teški dani,  dva puta je boravio u bolnici te nakon mnogo problema uspio se zaliječiti. Bolest je ostavila trajne posledice na njega. Ana je sve vrijeme bila njegova podrška, obilazila ga u bolnici, hrabrila ga da izdrži. Bio joj je neizmjerno  zahvalan na svemu što je činila za njega. Mitar je kasnije izbjegavao razgovarati o svojoj bolest, čak i s njom , želio je svoju nevolju zadržati u sebi ali je teško patio zbog toga. 



Nakon tih događaja je osjećao kako njihov odnos nije više kakav je bio ali  nije znao zašto?
Nije uspjevao pronaći odgovor kada i zašto su se počeli udaljavati , nisu imali objašnjenje  šta se dešava. Možda  je njegova bolest bila razlog obostranom udaljavanju a voljeli su se  iskreno, možda joj  nije dovoljno pokazivao koliko mu ona znači? Nisu se svađali, samo su se manje smijali, sve više su ćutali, svako se zavlačio u neku svoju čahuru.  Mitar je zaključio da im se odnos ide pravcem koji ne želi. Tražeći uzroke počeo je razmišljati o svojim ali više o njenim postupcima. Isto je činila i ona. Počeli su  primjećivati stvari koje do tada nisu smatrali važnim niti su im poklanjali bilo kakvu pažnju. On joj je sve češće skretao pažnju na preveliku impulsivnost, govorio joj da na nečiji postupak reaguje mirnije, staloženije da ne podiže glas. Govorio joj je da je previše ljubomorna, opsesivna što su  svi drugi ljudi sa kojima su kontaktirali primijetili. Ljutila se zbog tih primjedbi i uzvraćala svojim za njegovo ponašanje. Zbog toga bi se ljutnuli i onda danima ne bi razgovarali. Sve češće mu je prigovarala zašto se nije razveo od supruge mada joj je više puta detaljno objašnjavao šta ga je spriječilo da to učini. Prošlo je više od deset godina kako ga je napustila, duži dio tog vremena su živjeli na dva različita kontinenta pa je to bilo nemoguće izvesti a  kad je i on došao u Evropu i bio spreman za razvod advokat mu je posavjetovao da prije toga prenese imovinu u vlasništvo svoje djece kako se ne bi otvarao novi parnični postupak oko diobe imovine. Na taj način  bi se  kasnije izbjegli eventualni problemi.  Za to je trebao pristanak oba supružnika jer su bili ravopravni suvlasnici. Ona je otezala sa svojom odlukom a Mitar nije želio učiniti nešto čime bi oštetio prava djece.  Realno nije mogao ubrzati postupak a njegov karakter nije trpio pritisak. Koliko je ona više inzistirala na tome osjećao je sve veću mučninu. Takav je bio oduvijek, volio je lične  odluke donositi sam, bez pritiska  kad je siguran da će uspjeti. Nije to krio od Ane, znala je da ima takav karakter ali nije ga željela prihvatiti kao realnost. Valjda je mislila da to može promijeniti. Njegove opomene zbog lubomore i posesivnosti su nju vrijeđale a njega je vrijeđalo što je neprestalno ponavljala kako je on sračunat , korisoljubljiv, da je iskoristio njenu ljubav i pomoć kako bi obezbjedio za sebe boravak u Evropi. Ovi prigovori će vremenom  postati njhov kamen spoticanja. Uz njega su dolazili sve češći nesporazumi, nerazumjevanje. Često su se raspravljali oko nevažnih sitnica i pravili među sobom sve dublji jaz. Onda mu je Ana jednog dana rekla da pokupi svoje stvari i ode. Tog trenutka su oboje bili ranjeni, ona zato što je to izgovorila a on zato što su te riječi sišle sa njenih usana.  Otezao je sa pakovanjem svojih stvari, želio je oboma pružiti priliku da bar još jednom razgovaraju, da pokušaju sačuvati zajednički stvaranu sreću. Primijetila je to i požurivala ga sve dok se vrata za njim nisu zatvorila. Tako su Ana i Mitar , svako za sebe, sanjali divne snove, onda ih pretvorili u zajedničku stvarnost i na kraju izgubili. Valjda je tako moralo biti, ne znam zašto, možda zato što na ovom svijetu treba da postoji iti broj ljubavi pa jedne moraju nestati da bi se druge rađale? Sada su svjetla u njihovom, nekad zajedničkom, stanu ugašena  i Ana ga je napustila, nema ničeg toplog u njemu ni onih slatkih opojnih mirisa, ni zvonkog smijeha, sve je nestalo za čime ostaje vječiti žal. Pored žala ostaju i prve krupne oktobarske pahulje koje padaju pokrivajući tragove jedne velike ljubavi.      
 


                    

Tuesday, August 14, 2018

ТУРЦИ РУШЕ ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ






Пише  Милан Сантрач 



ТУРЦИ РУШЕ ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ

У 15. вијеку Косово без Албанаца, чак их није било ни у сјеверној Албанији

Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. вијека на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

„Дефтер за Вукову област“ је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну цјелину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на бијелом папиру црним мастилом, и то веома лијепим рукописом.


Прецизније, на цијелом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као старосједиоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац.

Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година прије пописа, тамо није ни било. На почетку „Дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија пошто су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, гдје је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забиљежили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа.

У тим кућама живјело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа — 12.840 — припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и римокатолицима.


Срби су живјели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Копаоника на сјеверу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забиљежено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просјеку живјела по два албанска домаћинства. Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живјело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и римокатоличке породице.

Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 била су српског поријекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког поријекла.

Забиљежено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као „сиромаси“. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су биљежили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, ријеке или планине са албанским именом.

У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.

За пет вјекова турске окупације, ситуација се драматично промијенила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два вијека насељавање Албанаца из Албаније. Ипак, најдраматичније промјене структуре становништва догодиле су се у двадесетом вијеку. У Другом свјетском рату, бјежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побјегло је у „ужу“ Србију. Послије рата, комунистичка власт је већини њих забранила повратак у завичај.

Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, послије агресије варвара из НАТО-а, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико мјесеци више од 200.000 Срба из Приштине и других дијелова КиМ протјерано је у тзв. ужу Србију.

Према последњем попису становништва на територији АП Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живјело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на сјеверу покрајине, а и највећи дио Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.

У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Косова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу.

И сјеверна Албанија без Албанаца

Да Албанаца није било не само на Косову и Метохији но ни у сјеверној Албанији свједочи и Дечанска хрисовуља из 1330. године, која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој сјеверној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани.

Из хрисовуље сазнајемо на манастирској земљи с обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и три албанска. Од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само су 44 била албанска.
















Извор  Спутњик

Sunday, August 12, 2018

JEDNA RUŽA I JEDNA DJEVOJČICA




Piše Milan Santrač


JEDNA  RUŽA  I  JEDNA  DJEVOJČICA



"Kažu da za neki dan počinju velike studeni, sigurno ne kao one nekadašnje kad su zime ličile na zime a ljeta ličila na ljeta, kad su se ljudi više poštovali nego danas. Sve je otišlo u tri pizde materine", priča jedan od prisutnih luzera u kafani koja se nalazi pored velikog gradskog parka u koju sam svratio sklanjajući se od hladne kiše i oštrog sjeverca.
Ovih nekoliko rečenica koje sam čuo od neznanca, luzera potsjeti  me kako sam se i ja zaželio zime, one prave, hladne, pune velikog bijelog snijega. Zaželio sam se romantike , vremena kad sam stojeći na prtini grijao promrzle prste djevojčici iz susjednog sokaka držeći ih u svojim rukama i ljubeći joj smrznuti nosić i uši skrivene ispod debelog šala dok je majka doziva da požuri kući jer je mrak već uveliko pokrivao našu varoš. 

Kroz prozor kafane gledam kako pada hladna kiša a ljudi žurno prolaze sa kišobranima jedva ih zadržavajući pred naletima snažnog vjetra. Kako bi se sa ovim toplim čajem koji sam poručio lijepo ukomponovale krupne bijele pahuljice. Pokrile bi ovaj sumorni grad pa bi obučen u bijelu bundu izgledao mnogo ljepše.Dođe mi da odem tamo u onu našu varoš i vidim da li je ostalo išta od one romantike ili je nju kao i ljude oduvao poslednji rat. 

Mjesec oktobar često donosi snjegove. Poslije ponoći, kad sam napustio kafanu, pao je prvi i pokrio baštu ispred kuće.Gledam kroz prozor, snijeg bijel i nijem, lete pahuljice velike, skoro kao dlan i lijepe se na grane drveća sa kojeg još nije pao list dok se one povijaju pod težinom bijelog nakita. Padaju i na ružu koja je uprkos zimi zadžala list i dva cvijeta. Ona se ne povija već stoji pravo i izgleda ljepše nego tokom ljeta.Njena crvena boja se ističe prema snježnoj bjelini. Snijegom se ogrnula kao toplim šalom i tako se bori i prkosi studenom vjetru čekajući  novo proljeće. Nježani cvijet svojom ljepotom kroti zimu. Za par mjeseci, surova studen će se povući pred ljepotom ruže. 


U našoj varoši se živjelo zanimljivo. Varoš čiji stanovnici nisu imali sreće sa novcem, radili su mnogo a zarađivali malo. Sokaci su takođe bili siromašni, malo kaldrme i mnogo više bijele ceste sagrađene, ko će ga znati kad, da li u doba turske ili austrijske vlasti? Kuće uz sokake su bile prljave, uprskali ih kamioni, kiše i snjegovi. Malter je sa njih opadao a cigle i kamen virile načete vremenom.Na njima su se mogli vidjeti prozori sa napuklim staklima, rijetko koja kuća je bila uređena sa zavjesama ili cvijećem na  prozorima. Pored njih bilo je i kamenih ruševina obraslih korovom i šibljem. Srušene su u neko ranije vrijeme, u vrijeme njemačkih ofanziva a nove vlasti nisu imale snage da ih, ako ne obnove, onda bar da ih uklone. A ljudi su bili nasmijani i srećni uglavnom oko prvog u mjesecu kad su primili platu u pilani. Tih dana su imali nešto novca pa su češće odlazili u prodavnice da kupe ponešto od skrome ponude. Iz kafana se u tim danima orila pjesma. 

Gospođa Dara, čim bi primila platu a bila je čistačica u ambulanti, uzimala bi torbu i krenula da se javlja svima redom u komšiluku:"idem da pazarim, pripazite mi na kuću". Ushićena i svjesna da njena plata neće trajati dugo koristila je priliku da skrene pažnju na sebe i ostavi utisak zaposlene i zadovoljne žene. I djeca su se radovala tih dana nadajući se da će dobiti koju kintu za lizu ili medenjak. 

Kasnije, kako je vrijeme od plate odmicalo ljudi su postajali zabrinutiji, nezadovoljniji i tužniji. Već od polovine mjeseca su veresijali u prodavnicama, uzimali su samo one najnužnije stvari i nisu se prestajali žaliti na skupoću. U kućama i na sokacima počinjale su razmirice ne rijetko prerastajući u veće svađe. 
I komšija Đuka je često dolazio kući pijan, naročito pred kraj mjeseca kad je platu već odavno potrošio. Svi su se pitali otkud mu novac za rakiju kad kuče nije imalo za šta da ga ujede? Dolazeći kući tako naliven rakijetinom, teturao se i padao po prašnjavoj cesti. Katkad su djeca trčala za njim i podsmijavala mu se. Čim bi ušao u kuću počinjala je predstava kao neki pozorišni komad sa lošim završetkom. Čula se galama i lupanje, svađao se sa ženom i razbijao vlastite stvari po kući. Žena mu je bila debela i sigurno jača od njega ali joj to nije pomoglo da se zaštiti od njegovog divljanja. Čekala ga je na vratima i vikala:
"crni Đuka, opet si se napio, muko moja i nesrećo"!
On joj se unosio u lice i zaplićući jezikom podviknuo:
"šta hoćeš kurvo, hoćeš dušu da mi uzmeš, hoćeš moj život, evo ti uzmi ga"?
Nije znao ništa drugo da joj kaže čime bi opravdao svoje pijanstvo i nije se zaustavljao, izbacivao je svari iz kuće a onda pokušavao da ih zapali. Žena je vrišta, dozivala upomoć, molila ga i preklinjala da prestane a on je postajao sve grublji, iz njega je izbijala surovost i nezadovoljstvo koje, vjerovatno ni sam nije razumjevao.Tako je okupljeni narod skoro svakog mjeseca posmatrao besplatni cirkus. A onda se jednom među tom svjetinom našla jedna mala djevojčica odjevena u svilenu lepršavu haljinicu, sa bijelim soknicama i cipelicama od prave kože i divnom mašnom u plavoj loknastoj kosi . Djelovala je poput lutke zalutale iz nekog drugog, ljepšeg svijeta, našla se među svjetinom koja je uživajući posmatrala predstavu pomahnitalog Đuke. Kao veliki svileni leptir izdvojila se iz mase i stala ispred njega. Ugledavši nestvarno lijepo lice male lutke ispred sebe on se zaustavi. Zbunjen i opčinjen ljepotom i osmjehom nevinog djeteta kleknuo je ispred nje i ostao nepomičan, skoro paralisan. Gledali su se licem u lice pijani , neobrijani i krezavi Đuka i mala, nestvarno lijepa i nježna djevojčica. Umirila se i svjetina pa tako nijema čeka da vidi šta će se dogoditi? Ona ga pomilova po onom hrapavom licu punom oštrih dlaka i on se nasmješi, u jednom trenutku nestade sa njega sav bijes i gorčina. Nježnost i ljepota su ukrotili surovost. Predstava je zavšena, ljudi su se razišli a u meni ostao nauk na koji me potsjetila ruža u mojoj bašti.

Tako je prošao jedan dio vremena koje u stvari nikad ne nestaje već kao rijeka neprekidno teče. Proći će i ovaj dan kao što je prošlo i ono vrijeme kada smo živjeli u našoj malenoj varoši a o ostalom svijetu nismo znali ništa. Znali smo samo to da tamo daleko, iza oštrih grmečkih visova gdje sunce zalazi postoji neki tajanstveni svijet koji samo Sunce može da vidi kad se sakrije iza njih. Neko će pamtiti minule događaje, neko neće a mnogi će se nakon dugih godina uputiti da istraže taj svijet i postanu njegov dio.