PISMO MAJCI

 Piše Milan Santrač

 "zasticeno autorskim pravom 2014 © Milan Santrac, sva prava zadrzana, strogo zabranjeno neovlasceno umnozavanje i distribucija


PISMO   MAJCI

Rekli su mi da si tužna,ostarela mati
Što već dugo videli se nismo
Nek radosti tvome srcu pruži,
Makar neko moje kratko pismo


Od teškoga rada ruke su tvoje umorne,svele
Al' još ih vidim kakve su bile
Uz drhtavu svetlost petrolejke lampe,
Dok su za mene košulju šile



Nije važno što nam vreme ide,
Što i moja kosa već odavno sedi
Oči te moje uvek istu vide
Sećanje na tebe i na tvoju ljubav nikada ne bledi


Brineš,mati,da li mi je dobro,mori li me seta
Za zdravlje moje ti se moliš Bogu
Daljina nas razdvojila na dve strane sveta
Pa ti češće dolazit' ne mogu


Znam ja dobro da ti nije lako
Da me uvek čekaš, kada ću ti doći
Ti zbog svega uvek strepiš,tako
Pa provodiš budna i dane i noći


Najtoplije mesto naša kuća beše
Kad mi loše ide il' me ljuto rane,
Pod njenim krovom brige mi se reše
Sve oluje u meni se smire i ponovo lepši dan osvane


Ne može tuđin brat da ti bude,
Kao da i sad čujem tvoje reči
Živim sa njima a ne znam ove ljude
Pa misao svaka,upućena tebi,moju dušu leči


Želim da se svome domu vratim
S prvom lasom u rano proleće,
Da nestane samoća i muka
Tad u vrtu našem,trešnja procvetaće,
Što je tvoja zasadila ruka


I ne brini,mati moja,stara
Tebi treba mira i odmora
Kad se vratim i brige te prođu
Biće opet lepih razgovora


    Milan Santrač 

PRVI TELEVIZOR U ČARŠIJI

Piše Milan Santrač


"zasticeno autorskim pravom 2014 © Milan Santrac, sva prava zadrzana, strogo zabranjeno neovlasceno umnozavanje i distribucija

PRVI   TELEVIZOR   U   ČARŠIJI


Sjetih se onog Balaševićevog stiha:"nema više dobri svete one lepe šeset pete". Eeee,da,te godine su otišle u prošlost ali su ostala sjećanja na dogadjaje iz tog vremena. Bila su to stara,dobra vremena u kojima se živjelo sporije,sa mnogo manje svega što nam je trebalo ali sa više zadovoljstva od ovog današnjeg stanja koje je zavladalo ljudima. Svemu što se dešavalo u državi pa tako i u našoj čaršiji smo se radovali. Pratili smo šta se dašavalo kod nas i u svijetu preko nekoliko novina,čitala se Borba,Politika i Oslobodjenje. Nije bilo žute štampe,naslovnice su bile ukusno osmišljene za razliku od ovih današnjih sa kojih nam pod nos guraju gole ženske sise,dupeta a sve češće i medjunožja. Slušao se radio,ko ga je imao,glavne vijesti, pjesme sevdalinke i poneki šlager koje su izvodili,Ivo Robić,Đorđe Marjanović,Anica Zubović,Lola Novaković. Slušali smo poznati glas Radivoja Markovića koji je prenosio fudbalske utakmice i navijali kao da smo prisustvovali na stadionu.

I onda je jednog dana,nikad ne znam čijom odlukom,u čaršiju stigao prvi televizor,za tadašnje vrijeme,čudo tehnike. Kupljen je novcem radnika pilane zbog čega su ga svi smatrali zajedničkim vlasništvom jer je većina ljudi radila u toj fabrici. Mislim da se zvao Atlas a ko ga je proizveo,nikog nije zanimalo? Taj televizor je imao noge koje su bile duže od 50 cm, u to vrijeme, slične noge su imali još neki komadi namještaja. Noge su se pokazale veoma praktičnim jer su ga podizale visoko na stolu gdje je stajao pa je njegov ekran bio vidljiv mnogobrojnim gledaocima koji su se tiskali u ne velikoj sindikalnoj sali gdje su ga smjestili. Ta prostorija i nije bila neka sala,samo smo je tako zvali. Nalazila se u centru čaršije u prizemlju jedne zgrade i u nju se ulazilo direktno sa ulice sa par stepenica. U njoj je bilo nekoliko stolova i stolica jer su se tu održavani sindikalni sastanci zaposlenih radnika pilane pa smo je zato zvali,sindikalna sala. Sindikati su tada bili važni,bar smo mi tako mislili.U tu salu će kasnije biti smještena banka koja je radila sve do poslednjeg rata. Za televizor je bio zadužen jedan čovjek koji se, kao nešto, razumio u njegovo rukovanje. On je salu otključavao svakog poslijepodneva i uključivao televizor a mi smo program,koji tada nije trajao tokom cijele noći kao danas, pratili do kraja. U salu se teško moglo ući ako samo malo zakasnimo, posebno je to bilo teško nama, djeci a dozvoljavali su nam da se smjestimo sasvim ispred ekrana kako nam odrasli ne bi zaklanjali ekran. Često smo se do svog mjesta morali provlačiti kroz šumu nogu u čemu je najspretniji bio naš drug Ićo koga sam ja  zvao Vargas. Bio je najsitniji od nas i najspretniji. Kao šilo se provlačio izmedju nogu i grabio mjesto. To je za nas bilo važno jer nam je šapatom prenosio šta smo propustili dok mu se nismo pridružili. Mnogo ljudi je dolazilo,svi su željeli gledati program neovisno šta je prikazivano. Za većinu je to bila zaista predstava u kojoj su uživali. Dok je televizor radio,obavezno je gašeno svjetlo,valjda su to smatrali bioskopom. Svi pušači a bilo ih je većina u sali nisu gasili cigarete. Palili su jednu za drugom a plavičasti dim je treperio i potiskivao vazduh koji je sve teže ulazio u prostoriju. Za kratko vrijeme, svi su prepoznavali glasove Branislava Surutke,Miće Orlovića,Dušanke Kalanj koji su se obraćali gledaocima.

U to vrijeme Jugoslavija je imala veliku prvu fudbalsku ligu u kojoj su se takmičili pored C.Zvijezde,Partizana,Dinama,Sarajeva i drugi klubovi koji već dugo godina ne postoje. Bili su to Novi Sad, Trešnjevka,Split i još dosta drugih a mi smo redovno gledali sve utakmice i ako nisu igrali oni za koje smo navijali. Problem nam je predstavljala tada nesavršenost tehnike. Slika na televizoru se često kvarila,pretvarala se u kose pruge u bojama od crne,sive do bijele u svim nijansama. Nas je to nerviralo a popravku je,okretanjem nekog dugmeta, regulatora na njemu,vršio čovjek koji je bio zadužen za to. Pa nije to baš svima smetalo. Jedan vjerni gledalac, Pejo Atlagić, čovjek šaljive naravi, najviše je volio da gleda baš te pruge. Govorio je da ga to potsjeća na šareni dušek. Onda su se svi smijali a mi,djeca koristili tu pauzu i istrčavali do obližnje česme da pijemo vodu, da koliko-toliko udahnemo čisog vazduha jer nas je dim cigareta davio i tjerao na kašljanje. 

Tako smo obavezno pratili prenos prvomajske parade iz Moskve. Gaće su se tresle cijelom svijetu od tehnike i velike sovjetske armade koja je defilovala ispred pozornice na kojoj se nalazio cijeli prezidijum. Gledali smo Nila Armstronga kako izlazi iz Apola i pravi prve korake na Mjesecu. Tada nam Amerikanci nisu bili neprijatelji kao danas i nismo znali da su nas prevarili te izlazak i šetnju po Mjesecu snimili u nekom studiju kod Londona.

Uskoro se pojavila i prva tv-serija "Dugo toplo ljeto" sa Nensi Melon i Rojom Tinisom u glavnim ulogama. Ona,Klara Varner,ćerka bogatog farmera i on,Ben Kvik,predradnik na farmi i njihova zabranjivana ali ne i zabranjena ljubav. Serija je emitovana jednom nedjeljno i bila je veoma popularna. Mladi su se poistovjećivali sa njenim junacima imitirajući njihov način odijevanja a jedan čaršijanac koji je volio malo više popiti,Jovica Ćevetinov, govorio je za sebe da je čaršijski Ben Kvik pa su ga neki tako i zvali. Volio je piti a lijepo je pjevao. Za njega se pričalo da su ga zvali u radio Sarajevo zajedno sa Zaimom Imamovićem i Safetom Isovićem ali je to odbio. Draža su mu bila čaršijska zavitlavanja nego karijera pjevača.


Uskoro je u caršiju stigao i drugi televizor,kupio ga je doktor Duško Dragović. Mladi ljekar koji je svoje prvo radno iskustvo sticao u našoj ambulanti. Ambulanta je tada izgledala stoput ljepše nego danas i bila je sasvim opremljena. Imala je ljekarsku i stomatološku ordinaciju,previjalište,laboratoriju, porodilište,stacionar za pacijente pa i sopstvenu kuhinju. Doktor Dragović je bio dobar ljekar i čovjek. Postavio je televizor u čekaonicu ambulante kako bi što više ljudi moglo gledati program. Poslije su i čaršijanci kupovali prijemnike,najprije oni koji su imali veće plate a kasnije i ostali. Sjećanje na to davno vrijeme će zauvijek ostati u nama i potsjećati nas kako nam je malo potrebno da bi bili zadovoljni.



      Milan Santrač         

DRUGARICA , GOSPOĐA RUŽICA

Piše Milan Santrač
"zasticeno autorskim pravom 2014 © Milan Santrac, sva prava zadrzana, strogo zabranjeno neovlasceno umnozavanje i distribucija
DRUGARICA, GOSPOĐA  RUŽICA

Gospođa, pardon, htjedoh reći drugarica Ružica jer smo se tako svi oslovljavali u to vrijeme bez obzira na razliku u godinama, zanimanje ili društveni položaj. Bili smo drugovi taman toliko koliko smo danas gospoda u duhovnom i materijalnom siromaštvu u koje smo zapali, nešto zbog sopstvene krivice a više zbog "zapadne demokratije" koja nas je zapljusnula. Ali to je već neka druga priča.


Dakle, drugarica Ružica je bila žena srednjih godina. Stasita, njegovana i veoma pričljiva ali ne naročito lijepa. Rekoh stasita, što znači da je bila jedra i snažna, baš onakva žena kakve naši krajišnici vole. Krajišnici nisu mnogo marili za vitke i mršave, više su cijenili one koje, dok prolaze čaršijom, ljuljaju. Živjela je sama. Roditelji su je mladu udali ali je taj brak propao jer se brzo ustanovilo da je njen izabranik teška pijandura pa su je roditelji vratili kući. Kada je ostala bez roditelja živjela je sama, nije se više udavala. Svraćala je kod više žena na čašicu razgovora, da pretresu šta se i kada dogodilo u čarsiji ali najčešće kod komšinice Vesne. Niko joj nije valjao za svakog je pronalazila po nekoliko mana. Muškarce je posebno ogovarala.


"Moja Vesna, govorila je komšinici, svi muškarci su švaleri, lažovi, pijanice i propalice, zato se ja više nisam udavala". 

Vesna je gleda i dok joj servira kafu, onako kao da sebe opravdava tiho kaže:

"Ružice, nešto mora da se trpi". 

Piju one kafu a Ružica gleda u svoje noge, najlon čarape, cipele sa visokim štiklama. Prebaci nogu preko noge pa još zadiže suknju, kao da se malko počeše, tek da skrene Vesninu pažnju, da bi se pohvalila novom suknjom. 

"Znaš, Vesna, ja se divim vama, udatim ženama pa i tebi kako možeš da trpiš tvog Đoku, tako mlada a već imaš trećeg muža"?

 "Nije trećeg, već drugog, ti ga Ružo baš pretjera, pobuni se komšinica. Prvi me ostavio, baraba jedna. Kad sam se udala, nije prošlo ni tri mjeseca a on ode u Njemačku da zaradjuje marke. Nije mu valjala ova naša zemlja, a sve smo imali, kuću, baštu, radio na pilani u dvije smjene, nije mu bilo teško. Nije se javljao nekoliko mjeseci a onda dobijem njegovo pismo. Napisao je, pokupi prnje pa prtljaj kod oca i matere, ja se neću skoro vraćati a ovdje sam našao drugu, krasnu ženu. Valjda je bila negdje iz Srbije, iz nekog Svrljiga. Udavala se tri puta prije njega i imala dvoje djece. Ona mu bila bolja nego ja. Ma, pusti to, ne volim se toga ni sjećati. Vratim se kod roditelja sa stomakom do zuba, njemu nisam ni pisala da ću mu roditi sina koga je ovaj moj Đoko prihvatio kao da je njegov. A njega sam upoznala nekoliko godina kasnije, tamo u fabrici u magacinu. Slaže on one palete, onako visok, zgodan, lijep sa brčićima. I eto, desilo se kao na nekom filmu". 

"Al' vam je neki film, Đoko što prenosi i slaže palete, ti si bila među najljepšim ženama u okolini, mogla si da biraš a ti nabasala na Đoku, običnog fabričkog radnika. Šteta, on pije, pjeva i lumpuje po kafanama, ma ne bih ja njega trpila ni pet minuta. I uopšte, svi ti muškarci su idioti".

Vesna se ućutala, vidi da je Ruža ne sluša i da nastavlja svoju priču.


"Zamisli, pođem ja, skoro u Bihać u bolnicu da obiđem tetku, čekam autobus a znaš kako oni uvijek kasne. Naiđe jedan sa kamionom, vozi građu sa pilane i zaustavi se da me poveze. Nisam, božija ženo, ni sjela u onaj njegov smrdljivi kamion a on odma' za koljena. Čovjek, radnik, proleter, samoupravljač, kvalifikovani vozač teretnog vozila, odma' fata za koljena. Da je kao kulturan čovjek pitao kako si drugarice, putuješ li daleko, ma ništa nego navalio a nisam još ni sjela na ono pocijepano sjedište. A ja njemu odbrusim, onako, žustro, stani barabo, zar se tako fata ženska autostoperka kojoj je autobus zakasnio? Idem kod tetke u bolnicu kojoj su žuč izvadili, nataložilo joj se tamo kamenje zbog takvih k'o što si ti, stoko šoferska. Šta si navalio kao da je meni ona stvar na koljenu, da si malo popričao, pitao kakva nužda tjera lijepu ženu da stopira, nego ništa, samo navalio? Pa zar ti misliš da bi ja tebi, takvom kakav si dala u kamionu? Ja sam fina žena i ne valjam se po kabinama kamiona. Imam ja svoju kuću i krevet u sobi. Eto, takvi su oni, neću ni da se udajem koji će mi moj, da izvineš na izrazu kad su takvi, nekulturni, pijanice i ženskaroši?


Vesna srče kafu, iznijela i neki keks pa je služi i zamišljena kao da donosi neki važan zaključak kaže:

"Ako nećeš da trpiš ništa onda ćes ostati sama, bez kučeta i mačeta. Meni bi to dosadilo a bilo mi je dojadilo da mi raznorazni dripci iz one treće smjene, skucane, kako je zovu, kad se kojem digne ona stvar lupa na moja vrata. Kao vele, ona je sama, bez muškarca, možda će nam otvoriti vrata. Zato sam se udala za mog Đoku i sad mi je dobro, ponekad se prepiremo ali ide nekako."


Zatim Vesna otpi kafu i gleda u mušemu na stolu, nešto prebira prstima po njoj pa onda podiže pogled prema Ružici, toj jedroj, dobro-držećoj raspuštenici pa se sjeti kako je imala nekoliko veza sa nekim činovnicima iz fabrike i kako je jednog od njih mnogo voljela a on je ostavio. Zbog toga je zamrzila cijeli muški rod ili je samo tako govorila a u stvari se uvijek nadala da će susresti onog koji će joj u svemu odgovarati. 


Ružica je nastavljala svoju priču:

"Onomad sam bila u Bihaću, išla sam nešto kupiti i dugo se zadržim u robnoj kući. Pobjegao mi onaj autobus što ide preko čaršije do Drvara i ja uhvatim neki Ključki. Dođem do Vrtoča i uputim se pješice. Prešla sam onaj ravni dio od raskrsnice do kuće Đure Vrepca kad me stiže kamion i zaustavi se. Vozi ga Vlado, onaj što ima ženu učiteljicu, fini čovjek. Kroz otvoren prozor me pita, hoću li da me poveze, daleko je pješačiti do čarije sa štiklama. Ti znaš da ja volim nositi štikle a nisu uvijek praktične. Hoću, kažem ja a on meni, hajde penji se. Imala sam na sebi onu moju teget, sasvim usku suknju. Pokušam podići nogu na onu prvu papuču kamiona ali ne mogu od suknje. Znaš kako su visoki ti kamioni, pa mogli su ih praviti malo nižim. Povučem suknju na gore malo, mislim sad ću moći ali ne ide. Ja podignem još malo ali opet ne mogu. Pogledam u šofera Vladu a on se onako šeretski smješka, vidi da ću, ako se želim popeti u kabinu, morati suknju dići još više. Podignem je još ali ni to nije dovoljno, ne mogu dići nogu jer je suknja posve uska. Šta ću, morala sam je zadići skoro do pojasa kako bih ušla u kabinu a on me sve pogledom mjeri, vidim da mu se sviđam ali od toga nema ništa, nisam ja neka laka ženska a čovjek ima i finu ženu, učiteljicu. Zabrinula sam se šta će drugi misliti o meni jer me vidio onaj Nikica, trgovac što radi u gvožđari. Taman kad sam podigla suknju da se popnem u kamion naišao je svojom ladom, čak je malo prikočio i sve je vidio. Ko zna šta će on sve ispričati a nije bilo ništa, majke mi". 

"Šta ima da priča, ti znaš da ništa nije bilo",
uvjerava je Vesna dok ona s nevjericom gleda u nju. 

"Neka pričaju šta hoće, muškarci su svakako barabe, ženskaroši i lažovi. Od njih ništa fino ne očekujem",

zaključila je i ustala sa stolice. Morala je otići do Svjetlane, poručila joj kako ima nešto važno da joj kaže.
Šta je tako važno imala čuti, znala je ona dobro? Zaboravila je, kao slučajno, svoju maramu u autobusu kod onog novog šofera iz Suvaje a on je dao Svjetlani da joj vrati i neko pisamce joj poslao.

Kasnije su je često viđali kako zaustavlja kamione koji su išli prema Bihaću ili Drvaru, valjda je išla kod tetke u bolnicu, ko će ga znati....?


      Milan Santrač       

VOSTANI SERBIE

Piše Milan Santrač




 VOSTANI  SERBIE

Ne znam da li da tužim grad Beograd ili organizatore skupa u Beogradskoj areni, ili sve đuture. Evo zbog čega. Zbog nanijetog duševnog bola, zbog toga što sam bio primoran da  zakasnim  na otvaranje sajma knjiga. Zašto sam kasnio? Zbog haosa u novobeogradskom pašaluku , plus prigradska naselja , nastalog saobraćajnim kolapsom u kome su učestvovala prevozna sredstva svih modela i registarskih oznaka koje ova zemlja ima. Samo su falile čeze. Sjatilo se partijsko članstvo da u Areni obilježi pet godina postojanja Srpske napredne stranke. Pet godina nije šala, to je već zrelo dijete za predškolsku ustanovu.

Tako zarobljen usred gužve, stojim na jednoj nozi, u autobusu bez uključene klime, a napolju miholjski dan, 25 stepeni. Vozaču još niko nije objasnio da uključivanje klime zavisi od vremenskih prilika i temperature vazduha, ne od godišnjeg doba. Jeste jesenji mesec, ali je dan ljetnji. I po tom ljetnjem danu barim se u konzervi i gledam u taj svijet koji hrli u Arenu, a ne pjeva Madona. Odužilo se, autobus uklješten automobilima i masom, ni napred, ni nazad. Napolju se vijore stranačke zastave, poneki, bogami, i zapjevaše. I vozač autobusa bi mi sumnjiv, smješka se, zvižduće, otpozdravlja masi. Bješe me strah da ne iskoči s radnog mjesta i pridruži se barjaktarima; uplaših se da ne ostanem zaglibljen u blatu.

I kao što se od domaćina očekuje, na početku ceremonije Aleksandar Vučić pozdravio je goste, pristigle odasvud, rekavši da je „SNS stranka nastala iz potrebe Srbije da preživi, a da se (u Areni) nisu okupili da slave nego da saberu šta su uradli i šta im je ostalo. Vapaj Srbije da preživi čuje se odavno, samo su u toj stranci pogrešno to shvatili. Morao je Vučić da prizna i da je govor pisao tri dana, pa spontano rekao, ne krijući tremu: "Dok ovdje stojim pred vama, čvrsto se držim za govornicu da od treme, odgovornosti i straha pred vama, ne bih pao". Ne tako davno, u Areni, "Riblja čorba" održala je koncert na kom su se orili slični stihovi: "Dok stojim za šankom, djelimično pijan…" No, to je već rokenrol. Nije to muzika za posjelo.

Sabor je nastavljen Vučićevom konstatacijom: "Ekonomija, napredak i ozdravljenje srpske privrede, stvaranje ambijenta, dovođenje investitora i nova radna mjesta biće ključni u našoj politici. Svu svoju snagu i energiju svi ćemo da potrošimo da bi ljudi živjeli bolje i to neće biti lako i jednostavno, jer dno smo dotakli i kuću moramo da gradimo iznova". Kad već pomenu kuću, a šta bi s onom kućom na Kopaoniku koja se mjeri hiljadama kvadrata i zovu je hotel? Bila je do 1. jula ove godine vlasništvo Jugobanke, kada ga je za 2.087.516,00 eura kupila Vlada Srbije, da bi ga samo 15 dana kasnije,  prodala kompaniji "Kopaonik Property Investment LLC" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata za samo 1.500.000! Ne reče Vučić okupljenoj masi da je Vlada hotel prodala za gotovo 600.000 eura manje nego što ga je kupila. Biće da ga je za 15 dana nagriz'o zub vremena pa je prodat kao sekundarna sirovina.

U istinu o kupoprodaji hotela nikako se ne uklapa ono što, u Vučićevom govoru na vašaru, dalje sledi: "Mi smo stranka povjerenja, kažemo istinu i kad je teško, posao koji radimo moguć je samo uz konsenzus. Odluka da platimo cijenu, da stignemo vrijeme prevazilazi moći jedne stranke. Takve odluke traže dogovor naroda, važno mi je da naše odluke podrži narod a ne stranke. Ljudi će istrpjeti muku ako vide pravdu". Tu već nastaje mučnina od pravde. Nastavljajući govor koji je pisan danima, kaže da je obaveza SNS-a da "poveća fiskalnu odgovornost, da u administraciju ne zapošljavamo rođake i partijske funkcionere kao što je to bio slučaj do danas. Nema mojih i Tominih u SNS-u", reče Vučić i ne trepnu. Nema, vala, ni mojih. A Tominih ima, sin Radomir je predsjednik Izvršnog odbora Srpske napredne stranke.
Došao je onda red i na osnivača i bivšeg predsjednika stranke, Tomislava Nikolića, oca onog Radomira, a , kako voli da kaže  i Vučićevog političkog oca. Kaže otac Tomislav: "Ne upadajte nikada u zamku svoje sopstvene veličine. Ponosan sam na Vučića uprkos šibanju vjetrova koji šibaju sa svih strana". Ponosan na stranačko prvorođenče, Nikolić je nekima u stranci zamjerio zbog toga što su se sklonili u hladovinu i borbu za svoj ponos prepustili nekolicini, Aleksandru Prvom Vučiću, prije svih.

Bilo je tu još narodnih umotvorina, koje iz higijenskih razloga ne bi bilo uputno navoditi, ali nije bilo svih onih gostiju za koje se očekivalo da će s domaćinom duvati u tortu s pet svjećica. Ne bješe tog dana predsjednika vlade Ivice Dačića, službeno odsutnog. Za njega se kaže da je prvi među jednakima, pa ako je tako, onda je njegov prvi potpredsjednik , ako ta riječ uopšte postoji , pokazao da je prviji i od Dačića. Jedna riječ, dva značenja , moć i sila. U masi zvanica nije primijećeno ni muvanje onog Aleksandra Vulina, i on je, izgleda, bio službeno odsutan. Nije stigao na vrijeme da se iskobelja iz maskirno crne uniforme i da uskoči u komemorativno crno odijelo?! Važno je da su tu bile veličine Vulinovog gabarita, turbo-zvijezda Aca Lukas, vlasnik farme, poljoprivrednog dobra i Televizije "Pink" Željko Mitrović, pjesnik, zaštitnik i ljubitelj djela Radovana Karadžića, Gojko Đogo…

Da lakše podnesem burnu prošlosti provedenu, ispred sportske Arene, u prepunom vozilu GSP-a bez klime, pomogli su mi oni koji su u to vrijeme uživali na Sajmu knjiga. Svuda knjige, nigdje stranačkih zastava, ljudskog stampeda, predizborne kampanje. A napolju toplo, ljetnji dan, plavo nebo i sunce koje tone za horizont. U Areni, odjekuju "Vostani Serbie" i neriješen rezultat. Na semaforu: domaći nula , gosti nula.

KAD SE PLATA PRIMALA U KEŠU

|

 









Piše Milan Santrač






"zasticeno autorskim pravom 2014 © Milan Santrac, sva prava zadrzana, strogo zabranjeno neovlasceno umnozavanje i distribucija

KAD   SE   PLATA  PRIMALA  U  KEŠU  

Posjeta čaršiji budi sjećanja na stara dobra vremena. Više ništa nije isto. Ako tamo zakonačite,uvjerićete se sami u to. Sve je tiho i gluvo,tek po neki lavež seoskih pasa narušava tišinu a noćna tama uzmakne jedino pred punim mjesecom. Kuće razbacane po padinama u noći postaju nevidljive a nekoliko sijalica u centru pružaju veoma slabu svjetlost. Razrušene zgrade i kuće izgledaju zastrašujuće, izazivaju zebnju i sjećaju na,ne tako davno, ratno vrijeme. Ne čuju se fabričke mašine koje su nekad danonoćno radile opsluživane vrijednim radničkim rukama koje su hranila gladna dječija usta. To je dovoljno da se u sjećanjima počnu redati slike svih ljudi i događaja iz tih vremena.

 

U jednoj od fabrika,u pilani radio je dobroćudni Мile zvani Vujan. Oženio se od Vujanovića iz Bosne,iz nekog sela sa onu stranu šume prema Bosanskoj Krupi,kako se to kod nas govorilo za taj kraj. Mi smo njih zvali Bosanci a oni  nas iznad Risove Grede su zvali Bjelajci. Ljudi mu po ženinom rodu dadoše nadimak. Volio je čašicu i nije propuštao ni jednu priliku da popije. Znao se toliko opiti da ne može hodati ili da padne u neki jarak pored puta i tamo prespava noć,sve dok se ne otrijezni. Za njegovu porodicu,ženu i troje djece najvaznije je bilo da ga dovuku kući kad primi platu,prije nego što uđe u kafanu. Onda su se plate primale u kešu,u koverti ili bez nje. Blagajnik bi svakom radniku izbrojio zaradu a oni su njega čašćavali sitnišom od čega je on svakog mjeseca u džep stavljao dvostruko više od zaradjenog. Ako Vujanova žena i djeca nisu uz njega kad primi platu on se obavezno svraćao u zadružnu kafanu gdje bi se nalijevao kao bure i tamo ostavljao svoj teško zaradjeni novac.


Kad se opije i potroši platu čekala ga je razočarana porodica i ženina prekorjevanja:"šta ćemo sad,ostali smo bez prebijene pare",govorila je njegova žena."Šta to radiš,crni Vujane"? Onako pijan kao čep,jedva se držeći na nogama,gledao je ispred sebe i ćutao. Nije znao a ni mogao nešto reći jer mu se od proklete rakije jezik zavezao u čvor. Djeca su sjedila i tužno posmatrala oca koji ih je,ovakav kakav je,brukao po čaršiji. "Pa dokle ćemo ovako,šta da radimo,da se ponovo zadužujemo u prodavnici i kod komšija. Ponovo će nam se svi smijati. Opet si se nalio i smrdiš na rakijetinu i duvan,Bog te ne ubio,nesrećo jedna",govorila je žena više za sebe,da sebi olakša muku jer njene riječi kao da nisu stizale do njegovih ušiju.I djeca su nešto govorila,prekorijevala su pijanog oca. "Što to radiš,crni Vujane,što nas brukaš,od čega ćemo sad živjeti cijeli mjesec dana",nastavljala je žena a on bi zapetljavajući jezikom procijedio:"ja sam takav od kad znam za sebe,nikad nisam valjao,ja sam jedna velika nesreća".
"Gdje ja,jadna da se udam za tebe,pijanduru i propalicu a mogla sam bolje proći u životu da sam se za drugog udala. A mogla sam,prosili me drugi,dobri momci ali nije dala moja luda glava. Nisam poslušala majkin ni bilo čiji savjet da se ne udajem za tebe. Svi su mi govorili,kakav si,nikakav a ja nisam vjerovala. Eto mi sad,ne znam šta ću sa svojom mukom i ovom našom dječicom,kako njima da pomognem?" Onda se žena zaplače pa poslije i djeca za njom,žao im majke a teško im da gledaju oca,takvog zarozanog i bijednog.

"Šta ću,takav sam,ništa ne valjam. Kad god uđem u tu prokletu kafanu ja se promijenim. Primio sam platu stavim je u džep i kažem sebi,majke mi kažem,ti si Mile oženjen čovjek,imaš djecu,kuću sa dvorištem i šupom i trebaš da ideš kući. Za neki dan trebaš da ides sa ženom kupovati djeci knjige,sveske,torbe za školu i pantalone i čarape i sve što im treba,dolazi jesen. Taman sam mislio da krenem kad u kafanu ulazi onaj Jovo,što ga zovu gumeni i što je baksuz. Kad god sa nekog krova padne crijep ili sa drveta suva grana pogodi njega u glavu. Zadnji put se vozio sa još nekoliko njih u traktorskoj prikolici pa se prevrnuli. Niko se nije ni ogrebao a on razbio nos,isčašio ruku,još ne može sa njom da radi. Kako je ušao na vrata kafane,pitam ga šta mu se desilo a on meni,ma ništa,pusti to,jednom se živi,ajd' da u tu čast popijemo po jednu. I ja prihvatim,kako da odbijem čovjeka,valjalo je popiti za njegovo zdravlje. Šta dalje da ti pričam,jednu po jednu sam brojao neko vrijeme a poslije dvanaeste on meni kaže,hajde da popijemo još ovu osmu pa da idemo. Tu smo jedan drugog ubjeđivali koja je po redu,osma ili dvanaesta i tako do zore. Muzika trešti i nekako uvijek pogode onu pjesmu koja baš mene rastuži a ja kad sam tužan moram da pijem. I popio sam sve knjige,torbe i dječije pantalone i eto,šta ću sad? Nisam ja da živim,nisam zaslužio ovakvu divnu porodicu,takvu domaćicu. Idem ja,neću više da živim kad ne valjam,idem da skočim u onu pećinu više Nikoline kuće. Stidim se,eto nisam ništa drigo zaslužio". Teturajući se otvara vrata,hoće da ode. Žena i djeca vrisnu,ne daju mu da ide,hvataju ga i vuku po kući a on zapeo,hoće da ode,da skoči u pećinu. "Nemoj Mile,šta ću ja sa ovom našom djecom sama,nemam ništa ni u lijevoj ni u desnoj,nemoj ,molim te to da radiš". Djeca plaču,komšiluk se okupio pa gleda predstavu. Žena,očajna viče:"nemoj Mile,jebeš pare,zaradio si te što si popio,zaradićeš i druge,samo nemoj to da radiš. Vidiš da nam se svijet smije,pa nismo mi gori od drugih. Šta su pare već obični papir,nisi valjda lud da daš svoj život za obični papir". Sada ga već pokušavaju smiriti i neke komšije. Traže od njega obećanje da neće činiti gluposti a on sjedne za sto i kaže:"dobro,neću skočiti u pećinu ali mi vi obećajte da ćete biti dobri". "Bićemo dobri",viču svi u glas a on ih prigrlio pa ih ljubi i plače,dal' od rakije ili sreće,Bog će ga znati.

U tom naiđe onaj baksuz Jovo što ga zovu gumeni,sa kojim je već pio cijeli dan i noć. "Šta se ovdje dešava,kakva je ovo gužva"? "Ništa naročito,odgovara neko od komšija,Vujan opet hoće da ode i skoči u pećinu". "Pa jel' skočio pita Jovo,ma nije,vidiš ga valjda gdje stoji i plače"? "Vujane,brate šta se deilo? "Nisam skočio u pećinu a htio sam ali eto,nisam." "Alal ti vjera,uspio si da pobijediš ono što ja nisam,želju da me neka cigla tresne u glavu pa da zaspim i da se više ne budim, ali neće. Uvijek me pogodi i samo me ošamuti. Ali koga je briga za mene i žena me napustila.
Rekla je da me napustila zbog nesretne rakije koju sam,kaže,volio više nego nju. A ti imaš tako lijepu porodicu i kuću sa dvorištem i šupom. Alal ti vjera,jednom se živi,idemo da to proslavimo u kafani". Sada već obojica pijani plaču.

Vujan pogleda u ženu i djecu pa kaže:"sad ću ja da se vratim. Idem da ispratim Jovu i odmah se vraćam". I tako,oni ponovo odoše u kafanu a narod se raziđe i sve se nastavi po starom. Skoro uvijek je tako bilo oko prvog u mjesecu kad su radnici primali platu u kešu sa kovertom ili bez nje. Iz kafana je odjekivala pjesma do sitnih noćnih sati. Gdje se sada nalazi Vujan i njegova djeca ne znam,možda je negdje sretan sa svijom porodicom ili se možda i dalje naliva rakijom? Ostala su sjećanja na ta vremena kada niko nije imao mnogo a svi smo mislili da nam je baš toliko,koliko imamo,dovoljno za razliku od ove današnje trke da se ugrabi i stekne što više. Ako,konačite u čaršiji a dugo niste bili u njoj,možda ćete se sjetiti nekog događaja ili priče poput ove.

      Milan Santrač     
  

НОВИ РАТ ЗА БИХ ЈЕ ПРИПРЕМЉЕН: ЗАДАТАК ЈЕ ДА СЕ ПОБИЈЕМО ПУШКОМ ДА ЗАПАД НЕ ПРЉА РУКЕ

НОВИ РАТ ЗА БИХ ЈЕ ПРИПРЕМЉЕН: ЗАДАТАК ЈЕ ДА СЕ ПОБИЈЕМО ПУШКОМ ДА ЗАПАД НЕ ПРЉА РУКЕ

Ми смо буре барута и само се чека када ће се фитиљ запалити. Све се форсира на причи “Колико су они вас у Сребреници побили?! неколико хиљада! Ево сад ви њих побијте неколико хиљада више и зато се неки већ припремају. Рата ће бити само је питање времена, увјерен је , сада већ пензионисани, професор сарајевског Факултета политичких наука Бесим Спахић.

Овај рат је апсолутно инсцениран и пројектован извана. Никаквог разлога није било овде да овдје ратујемо. Историја нас је уништила, јер Југославија није имала заједничку историју. Словенија је, иако је у ЕУ, пропала јер већ има 27 процената незапослених, а у Хрватској је све поскупило од њеног уласка у ЕУ и повећана је незапосленост пет пута.

Професор Спахић каже да нема “н” од науке у каквом је стању БиХ, јер смо ми само дио међународног пројекта. “Међународна заједница је све испланирала и послала ОХР и високог представника овамо да буде тако како им одговара”, сматра Спахић.

“Ситуација у БиХ данас је никаква. Државе нема. Народ није народ, ма колико био у неким ентитетима, колико год се звао овако или онако.
Држава која нема своје економије и циља осим да проси и чека, не може опстати. Хрвати чекају да им помогну браћа из Хрватске, муслимани – Бошњаци да ће им помоћи исламске земље. Економија то је трошење и продавање душе, односно одрицање од аутохтоне аутентичности. На дјелу је странкократија, партиократија којој није стало да држава функционише. Само влада борба за власт. Покрали су све и владају тајкуни , они који су се обогатили не својим знањем не својим имањем, шпарањем и штедњом, него приврженошћу владарима које су смјењивали и којима су помагали да дођу на власт да би се огребали”, рекао је Спахић.

Упитан, да ли је БиХ земља лоших људи, Спахић је рекао да смо се “сами одрекли да правимо своју будућност”.
“Турци су Босну подијелили на босански и херцеговачки и санџачки пашалук и од тада се никада више није саставила, али Муслимани то не виде. Само чујете , све што је турско добро је. Најважније је да навијамо за турску репрезентацију када игра против Хрватске, а у хрватској репрезентацији 85 процената фудбалера је из Босне”, изјавио је професор.

Поглаваре вјерских заједница је окарактерисао следећим ријечима:
”Вјерски поглавари, који би требало да буду сукус морала, ћуте, а ко ћути слаже се. Не ограђују се од оних хоџа што силују дјевојчице, од оних свештеника и попова који силују дјечаке и дјевојчице. Вјерске институције су највећи агенти подјеле народа.

Ми смо у суштини нико и ништа, шачица јада , три и по милиона којима се поткусурује велика свјетска политика великих свјетских архитеката који су нам дали задатак да се побијемо пушком да они не прљају руке. Они нам дају логистику. Пуљић добија кардиналску титулу на почетку распада Југославије и чим је добио титулу кардинала вратио се и рекао никада католичанство ни хрватство није било угроженије у БиХ. Волим религију више него своју домовину. Жене нам се покривају , то је катастрофа. Ми смо већ пропали. Наша дјеца су већ пропала, јер им је пропала будућност и јер су људи без домовине. Церић је нико и ништа. Петља се у политику и одређује ко ће бити биран. Шаље фашистичке претеће поруке и ради то што ради.

BOG SE NIKAD NE KOCKA

Piše Milan Santrač


BOG   SE   NIKAD   NE   KOCKA


Jednom, davno Anštajn je rekao ili je to učinila njegova,naša Mileva pa su pripisali njemu:"Bog se nikad ne kocka". Izgovorio je istinu,bio je u pravu. Nisu ljudi stvoreni da žive kao tipke na klaviru i da se oglase samo onda kada ih neko dotakne,nisu stvoreni kao masa idiota koja će iz nekog razloga nasjesti na svaku podvalu sistema i onih koji rukovode tim sistemima.U nama se mora probuditi strast za slobodom,mišljenjem,znanjem,za otporom svim podvalama uključujući one koje nam serviraju vlasti o prometu genetski modifikovanih proizvoda. Oni tvrde da državni organi i ministarstva strogo kontrolišu ispravnost proizvoda a svima nam je poznato da su prodavnice pune genetski modifikovanih artikala. O uvozu ne zdravog mesa iz raznih zemalja da ne govorimo.


Moramo zauzdati njihovu samovolju i pronaći u sebi iskru nepristajanja na prevare. Ako je rasplamsamo, plamen će dalje djelovati sam po zakonitostima vatre.

Vrijeme je da se raskine sa zabludama kako će neko drugi nešto odraditi za nas.Mnogo je onih koji robuju starim navikama,svakodnevnim rutinskim radnjama.Strah od siromaštva i te stare navike sprečavaju ih da se priključe onima koji su svjesni vremena u kome živimo i opasnosti i podvala kojim nas ugrožavaju.


U toku je totalni rat protiv čovječanstva. Nedostatak logike je karakteristika svjetskog monstruoznog sistema koji bolest proglašava za ljudsko pravo a u isto vrijeme ljudima oduzima pravo na vodu,zdravu hranu i truju nas iz vazduha.U nekoliko moćnih zemalja već su izglasali zakone kojima voda pripada finansijskoj oligarhiji a zdrave hrane je sve manje.Nametnuta su pravila igre kojima nas kratkoročno i dugoročno vode ka uništenju.Sve to nam se putem javnih medija predstavlja kao progresivno dostignuće,napredak.

Reći ne takvom,monsruoznom sistemu obaveza je svakog mislećeg stvorenja na planeti.

Samozvani vladari svijeta svojim strukturama obezbjeđuju privilegije a ne znaju da na kraju puta i njih čeka ista sudbina.Za sve političke marionete u tom sistemu predviđen je nestanak čega naši političari još nisu svjesni. Takva su pravila globalizacije.Ako bi oni postali svjesni svojih grešaka pomogli bi sebi i nama.

Uspon mega-tirana na planeti je u toku ali istovremeno raste broj onih koji su probuđeni,osvješćeni i vide šta se dešava.Ja vjerujem u moć ljudskog duha,njegovu volju i snagu da se suprotstavi zlu.Ja vjerujem u snagu srpskog naroda.

U vremenu koje dolazi vidjećemo najgore i najbolje u ljudskom rodu.Tako uvijek bude kad neko izazove ratne sukobe a ovo jesu sukobi. Marširaće se u različitim strojevima a ja vjerujem u pobjedu onih koji će braniti ljudsko dostojanstvo i pravo na zdrav zivot.Moraju biti pobijeđeni oni koji sada planiraju uništenje ljudi i uspon mašina.Zato mislim da je Anštajn rekao istinu jer Bog se ne kocka već štiti ljudski rod.

Ne dozvolimo da upravljaju sa nama,obezbijedimo budućnost dostojnu svakog čovjeka i svih naroda.