VRATITE MI MOJ, NAŠ BOŽIĆ !

Piše Milan Santrač



VRATITE  MI  MOJ, NAŠ  BOŽIĆ !
Ostavimo novokomponovane običaje, vratimo se pravim vrijednostima, vratimo se svom Božiću

                                                                                                                                                                                                 

Okanimo se kolača i prašine u potkrovlju, iza frižidera , ispod kauča..., okrenimo se jedni prema drugima. To je Božić.


Da li su ljudi pretjerali? Po 17 vrsta kolača, po 12 vrsta kiflica i pita, pića više nego u diskontu, ukrasi svih vrsta, veličina i boja. O poklonima da i ne govorimo. Sve to na kredit, na pozajmici, otplata na rate, al neka se ima. Neka vidi facebook da se može. Pa dan poslije praznika pola hrane u spirine, pola u zamrzivač neka čeka, pa je ponovo vadi za Uskr. A jeste li pripremili nešto za Isusa? Kakav poklon Njega čeka?
Ribanje kuće od krova do podruma kao da će Isus gledati ima li prašine po ormaru u spavaćoj sobi. Neće, gledaće ima li prašine u tvom srcu. Gledaće jesi li se izmirio sa svojima i sa samim sobom, jesi li oprostio i pružio ruku drugima, jesi li otresao mrve sa svoje duše. Lako je za tepih.
Trčanje u solarijum, u kozmetčke i frizerke salone, u spa centar, trčanje po novu haljinu? Licka se i maže tijelo.  A da malo potrčiš pomoći drugima? Da potrčiš obići rođaku u bolnici? Da vidiš babu u staračkom domu, napušteno dijete u sirotištu. Znam, reći ćeš, nema se vremena, ne mogu propustiti termin kod pedikira a koliko juče niko nije znao ko je to, čime se takva osoba bavi?  
Pitate li se zašto sam ironičn, mora li sve tako biti?  Vidim, niko se ne buni što na reklami djeci otimaju iz ruku poklone koje su dobili od porodice, one lijepe, rukavice koje je baka isplela, kape koje je isplela tetka. Guraju im u ruke mobilne telefone i tablete. Bake i tetke ne znaju šta je dobro za dijete, ali mobilni operater sigurno zna.
Sve mi se čini da nam tako otimaju Božić iz ruku, a guraju šljokice i sjaj, ukrase i poklone. I klima se glavom, stapa se s masom i ćuti. Ljudi su zaboravili, više ne znaju šta je Božić. Veselje smo zamijenili strepnjom , ne daj Bože da zafali kolača ili mesa. Radost je zamijenjena isčekivanjem i napetošću, šta će se dogoditi ako je djetetu neko kupio isti mobilni telefon kakav već ima, ima li dovoljno petardi?
Molim vas, vratite nam Božić! Vratite nam  poklone od baka , tetaka i strina, vratite nam porodična druženja umjesto “božićnih” partyja po diskotekama sa  golim pjevaljkama i sniženim cijenama alkohola, vratite nam na stolove, suve smokve i orahe umjesto 14 vrsta kolača… Vratite nam Božić u kojem je Isus u jaslama, a ne Djed Mraz u sankama, u kojem je važno da je porodica zajedno za stolom, a ne da preko Skype čestitaju jedni drugima…
Okanimo se kolača i prašine iza frižidera i u potkrovlju. Okrenimo se jedni prema drugima. To je Božić.

NISU TO BILE OBIČNE , PROLAZNE STVARI

Piše Milan Santrač

Sva prava štampanja i objavljivanja ovog teksta pripadaju autoru i vlasniku bloga pod nazivom "Narator Milan", Milanu Santraču


        NISU  TO  BILE  OBIČNE , PROLAZNE  STVARI


Davno je sudbina poslala moj brod na  lutanja i traženje nekog svog cilja, kao da su mu jedra bila raširena čak i onda kada je stajao usidren u luci. Brodeći po svjetskim morima, shvatio sam kako je mnogo vode proteklo Dunavom i Savom od početka mojih samačkih dana. U tom vremenu sretao sam nekad lijepe, nekad manje lijepe, dobre i zanimljive žene. Većina je samo, tako prolazila pored mene, neke su se samo očešale o moje rame, kratko bih mislio na njih i onda ih zaboravljao a ja sam smatrao da su to obične prolazne stvari.

Onda sam sasvim slučajno susreo Sonju. Prolazeći istim ulicama susreti su postali česti i ja se zaljubih. Tog dana, a bilo je kasno proljeće, sjedio sam u svom stanu koji je mirisao na stare stvari i jabuke. Ni sad ne znam šta me je navelo da, u to predvečerje, izađem napolje i tako lutajući bez cilja nađem ispred pozorišta. Ona je stajala tamo, valjda je čekala nekog ali se taj neko nije pojavio.  Prišao sam joj i predložio da sjednemo u baštu obližnjeg restorana. Sjedili smo i pili čaj sa rumom , ja sam gledao njene lijepe, krupne, nemirne oči. Pričali smo o svemu a najviše o poeziji. Rekla mi je da voli Lorku i Desanku , da i sama piše stihove. Dozvolila je da je držim za  ruku dok sam pokušavao u njenim očima otkriti šta misli o meni? Iz restorana se čula pjesma, "Zbog jedne divne crne žene" i dodatno ukrašavala veče. Ustali smo i šetali parkom a tamo, među platanima i lipama, ima jedan bagrem i ispod njega zelena klupa. Na njoj su urezana imena zaljublenih. Dugo smo čavrljali dok se ona čvrsto privijala uz mene i rekla: 

"Dragane, hajde ti budi nebo a ja ću biti ptica pa ću letjeti po nebu i nemoj me nikad ostaviti".  

Ja je još čvršće prigrlim i  prvi put poljubim njene usne koje su mirisale na čaj i rum. 

"Hoću", obećah, kako može nebo pticu ostaviti, ne, to se neće desiti". 

Poljubih je ponovo, ovog puta u oko puno neke slutnje i osjetih da je vlažno. Ne znam da li je to bila kap rose ili njena suza, o tome nisam imao hrabrosti razmišljati? Nastavio sam ljubiti tu Sonju ispod tog bagrema koji je uvijek kasno cvjetavao.

Poslije je dunuo neki vjetar i udario u Sonjina i moja jedra i otisnuo nas na pučinu neizvjesnosti. Možda ona i sada, bar ponekad, prođe pored one zelene klupe, ispog starog bagrema, možda nekad sjedne i pomisli na one Desine stihove koje smo oboje voljeli: 
"Ne, nemoj mi prići, hoću izdaleka da volim...",
 a mogli smo izbliza, mogli smo drugačije, mogli smo uspjeti draga moja, ali nismo znali, umjeli. Jebi ga, ja, stari ljubavni ponavljač , nisam uspio ostati nebo a Sonja nije  uspjela ostati ptica. 

Eto, tu Sonju ne mogu zaboraviti valjda zato što ništa s njom nisu bile obične prolazne stvari.








  

IZGUBLJENI SNOVI

Piše Milan Santrač

Sva prava štampanja i objavljivanja ovog teksta pripadaju autoru i vlasniku bloga pod nazivom "Narator Milan", Milanu Santraču




                                             IZGUBLJENI   SNOVI

Kad je najavljeno sletanje Lufthanzinog Boinga iz New Yorka i ako se trudila, Ana nije mogla sakriti uzbuđenje koje je preplavilo. Nervozno je išla lijevo-desno netrmice gledajući u vrata kroz koja će se pojaviti putnici. Uvijek je vodila računa o svom izgledu, šta će obući, kako će se našminkati, kakav utisak će ostaviti na ljude oko sebe ali ovog puta tome je posvetila posebnu pažnju. Za to je imala poseban razlog, čekala je Mitra. Diskretnom šminkom istakla je savršeno pravilne crte lica i krupne nemirne oči a uska suknja boje badema koja je jedva  dostizala do koljena i isto takva jakna prijanjale su uz njeno tijelo i isticali skladnost i eleganciju. Njišući se na visonim štiklama izazivala je pažnju svih koji su je susretali. Izgledala je znatno mlađe od njenih 48 godina a baš ta zrelost joj je davala posebnu ležernost i naročiti šarm. Uprkos tome ona se pitala da li izgleda dovoljno privlačno, da li će on pokazati pažnju kakvu su pokazivali muškarci koje je susretala i koji su pokušavali uhvatiti njen pogled i uputiti joj smješak?  Činilo joj se da vrijeme stoji, da je prošla čitava vječnost od kako ga nije vidjela mada su juče koristili Skype i razgovarali više puta tokom dana. Interesovala se za sve tokom njegovih priprema za put, potsjećala ga da ne zaboravi nešto od stvari, da kod sebe zadrži topliju jaknu ili džemper jer su proljetni, minhenski dani još uvijek hladni. Pokušavala je svakog trenutka ostati povezana s njim a on joj se prepuštao jer ga je to ispunjavalo zadovoljstvom Nakon dugo vremena osjećao je sigurnost jer je ona brinula o njemu.

Ko zna koliko puta joj se vraćalo sjećanje u vrijeme kada je Mitar živio u njenoj ulici. Ona je tada bila učenica osnovne škole a on sedam godina stariji od nje i nije primjećivao kako ga ona stidljivo pogleduje. Prijalo bi joj njegovo društvo ali se nije naročito nervirala zbog njegovog odnosa, pažnju i vrijeme je najviše posvećivala školi ali je dobro zapamtila Mitrov izgled. Kasnije, kad je odrasla  njena ljepota plijenila pažnju mladića u gradu koji su se na sve načine trudili naći u njenoj blizini. Njega je viđala tek ponekad jer je otišao iz grada i samo povremeno svraćao.

I Mitar je nestrpljivo očekivao kada će avion dotaknuti pistu minhenskog aerodroma. Tokom leta je pokušavao zaspati ali nije uspjevao, zamišljao je kako će izgledati susret sa Anom. Ni jedan način koji bi zamislio nije mu izgledao dovoljno uvjerljiv. Pitao se šta će mu Ana reći kad se sretnu, hoće li ga poljubiti, šta će joj odgovoriti, da li će biti zadovoljna njegovim izgledom? Do skora nije mnogo mario za razliku u godinama a sad se skoro plašio te činjenice. Koliko su godine na njemu ostavile  traga dok je gazio belosvjetskim kadrmama? Pitanja su mu se rojila a odgovore na njih nije nalazio. Oduvijek je želio vezu sa ženom koja bi ga volila približno koliko bi on volio nju. U dosadašnjem iskustvu nije bilo tako i plašio se da će on voljeti Anu mnogo više nego ona njega?  Dobro je znao da sebe daje cijelog, da će, ako joj se dopadne,  predati sva svoja osjećanja ali nije znao šta i koliko će mu biti uzvraćeno? Nikad neće zaboraviti kako su im se, nakon toliko godina, životni putevi ukrstili. Dok su živjeli u istom gradu, u blizini putevi se nisu doticali, svaki je tekao svojim pravcem. Pitao se, zar je trebalo otići daleko, udaljiti se hiljadama kilometra da bi se tek sada susreli? Već duže vrijeme osjećao se kao izgubljen na pustom ostrvu pa se , boreći se sa takvim osjećanjam, hvatao se za slike prošlosti i miris nostalgije. Usamljenost, na prostorima velike zemlje iza okeana, je kao bolest od koje se duša suši a sjećanja i nostalgija su mali pojasevi koji plutaju oko umornih , izgubljenih lutalica i nude bar malo nade za spas. Pjesnici su takvo stanje podnosili lakše jer su primjećivali i duboko doživljavali stvari za koje obični građanski puk ne zna ni da postoje. Zato oni moraju da optrče mnogo krugova oko neke uspomene koja priča o ljudima i gradovima koja su voljeli prije nego su se izgubili u pustim i sivim gradskim tundrama velike zemlje iza okeana. Tek tad bi shvatali šta su imali a da to nisu znali.  Kao većina ljudi ovog modernog vremena, u časovima usamljenosti , tražeći malo druženja na neviđeno našao se na elektronskom ćilimu i tako pronašao stihove, njemu tada nepoznate spisateljice. Znao je da su vremena poezije i poljubaca u gradskim parkovima odavno prošla ali sječanja na njih nisu izblijedila. Njeni stihovi su ga potsjećali na to vrijeme i grijali mu dušu. Što ih je više čitao sve više su mu se dopadali, poželio je da upozna autorku. Tragajući za, makar, nekim podatakom o njoj pronašao je jednu njenu malu fotografiju koja je, da li slučajno ili namjerno, urađena nejasno. Koliko je mogao razabrati sa fotografije, lice mu se činilo nekako poznato ili ga je potsjećalo na nekog ali nije znao na koga? Ispod fotografije je napisao komentar, više iznerviran činjenicom što je nejasna nego vjerom, da će taj komentar među mnogobrojnim ona uopšte primjetiti. Ali nepredviđene stvari se, ipak, događaju, Iznenadio se kad je Ana odgovorila na komentar. Tako su počeli njihovi razgovori. Njegovog lika se nije sjećala ali je njenu znatiželju privuklo nekoliko fotografija Mitrovog zavičaja koje su stajale pored njegovog imena. Usledila su pitanja, otkud baš one, zašto su baš one važne, na koji je način on povezan sa tim mjesima? Odgovrio je i uzvratio sličnim pitanjima nakon čega su oboje zaključili da su iste gore list , da im je zavičaj zajednički. Bilo mu je jasno zašto mu se, na onjoj nejasnoj fotografiji, njeno lice činilo poznato. Poslije tog prvog, kratkog razgovora izmjenjivali su poruke. Nešto ih je privlačilo pa su poruke postale sve učestalije. On nije skrivao svoj osjećaj usamljenosti jer je prošlo osam godina kako ga je supruga napustila. Pokušaji da upozna srodnu žensku dušu bili su bezuspješni , rijetke veze su trajale kratko a ćerku i sina  nije opterećivao svojim osjećanjima. Ana je, takođe, bila iskrena i u prvim razgovorima rekla kako se bori sa sličnim stanjem, naročito poslednjih nekoliko godina otkako je izgubila supruga. Ni brak joj nije bio naročito uspješan, često se nisu razumjevali, ona se zatvarala u neki svoj svijet koji njega nije zanimao. Ostala je posvećena sinovima, naročito mlađem koga je rodila dosta kasnije. Stariji se već brinuo o sebi i pružao joj svesrdnu pomoć u svemu.
Mitrov brak je stajao na klimavim nogama. Shvatio je to već nakon prve godine zajedničkog života a svi njegovi pokušaji da popravi stanje nisu naišli na razumijevanje. Došla su djeca, prva ćerka pa onda sin. On im je posvećivao svu pažnju i smatrao kako je njegova dužnost sve podrediti njima i da je obavezan podnosi sve bračne nesuglasice skrivajući ih pred drugim ljudima. Tako su prolazile godine njegovog skrivenog nezadovoljstva sve dok ga supruga nije napustila.  

Od vremena kada je on otišao iz grada a Ana ostala život ih je vodio različitim putevima. Samo ponekad su se susretali ali ona nije obraćala pažnju na njega, Svjesna svoje ljepote koketirala je sa  udvaračima koji su se utrkivali oko nje. Možda je i Mitar mogao skrenuti njenu pažnju na sebe ali mu to nije dozvoljavalo vrijeme i porodično stanje, u gradu se zadržavao kratko a mnogobrojni problemi mu nisu ostavljali prostor za opuštanje.Još kao petnaestogodišnjak ostao je bez oca pa su se na njega sručile velike obaveze i teško materijalno stanje sa kojim se, ni sam nije znao kako, izborio a potom počeo graditi kuću. Zbog stalnog nedostatka novca vićionu radova je izvodio sam.

U to vrijeme Anin život je bio gotovo idiličan. Za nedostatak novca nije znala, roditelji su joj zarađivali dovoljno za lagodan život, naročito otac jer je bio na visokom policijskom položaju. Imali su veliku, lijepu kuću, vikendicu na moru i planini, vozili, skupa kola. Uprkos tome nije postala razmažena i ohola, ostala je skromna. Od svih svojih udvarača izabrala je vojnog pilota. Roditelji su podržavali tu vezu, on je dolazio kod njih u kuću, odlazili su zajedno na ljetovanja i skoro svako veče izlazili u neki otmjeni restoran ili na zabave. Nije se udala za njega jer joj nije bio vjeran u šta se sama uvjerila. Kasnije je imala još nekoliko kraćih veza iz kojih je izlazila povrijeđena. Tada je shvatila da njenim udvaračima nije stalo samo do njene ljepote već da su željeli izvući korist zbog položaja njenog oca.A onda je upoznala svog budućeg supruga koji joj se u početku nije dopadao ali je ubrzo shvatila da je iz imućne porodice što mu je omogućavalo da joj čini razne ugodnosti. Razočarana u ranije veze, sve više joj se dopadala njegova pažnja. On je to iskoristio i zaprosio je. Pristala je i nakon kratkog vremena su se vjenčali. Živjeli su ugodno sve do početka rata koji ih je rastavio na duže vrijeme. Možda je rat bio izgovor ili samo okidač za njenu odluku da se razdvoje i razmisle o budućnosti. Do početka rata nisu posvećivali pažnju činjenici da su pripadali različitim vjerama, ona je hrišćanka a on musliman. Njihovim roditeljima različitost vjera nije smetala jer su pripadali vladajućem režimu toga vremena i izjašnjavali se kao ateisti. Niko od njih tada nije znao koliko će ta činjenica postati važna, čak presudna za mnoge ljude. Ana je sa dvogodišnjim djetetom u naručju krenula u neizvjesnost, uputila se u Srbiju da u okrilju naroda kome je , po rođenju, pripadala potraži zaštitu od pomahnitalih nacionalista. Molila je supruga da pođu zajedno ali je on odbio, smatrao je da mu je mjesto među ljudima njegove vjere. On se zlopatio u ratnom , tamnom vilajetu a ona se teško nosila sa nevoljama ratne izbjeglice. Radila je razne poslove, trpila poniženja i uvrede okoline koja nije imala razumijevanja za njeno stanje. Kako je vrijeme odmicalo, godinu za godinom sve više je u njoj rasla želja da se vrati u rodni grad, da pronađe supruga kako bi nastavili zajednički život. Željela je da sve ratne nevolje prođu, da ih, što je moguće prije, zaboravi. Kad su prestala ratna dejstva i nastupilo primirje, vratila se nakon pune četiri godine.  Supruga, skoro nije prepoznala. Težak život, bez dovoljno hrane i osnovnih zivotnih potrebština ostavili su na njemu duboke tragove. Koristila je sve mogućnosti kako bi učinila život dostojnim ali joj nije polazilo za rukom. Većina prijatelja i poznanika je okretala glavu na drugu stranu, smatrali su je izdajicom a uz sve te probleme stigli su i zdravstveni. Razboljela se a lijekova nije bilo. Bila je prinuđena vratiti se u Srbiju ali ovog puta je uspjela ubjediti supruga da krenu zajedno. Zaliječila je bolest a potom su se uputili u inostranstvo i napokon se zaustavili u najljepšem, alpskom kraju Dojčland republike. Počeli su raditi i kad je pomislila da su nevolje ostale u prošlosti dogodila se ta kobna noć. Anin suprug je doživio težak moždani udar i upao u komu koja će se, nakon devet mjeseci, njene teške brige i njegovanja završiti njegovim odlaskom.
Slušajući njenu priču o minulim događajima, Mitar je pokazivao razumijevanje i iskreno žalio kroz šta je sve morala proći. Tako ga je boljela njena sudbina. Bio je spreman učiniti sve da joj zaliječi stare rane, da ih zaboravi da je učini srećnom.

I njegov put je bio trnovit. Sva događanja tih devedesetih mu se nisu sviđala, brinuo je u šta će se pretvoriti. Prijetili su, zveckali oružjem, stizala je svekolika kriza. Razmišljao je kako da postupi, razum je uzmicao pred naletima gluposti i sile koju su provodili pripadnici novih vlasti a ne rijetko i kriminalci. Valjda su svi osjetili da im se ukazala prilika silom realizovati ono što pameću nisu bili u stanju, pokazivali su do tada skrivenu mržnju prema svim različitostima i poštenju. Često se sukobljavao sa takvim ljudima što je ne samo njemu već i porodici otežavalo boravak i ugrožavalo sigurnost. Nije se odazivao na pozive za mobilizaciju i odbijao učestvovati u sukobima pa je nakon nekoliko hapšenja shvatio da moraju ostaviti sve i otići bilo gdje, samo što dalje od zla koje je sve više nadolazilo. U tajnosti se spakovao, sjeo u kola sa suprugom i djecom te uputio u Srbiju.Uz mnogo nevolja i dugog putovanja prešli su na drugu obalu Drine. Osjetio je olakšanje ali su ubrzo stigli novi problemi. U Srbiji je vladala nestašica, prodavnice prazne, redovi  za hljeb i mlijeko su bile  svakodnevne slike u gradovima. Preduzeća su zatvarana ili su bila pred zatvaranjem, posla nije bilo. Mitar se dovijao kako je znao, neko vrijeme je radio u firmi čiji se vlasnik više bavio kriminalnim radnjama nego očuvanjem posla. Neredovno je primao platu koja je svakako bila obezvređena inflacijom. Morao je tražiti izlaz pa je obilazio ambasade. Nakon mjeseci provedenih u redovima čekanja naziralo se rješenje. USA je odobrila ulazak 1500 izbjeglih lica iz BiH. Sa porodicom se našao na tom spisku i nakon izvjesnog vremena su otputovali u tu veliku i daleku zemlju. I tamo su ih dočekali problemi. Nisu imali rođake ili prijatelje koji bi im pomogli, bez znanja jezika sa par kofera su se našli u gradu koji je imao više stanovnika nego država Jugoslavija koja se raspadala. Kad god bi se sjećao tog vremena kroz njega je prolazila jeza. Znao je da te dane nikad neće zaboraviti ali se trudio što manje pričati o njima. Sam je pronašao neke zemljake među kojima je bio jedan pravoslavni sveštenik koji im je pomogao. Pronašao je prvi stan, prvi posao i tako je, za njh, krenuo novi način života. U nepunih 20 godina koliko je proveo u toj zemlji, radio je mnogo i štedio i sve to vrijeme priželjkivao da se preseli negdje u Evropu. Tako bi fizički bio bliži zavičaju koga je uvijek nosio u srcu , o kojem je sa ponosom pričao. Više puta je to spomenuo Ani čemu se ona radovala a nešto kasnije ga pozvala da dođe kod nje i ponudila mu svoju pomoć. Njena ideja mu se dopala ali je u startu nije prihvatio.  Ako se odluči preseliti značiće to da će se udaljiti od djece. I ako su odrasli ljudi, želio je biti u njihovoj blizini, podijeliti sa njima brigu, pružiti savjet i podršku kad im zatreba. Bio je sumnjičav, kako će se snaći u drugoj stranoj zemlji čiji jezik ne govori, da li će uspjeti pronaći posao, koliko mu ona realno može pomoći? Imao je iza sebe dvije decenije pečalbarskog života i njegove početničke muke je već jednom preživio. Plašio se da li ima snage još jednom prolaziti kroz to. Kako je vrijeme odmicalo a Ana i on se zbližili sve mu je izgledalo jednostavnije i prihvatio je njen poziv i evo ga pred susretom s njom kome se iskreno raduje i nada kako i ona osjeća isto.


Anino uzbuđenje je raslo pojavom prvih putnika na vratima. Mitar se pojavio među poslednjima jer ga je zbog velikog prtljaga zadržala carinska kontrola. Među mnogobrojnim ljudima koji su nekog čekali Ana se izdvajala  najljepšim sjajnim očima i srdačnim osmjehom. Kad su im se pogledi sreli ostali su vezani u čvor, ništa i nikog oko sebe nisu primjećivali. Prišao joj je i ona mu se bacila u zagrljaj. Skoro da nije znao kako da reaguje, zbunjen i preplavljen uzbuđenjem koje mu je činilo prijatnost kakvu nikad ranije nije osjetio prema nekoj ženi. Ljubio je on nju i ona njega, veoma strasno. Nije ih bilo briga za ljude koji su se tu nalazili i zagledali se u njih.  Kroz Mitra je prošla neka čudna struja, dlanovi su mu se oznojili dok je Ana drhtala  u njegovom naručju. Krenuli su prema izlazu a ona ga je držala i stezala za ruku. Sve mu je prijalo, osjetio je iskenu dobrodošlicu, u njenim očima je prepoznao iskrena osjećanja a to je želio, baš to mu je trebalo. Ona je imala bezbroj pitanja za njega, nije stizao da odgovori na jedno a ona je postavljala drugo. I on je želio pitati nju za sve, kao da se nikad nisu čuli, često su istovremeno govorili pa su im se riječi mrsile a oni ih raspetljavali pa sve to ponavljali više puta. Kad bi u isti glas nešto izgovorili i glasovi im se sudarili propratili bi to glasnim smijehom. Stotinjak kilometara puta do Aninog stana im je prošlo brzo jer nisu prestajali čavrljati. U stanu ih je čekao  spremljen ručak. Bilo je jasno da Ana prošle noći nije spavala, željela je da sve bude na svom mjestu kad Mitar stigne , da ručak bude spreman. Servirala je sto a on je zadovoljno posmatrao kako igra oko njega, koliko se trudi, izgldalo je da pleše najlepši ples. Čim su ušli u stan obukla je širu suknju, divno je izgledala u njoj i pristajala je njenoj ženstvenosti. Rekao je kako ga uzbuđuje kad se okrene i tresne sa tom suknjom na šta se ona smješkala i koketno vrckala. Očigledno su joj prijali njegovi komplimenti. Poslije ručka mu je predlagala da legne i odmori se ali je on to odbio. I ako nije spavao prethodnu noć umor nije osjećao, želio je svaki trenutak provoditi s njom. Razgovoru među njima nije bilo kraja, proveli su prvu zajedničku noć prepunu obostrane strasti. Dopadali su se jedno drugom ali je Mitar sve do dolaska pokazivao strah da li će biti harmonični? Godine iza njega su ga naučile koliko je važna harmonija između muškarca i žene. Možda će se neka sitnica isprečiti među njima. Harmonija ili postoji ili ne, bez nje nema strasti i zadovoljstva, nema radosti. Ana ga je sve vrijeme uvjeravala kako je sigurna da su oni stvoreni jedno za drugo i da zna kako harmonija među njima već postoji.  Bila je u pravu , kod prvog susreta, prve zajedno provedene noći razvijale su se njegove sumnje i strahovi. Koliko je na njega ta noć ostavila dubok trag pokazao je par godina kasnije  napisavši  stihove:

                   

Sad kad si mi blizu,
Na dohvat ruke
Kosu ti mrsim pogledom i željom

Ti, sa anđeoskim stasom
Vitka kao breza i svesna svoje lepote
Mamiš me svojim telom
Mudro mi govoriš,zaboravi vapaj kad smo bili sami

Potsjećaš me na pticu,
Koja mesto krilima,zaleprša osmehom
Onda zasvetliš u mraku,
Kako, samo ti možeš

Potom ti haljina lagano sklizne 
Na tvom telu ostaje samo plamičak mirisne sveće i moje ruke
Nose nas iste strasti

U oganj se pretvaramo
Šapatom mi govoriš,
Sa tobom sam u nesvesti bila i nebo dotakla
A ja zadovoljan ćutim

Zaista su pristajali jedno uz drugo, rijetko se mogao vidjeti tako skladan par. Svi koji su ih poznavali su im to govorili a Ana se ponosila tom činjenicom. Ona je bila niža i mlađa od njega taman koliko je trebalo. Pravilnih crta lica, skoro ponosnog držanja pri hodu i vedrog raspoloženja plijenili su svojom pojavom. Mitar se šalio s njom govoreći joj da ih lažu, da im podilaze a ona se borila sa tom njegovom šalom sve dok on ne popusti i prizna šalu.

Tako je počelo njihovo slatko vrijeme. Imali su raznih peripetija oko sređivanja papira za Mitrov boravak ali je poslije nekoliko mjeseci počeo  raditi što im je davalo materijalnu sigurnost. Krajolik u kojem su živjeli je najljepši dio Njemačke. Visoki i oštri vijenci Alpa djeluju impozantno. Teško je reći kad su impresivniji, tokom zime kada se okite bjelim snjegovima iz kojih oštro stremeći ka nebu izviruju skoro crni kameni grebeni ili u vrijeme kada  ih  vrelo ljetno sunce obasjava. U rano proljeće  u  podnožju procvjetaju livade ispesjecane putevima koji zavijaju izbjegavajući strme padine i vode do svih sela i farma. Posebnu ljepotu daju im, kao kristal čista, jezera sa nebrojenim jatima ptica .

Zajedno su kuvali, gurali se u kuhinji kako je Ana govorila, izlazili u grad, odlazili u šetnje do obližnjih jezera ili se penjali na neki vrh. Kad se prvi mrak uvlačio u domove Ana je imala običaj da uključi lampe u dnevnoj sobi, iskrade se u kuhinju i pripremi neko svoje kulinarsko iznenađenja. Cijeli stan bi se ispunio divnim toplim mirisom  a ona bi to servirala na malom stolu. Sjela bi pored Mitra i kad bi se poslužili privila  se uz njega , poljubila ga i rekla: 

" Pričaj mi nešto lijepo, onako kako samo ti umiješ".

Tražila je da joj priča sa velikim osmjehom i gledala ga svojim krupnim, veselim očima čiju molbu nikad nije odbio.

"Hoću Ana",

odgovorio bi , prigrlio je desnom rukom a drugom je milovao po kosi koja je mirisala na šampon od lavande. Nakon kraćeg vremena spuštala je glavu na njegovo krilo, to je najviše voljela i govorila kako njegove ruke imaju  posebnu toplinu i energiju. Kad bi joj ispričao nešto duhovito smijala se zvonko a onda hitro ustajala i donosila nešto za piće. Voljela je da joj grije noge kad legnu u postelju a on se, kao bajagi, nećkao. Oboje su više voljeli obične, male životne sitnice i smatrali ih dijamantima života, nego krupne , raskošne  stvari. Radovali su se malom a njih je to činilo velikim ljudima. Ana se svuda i svakom hvalila Mitrovom marljivošču i dobrotom, njegovo ime je često bilo na njenim usnama, svoja zadovoljstva je rado dijelila sa drugima a on to nije volio. Smatrao je da njihovu sreću trebaju čuvati samo za sebe i da većinu ljudi ne zanima kako drugi žive, da li su srećni pa zašto bi im o tome govorili? 

Sve je teklo kako se samo moglo poželjeti a onda se Mitar ozbiljno razbolio. Došli su teški dani,  dva puta je boravio u bolnici te nakon mnogo problema uspio se zaliječiti. Bolest je ostavila trajne posledice na njega. Ana je sve vrijeme bila njegova podrška, obilazila ga u bolnici, hrabrila ga da izdrži. Bio joj je neizmjerno  zahvalan na svemu što je činila za njega. Mitar je kasnije izbjegavao razgovarati o svojoj bolest, čak i s njom , želio je svoju nevolju zadržati u sebi ali je teško patio zbog toga. 


Nakon tih događaja je osjećao kako njihov odnos nije više kakav je bio ali  nije znao zašto?
Nije uspjevao pronaći odgovor kada i zašto su se počeli udaljavati , nisu imali objašnjenje  šta se dešava. Možda  je njegova bolest bila razlog obostranom udaljavanju a voljeli su se  iskreno, možda joj  nije dovoljno pokazivao koliko mu ona znači? Nisu se svađali, samo su se manje smijali, sve više su ćutali, svako se zavlačio u neku svoju čahuru.  Mitar je zaključio da im  odnos ide pravcem koji ne želi. Tražeći uzroke počeo je razmišljati o svojim ali više o njenim postupcima. Isto je činila i ona. Počeli su  primjećivati stvari koje do tada nisu smatrali važnim niti su im poklanjali bilo kakvu pažnju. On joj je sve češće skretao pažnju na preveliku impulsivnost, govorio joj da na nečiji postupak reaguje mirnije, staloženije da ne podiže glas. Govorio joj je da je previše ljubomorna, posesivna što su  svi drugi ljudi sa kojima su kontaktirali primijetili. Ljutila se zbog tih primjedbi i uzvraćala svojim za njegovo ponašanje. Zbog toga bi se ljutnuli i onda danima ne bi razgovarali. Sve češće mu je prigovarala zašto se nije razveo od supruge mada joj je više puta detaljno objašnjavao šta ga je spriječilo da to učini. Prošlo je više od deset godina kako ga je napustila, duži dio tog vremena su živjeli na dva različita kontinenta pa je to bilo nemoguće izvesti a  kad je i on došao u Evropu i bio spreman za razvod advokat mu je posavjetovao da prije toga prenese imovinu u vlasništvo svoje djece kako se ne bi otvarao novi parnični postupak oko diobe imovine. Na taj način  bi se  kasnije izbjegli eventualni problemi.  Za to je trebao pristanak oba supružnika jer su bili ravopravni suvlasnici. Ona je otezala sa svojom odlukom a Mitar nije želio učiniti nešto čime bi oštetio prava djece.  Realno nije mogao ubrzati postupak a njegov karakter nije trpio pritisak. Koliko je ona više inzistirala na tome osjećao je sve veću mučninu. Takav je bio oduvijek, volio je lične  odluke donositi sam, bez pritiska  kad je siguran da će uspjeti. Nije to krio od Ane, znala je da ima takav karakter ali nije ga željela prihvatiti kao realnost. Valjda je mislila da to može promijeniti. Njegove opomene zbog lubomore i posesivnosti su nju vrijeđale a njega je vrijeđalo što je neprestalno ponavljala kako je on sračunat , korisoljubljiv, da je iskoristio njenu ljubav i pomoć kako bi obezbjedio za sebe boravak u Evropi. Ovi prigovori će vremenom  postati njhov kamen spoticanja. Uz njega su dolazili sve češći nesporazumi, nerazumjevanje. Često su se raspravljali oko nevažnih sitnica i pravili među sobom sve dublji jaz. Onda mu je Ana jednog dana rekla da pokupi svoje stvari i ode. Tog trenutka su oboje bili ranjeni, ona zato što je to izgovorila a on zato što su te riječi sišle sa njenih usana.  Otezao je sa pakovanjem svojih stvari, želio je oboma pružiti priliku da bar još jednom razgovaraju, da pokušaju sačuvati zajednički stvaranu sreću. Primijetila je to i požurivala ga sve dok se vrata za njim nisu zatvorila. Tako su Ana i Mitar , svako za sebe, sanjali divne snove, onda ih pretvorili u zajedničku stvarnost i na kraju izgubili. Valjda je tako moralo biti, ne znam zašto, možda zato što na ovom svijetu treba da postoji iti broj ljubavi pa jedne moraju nestati da bi se druge rađale? Sada su svjetla u njihovom, nekad zajedničkom, stanu ugašena  i Ana ga je napustila, nema ničeg toplog u njemu ni onih slatkih opojnih mirisa, ni zvonkog smijeha, sve je nestalo za čime ostaje vječiti žal. Pored žala ostaju i prve krupne oktobarske pahulje koje padaju pokrivajući tragove jedne velike ljubavi.      
 

                    

ТУРЦИ РУШЕ ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Пише  Милан Сантрач 



ТУРЦИ РУШЕ ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ

У 15. вијеку Косово без Албанаца, чак их није било ни у сјеверној Албанији 

Дефтер, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. вијека на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

„Дефтер за Вукову област“ је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну цјелину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на бијелом папиру црним мастилом, и то веома лијепим рукописом.


Прецизније, на цијелом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као старосједиоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац.

Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година прије пописа, тамо није ни било. На почетку „Дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија пошто су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, гдје је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забиљежили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа.

У тим кућама живјело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа — 12.840 — припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и римокатолицима.


Срби су живјели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Копаоника на сјеверу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забиљежено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просјеку живјела по два албанска домаћинства. Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живјело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и римокатоличке породице.

Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 била су српског поријекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког поријекла.

Забиљежено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као „сиромаси“. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су биљежили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, ријеке или планине са албанским именом.

У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.

За пет вјекова турске окупације, ситуација се драматично промијенила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два вијека насељавање Албанаца из Албаније. Ипак, најдраматичније промјене структуре становништва догодиле су се у двадесетом вијеку. У Другом свјетском рату, бјежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побјегло је у „ужу“ Србију. Послије рата, комунистичка власт је већини њих забранила повратак у завичај.

Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, послије агресије варвара из НАТО-а, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико мјесеци више од 200.000 Срба из Приштине и других дијелова КиМ протјерано је у ужу Србију.

Према последњем попису становништва на територији АП Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живјело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на сјеверу покрајине, а и највећи дио Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.

У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Косова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу.

И сјеверна Албанија без Албанаца

Да Албанаца није било не само на Косову и Метохији но ни у сјеверној Албанији свједочи и Дечанска хрисовуља из 1330. године, која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој сјеверној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани.

Из хрисовуље сазнајемо на манастирској земљи с обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и три албанска. Од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само су 44 била албанска.

Упркос свим овим чињеницама свјетски моћници подржавају Албанце на КиМ и покушавају од јужне српске покрајине   направити државу. Како рече Матија Бећковић , ако није српско што га од нас траже.

JEDNA RUŽA I JEDNA DJEVOJČICA

Piše Milan Santrač

Sva prava štampanja i objavljivanja ovog teksta pripadaju autoru i vlasniku bloga pod nazivom "Narator Milan", Milanu Santraču


JEDNA  RUŽA  I  JEDNA  DJEVOJČICA



"Kažu da za neki dan počinju velike studeni, sigurno ne kao one nekadašnje kad su zime ličile na zime a ljeta ličila na ljeta, kad su se ljudi više poštovali nego danas. Sve je otišlo u tri pizde materine", priča jedan od prisutnih luzera u kafani koja se nalazi pored velikog gradskog parka u koju sam svratio sklanjajući se od hladne kiše i oštrog sjeverca.
Ovih nekoliko rečenica koje sam čuo od neznanca, luzera potsjeti  me kako sam se i ja zaželio zime, one prave, hladne, pune velikog bijelog snijega. Zaželio sam se romantike , vremena kad sam stojeći na prtini grijao promrzle prste djevojčici iz susjednog sokaka držeći ih u svojim rukama i ljubeći joj smrznuti nosić i uši skrivene ispod debelog šala dok je majka doziva da požuri kući jer je mrak već uveliko pokrivao našu varoš. 

Kroz prozor kafane gledam kako pada hladna kiša a ljudi žurno prolaze sa kišobranima jedva ih zadržavajući pred naletima snažnog vjetra. Kako bi se sa ovim toplim čajem koji sam poručio lijepo ukomponovale krupne bijele pahuljice. Pokrile bi ovaj sumorni grad pa bi obučen u bijelu bundu izgledao mnogo ljepše.Dođe mi da odem tamo u onu našu varoš i vidim da li je ostalo išta od one romantike ili je nju kao i ljude oduvao poslednji rat. 

Mjesec oktobar često donosi snjegove. Poslije ponoći, kad sam napustio kafanu, pao je prvi i pokrio baštu ispred kuće.Gledam kroz prozor, snijeg bijel i nijem, lete pahuljice velike, skoro kao dlan i lijepe se na grane drveća sa kojeg još nije pao list dok se one povijaju pod težinom bijelog nakita. Padaju i na ružu koja je uprkos zimi zadžala list i dva cvijeta. Ona se ne povija već stoji pravo i izgleda ljepše nego tokom ljeta.Njena crvena boja se ističe prema snježnoj bjelini. Snijegom se ogrnula kao toplim šalom i tako se bori i prkosi studenom vjetru čekajući  novo proljeće. Nježani cvijet svojom ljepotom kroti zimu. Za par mjeseci, surova studen će se povući pred ljepotom ruže. 


U našoj varoši se živjelo zanimljivo. Varoš čiji stanovnici nisu imali sreće sa novcem, radili su mnogo a zarađivali malo. Sokaci su takođe bili siromašni, malo kaldrme i mnogo više bijele ceste sagrađene, ko će ga znati kad, da li u doba turske ili austrijske vlasti? Kuće uz sokake su bile prljave, uprskali ih kamioni, kiše i snjegovi. Malter je sa njih opadao a cigle i kamen virile načete vremenom.Na njima su se mogli vidjeti prozori sa napuklim staklima, rijetko koja kuća je bila uređena sa zavjesama ili cvijećem na  prozorima. Pored njih bilo je i kamenih ruševina obraslih korovom i šibljem. Srušene su u neko ranije vrijeme, u vrijeme njemačkih ofanziva a nove vlasti nisu imale snage da ih, ako ne obnove, onda bar da ih uklone. A ljudi su bili nasmijani i srećni uglavnom oko prvog u mjesecu kad su primili platu u pilani. Tih dana su imali nešto novca pa su češće odlazili u prodavnice da kupe ponešto od skrome ponude. Iz kafana se u tim danima orila pjesma. 

Gospođa Dara, čim bi primila platu a bila je čistačica u ambulanti, uzimala bi torbu i krenula da se javlja svima redom u komšiluku:"idem da pazarim, pripazite mi na kuću". Ushićena i svjesna da njena plata neće trajati dugo koristila je priliku da skrene pažnju na sebe i ostavi utisak zaposlene i zadovoljne žene. I djeca su se radovala tih dana nadajući se da će dobiti koju kintu za lizu ili medenjak. 

Kasnije, kako je vrijeme od plate odmicalo ljudi su postajali zabrinutiji, nezadovoljniji i tužniji. Već od polovine mjeseca su veresijali u prodavnicama, uzimali su samo one najnužnije stvari i nisu se prestajali žaliti na skupoću. U kućama i na sokacima počinjale su razmirice ne rijetko prerastajući u veće svađe. 
I komšija Đuka je često dolazio kući pijan, naročito pred kraj mjeseca kad je platu već odavno potrošio. Svi su se pitali otkud mu novac za rakiju kad kuče nije imalo za šta da ga ujede? Dolazeći kući tako naliven rakijetinom, teturao se i padao po prašnjavoj cesti. Katkad su djeca trčala za njim i podsmijavala mu se. Čim bi ušao u kuću počinjala je predstava kao neki pozorišni komad sa lošim završetkom. Čula se galama i lupanje, svađao se sa ženom i razbijao vlastite stvari po kući. Žena mu je bila debela i sigurno jača od njega ali joj to nije pomoglo da se zaštiti od njegovog divljanja. Čekala ga je na vratima i vikala:
"crni Đuka, opet si se napio, muko moja i nesrećo"!
On joj se unosio u lice i zaplićući jezikom podviknuo:
"šta hoćeš kurvo, hoćeš dušu da mi uzmeš, hoćeš moj život, evo ti uzmi ga"?
Nije znao ništa drugo da joj kaže čime bi opravdao svoje pijanstvo i nije se zaustavljao, izbacivao je svari iz kuće a onda pokušavao da ih zapali. Žena je vrišta, dozivala upomoć, molila ga i preklinjala da prestane a on je postajao sve grublji, iz njega je izbijala surovost i nezadovoljstvo koje, vjerovatno ni sam nije razumjevao.Tako je okupljeni narod skoro svakog mjeseca posmatrao besplatni cirkus. A onda se jednom među tom svjetinom našla jedna mala djevojčica odjevena u svilenu lepršavu haljinicu, sa bijelim soknicama i cipelicama od prave kože i divnom mašnom u plavoj loknastoj kosi . Djelovala je poput lutke zalutale iz nekog drugog, ljepšeg svijeta, našla se među svjetinom koja je uživajući posmatrala predstavu pomahnitalog Đuke. Kao veliki svileni leptir izdvojila se iz mase i stala ispred njega. Ugledavši nestvarno lijepo lice male lutke ispred sebe on se zaustavi. Zbunjen i opčinjen ljepotom i osmjehom nevinog djeteta kleknuo je ispred nje i ostao nepomičan, skoro paralisan. Gledali su se licem u lice pijani , neobrijani i krezavi Đuka i mala, nestvarno lijepa i nježna djevojčica. Umirila se i svjetina pa tako nijema čeka da vidi šta će se dogoditi? Ona ga pomilova po onom hrapavom licu punom oštrih dlaka i on se nasmješi, u jednom trenutku nestade sa njega sav bijes i gorčina. Nježnost i ljepota su ukrotili surovost. Predstava je zavšena, ljudi su se razišli a u meni ostao nauk na koji me potsjetila ruža u mojoj bašti.

Tako je prošao jedan dio vremena koje u stvari nikad ne nestaje već kao rijeka neprekidno teče. Proći će i ovaj dan kao što je prošlo i ono vrijeme kada smo živjeli u našoj malenoj varoši a o ostalom svijetu nismo znali ništa. Znali smo samo to da tamo daleko, iza oštrih grmečkih visova gdje sunce zalazi postoji neki tajanstveni svijet koji samo Sunce može da vidi kad se sakrije iza njih. Neko će pamtiti minule događaje, neko neće a mnogi će se nakon dugih godina uputiti da istraže taj svijet i postanu njegov dio.

 
  

PROFESOR SA HARVARDA : Srbi su najstariji narod iz čijeg gena potiču Danci, Hrvati ...

Piše Milan Santrač


PROFESOR SA HARVARDA : Srbi su najstariji narod iz čijeg gena potiču Danci, Hrvati ...

 
Anatolij Aleksejevič Kljosov, profesor biologije Harvadskog univerziteta u svom naučnom radu izneo je tvrdnje da je srpski gen star 12.000 godina i da potiče od Nojevog sina.
Ako je DNK analiza, koja ostavlja tragove o svakoj individui na planeti i ako je ona otkrila da je Darvin podmetnuo lažne kosti da bi podupro svoju teoriju evolucije, onda nema nijednog razloga da se sumnja u naučni rad Anatolija Aleksejeviča Kljosova, profesora biologije Harvadskog univerziteta koji tvrdi da je upravo ovom analizom dokazano da su Srbi pranarod današnjim Slovenima i mnogim drugim narodima Evrope čiji je gen star 12.000 godina!
Američki naučnik sa Harvarda, ruskog porekla Anatolij Kljosov koji je i predsednik naučne konsultativne uprave Međunarodnog genealoškog biroa u svom naučnom radu kaže da su u stvari i Rusi potomci onih kojima je prapostojbina bila na teritoriji Balkana, to jest današnje Srbije, Bosne, Crne Gore i Makedonije.
– Srpski geni (R1A1) su stari 12.ooo godina naspram drugih koji su od 4 – 7 hiljada godina. Svi narodi (osim dva) u Evropi imaju preko 40% srpskog ili prasrpskog gena – tvrdi ovaj naučnik.
Sudeći po mapi Srpskog gena koja je urađena po studiji ovog naučnika ovaj gen – preko 60 odsto imaju stanovnici današnje Srbije, BiH, Hrvatske, Crne Gore, Danske, Severnog dela današnje Nemačke, kao i Južnog dela Skandinavije, ali i dobrog dela Velike Britanije.
Prema ovim nalazima nosioci R1a1-genetske oznake, na Balkanu su živeli još pre nekih 12.000 godina. Posle nešto više od dve stotine pokolenja oni odatle izbijaju na istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4.500 godina pojavio predak savremenih Rusa i Ukrajinaca roda R1a1.

Kljosov u svom naučnom delu daje istoriju ruskog naroda od biblijskog Jafeta, sina Nojevog, do njegovih dana. Na jednom mestu, međutim, autor piše kako su se Jafetovi potomci naselili prvo u donjem toku Dunava, današnjoj Srbiji, da bi zatim neki od njih otišli na sever.
Ruska istoriografija je ove podatke oduvek uzimala za ozbiljno, pa se u ruskim školama učilo kako su oni došli “sa one strane Karpata”. Za njih su “one strane Karpata” ovaj deo gde danas žive Srbi, koji su, u eri ljubavi sa Sovjetima, ovu lekciju iz istorije doslovno prepisali i preneli u svoje udžbenike. Za Srbe, međutim, Nestorove “sa one strane Karpata” treba da glase “sa ove strane Karpata”. Taj deo ovde nikada nije shvaćen.
Profesor sa Harvarda i osnivač Ruske akademije DNK – genealogije kaže da je u dinarskim predelima bivše Jugoslavije primećena je velika učestalost gena koji je, zbog svog nalazišta, među laicima poneo ime “ilirski”. Stručnjaci su mu, međutim, dali dosta suvoparan naziv I2a2-dinarik (ovo se zove haplo grupa, skraćeno hpg).
Doktor nauka Anatolij Aleksejevič Kljosov je predsednik naučne konsultantske uprave Međunarodnog geneološkog biroa i professor biologije na Harvardskom univerzitetu. Najveći je živi stručnjak za hpg R1a1 koja je tipična za sve Slovene. Ova haplo grupa je u većoj ili manjoj meri zastupljena među svim slovenskim narodima, ali u značajnoj meri i među najvišim kastama u Indiji.
Na osnovu postojećih mutacija, koje je veoma studiozno proučavao, Kljosov je došao do zaključka da svi Sloveni potiču sa Balkana. I to ne bilo gde sa Balkana, već iz današnje Srbije i Bosne. Starost naših primeraka R1a1 je – 12.000 godina. Od tada smo, znači, mi na ovim prostorima.
Starost primeraka R1a1 kod najviših indijskih kasta je daleko mlađa – negdeoko 3.850 godina, što odgovara vremenu dolaska arijevaca na te prostore. Kljosov dalje zaključuje da su Arijevci, u stvari, Sloveni koji su sa područja Srbije stigli do Indije.
Koristeći najnovija naučna saznanja iz genetike, profesor Kljosov zaključuje da su se pre oko 4.800 godina Praevropljani iz Podunavlja podelili. Oni koji su pošli na istok postali su kasnije Sloveni, oni koji su krenuli na zapad postali su govornici takozvanog Kentum jezika, nekada zajedničkog indoevropskog govornog područja.
– “Indoevropski jezici” – taj eufemizam je svojevremeno nastao usled neshvatanja šta to povezuje sanskrit i njegove varijante, s jedne strane, i evropske jezike, s druge. Sada je to postalo sasvim jasno. Arijevski jezici predstavljaju osnov i evropskih jezika, i sanskrita, i “indoevropskih” iranskih jezika. Na Dnjepru, Donu i reci Ural nisu živeli “narodi koji su govorili na iranskim jezicima”. Sloveni su tamo živeli, prasloveni, arijevci, i to je bio njihov jezik. To su oni svoj jezik doneli u Indiju, Iran, Avganistan – tvrdi profesor.
Po Kljosovljevim zaključcima nosioci R1a1 na Balkanu su živeli još pre nekih 12.000 godina. Posle nešto više od dve stotine pokolenja oni odatle izbijaju na istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4.500 godina pojavio predak savremenih Rusa i Ukrajinaca roda R1a1.
Pola milenijuma kasnije ovi prasloveni stižu do južnog Urala, a 400 godina kasnije kreću na Indiju, gde danas živi oko 100 miliona njihovih potomaka. Jedna grupa tih balkanskih Praslovena uputila se na Bliski istok, gde se takođe i danas nalaze nosioci hpg R1a1. Starost njihovih gena Kljosov datira na 4.000 godina.

СРБИ НИСУ ИЗГУБИЛИ КОСОВСКИ БОЈ

Пише Милан Сантрач
 
Хрватски, католички теолог и историчар Др Горан Шарић тврди:

СРБИ НИСУ ИЗГУБИЛИ КОСОВСКИ БОЈ

Када су Словени дошли на Балкан?! Да ли су Немањићи добили круну од папе?! Која страна је изгубила Косовски бој?! Јесмо ли „тамни“зато што су нам Турци силовали жене… На ове и друге вечите недоумице и заблуде из наше националне историје одговоре нам даје католички теолог и историчар из Ријеке, др Горан Шарић.

Питање 1.

Докторе Шарићу, шира јавност у Србији за Вас је чула након што сте изнели бројне доказе којима разобличавате постојеће званичне теорије о досељавању Словена на Балкан?! Ви тврдите да су наши преци далеко раније населили ове просторе. Због чега нас званична историја учи да су Словени на Балкан стигли тек у 7. веку?

Др Горан Шарић

Иако је и раније било покушаја да нас, Словене прикажу као дошљаке на туђу земљу, пре свега од стране Ватикана и Венеције, “догма” о досељавању Словена дефинитивно у званичну историју улази по диктату бечког двора тек у другој половини 19. века. То је време националног буђења у свим европским земљама. Код нас процес националног освешћивања није ишао спонтано, него је вођен из Беча и Ватикана. Они су стварали нације према географским одредницама, по систему “завади, па владај”. И Вукова реформа, без обзира на многе позитивне аспкете, била је пројекат Хабсбуршке Монархије.

Беч је хтео српски језик што више удаљити од руског. Вук је изабран као замена за светог Саву, јер је светосавље означено као имуни систем Срба, који треба уништити да би Србе покорили. Након бечке администрације, долазили су католички мисионари који су имали задатак превођења православног становништва на католичку веру. Прелазак на католицизам био је услов без којег се није могло напредовати ни у војсци, ни у државној служби.

Кроз читав 19. век на делу је непринципијелна коалиција Хабсбуршке Монархије, Велике Британије и Османског царства. Беч и Лондон су одржавали Турску, тзв. болесника са Босфора на “апаратима” само да би спречили уједињење Словена на Балкану и враћање Цариграда у руке православаца, односно да би Русију држали што даље од топлих мора. Велика Британија подржавала је колонијалну политику Аустрије на Балкану, а Аустрија је подржавала колонијалну политику Велике Британије на Блиском истоку. Константа и аустријске и британске политике биле су русофобија и србофобија као огранак русофобије.Бечко-берлинска историографија, коју су у 19. и почетком 20. века прихватили наши историчари, служила је великогерманским интересима. Главни циљ Њемачке и Аустрије био је ширење на словенске земље. Зато су њихови историчари Словене приказивали као дивљаке и дошљаке. Финале великогерманске идеологије видели смо у Другом светском рату у којем су нацисти побили више од 30 милиона Словена.Кад говоримо о сеобама морам нагласити да оне саме по себи нису спорне. Од кад је људи, било је и миграција. Сеобе су стална судбина човека са Балкана. Међутим, нису се селили цели народи, већ углавном мушкарци и ратници. Кад су веће скупине народа путовале, нису одједном преваљивале превелике удаљености. Данас имамо модерне путеве и превозна средства, па опет већину миграната који пристижу у Европу чине млађи мушкарци. Када упоредимо археолошке остатке, култове, предања, украсе, ношње, антрополошке и друге карактеристике становништа Балкана пре седмог века и након њега, са приличном дозом сигурности можемо закључити да је једна, не тако мала језгра народа остајала и опстајала овде кроз векове, од Лепенског Вира и Винче, преко времена Трачана и Илира, Римског царства, Средњег века, па до модерног времена и да су многи становнци Србије, Босне, Хрватске, Црне Горе и Македоније потомци тог аутохтоног становништва. Словени су и пре 7. столећа живели где и данас живе, од Балтика до Јадрана.

Питање 2.

У историјским уџбеницима за основне и средње школе у Србији готово да се не помиње српска историја пре династије Немањића. Последица тога је да један број Срба данас није сигуран да ли је пре Стефана Немање уопште постојала српска држава. Можете ли нам рећи нешто више о државности Срба у вековима који су претходили Немањићима?

Др Шарић :

Основни разлог због којих се у Србији не учи о династијама пре Немањића је што се тада српска држава простирала западно од Дрине. И не само западно од Дрине, већ је велики део северне Албаније био насељен Србима још пре доласка Албанаца, а Скадар је дуго времена био престони град српских владара. Историографија 19. века следила је бечко-берлинску школу, по којој не само да Словени нису аутохтони на Балкану, него ни Срба није смело бити ни западно од Дрине, ни на албанској обали.

Још од Карађорђевог устанка највећа фобија Беча била је уједињење свих јужних Словена под вођством Србије. Видимо да тај страх није био без основе, јер се то 1918. догодило и значило је крај Аустро-Угарске. Да је српска држава постојала и пре Немањића, данас више није ни најмање спорно, ако је икада и било, без обзира што су преднемањићке династије насилно брисане из историје.Доказ брисања је и печат кнеза Стројимира, припадника династије Властимировића из 9. века. Печат се 2006. одједном појавио на аукцији у Немачкој. Био у приватној колекцији и право је питање одакле неком Немцу српски печат и колике још трагове наше историје скривају приватне колекције по свету?!Милош Милојевић, српски историчар из 19. века, за којег кажу да је измишљао, пише да је Србима у првој половини 10. века владала краљица. Пре неколико година откривени су делови натписа из зидова некадашње џамије, а данас цркве св. Вида у Клису, код Сплита. На њима се помиње краљица Домаслава, а натпис је датиран у прву половину 10. века. Ако је Милојевић измишљао, како то да је археологија 140 година касније потврдила његове измишљотине? И како то да свезнајућа бечко-берлинска школа није знала за ту краљицу?Андрија Качић Миошић, фрањевачки свештеник из Макарске, 1756. године објавио је “Разговор угодни народа словинског”, једно од највреднијих и најчитанији дела јужнославенске књижевности свих времена. Ту пише о тридесетак преднемањићких краљева и владара, који су своју државу основали средином 5. века. Качић Миошић помиње краља Бодина и његовог оца, краља Михаила из династије Војислављевића која је Србијом владала у 11. веку, дакле, пуно пре рођења Стефана Немање. Бодинов печат са ликом светог Теодора пронађен је у Археолошком музеју у Истанбулу 2008. године, а портрет краља Михаила налази се у цркви светог Михајла у Стону поред Дубровника. Не би ме чудило да се у наредним годинама открију и артефакти са називима Свевладовића и Дрвановића.

Питанје 3.

У Србији је завршено приказивање прве сезоне игране серије о српској владарској лози Немањића. Серија је наишла на бројне осуде од стране публике због уличног жаргона, неадекватних локација за снимање важних кадрова, погрешне историјске интерпретације и других спорних детаља, али оно што је највише уздрмало јавност је сцена која приказује церемонију крунисања Стефана Првовенчаног и моменат у којем папски кардинал излази из православног олтара и ставља Стефану круну на главу. Разјасните нам ту вечиту дилему у српској националној историји да ли су Немањићи добили краљевску круну од папе?

Др Шарић :

Царство Немањића није настало ни од каквих папиних ласкања и круна, него у борби и крви.Ватикан никад Србима није слао круне, него крсташе и инквизицију. Да је било до папе, Србије не би било. Ту причу о папи који Стефану Првовенчаном шаље круну форсира проватиканска струја унутар Православне цркве и историчари који су о историји учили из уџбеника наших непријатеља. Њихови изговори подсећају на Јеховине сведоке који кажу: “Ако је Исус био секташ, онда сам и ја.”, односно: “Ако су Стефан Првовенчани и свети Сава екуменисти, онда сам и ја.” Али, нити је Исус био секташ и малтретирао људе по кућама, нити су се Немањићи клањали пред папом.О крунисању Стефана Прововенчаног нема никаквих извора из тог времена осим његовог писма из 1220. у којем се папи већ обраћа као краљ и у којем не тражи круну већ потврду круне. Да је папа Хонорије III стварно крунисао Стефана, о томе би постојала опширна документација у ватиканској архиви, а она не постоји. Каснији извори попут идеолошки обојеног и много пута преправљаног Томе Архиђакона су контрадикторни и не доносе никакве поуздане информације о самом догађају, не пишу ни кад се десило наводно крунисање, ни где, ни ко је био папски легат.Писмо Стефана Првовенчаног папи Хонорију III није доказ крунисања, већ показује како су владари Србије морали балансирати између империјалних амбиција распадајуће Византије и Мађара које је папа довукао на Балкан обећавајући им српску круну. Наравно да им није одговарао сукоб са Ватиканом и да су покушавали са папом одржавати коректне дипломатске односе, иако су били свесни скривених намера Ватикана. Немањићи нису подизали стотине католичких цркава и манастира, него православних, нису се одрицали престола и одлазили у католичке монахе, него православне. Све што је Стафан Првовенчани мислио о папи, унији и екуменизму рекао је на Жичком сабору где су он и српско племство предвођени Светим Савом осудили “латинску јерес”.

Питање 4.

Косовска битка одиграна на Видовдан 1389. године вековима је најважнији идентитетски догађај наше историје. Управо из Косовског боја проистекла је читава митологија и вредносни систем српског народа. Све су гласнији они који тврде да не постоји ниједан разлог да „Срби славе пораз из 1389. године“, међутим још увек не постоји усаглашен закључак ко је у тој бици победио. Какво је ваше тумачење коначног исхода Косовског боја?

Др Шарић :

Велики народи не славе победе у којима су били јачи и бројнији, него поразе у којима су се часно и храбро борили. Битка код Термопила била је пораз са катастрофалним последицама по Грке, па је најопеванија грчка битка о којој се и данас снимају холивудски филмови. Исто је и са битком за Аламо у којој су Тексашани поражени, а постала је темељ америчке националне митологије. Мит је ирационална истина. Он преко својих моралних, религиозних, социјалних и економских димензија повезује појединце у заједницу, руљу у народ, племена у нацију.

Косовски завет у свести српског народа има митски значај баш због узвишених вредности које у себи садржи – жртва појединца за народ и избор духовног пред материјалним. Још је Лудовик Цријевић Туберон, дубровачки свештеник из 15. века са дивљењем описивао Лазарову вечеру. И данас је тај избор пред сваким од нас: да ли продати веру за вечеру, да ли изабрати земљско или небеско, да ли ићи у битку не према томе колика је сила која нас напада, него колика је светиња коју бранимо!

Што се тиче исхода Косовсог боја, он је у најмању руку био нерешен. Ако је ико релеватнатан да о њему извести, онда су то Дубровчани који су га гледали својим очима. Дубровачка Република имала је у Србији разгранату мрежу трговаца и обавештајаца. Нема сумње да су неки од њих присуствовали Косовском боју, барем као посматрачи. Према документима које сам нашао у дубровачкој архиви, била је то величанствена битка у којој су погинула оба владара, султан Мурат и Лазар, којег документи називају краљем и деспотом, а жртве су на обе стране биле толике да на крају ни једни ни други нису могли прославити победу. Турци су до душе отерани из Србије, али су се убрзо вратили са новом војском. Можда је најбоље рећи да је то била пирова победа Срба.Још сви мртви из Косовског боја нису били ни сахрањени, а са севера су у Србији провалили Мађари. Са војском десеткованом у ратовима са Турцима и међусобним сукобима за власт, племством које је у Босни већ прешло на католицизам, малолетним Лазаровим синовима који нису могли преузети престо и краљем Твртком I Котроманићем заузетим освајањем Далмације, Србија се нашла у врло тешкој ситуацији. Тада је до изражаја дошао гениј кнегиње Милице коју је народ са правом прозвао царицом. Пред њом је био избор: могла је прихватити угарску окупацију, могла је прећи на католицизам и признати првенство остарелом Стефану Дабиш (који је таман насљедио Твртка) или ући и вазални однос са Турцима.Историја је показала далековидност њезиног потеза. Да је прихватила угарску окупацију, Србија би већ 1402. пала под Турке, а да је прешла на католицизам, прошла би као и босанском племство које ни савијање колена пред папом није спасило од османске окупације. Миличин син, Стефан Лазаревић, прво је у бици код Никопоља 1396. са својом тешком коњицом био одлучујући фактор у победи Турске над Угарском и на тај отклонио могућност угарске окупације Србије, а онда се после битке код Ангоре 1402. ослободио турског вазалства и убрзо направио једну од најјачих српских држава у историји.

Питање 5.

Читав циклус народне епске поезије посвећен је Марку Краљевићу, сину краља Вукашина Мрњавчевића, који је столовао у Прилепу у данашњој Македонији. Народ је Марка опевао као неустрашиво и храброг јунака, заштитника немоћних и слабијих, борца за правду и истину. Сведоци смо да један број историчара Марка Краљевића приказује у другачијем светлу – као турског вазала који је служио њиховим интересима. Да ли је Марко јунак или вазал или можемо рећи да једно друго не искључује?

Др Шарић :

Hарод сигурно своје најлепше епске песме не би посветио издајнику и турском слуги. Да је краљевић Марко био турски вазал, онда би суделовао у Косовском боју на страни Турака, као и остали турски вазали. Марка не само да нема међу турским вазалима у Косовском боју, него Турцима није дозволио да прођу поред Прилепа где је столовао, па су на Косово ишли дужим, заобилазним путем, преко територије турског вазала Драгаша. Константин Михаиловић, који је као јањичар служио у турској војсци, у свом делу названом “Јањичареве успомене” („Летопис о турској управи“) пише да је Бајазит након Косовске битке напао краљевића Марка. То значи да се Марко од 35 година колико је био владар (од тога 24 самосталан), најмање 30 година борио против Турака.Но, хришћанске државе падале су једна по једна под турску власт и пред Марком се у последњој години живота нашао избор који је показао сву величину његовог карактера и учинио га легендарним јунаком не само српских народних песама, већ га се славило од Словеније до Бугарске, од Румуније до Албаније. Он је наиме, могао 1394., попут његове браће Андријаша и Дмитра узети своје сребро из дубровачког депоа и побећи у Уграску. Ипак, изабрао је да подели судбину народа и остао је у Прилепу. Народ му то никад није заборавио. Краљевић Марко гине 1395. у битци код Ровина коју Турци губе баш због саботаже Марка и српских снага које су се бориле на турској страни.

Питање 6.

Неретко се у неформалним разговорима може чути да су Срби тамније пути, очију и косе заправо потомци Турака који су силовали српске жене и користили тзв. право прве брачне ноћи у вековима ропства. С обзиром на то да се годинама бавите генетиком, можете ли нам рећи да ли је реч о великој заблуди и због чега су Срби „тамнији“ од осталих словенских народа?

Др Шарић :

Тамнија пут нема везе са Турцима. Трачани и Илири који су на Балкану живели још прије доласка Римљана, били су нешто тамније пути. У античким списима они су описани као високи и црни, а неки Трачани су били и црвени. Најновија генетичка истраживања показала су да данашњи становници Србије имају занемарљив проценат гена, односно хаплогурпа које су могле доћи са турским освајањима. То је логично, јер у законима Османског царства није било дозвољено силовање хришћанских жена, док је на западу постојало право прве брачне ноћи (јус примае ноцтис).Осим тога, Србија уопште није била под Турцима 500 година. Војводина је под турском влашћу била негде између 160 и 180 година, док су рецимо из Далмације Турци потпуно истерани тек након 216 година власти. Највећи део Србије са повременим прекидима био је у Османском царства између 260 и 330 година. У Хрватској постоји тенденција да се смањује број година Османске власти, а у Србији се повећава.Пад Смедерева из 1459. године, није био, како се у историографији сматра и крај српске државе. И након тога постојала је Српска деспотовина са седиштем у Купнику. У њему је столовао и чувени Змај Огњени из народних песама, односно деспот Вук Гргуревић, јунак и победник многих битака са Турцима. Турци су Купник осовојили 1523. Јован Ненад, зван црни човек, последњи српски цар, владао је Бачком, Банатом и Сремом све док га 1527. Мађари нису убили из заседе. Дуга линија српске државности прекида се тек 1543. смрћу Стефан Штиљановића, а обнавља у Карађорђевом устанку, 1804., дакле 261 годину касније.Циљ тих прича је Србима наметнути комплекс мање вредности и стигму робова и потурчењака. Истина је потпуно супротна. Где год закопамо по Србији, налазимо скривене мачеве или друге остатке сталних побуна и устанака против Турака. Довољно је погледати карту Балкана из прве половине 19. века, где између великих империја Хабсбуршке Монархије и Османског царства пркосно стоји мала Србија.Срби су једни народ који се самостално ослободио од Турака. Бугари и Румуни имали су помоћ Русије, а Грцима су уз Русе помогли Британци и Французи. Такође, Срби су једини европски народ који је у модерно време имао чак три своје народне династије, док су сви остали, Италијани, Шпанци, Грци, Бугари, па чак и Руси имали Германе на свом престолу.

Питање 7.

Недавно се навршило 100 година од смрти Гаврила Принципа. Сарајевски атентат је обележио век иза нас. Позадина и околности тог догађаја и даље су предмет историјске расправе и различитих тумачења. Да ли је Први светски рат почео због пуцња Гаврила Принципа, или би се он свакако догодио? Колико је тачна тврдња да је престолонаследника Франца Фердинанда Беч свесно жртвовао као повод за улазак у рат?! Да ли иза атентата стоји завера крупних интереса, или само идеали Гаврила Принципа и његових сабораца?

Др Шарић :

Иза сарајевског атентата стајале су тајне службе, које су на неки начин манипулисале са племенитим намерама младобосанаца. Надвојвода Фердинанд био је омражен у Аустро-Угарској и од стране народа и од што је важније, елита, које су га сматрале религиозним фанатиком. Чак га ни рођени отац, цар Фрањо Јосип није волео, а поготово се ни цар, ни бечка аристократија нису могла помирити с идејом да ће им царица постати слушкиња словенског порекла, Фердинандова непризната супруга Софија Хотек, коју је случајно погодио метак намењен генералу Поћореку.Аустријска служба је пратила сваки корак Гаврила Приницпа, да су хтели могли су спречити атентат. Њима је осим тога што си се тако решили Фердинанда, атентат добро дошао и као повод за напад на Србију. Још је 1913. надбискуп Рафаело Скапинелли у тајном писму Ватикану писао како је Аустрија одлучна да се војно обрачуна са Србијом. И Карл Хабсбург је рекао да Србија није одговорна за Први светски рат: “ јер да није почео пуцњем у Сарајеву, почео би пар недеља касније негде другде”. Чудно је да то унук последњег аустро-угарског цара зна, а модерни британски историчари се праве да не знају.Као ни данас, ни тада ништа није пролазило без Велике Британије, чије скривене прсте видимо не само у сарајевском атентату, већ је читав Први светски рат британска обавештајно-политичка акција. Они су у том рату прво Беч гурнули на Србију, знајући да ће Русији која је до тада стално узмицала пред агресивним потезима аустријске политике на Балкану, напад на Србију бити црвена линија. Тако су се одједном у рату нашле највеће континетналне силе и конкуренти Велике Британије, Хабсбуршка Монархија, Немачка царство и Русија. Након тог рата те три државе више нити су биле силе, нити су биле царства. Беч, који је кроз читав 19. век шуровао са Великом Британијом, на крају је завршио онако како завршавају сви британски савезници.Ми немамо разлога жалити за Аустро-Угарском. Она се према нама понашала једнако као Велика Британија према становништву својих колонија. За разлику од белгијског краља Леополда II који је вршио физички геноцид над становништвима Конга, Аустрија је проводила културни и духовни геноцид насилно нам мењајући свест и бришући историју. Све је кулминирало првим концентрационим логорима у Европи. Прве концентрационе логоре на свету имали су Бритнаци за Буре, а у Европи Аустро-Угарска за Србе.Међу хрватским историчарима постоје нека булажњења да је Беч после Првог светског рата намеравао Хрватској припојит Босну и Херцеговину, Војводину, па и део Србије, што је сулудо, јер за време читаве Хабсбуршке Монархије ни Далмација није припадала Хрватској. Далмација је била недођија, није постојала чак ни пруга Загреб-Сплит, а оно мало изграђених пруга у Хрватској, било је у власништву Мађарске и на њима је званични језик био мађарски. Суботица је тада била већи град од Загреба, а у Хрватској је право гласа имало свега пар посто становника. Посебно је тешка била ситуација у Босни и Херцеговини, где су још постојали кметови. Домаће становништво било је неписмено, док је Беч у Босну насељавао десетине хиљада чиновника из целе Монархије за које је градио велелепне грађевине, а сељаци су имали земљане подове. Зато је лако разумети бунт Гаврила и младобосанаца против колонијалне аустријске политике.У Трсту се сигурно живело много боље него у Босни, па су ипак Италијани покушали убити цара Фрању Јосипа. Код нас је непознато име тог атентатора, Гуглиелма Обердана. Италијани немају дилеме око тога да ли је Обердан херој или терориста. Многи градови и трговим широм Италије носе његово име, а наши историчари још увек расправљају да ли је национални јунак младић који је са неколико пуцњева окончао вековну Хабсбуршку тиранију?! Гаврило нажалост није дочекао да јој види љес иако се њезин мртвачки смрад ширио и до његове тамнице. Надам се и верујем да дух Гаврила Принципа и даље живи у нама.