ПАСИВНОСТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Деведесетих година двадесетог вијека, Српска Православна Црква била је веома активна у борби за очување животних интереса свог народа, што није нимало чудно: она је увијек била народна Црква, лишена клерократских тенеденција западног типа. Тако је часопис Српске Патријаршије Православље 1. новембра 1991. објавио писмо патријарха Павла лорду Карингтону, предсједнику Међународне мировне конферениције у Хагу.
Подсећајући га да су Срби на територији НДХ у Другом свјетском рату преживјели најстрашнији геноцид, патријарх Павле је објаснио разлоге због којих се Црква занима за судбину свог народа: "Као вјековни чувар српске духовности и српског националног и културно-историјског идентитета, СПЦ је посебно забринута за судбину српског народа у овом преломном часу. По други пут у овом вијеку српски народ је суочен са геноцидом и изгоном са територија на којима је вјековима живео и на којима је априла 1941. имао етничку већину прије геноцида извршеног над њим од стране хрватских квислиншких власти, не могу остати у саставу било какве независне Хрватске, већ се морају наћи под заједничким државним кровом са данашњом Србијом и свим српским крајинама. Онима који су вјековима унијатили и покрштавали, а у Другом свјетском рату и физички затирали Србе само због тога што су Срби и православни, више се не може вјеровати. СПЦ се залаже за поштовање интереса хрватског народа, али да се на исти начин уважавају и животни интереси српског народа".
А 5. јула 1994. епископи СПЦ су поручили да не могу да остану без својих: Житомислића на Неретви, или Саборне цркве у Мостару, или цркве Сопотнице на Дрини, манастира Крке или Крупе у Далмацији, Озрена или Возуће у Босни, Пребиловаца у Херцеговини или Јасеновца у Славонији . Постојала је, дакле, својеврсна "мистичка геополитика" Српства, иза које је СПЦ стајала свим својим бићем. Наши непријатељи су, наравно, знали колико је битно да се Црква спријечи да води народну бригу. И кренуо је притисак, који је послије двије деценије уродио коначном пацификацијом клера светосавске Цркве, спремног да ћутке , уз неколико "маскираних" иначе млаких синодских реакција, пређе преко издајничких Бриселских споразума, чији су потписници домаће слуге Вашингтона на власти у Београду, којима се Косово и Метохија предају на милост и немилост НАТО и шиптарским терористима, попут Чекуа, Харадинаја, Тачија... Штавише, политичари "најзаслужније" за предају Свете Земље постају носиоци црквених одликовања , Ордена Светог цара Константина, Милешевског анђела, па чак и Ордена Светог Саве.
Да је хашки притисак на угледне дјелатнике СПЦ био веома озбиљан, сазнали смо и из свједочења Косаре Гавриловић, угледне припаднице српске дијаспоре, која је својевремено била преводилац владике Артемија. Она је, најављујући прогон усмјерен против владике Артемија , још у септембру 2009. године у свом предавању одржаном пред вјерницима руског храма у Вашингтону, изјавила: "Лично познајем два архијереја Српске православне цркве које је Стејт департмент једноставно уцјенио тврдећи да су ратни злочинци и да америчка влада има необориве доказе о томе, због чега би њих двојица у сваком тренутку могли да се нађу у Хагу. Али Стејт департмент сматра да ће за Америку бити корисније и да ће јој више одговарати да епископи остану на својим мјестима и сарађују с њом. Владике су се уплашиле, остале на својим мјестима и почеле покорно да сарађују" .
О могућим хашким оптужницама против поједних владика СПЦ биле су обавјештене и најекстремније антисрпске невладине организације, непосредни извршиоци воље америчке империје на простору Србије. Једна од таквих организација Београдски женски лоби крајем 1999. и 2000. године устала је против ставова СПЦ о абортусу као гријеху утробног чедоморства. У свом апелу оптужиле су врх СПЦ да наводе жене на рађање да би било што више "топовског меса" за Милошевићев режим који стално ратује, и изјавиле: "Трговина између СПЦ и режима је бјелодана. Тргујте, господо попови, али немојте се изненадити кад се сутра и ви нађете на хашким списковима". Касније су своје дјеловање појачала Кандићка и Бисерко . Очито је да је прича о слању у Хаг "ратнохушкачких епископа" била коришћена за уцјењивање врха СПЦ да "омекша" своје "тврде ставове" о српском националном питању. Послије 2006. године а нарочито послије уклањања са власти Војислава Коштунице и прављења "ЕУропске" коалиције између Тадића и Дачића, дошло је до радикалног обрачуна са онима који су у СПЦ били против наметања воље америчке империје кад је Косово и Метохија у питању. Уклоњен је владика рашко-призренски Артемије, а кормило СПЦ преузели су људи спремни на сваку врсту компромиса, чак и национално штетног, само да очувају наказну хармонију са издајничким властима . Такво стање се одржава од 2008. до 2014. године а последњи резултати избора говоре да ће тако бити и даље.
Сто година послије Првог свјетског рата, кад је малена Србија одбила ултиматум Беча чувајући своје достојанство, ова земља је под окупацијом, коју подржава својим понашањем мањи број епископа СПЦ. Одговорност за такво стање сноси и већина епископа која се понаша незаинтересовано и не чини ништа како би стање поправила. То је сада "мирна", "пацификована" Црква, која "гледа своја посла", као у вријеме Јосипа Броза Тита. На њу се родољуби више не могу ослонити, осим на часне, ријетке појединце, који су, углавном, ућуткани и сабијени у мишје рупе. Зато ми, који видимо, не све, не сасвим, не апсолутно, али ипак нешто, данас и овдје морамо подсјећати на стварно стање. Да не одемо одавде са устима искривљеним од лажи, како је говорио Осип Мандељштам.
