BOG TE MOLOV'O

Piše Milan Santrač

Sva prava štampanja i objavljivanja ovog teksta pripadaju autoru i vlasniku bloga pod nazivom "Narator Milan", Milanu Santraču



                                         BOG  TE  MOLOV'O

Jutro u sivom vjetrovitom gradu na obali velikog jezera. Gledam puste ulice grada u kome žive milioni ljudi i svi su tuđi, niko nikom ne pripada, svi su umorni a dan tek počinje. Opet će na posao, radiće, gledati u časovnike kada će ručati pa opet otići kući da provedu noć i čekati novo jutro, hladno i sa pustim ulicama kao sva prethodna. Sve to gledam, tu sam a u stvari nisam tu. U mislima sam daleko, u ljutoj, Bosanskoj Krajini od čije ljepote zastaje dah.Toplinu trenutka daju sjećanja slika koje sanjam, slika zavičaja.Tako sam sagradio most preko kojeg stižem tamo negdje ispod  Ivanove Grede gdje se prostiru polja nekošenih livada prošarana procvjetalim divljim, crvenim makovima i jednako lijepim divljim, turskim karanfilima. Povezao sam ove hladne velegradske ulice sa bosanskim vrletima pa iz toga crpim snagu da preguram još jedno hladno jutro u vjetrovitom gradu, pustih ulica gdje niko nikom ne pripada.

Razmišljam o onom kamenitom brdu na koje se zakačilo nekoliko malenih kuća, zaseok Sarića, tu ipod same Grede, preko koje prolazi put carski ali nije prav kao onoj preko ravnog Kosova kojim je jahao Mitke na svom Dorči, već je krivudav kao zmija. A , morao je biti takav da bi izbjegao sve doline, strmine i uvale. Bježao je od njih čas lijevo, čas desno sve dok se nije izvukao iz ćudljive planine i dokopao se pašnjaka i njiva u podnožju njene sjeverne strane.

Jedna od tih malenih kuća, koju je nadvisila i većim dijelom pokrivala velika lipa, bila je kuća đeda Pepije. Kad bi neki prolaznik naišao a bilo je to često, zautavljao se i pravio đedu društvo dok ih je kavom i mekom krajiškom rakijom služila njegova vjerna druga, baba Perkača. Izrodili su petoro djece, tri ćerke i dva sina. Svi su otišli svojim putem, trbuhom za kruhom a njih dvoje ostali na ognjištu da ih dočekuju i ispraćaju. Kršni krajiški starina, đed je bio neškolovan kao i većina seljana njegovog vremena ali oštrouman. Kad je govorio rečenice su mu bile kratke i bistre i često ih je završavao sa "Bog te molo'vo". Mršav i visok kakav je morao biti čovjek krupnih kostiju , opterećen svakodnevnim  težačkim poslovima, sijedih ali urednih brkova sa štapom u ruci, na koji se rijetko oslanjao ali ga je uvije nosio, izlazio bi iz kuće i sjedao na tronožac ispod lipe. Obe ruke je stavljao na vrh štapa koji je držao ispred sebe odlažući ga samo onda kada bi savijao cigaru. A činio je to strpljivo i polako. Imao je dobru narav a ljudi u njegovom selu i svi iz okolne pamtili su koliko je bio snažan u mladosti. Đed je bio baš onakav kakvog samo blagosov prokletog krša Bosanske Krajine može izroditi. 

Pričalo se kako je on sa svoji sinovcem, Jovašinom, koji je poput njega bio visok i jak, kosio livadu i vraćajući se na brdo naišao pored kuća Radakovića, daljih rođaka. Oni su tih dana pretresali i premještali pojatu. Pojata je sa obe strane lastavica bila zašivena bukovom šimlom. Da bi sačuvali šimlu nisu je rasčavlali već su kompletne lastavice otkovali a kad su pojatu prenijeli na novo mjesto htjeli su lastavice podići i ponovo zakovati. Njih petorica, možda ih je bilo i više pokušavali su to uraditi ali kako su lastavice bile teške, nisu uspjevali. Pepija i Jovašin su sami dohvatili najprije jednu pa onda i drugu lastavicu i podigli ih na mjesto a zaprepašćenim Radakovićima, zbog njihove snage,  ostalo je samo da ih prikuju. 



Rijetko se đed Pepija ljutio ali je bilo i toga baš kao onda kad je Dako Mandić pustio goveda u njegovu, tek klasalu, pšenicu i napravio mu štetu. Pepija je otišao pravo njegovoj kući da mu traži namirivanje štete a Dako se branio i govorio da goveda nisu njegova već Milje Ćulibrka. Đed mu je u velikoj jarosti sasuo u brk:

" Šta to zboriš bespametniče, što lažeš nesoju jedan, što brukaš svoju lozu, zar ti nije stalo da sačuvaš obraz i poštenje cijele familije. Eee, manitoga li stvora Bože svevišnji. Nijesi brav u toru što ništa ne zna već samo bleji, čo´ek si, stvor ljudski koji vazda mora znati šta radi i govori. Jezik je sablja koja posjeca ne znaš li rukovati šnjom naudićeš drugom i sebi. Bog te molov'o tako šašava".
Kasnije je Dako namirio štetu jer ga je otac natjerao a sam je išao kod Pepije da se izvini.



Na daleko su znali za njegovu dolinu. Ko god je prolazio preko brda vidio je i čudio se dolini kraj koje je vodio put.  Nikad nije imala ogradu jer je toliko strma i duboka da je svaka marva zaobilazila. Đed je pričao kako su za vrijeme Drugog svjetskog rata njemački vojnici, čiji je logor bio iznad njihovih kuća, nečim naljutili oficira koji im je komandovao a on ih za kaznu natjerao da siđu u dolinu te da se brzo vrate na njen vrh. Ni jedan od njih nije uspio izvršiti zadatak, trebalo im je mnogo vremena da se izvuku iz nje.

Mnogo puta sam se našao ispod đedove lipe, i on je bio tamo. Razgovarali smo o svemu i svačemu, najviše o nekom ranijem vremenu. Još pamtim kako sam ga jednom upitao: 

"Tvoja Perkača je žena starog kova, ne voli čuti ružnu ni bezobraznu riječ , kad neko opsuje ona se prekrsti i odmah ode, kako ste onda radili one stvari, kako s njom napravi toliku djecu"?

"Jes', vala , nije to voljela, ni kad je bila mlada , nikad nisam čuo da je rekla poganu riječ" odgovori đed.

"Pa to te pitam, kako napravi petoro sa takvom ženom"?

Đed kao da se prisjeća, kao da hoće reći, otkud tako škakljivo pitanje, gleda u mene? Vidim da se premišlja hoće li reći tu ličnu, bračnu tajnu? I kad sam već mislio da će prećutati on prevali preko usta:

"Pa na otimanje, kako drugačije, Bog te molo'vo".

Nasmijali smo se obojica i prešli na drugu temu.

Nema više đeda Pepije , njegove Prkače, i sinovca Jovašina ni mnogih drugih koji su bili dio krajiškog krša. Ostalo je pusto kamenito brdo, putem pored đedove doline više ne prolaze putnici namjernici, kuće su opustile a potom porušene. I lipu je neko posjekao, ne zna se zašto a učinio je to zato što tamo nije bilo đeda da mu podvikne:
"Ne diraj tu lipu Bog te molo'vo"!



I tako, nekad u kasnim noćnim satima kad nesanica vlada ili jutrom prisjećam se i zapišem ponešto od toga, da sačuvam od zaborava, da osvježim sjećanja na ljude, kamenito brdo, nekošene livade prošarane crvenim divljim makom i turskim karanfilima i da iz toga ponovo crpim snagu da preguram hladne dane u vjetrovitom gradu pustih ulica u kojem niko nikom ne pripada.

JEDNA VJERA, DVA BOŽIĆA

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             

Piše Milan Santrač                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         

JEDNA VJERA, DVA BOŽIĆA

Zašto svi hrišćani NE SLAVE BOŽIĆ ISTOG DANA

Božić je hrišćanski praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista. Iako većina modernih istoričara smatra da bi godina rođenja Isusa Hrista mogla biti u opsegu između 7. do 2. godine prije nove ere, tačan datum njegovog rođenja je zapravo nepoznat.

Božić u cijelom hrišćanskom svijetu (katoličkom, protestantskom i pravoslavnom) "pada" na ISTI DATUM – 25. decembara! Problem je nastao u korišćenju različitih kalendara zbog koga se on ne slavi ISTOG DANA!

Gregorijanski ,"novi" kalendar uveo je papa Grgur XIII. 1582.godine i po njemu je nazvan.

Prve su ga prihvatile Italija, Poljska, Portugal i Španija, a ubrzo i ostale katoličke zemlje. Protestantske zemlje prešle su na gregorijanski kalendar mnogo kasnije, a neke pravoslavne zajednice su to učinile tek u 20. vijeku.

Julijanski, "stari" kalendar mnogo je stariji i uveo ga je Julije Cezar 46. godine prije nove ere. Iako se danas smatra nepreciznim pa je zbog toga i odbačen, njega i dalje koriste neke nacionalne pravoslavne crkve među kojima su Srpska, Ruska i Gruzijska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, Kopti i neki manastiri na Svetoj gori u Grčkoj.

I Srbi su nekada BOŽIĆ SLAVILI KAD I OSTATAK SVIJETA - 25. decembra.

Srbija od prije jednog vijeka bila je potpuno drugačija zemlja od one koju danas poznajemo , živjelo se skromnije, pričalo se o sada davno zaboravljenim temama i ljudima, poštovali su se neki drugi običaji... Ipak, Božić je za vjernike uvijek bio centralni praznik. Jedina razlika je bila u tome što se on nije proslavljao 7. januara već 25. decembra!

Do završetka Prvog svjetskog rata,tačnije do 1919.godine država i crkva su vrijeme računale po istom, julijanskom kalendaru, pa je Božić proslavljan isključivo 25. decembra!Uvođenje novog, gregorijanskog kalendara dogodilo se odmah poslije Prvog svjetskog rata, 1919. godine. Država je prihvatila novi kalendar(Gregorijanski) ali Srpska pravoslavna crkva nikada nije. Ona je nastavila da obilježava praznike na dotadašnji način, po starom(Julijanskom) kalendaru pa je ta godina postala prva kada se dogodilo da se Nova godina u Srbiji slavila prije Božića. Ovo se zadržalo sve do današnjih dana.Dakle, razlika u danu proslavljanja Božića je nastale zamjenom kalendara i taj "problem" je ostao sve do danas.

I da jednom zauvijek razjasnimo zašto Grci slave Božić istog dana kao i zapadne zemlje.

Svake godine negdje u vrijeme praznika povede se priča o "pogrešnom" i "pravom" kalendaru. U toj debati obavezno se spominje Grčka koja, i ako pravoslavna zemlja, Božić ne slavi 7. januara već 25. decembara. Mnogi Srbi i ne znaju zašto?

Većina Srba misli da je to zato što je Grčka prihvatila zapadnjački, "novi" kalendar, ali to zapravo nije istina!

Istina je da su Grci prvi a poslije njih Bugari i Rumuni kao pravoslavni narod prihvatili Milankovićev kalendar koji je u stvari revidirani ili reformisani julijanski (stari) kalendar, po kome Božić takođe "pada" 25. decembara.

Milankovićev kalendar kao rješenje "božićnog problema"

Kalendar i pitanje datuma proslavljanja Božića mnogo je više astronomsko nego vjersko. Jedan od najvećih naučnika svijeta, Srbin, Milutin Milanković je uradio najsavršeniji kalendar koji je prva prihvatila Grčka, a zatim Rumunska i Bugarska pravoslavna crkva. Milankovićev kalendar je u stvari revidirani ili reformisani julijanski (stari) kalendar, po kome Božić takođe "pada" 25. decembara. Ovaj kalendar se trenutno poklapa sa Gregorijanskim, ali će kroz nekoliko stotina godina doći do razlike i Gregorijanski će se morati mijenjati, odnosno prilagoditi Milankovićevom.

Smatra se da je Milankovićev kalendar najsavršeniji proračun ikada napravljen i prihvaćen je na Svepravoslavnom kongresu davne 1923. godine u Carigradu, gdje su za njega glasali što znači prihvatili ga i predstavnici Srpske pravoslavne crkve ali ga nikad nisu primjenili pa u Srbiji nikada nije zaživeo.

Valjda je došlo vrijeme da patrijarhu i Sinodu postavimo pitanje, zašto ?

TAJNE I NEISTINE O SRBIMA

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Piše Milan Santrač

TAJNE I NEISTINE O SRBIMA  

Nije tačno da smo pod turcima bili 500 godina! Evo šta je PRAVA ISTINA! Kada se prvi put u istoriji pominje srpsko ime i, možda još bitnije, gdje? Ko je zaista bio prvi srpski kralj?

1. Srpsko ime se prvi put pominje u 15. vijeku prije nove ere 

Premda je predmet spora kada se Srbi prvi put pominju kao narod, prvo pominjanje srpskog imena nije sporno. Ime koje Srbi često koriste da imenuju velikog patriotu „Srbenda“ pominje se u najstarijem djelu svjetske književnosti (tada usmene) „Rg Vedi“, zbirci vjerskih himni Indo-Arijevaca.

U VIII mandali ovog djela, čija se starost (mada za razliku od ostalih mandala otežano) smješta u period između 12. i 15. vijeka prije nove ere, u 32. himni posvećenoj bogu gromovniku Indri, u drugom stihu, Srbinda je neprijatelj moćnog Indre, koga ovaj zajedno sa Piprom ubija i pušta niz vodu. Ko je tačno Srbinda, ne zna se, a stoga ni kontekst ovog stiha. Takođe, nejasno je i to kakva je povezanost Srbinde i Srba kao naroda i da li je uopšte ima (ogroman broj sanskritizama u srpskom jeziku sugeriše na to da neka, možda i krupna, veza postoji), ali etimološko porijeklo riječi „Srbin“ i „Srbinda“ je nesumnjivo isto, pa je ovo nedvojbeno prvo pominjanje srpskog imena u istoriji.

2. Prvi srpski kralj nije bio Stefan Prvovjenčani

Često kažemo da je prvi srpski kralj bio Stefan Prvovjenčani, drugi sin Stefana Nemanje. Međutim, to jednostavno nije tačno.

Prvi Srbin koji je krunisan za kralja bio je predak Stefana Prvovjenčanog, kralj Mihailo Vojisavljević, gospodar Duklje, koji je prvi nakon pogibije kneza Časlava Klonimirovića objedinio srpske zemlje od Cetine do Skadra i od rijeke Bosne do Beograda. Mihailo je uspjevao da prodre sve do Drača, i da protiv Bugara i Vizantije ratuje djelimično uspješno. Njegov sin Konstantin Bodin bio je proglašen i za cara Bugarske. Poznat je po svom portretu u crkvi Svetog Mihaila u Stonu, koji je jedini sačuvani prikaz srpskih vladara iz prednemanjićke epohe.Uzdizanje kralja Stefana, a ignorisanje Mihaila obično se objašnjava činjenicom da je potonji bio blizak Rimu ali je to posledica kasnijeg načina razmišljanja i preuveličavanja nečega što je u osnovi u tom vremenu bilo vjersko-političko, a ne etničko pitanje, ignorišući pritom činjenicu da je i kralj Stefan svoju krunu primio iz Rima. 

3. Srbi su i prije Seoba živjeli u današnjoj Vojvodini 

Srbi na teritoriji Vojvodine bili su dio starosjedilačkog slovenskog stanovništva (posebno u Sremu), a veći broj Srba počinje da se naseljava na to područje počevši od 14. vijeka. Prije početka turskog osvajanja ovog dijela Panonije, Srbi su činili gotovo polovinu stanovništva. Srpske vladarske kuće podizale su mnoge zadužbine na teritoriji današnje Vojvodine, među kojima se posebno ističu manastiri Kusić i Senđurađ, čiji su ktitori bili Brankovići u 15. vijeku. Spaljivanje moštiju Svetog Save na Vračaru dogodilo se nakon što su Srbi u Banatu digli veliki ustanak i njegov lik stavili na ratni barjak – 100 godina prije Velikih seoba. Sedamdesetak godina prije Banatskog ustanka, kratkotrajno je tom teritorijom vladao samozvani srpski car Jovan Nenad, čija se država dvije godine prostirala na cijeloj teritoriji današnje Bačke, većim dijelom sjevernog Banata i današnjom južnom Mađarskom.

4. Pod Turcima smo robovali 345 godina – ne 500

Ovo je jedna od najčešće ponavljanih neistina o istoriji Srba iako je nju nevjerovatno lako ispraviti – dovoljno je samo znanje matematike iz drugog razreda osnovne škole i istorije iz sedmog.

Premda je ta godina bila od velikog značaja, 1389. nismo pali pod Turke. U decenijama nakon Kosovske bitke, Srbija je, premda jedno vrijeme vazal Osmanlija, bila nezavisni entitet, ništa manje nego što je to danas, i pod Turke je pala 1459. godine, osmanskim zauzimanjem Smedereva.

Za sve vrijeme robovanja Srbi su dizali ustanke, a dali su i najveći doprinos oslobođenju 1718. godine, kada su Austrijanci oslobodili Beograd i današnju Šumadiju i uspostavili Kraljevinu Srbiju sa habsburškim monarhom kao suverenom (Otomani su ponovo osvojili tu teritoriju 1739.), ali je onaj koji je de fakto donio slobodu Moravskoj Srbiji ostao poznat kao „prvi“ 1804. godine (sa kratkotrajnim padom između 1812-1815)

Prosta matematika: 1804 – 1459 = 345. Kao i obično, Srbi često idu u svaku krajnost, čak i kada sebe treba ocrniti, pa tako pod padom srpske države smatraju 1389. godinu, a pod oslobođenjem formalno tursko napuštanje tvrđava 1867.

5. Srbija je prva evropska zemlja poslije Francuske koja je ukinula feudalizam!

Razlog zašto se Prvi srpski ustanak često naziva i „revolucijom“ jeste radikalna promjena uređenja. Na oslobođenoj teritoriji ukinuti su svi feudalni odnosi, a srpski seljak postao je vlasnik svoje zemlje.

Ovakav razvoj nije usamljeni slučaj. Kada je 1835. godine izglasan Sretenjski ustav, toliko liberalan i demokratičan za svoje vrijeme da je visokodemokratska Austrija sa ostalim silama zahtijevala njegovo hitno ukidanje, ruski ambasador ga je nazvao „francuskim rasadom u balkanskoj šumi“

TRAMPA ĆE POKUŠATI SLOMITI I UKLONITI KAO NIKSONA I KENEDIJA

Piše: Milan Santrač

Trамpa ćе pokušati slомiti i uklоniti kао Niksоna i Kеnеdija  

 

 

Јоš јеdnоm sе pоkаzаlо dа је аmеričkа dеmоrаtiја ugrožena. Postoji li neko u Vаšingtоnu kо bi mоgао pоmоći Тrаmpu?

Svjеdоci smо nеzаpаmćеnоg nаsrtаја službi nаciоnаlnе bеzbjеdnоsti i libеrаlnih mеdiја nа prеdsjеdnikа SАD. Divlје i nеdоkаzаnе оptužbе zа izdајu i nеzаkоnitе vеzе sа Rusiјоm su glаvnа mеdiјskа tеmа оd pоčеtkа Тrаmpоvе prеdsjеdničkе kаmpаnjе. Оvе оptužbе su dоstiglе tаčku dа sаdа pоstојi pоkrеt kојi sе zаlаžе zа Тrаmpоvu smjеnu. Nјimе uprаvlјајu službе bеzbjеdnоsti, zајеdnо sа libеrаlnim mеdiјimа kојi, rаdе zа njih.

Тај pоkrеt pоdržаvајu dеmоkrаtе, аmеričkа ljеvicа, globalisti kоја sе оkrеnulа prоtiv rаdničkе klаsе, uvrijеdlјivо је nаzivајući „Тrаmpоvi јаdnici“, pа čаk i pоznаtе ličnоsti kао štо је hаrvаrdski prоfеsоr prаvа Lаri Тrајb. Vаšingtоn pоst, kојi niје prisustvоvао sаtаnku prеdsjеdnikа Тrаmpа sа ruskim ministrоm spоlјnih pоspоvа Sеrgејоm Lаvrоvim, tvrdi dа znа kоје је infоrmаciје оd znаčаја zа bеzbjеdnоst SАD prеdsjеdnik Тrаmp dао Lаvrоvu. Ruskа vlаdа је pоnudilа kоrumpirаnim аmеričkim mеdiјimа trаnskript rаzgоvоrа, аli оni, nаrаvnо, nisu zаintеrеsоvаni.

Pоslеdnjа pričа је dа је Тrаmp, prijе nеgо štо gа је оtpustiо, pоkušао dа pоdmiti dirеktоrа FBI Kоmiја kаkо оvај nе bi istrаživао njеgоvе nаvоdnе vеzе sа Rusiјоm. Оčiglеdnо dа u аmеričkim mеdiјim višе nеmа intеligеntnih lјudi. Prеdsjеdnik nе mоrа dа pоdmićuје nеkоgа kоgа mоžе dа оtpusti.

NАPАD NА ТRАМPА NАЈVЕĆА PRIJЕТNJА NАCIОNАLNОЈ BЕZBJЕDNОSТI SАD

Svjеdоci smо dа је držаvа kојоm uprаvlјајu službе bеzbjеdnоsti оdlučnа dа оdrži privid nаvоdnе ruskе prijеtnjе kао nајvеćеg bеzbjеdnоsnоg rizikа SАD. Libеrаlni mеdiјi, kојimа CIA uprаvlја јоš оd 50-tih gоdinа prоšlоg vijеkа, rаdе nа оstvаrеnju оvоg cilја.

Аmеrički mеdiјi su tоlikо nаvikli nа služеnjе intеrеsimа bеzbjеdnоsnоg kоmplеksа dа višе nе rаzmišlјајu о pоsljеdicаmа. Аli prоfеsоr Stivеn Kоеn rаzmišlја о pоsljеdicаmа. Slаžеm sе s njim dа је nајvеćа prijеtnjа nаciоnаlnој bеzbjеdnоsti SАD „оvај nаpаd nа prеdsjеdnikа Тrаmpа“. Kоеn kаžе dа sаdа pоstојi čеtvrtа grаnа vlаsti – bеzbjеdnоsnа zајеdnicа – kоја pоtkоpаvа lеgitimnе grаnе, izvršnu i zаkоnоdаvnu, u njihоvim nаstојаnjimа dа kоntrоlišu spоlјnu pоlitiku zеmlје. Kао primjеr, оn nаs pоdsjеćа dа је Оbаmа 2016. gоdinе pоstigао sа prеdsjеdnikоm Putinоm spоrаzum о vојnој sаrаdnji u Siriјi. Оbаmа sе tаdа оbаvеzао dа ćе dijеliti оbаvjеštајnе pоdаtkе sа Rusiјоm, nеštо о čеmu su sе i Тrаmp i Putin tаkоđе nеdаvnо dоgоvоrili. USA ministаrstvо оdbrаnе је rеklо dа nеćе dijеliti infоrmаciје. Sаmо nеkоlikо dаnа kаsniје оni su ubili siriјskе vојnikе, prеkršili dоgоvоr, i tо је biо krај. Nа krајu, mоrаmо dа pоstаvimо pitаnjе kо dаnаs dеfinišе spоlјnu pоlitiku u Vаšingtоnu?

Šеzdеstih gоdinа је prеdsjеdnik Kеnеdi misliо dа оn dоnоsi оdlukе i zbоg tоgа је ubiјеn. Kеnеdi је sprijеčiо invаziјu nа Kubu, prојеkаt Nоrtvuds (Northwoods), nuklеаrni nаpаd nа Sоvјеtski Sаvеz а tаkоđе је gоvоriо о оkоnčаnju hlаdnоg rаtа.

Sеdаmdеsеtih је prеdsjеdnik Niksоn оtjеrаn sа funkciје zаtо štо је misliо dа оn dоnоsi spоlјnоpоlitičkе оdlukе. Kао i Kеnеdi, Niksоn је biо prijеtnjа bеzbjеdnоsnim službаmа. Niksоn је prоgurао SALT-1 i аnti-ABM spоrаzum, i оtvоriо sе prеmа Kini, štо је, tаkоđе, dоvеlо dо pоpuštаnjа. Vојnо-industriјski kоmplеks је vidiо dа sе njеgоv budžеt smаnjuје kао pоslеdicа smаnjеnе оpаsnоsti. Niksоn је, tаkоđе, biо оdlučаn dа sе pоvučе iz Viјеtnаmа, аli gа је u tоmе sprеčаvаlа bеzbjеdnоsnа službа. Kао prеdsjеdnik sа nајvеćim spоlјnоpоlitičkim znаnjimа u istоriјi SАD, Niksоn је biо prinuđеn dа sе pоvučе sа funkciје zаtо štо su njеgоvi nаpоri dа sе pоstignе mir ugrоžаvаli mоć i prоfit vојnо-industriјskоg kоmplеksа.

Vаžnо је rаzumеti dа nikаdа niје bilо nikаkvih dоkаzа prоtiv Niksоnа u tоku „istrаživаnjа“ Vаšingtоn pоstа. Pоstоvi nоvinаri su јеdnоstаvnо spојili niz glаsinа kоје su Niksоnа prikаzivаlе u nеgаtivnоm kоntеkstu. Nјеgоv „zlоčin“ sе sаstојао u tоmе štо је оn rеkао dа је zа Vоtеrgејt prоvаlu čuо kаsniје nеgо štо је stvаrnо čuо. Niksоn niје žеliо dа sе о otkrivanju Votrgejta čujе prije njеgоvоg rеizbоrа nа funkciјu, zаtо štо је znао dа bi Vаšingtоn pоst, kојi rаdi zа CIA, kоristiо оvu аfеru kаkо bi sprijеčiо njеgоv rеizbоr.

IZDАЈNIK ОLIGАRHIЈSKIH SТRUKТURА

„Zlоčin“ zbоg kоgа је Niksоn uklоnjеn sа funkciје biо је njеgоv uspjеh u pоstizаnju mirnih i stаbilnih оdnоsа sа Rusiјоm i Kinоm.

Тrаmp pоtičе iz sfеrе nеkrеtninа i zаbаvе, nadajmo se da svjеstаn u kаkvо је "minskо pоlје" krоčiо kаdа је rеkао dа је vrijеmе dа sе nоrmаlizuјu оdnоsi sа Rusiјоm i dа sе prеispitа ulоgа NАТО. Vојnо-industriјski kоmplеks SАD pоstојi zаhvаlјuјući budžеtu kојi sе puni iz džеpоvа аmеričkih pоrеskih оbvеznikа. Тај budžеt iznоsi hilјаdu miliјаrdi dоlаrа gоdišnjе. Тimе štо је zаprijеtiо dа ćе nоrmаlizоvаti оdnоsе sа nеpriјаtеlјimа, kојi su vjеštаčki stvоrеni dа bi sе оprаvdао оvај kоlоsаlni budžеt, Тrаmp је pоstао nајvеćа prijеtnjа prоfitu i mоći bеzbjеdnоsnih аgеnciја. То је rаzlоg zbоg kојеg ćе Тrаmpa pokušati slоmiti ili uklоniti sа mjеstа prеdsjеdnikа SАD.

Јоš јеdnоm sе pоkаzаlо dа је аmеričkа dеmоrаtiја ugrožena. Postoji li neko u Vаšingtоnu kо bi mоgао pоmоći Тrаmpu. Оni kојi bi mu mоgli pоmоći, pоput Krejga Robertsa, nikаdа nе bi dоbili sаglаsnоst Sеnаtа, kојi је оpеt pоtpunо u vlаsti vојnо-industriјskоg kоmplеksа, Vоlstritа i izrаеlskоg lоbiја.

Тrаmp је pоkušао dа pоvеžе izmučеni аmеrički nаrоd sа vlаdоm, štо gа је оbiljеžilо kао izdајnikа оligаrhiјskih strukturа, kоје ćе gа pokušati prеtvоriti u primjеr zа svаkоg kо bi u budućnоsti pоmisliо dа оd nаrоdа trаži pоmоć. Ostaje nada da će predsjednika Trampa sačuvati oni koji su mu pomogli da dođe na mjesto predsednika a njihova snaga je velika i skrivena, oni su visoki oficiri američkih oružanih snaga.

 

 

 

 

 

 

 

 

U tekstu korištene izjave Krejga Robertsa

LIČILA JE NA SOFIJU LOREN

Piše Milan Santrač

Sva prava štampanja i objavljivanja ovog teksta pripadaju autoru i vlasniku bloga pod nazivom "Narator Milan", Milanu Santraču


               LIČILA  JE  NA  SOFIJU  LOREN



Prošao je još jedan dan i stigao novi. Niko od nas ne zna šta nam donosi na svom poslužavniku, ali  se kao dio gomile tragača za srećom i raznim dobrima nadamo da ćemo i mi dobiti neki kolačić sa tog poslužavnika. Kad su nadanja velika a ne ostvare se, razočarenja su još veća.  

Raspoloženje nam se mijenja nekad iz ovog ili onog razloga, nekad nam sve dosadi, ne znamo kako ni zašto ali postanemo teški sebi i drugima. Možda su za moje mrzovoljno stanje krivi ovi zajebani, kišni dani ili sitni događaji koji nam se povremeno dešavaju a koje malo ko, osim nas samih, primjećuje. To su događaji poput ovog mog kad sam svoj zimski kaput stavio na prozor da se proluftira prije zime a onda je pljusnula kiša pa je pokisao a uz to su ga zasrale ptice koje skoro svakog dana častim ostacima hljeba ili neke druge hrane. Meni ovaj njihov način zahvalnosti izgleda čudan i nervira me. Ali, šta god da je razlog mrzovolji mislim da je tada najbolje pobjeći u prošlost, skorašnju ili onu davnu. Lijepa sjećanja na mladost nemaju samo slike i toplinu koje se s vremenom ne gube već imaju i mirise koji se bude, naročito noću i mame osjećanja pomiješana sa suzama da izađu u šetnju po sivim ulicama gradova koje sam izabrao ili su me slučajno zapali za tužne saputnike.

Ne znam da li više zbog želje ili potrebe da ne mislim o pokislom kaputu, sjetih se da sam se nedavno, tražeći prijatelja koga dugo nisam vidio, našao u društvu veselih ljudi.
Vozio sam kola širokim i dugačkim velegradskim avenijama. Bila je noć, saobraćaj je malaksao a meni su pored rijetkih automobila u susret dolazile i prolazile zgrade hladnih, raširenih ruku. 


Kad sam stigao na adresu koju mi je prijatelj telefonom diktirao a ja je zapisao na kutiju cigareta, kuća je bila puna ljudi. Većinu prisutnih nisam poznavao i na prvi pogled mi se učinilo da je više žena koje su prilično glasno čavrljale neke se čak i kikotale dok je dio muškog društva bio tiši sa napunjenim čašama u rukama. Priključio sam im se i već poslije par ispijenih čaša viskija svi mi se učiniše poznatim, dobrim, interesantnim. Ima, tako noći punih alkohola kada viski ili konjak budu velikodušni i daruju ljude dobrim raspoloženjem. Vjerovatno bi ta noć bila kao i ostale slično provedene da se nije između ostalih izdvojila jedna lijepa, srednjovječna ruskinja koja je, ne znam čime izazvana, počela recitovati Jesenjina. Recitovala je i Puškina pa govorila monologe iz Karamazovih i još štošta a ja sam bio Bogu zahvalan što postoje takve tople, zanimljive i slatkorečive duše. Razišli smo se pred samo jutro. Osvitala je Nedjelja, u kolima sam  uključio radio i slušao dobrog, starog, pijanog i drogiranog Džoni Keša. Bila je to pjesma Sandey morning a ja sam mislio kako je tu pjesmu pisao baš za mene, kao da je želio tim tonovima obojiti moja nedjeljna, melanholična jutra. Nije mi se spavalo, tražio sam način kako da potrošim vrijeme pa sam svratio u jedan irski bar. Kad sam ušao u baru nije bilo nikog osim dvojice rmpalija i dvije dama koji su stajali pored šanka i ispijali piće. Pored njih, bio sam još jedna zalutala duša u ovom baru. Stao sam uz šank i naručio viski. Konobar je bio debeo i totalno  nezanimljiv tip pa nisam imao volju razgovarati s njim. Pio sam viski i gledao svoj lik u ogledalu iza šanka. 

Ovako, prislonjen uz šank ličio sam na nasukani brod u nepoznatom moru i tužan što još ne mogu baciti sidro. Još uvijek ne znam gdje i kad će se to dogoditi a nekako sam uvjeren da bi to bilo najbolje u mojoj čaršiji gdje sam prvi put ugledao i osjetio ljupko i toplo sunce, tamo gdje su mi se umrsili prvi koraci, gdje je onaj debeli hlad zavičaja? I dok to sidro ne nađe svoje mjesto ploviću ustalasalim, nemirnim morima u ljušturi oraha iz naše bašte koji je posadila moja majka i pitaću se koga sam to tako gadno zajebao u životu te sam zbog toga zapao u pečalbarsku nemilost i okove? Ali neću prestati vjerovati da će se moja duša napojiti snagom zavičajnih mirisa i osvježiti uspomene iz mladosti koje, evo već decenijama čuvam da se ne pogube po bjelosvjetskim sokacima koji mojim radoznalim očima nude samo studen i sivilo.

Danas nisam imao priliku provoditi vrijeme u veselom društvu kao protekle noći pa riješih da se e-mailom javim starom drugaru, povremeno to činim i naše prepiske me, skoro uvijek, okrijepe. On je žalio što nije imao prilike provoditi vrijeme po svjetskim gradovima i njihovim kaldrmama. Želio sam ga pitati šta ima novo i vidi li ponekad lijepu Milicu koje sam se, Bog zna zašto, sjetio ovog dana.
Bila je lijepa, crne kose do ramena, rijetko kad je skraćivala ili nosila dužu. Lice joj je bilo svijetlo, kao od porcelana a oči plave, duboke i bistre poput planinskih jezera. Sa nešto izraženijim usnama koje su upotpunjavale neobičnu ljepotu, ličila je na Sofiju Loren. Svjesna svoje nesvakidašnje ljepote koristila je koketirajući sa muškarcima, mameći i potstičući njihvu maštu, želju i čežnju. Vodila je računa o svim detaljima svog izgleda, manikirani crveni nokti, isto takvim ružom na usnama. Narukvica malog švajcarskog sata se uklapala sa bojom noktiju i usana i pojačavala utisak njene elegantnosti, pa fina tanka, svilena bluza i utegnuta crna suknja, izraženi listovi na nogama, cipele sa štiklama činili su je neodoljivom. Živila je i studirala u velikom gradu a u našoj varoši je provodila duga topla ljeta. Imala je par godina više od mene i mojih drugova a svi smo bili zaljubljeni u nju. Na sve načine smo se trudili naći u njenoj blizini skrećući na sebe pažnju.Ti naši pokušaji su bili prilično nespretni i providni. 

Našli smo se u kancelariji lokalne fabrike u kojoj je radila njena drugarica. Priliku da joj pokažem svoju naklonost nisam želio propustiti. U službenoj prostoriji koja je, kao i ostale u to vrijeme, imala veliki pisaći sto na kojem je stajao crni telefon a na zidu obavezne slike druga Tita i Đure Pucara Strog nije se uklapala u taj ambijent. Izgledala je kao da je u ovaj prostor stigla iz nekog drugog vremena i prostora. 
Njena drugarica je zbog nekog posla izašla i mi ostali sami. Osjetio sam da je ovaj prostor više moj nego njen teren, da su se porušile sve tarabe koje su predstavljale prepreke među nama, počeo sam sa komplimentima svoje nespretno udvaranje. 
Prekinula me kratkom rečenicom:


"Ne volim mlade i lijepe muškarce, mladi su nezanimljivi, dosadni i uvijek zaljubljeni u sebe, valjda se zbog toga nedovoljno trude da ostvare uspješnu karijeru. Stariji su muževni a ti si mlad, priznajem i ti ćeš jednog dana postati takav ali za to ti treba još vremena".

Zastao sam sa svojom pričom a ona je dodala:

"Meni se više sviđaju stariji muškarci, oni su odlučniji, pružaju sigurnost".

Bio sam poražen, njena drugarica se vratila i ponudila nas kafom. Pili smo kafu i pričali o nekim drugim, nevažnim stvarima. Ona je prva izašla iz kancelarije vrckajući se niz hodnik zgrade.

Bilo je to davno, kada je Milica bila lijepa i neodoljivo zavodljiva a ja, kako je ona rekla, suviše mlad i za nju nezanimljiv. Moj drug nije znao da sam je vidio prošlog ljeta kada sam posjetio zavičaj, tek sad sam mu pričao o tome. 

Sreli smo se na pijaci, prva se javila ona meni. Ja bih to učinio ali je nisam prepoznao. Stara žena, ko bi mogao pomisliti da je to ona lijepa, vrckava, zanosna Milica. Mislio sam da lijepe djevojke nikad ne ostare, da tako žive cijelog vijeka i da nikad ne prestaju zavoditi budale moga tipa, ali ona je bila starica koju sam jedva prepoznao i to samo po očima. Srdačno smo se pozdravili, pomislio sam da će se postidjeti svog staračkog izgleda obzirom da je srela nekog ko je bio zaljubljen u nju ali je ta postiđenost izostala. Ona je bila jedna od starica koje lelujaju pijacom od tezge do tezge pipajući jabuke, krastavce ili nešto drugo, koja je mljackajući ustima probala razne sireve koje su im nudile žene sa sela. Predložila mi je da sjednemo u baštu obližnje kafane. Pitao sam je šta želi popiti a ona je, na moje iznenađenje, tražila domaću šljivovicu. Ja sam poručio za sebe konjak. Nisam uspio svoju čašu uzeti u ruku kad je ona već ispila polovinu šljivovice.
Pogledala me pravo u oči i rekla:

"Odmah sam te prepoznala, ti si onaj Mitar što mi se udvarao u kancelariji moje drugarice". 

Bio sam zatečen njenim pamćenjem, ko bi rekao da se ona sjeća tog vremena i događaja?

"Sjećam se, bio si prilično lijep, nastavila je, ali ja nikad nisam marila za ljepotu, jebeš ti ljepotane praznih džepova, nikakve koristi od njih. I ove savremene djevojke su ista fela kao moja generacija, gledaju da ulove kakvog ozbiljnog koji će im pružiti nešto u životu. Možda bi i ti sad, tako sijede kose, prošao kod neke od njih?
Imaš li kola"?

"Imam ", odgovorio sam.

"Kakva su, jesu li velika"?

"Nisu, onako srednja".

"Jebeš ti to, neće ove moderne djevojke ta mala i srednja govna. One hoće nešto veće, trebao si kupiti nešto žešće".

"Gdje sada živiš, nastavila je, čula sam da te bilo svuda po Evropi i Americi? Gdje si se skrasio"?

"Još ne znam gdje ću", odgovorio sam.

"Moraš se odlučiti, vrijeme brzo prolazi na donošenje važnih odluka ne smijemo kasniti", uputila mi je savjet.

I dok smo pili drugo piće, ona svoju šljivovicu a ja konjak, pored bašte u kojoj smo sjedili prolazile su starije žene, nekadašnje ljepotice ali i stariji muškarci često sa šljakom na koju su se oslanjali. Svi oni su, koliko juče, krasili gradski korzo sa koga su se sklanjali u tamu parka kako bi u zanosu ljubavi izmjenili koji poljubac.

"Moram kući, rekla je Milica, moram skuvati neku čorbicu za ručak, sve ostalo mi teško pada na želudac. Kao što vidiš nisam više onakva kakva sam nekad bila, kad si se ti, ne znajući šta bi drugo, zaljubljivao u mene. Ako želiš dođi na ručak, poslije možemo gledati stare fotografije, često to radim sama a imam ih mnogo".

Odlazila je, poručio sam još jedno piće i gledao je kako se gega još uvijek ne vjerujući da je to ona ista lijepa i neodoljiva Milica, nedostižna stvarnost i san naše generacije. Nisam otišao na ručak na koji me pozvala, kasno je sada za zajedničko gledanje fotografija.

Završio sam e-mail porukom drugaru da nikad ne žali što nije postao svjetski putnik, što nije imao priliku osjetiti kako mali svjetski gradovi obećavaju a veliki lažu da tamo negdje postoji nešto veće, ljepše, gdje su džepovi puniji a osmjesi sa više sreće i zadovoljstva, da mu je od svega toga važnije što često susreće Milicu koja ga podsjeća na ono slatko i sretno vrijeme mladosti.


















      






   

ONO, KAD DOĐU SITNI SATI

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Piše Milan Santrač

Sva prava štampanja i objavljivanja ovog teksta pripadaju autoru i vlasniku bloga pod nazivom "Narator Milan", Milanu Santraču



            ONO,  KAD  DOĐU  SITNI  SATI



Provedoh veče i dobar dio noći u kafani nedaleko od velikog gradskog parka pijući neko francusko vino i slušajući lijepu djevojku koja je odjevena u dugu crvenu haljinu i pjeva neke tužne pjesme. Razmišljam kako nam život povremeno dozvoli da predahnemo, da se osvrnemo i pogledamo u prošlost ali i da procijenimo sadašnjost i ovo vrijeme usamljenosti koje najteže nosimo na duši i plećima kada počnu vjetrovite, hladne i tmurne kiše pozne jeseni.

Septembar je tu, negdje iza ugla je sakrio svoje crvene i žute boje pa će, u rijetkim danima bez kiše, početi da šara svojom nevidljivom rukom po našim vrtovima i baštama. Oktobar će nastaviti a hladni vjetrovi novembra i decembra će obarati suvo lišće na vlažne gradske trotoare sve dok nam uz studen ne donesu prve pahulje snijega. Posmatram sve ove tipove, zle i dobre duše koji se smjenjuju za šankom i kafanskim stolovima a dolaze iz cijelog svijeta tragajući za nečim nepoznatim i utapaju se u kolotečinu koja ne vodi nikud. Svi oni će, kad prođe nekih dvadesetak i više godina, shvatiti da su ostali vječiti stranci ali da su postali stranci i tamo odakle su otišli. Saznaće da u gradovima tuđih kaldrma ne postoji ništa što već nisu imali i da im se većina nadanja nije ostvarila. Tada će ih već godine pritiskati a na duši će nositi olovni teret bespomoćnosti.

Na pozornici mog života koji je nošen vjetrovima sudbine stigao u ovu daleku zemlju viđao sam i vidim razne likove, razmišljam o njima, naročito mladim koji su očarani i zavedeni šarenom lažom bjelosvjetskih, velegradskih, preskupih ponuda, blještavih luksuznih izloga otišli iz zavičaja pa sad lutaju i skitaju tuđim kaldrmama skupo plaćajući snalažljivost a jeftino prodajući svoj snagu i znanje. U tom životnom kovitlanju oni ne primjećuju kako vrijeme brzo leti odnoseći ljepotu i radost mladosti. 


Vratio sam se u stan kad je već davno prošla ponoć. Koliko sam upalio lampu prevrćem po ladici stola, tražim cigarete a uskoro, u prkos sitnim satima pijem  kafu, iz automata, naravno. Tako je ovdje, svi pijemo kafu iz automata, teško da bi neko znao kako se kuva ona prava domaća ili turska, svejedno kako je zovu. Za nju sam siguran da je naša i da je njen miris opojan čak i onda kada se kuva u komšiluku. Otvorio sam prozor i hladan vazduh rastjeruje dim po sobi ali ne uspijeva da rastjera monotoniju hladne noći.


Pogledam u sat i vidim da je već treći sat poslije pola noći. Obično u ovim sitnim satima uspijevam ponešto da napišem, kad san kasni, kad je negdje odlutao, kad ga neki patuljci boje sjećanjima i puštaju da luta kolosjecima koji će ga, ipak, jednom dovesti do mene, ako ne pišem onda uzimam neku knjigu i čitam. I ovog puta pokušavam isto. Nasumice uzimam jednu i vidim da je to Bukovski. Sve mi se čini poznato, još davno sam shvatio da su njemu bile važne samo tri stvari u životu: da pije, piše i obaljuje žene. A volio je i da se kocka. Ovaj talentovani džiber je dugo bio najčitaniji pisac u cijeloj Evropi i Americi. Možda nije lijepo što ovako govorim o njemu ali, jebiga, šta ću kad je istina da su mu piće, pisanje i pičke bile životna preokupacija. Više volim čitati njegove pjesme, možda zato što pjesme ne može pisati slabić a on je to radio sjajno a možda i zato što je poezija nekako finija, otmenija, nema u njoj toliko mjesta za opisivanje znojavih tijela, nabreklih sisa i kita. Čitajući njegove banalnosti čovjek i sam postaje bezobrazan a za takvo ponašanje nisam raspoložen. Odlažem knjigu i nastavljam sa prisjećanjem minulih događaja.


Sjetih se da sam prethodnog jutra u autobusu susreo Mariju. Bog zna kad sam je poslednji put vidio. Dobro izgleda, skoro kao nekad kad su gotovo svi moji drugovi bili zaljbljeni u nju. Kao i većina u autobusu, gledala u telefon i nešto kucala. Djelovala je nezainteresovano, stajala je naslonjena na šipku za pridržavanje jer nije bilo slobodnih mjesta. Stao sam pored nje i ponudio joj da sjedne na moje mjesto. 

" Neka, rekla je, brzo silazim".

"Kako si", pitao sam?

"Nije loše, samo sam umorna, idem sa posla, jedva čekam da stignem u stan i pobjegnem pod tuš".

"Izlaziš sa nekim"?

"Uvijek izlazim sa nekim", uzvratila je.

" Je li tajna, ko je taj srećnik"?

"Ima ih više, još ne znam sa kim ću večeras".

"Baš fino, uvijek tako radiš"? 

"Što da ne", zvučala je ljutito i ja shvatim da će biti najbolje  ako se povučem?

"Dobro,lijepo se provedi".

Ništa nije rekla, samo je klimnula glavom dajući mi do znanja da me čula i nastavila da kuca na telefon. Dakle, istina je ono što su mi neki pričali o njoj, kako je često viđaju sa raznim muškarcima. A bila je skromna i povučena kada je stigla u ovu zemlju. I ona je, boreći se i snalazeći lutala ovim kaldrmama, postala hladna i koristoljubiva pa za neku korist ili sitni ćar izlazi skim stigne.

Moj um sve to može razumjeti ali ne i prihvatiti. U ljudima je nestalo one naivnosti koja je životu davala ljepotu. Neiskvareni duh mladosti je u svemu tražio nepoznatu i neobjašnjenu ljepotu i tako ovaj svijet činio mističnim i ružičastijim od stvarnosti. Svega toga više nema, sve je manje ljudi koji malo govore a mnogo kažu, koje i da nećeš moraš poštovati jer iz njih izbija zagonetnost i mudrost. Sve lakše je pročitati one koje već dugo znamo kao i one koje slučajno sretnemo. U prvim rečenicama vidimo njihove namjere, u prvom pogledu njihove želje, u stisku ruke grabljivost. Zato se često vraćam u dane prošlosti i djetinjstava kada je sve izgledalo nepoznato pa je u toj maglovitosti bilo lijepo.

I tako, polako ali sigurno oni patuljci koje sam već spominjao dovedoše san u moju sobu i ja se udobno smjestih na sofu sa mislima kako je i ovaj dan skliznuo u noć i tako otišao u zaborav.