Saturday, May 30, 2015

U AFRICI OTKRIVEN DVIJE MILIJARDE GODINA STAR NUKLEARNI REAKTOR














Piše Milan Santrač

U  AFRICI  OTKRIVEN  DVIJE  MILIJARDE  GODINA  STAR  NUKLEARNI  REAKTOR
 

oklo-nukearni-reaktor 

Nevjerojatno je da moderni nuklearni reaktori ne mogu parirati ovom ogromnom reaktoru ni po dizajnu ni po funkcionalnosti. Prema istraživanjima, ovaj drevni nuklearni reaktor je bio dug nekoliko kilometara

Radnik u nuklearnoj elektrani je 1972. godine primijetio nešto sumnjivo u rutinskoj analizi urana dobivenog iz normalnog mineralnog izvora u Africi.
Kao što je slučaj sa svakim prirodnim uranom, materijal je sadržavao tri izotopa oblika s različitim atomskim masama: uran 238, najrasprostranjeniji, uran 234, najrjeđi i uran 235, koji je najtraženiji jer može održati nuklearnu lančanu reakciju.
Specijalisti iz Komisije za atomsku energiju (CEA) su tjednima bili šokirani ovim otkrićem.
Svuda u Zemljinoj kori, na Mjesecu, pa čak i na meteorima mogu se pronaći atomi urana 235 koji sačinjavaju točno 0,72% ukupnog sadržaja. Međutim, u uzorcima koji su analizirani, a koji su došli iz rudnika Oklo u Gabonu, bivšoj francuskoj koloniji u zapadnoj Africi, uran 235 čini samo 0,717 posto. Iako mala, ova razlika je dovoljna da uzbuni francuske znanstvenike da nešto nije u redu s mineralima.
Ovi mali detalji su doveli do daljnjih istraživanja koja su pokazala da bar dio rudnika sadrži minerale s manje urana 235. Uskoro su se znanstvenici i istraživači diljem svijeta skupili u Gabonu istražiti što to nije u redu sa uranom iz Okla.
Ono što je tamo otkriveno je iznenadilo sve koji su se okupili. Mjesto s kojeg potječe uran je u stvari napredni podzemni nuklearni reaktor koji je daleko bolji od današnjih reaktora.
oklo-nuclear-reactor-2

Istraživači vjeruju da je ovaj drevni nuklearni reaktor star oko 1,8 milijardi godina i da je radio bar 500.000 godina u dalekoj prošlosti. Znanstvenici su proveli još neke analize u rudniku urana, a rezultati su objavljeni na konferenciji Međunarodne atomske energetske agencije. Kako navode afričke novinske agencije, istraživači su pronašli tragove proizvoda fisije i otpada od goriva na nekoliko lokacija unutar područja rudnika.
Nevjerojatno je da moderni nuklearni reaktori ne mogu parirati ovom ogromnom reaktoru ni po dizajnu ni po funkcionalnosti. Prema istraživanjima, ovaj drevni nuklearni reaktor je bio dug nekoliko kilometara.
Ono što je naročito zapanjujuće jest da su istraživači otkrili radioaktivni otpad u okolnom području.
Ono što je iznenađujuće jest da se nuklearna reakcija odvijala tako da je plutonij nastajao kao sporedni proizvod, a sama nuklearna reakcija je postavljena tako da bude umjerena, tj. tako da može kontrolirati i spriječiti potencijalne katastrofalne eksplozije ili oslobađanje energije u nekom trenutku.
Istraživači su nuklearni reaktor u Oklu nazvali “prirodni nuklearni reaktor”, ali vjerojatno je da nikada nećemo saznati pravu istinu. Neki od istraživača koji su sudjelovali u testiranju nuklearnog reaktora su zaključili da su minerali obogaćeni u dalekoj prošlosti, prije oko 1,8 milijardi godina., Kako bi spontano izazvali lančanu reakciju. Oni su također zaključili da se voda koristila za stvaranje umjerene reakcije na isti način kao što se danas koriste rude s grafitom i kadmijem.
Međutim, dr Glen T. Siborg, bivši šef Povjerenstva za atomsku energiju SAD i dobitnik Nobelove nagrade za rad u području sinteze teških elemenata, istaknuo je da se, da bi uran “izgorio” u reakciji, uvjeti moraju točno podesiti. Na primjer, voda koja bi se dodavala u nuklearnu reakciju bi morala biti u potpunosti čista. Čak i par ppm kontaminanta bi spriječilo reakciju. Problem je što u potpunosti čista voda ne postoji nigdje u prirodi.
Nekoliko specijalista je razgovaralo o nevjerojatnom nuklearnom reaktoru u Oklou, navodeći da ni u kjem razdoblju geološki procijenjene povijesti rudnika u oklu uran nije bio dovoljno bogat uranom 235 da bi se dogodila prirodna nuklearna reakcija.
oklo-nuclear-reactor-4 

Kada je rudnik formiran u dalekoj prošlosti, zbog sporog radioaktivnog raspadanja urana 235, materijal za fisiju je trebao sadržavati samo 3% od ukupne količine što je matematički suviše malo da bi došlo do nuklearne reakcije.
Međutim, reakcija se misteriozno dogodila, što ukazuje na to da je prvobitni uran sadržavao više urana 235 nego što se to uočava u prirodi.
Dakle, još nitko se ne usuđuje iznijeti teorije o tome, tko je započeo prije toliko vremena kontroliranu reakciju u nuklearnom reaktoru, osiguravši sve neophodne uvjete koji ne postoje u prirodnom obliku.
Nagradno pitanje za skeptike, pošto reaktor postoji i ne može se negirati, neka izvole smisleno odgovoriti o čemu se ovdje radi?
 





 

Thursday, May 21, 2015

ОДБИЈТЕ УГОВОРЕ СА ММФ-ом, ПОХАПСИТЕ БАНКАРЕ И ИЗАЋИ ЋЕТЕ ИЗ КРИЗЕ











Piše Milan Santrač

     ОДБИЈТЕ  УГОВОРЕ   СА  ММФ-ом,    ПОХАПСИТЕ   БАНКАРЕ  И  ИЗАЋИ  ЋЕТЕ  ИЗ  КРИЗЕ

 Професор економије Стив Кин објашњава како изаћи из кризе?  

bankari-lisice


Стив Кин, професор економије и финансија на Универзитету Западни Сиднеј, угледни је аустралијски економиста, а најпознатији је по томе што је предвидео глобалну кризу. Оштар критичар економије, теорија и методологије на којима почива данашња економска наука развио је модел у који је укључио банке, дуг и новац и доказао да пре велике олује у економији влада бонаца у коју се глобалне економије уљуљкају уочи почетка катастрофе. Главни узрок колапса економије су приватни, а не јавни дугови, сматра Кин.


Приватни дуг, а он је растао деценијама и прешао је раст БДП у последњих четрдесет година, у америчком случају приватни дуг растао је са око 25 посто БДП педесетих година прошлог века и дошао до 150 одсто БДП 2005. Свет је постао зависан од дизања кредита као гориво за економску експанзију, а кад је дуг престао да расте, економија је пала – каже Кин.
 
Овај економиста је још 2005. године почео да држи серију предавања по угледним универзитетима са тезом да је слом глобалне економије неминован. Ипак, премда радо виђен гост и занимљив говорник, његове речи нису допирале до влада. И тада, као и данас, главна брига влада био је јавни, односно државни суд, а не приватни дуг који Кин сматра кључним.
 
Приватни дуг је важан, јер банке кредитирањем стварају новац и нову потражњу. То је главни извор ширења понуде новца у нашој економији, а новчане залихе ће расти и економија ће расти ако нови кредити прелазе отплату старих дугова.

Али то је процес који не може ићи заувек, јер дуг не може постати бесконачно већи од прихода. Иако је тешко успоставити максимални ниво, емпиријско истраживање које је спровео амерички банкар Ричард Вејг утврдило је да се свака криза у последњих 150 година у свету догодила кад је приватни дуг премашио БДП за 1,5 пут.

Америка је заиста испунила те критеријуме током двехиљадитих година, а Кина их је премашила у последњих пет година. Дакле, криза у САД била је предвидива, а верујем да ће се криза догодити у Кини у идућих годину или две – закључује Кин.
Кад је реч о земљама које су најефикасније испливале из кризе Кин наводи Исланд.

Тамо су политичари хтели  учинити оно што су чинили сви други, да спасу банке, а не дужнике, наметну мере штедње. Али људи су опколили Парламент, председник је одбио уговоре с ММФ и побуна је значила да је Исланд отписао своје дугове, подржавајући дужнике, а не повериоце. И осим тога, процесуирали су банкаре.

Исланд је изашао из кризе боље него ли било која друга земља, иако је у једном тренутку приватни дуг у банкама био око 1.000%  њиховог БДП – закључује професор Кин.
 
Најгоре се са кризом носи еврозона где су наметнуте мере штедње због лажних уверавања да је јавни дуг прави проблем и да ће штедња довести до раста. Ове политике су изазвале другу Велику депресију, сматра Кин.


Непотребна патња Грка



„Најгоре су прошли људи у земљама попут Грчке, Шпаније, Португала, који су морали да прођу кроз непотребне патње програма штедње који је погрешно идентификовао проблем као последицу јавног дуга. Многи људи  су страдали  због погрешних политика. Треба нам политичко вођство које може разумети сложене системе, од економије до екологије“, наводи Стив Кин.

Извор:  Вести

Wednesday, May 20, 2015

Живадин Јовановић СРБИЈУ ТРАЈНО ДРЖАТИ ИЗВАН ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА














Живадин Јовановић 
                     СРБИЈУ ТРАЈНО ДРЖАТИ 
                  ИЗВАН ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА

 

Амерички представници пре равно 15   година    захтевали хитно признавање Косова

 

Америчка страна, је већ тада  била спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Садашњим  ширењем  НАТО треба  успостави територијална контролу  од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.




Овог месеца навршило се 15 година од једног пророчанског писма значајног за разумевање политике САД према Србији, али и према Русији, Европи и свету уопште. Пролазиле су године, низали се ратови вољних и невољних, расправљано о теоријама завера и краја историје, мењане су владе и лидери, отварале се и кризе и перспективе а текст од непуне две странице је остао и сведочанство и актуелно предсказање. Реч је о писму познатог немачког политичара, посланика Бундестага (ЦДУ), државног подсекретара за одбрану, потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вилија Вимера, упућеног немачком канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године. Вољом аутора, писмо је постало јавни докуменат 2005. године.
Да би било јасније о каквом се документу ради, ево његовог интегралног текста:


„Берлин, дана 02. мај 2000.
Веома цењени господине Канцелару,
Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији, коју су заједнички организовали Министарство иностраних послова САД и Спољнополитички институт Републиканске странке. Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.
Конференцији су присуствовали високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:
1. Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
2. Организатори су саопштили да се СР Југославија налази изван сваког правног
поретка, а пре свега, изван Завршног документа из Хелсинкија.
3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу, за примену и у Европи, знатно је погоднији амерички правни поредак.
4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.г.
5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије, да би, де факто, превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.
6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.
9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.
10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.
После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.
Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.
Када је сличну судбину доживело „Друштво народа“, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.
С пријатељским поздравом,
Вили Вимер“




Шта рећи о овој конференцији и писму Вилија Вимера 15 година после?
Конференција у Братислави одржана је на иницијативу америчке стране (Администрације) и то 10 месеци након окончања агресије НАТО против Србије (СРЈ). Из садржине писма јасно се види повезаност тема о којима се расправљало и агресије НАТО. Једнако се види амерички став да је агресија НАТО извршена као саставни део глобалне стратегије САД ради: 1. Трајног распоређивања америчких војника на Балкану (Бондстил, 4 нове базе у Бугарској, 4 нове базе у Румунији) као фазе остваривања политике ширења према руским границама; 2. Обавезивања европских савезника (укључујући тадашње кандидате за чланство у НАТО) да следе експанзионистичку политику САД; 3. Легализовање, у кругу савезника, агресије против Србије (СРЈ) као преседана за војне интервенције без сагласности Савета безбедности УН; 4. Разбијања свих мишељења, или илузија о вредности међународног права, па и читавог међународног правног поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата; 5. Изоловања Русије од ЕУ и ЕУ од Русије успостављањем одговарајуће „просторне ситуације“ од Балтика до Анадолије.


За Србију су посебно важна три става: Први, да су амерички представници пре равно 15 година захтевали од својих савезника хитно признавање Косова (и Метохије) као независне државе. Други, да се СР Југославија налази „изван сваког правног поретка“ (треба је укинути, прим. аут.). Трећи, да је циљ агресије био исправљање грешке Ајзенхауера из Другог светског рата, а не нека заштита Албанаца од „масовног кршења“ људских права. И четврти, став САД – да Србију треба трајно држати изван европпског развоја.
Где смо данас, 15 година после? 
Пођимо од тачке до тачке Вимеровог писма Герхарду Шредеру.




Ад 1)
Врхушка тзв. ОВК прогласила је 2008. године независност, односно, једнострано отцепљење од Србије. САД-у и њеним савезницима, није требало времена да одмах признају „независно Косово“, без обзира што је српска покрајина и тада и данас под окупацијом. Користећи себи својствене методе, САД су „убедиле“ и велики број несавезничих земаља (изван НАТО и ЕУ) да такође признају једнострано отцепљење дела државне територије Србије. Српске проамеричке власти су потом, под маском борбе за заштиту српских националних и државних интереса учиниле много кардиналних, неопростивих грешака. Прва и суштинска грешка је прихватање трговине  Косово и Метохија за чланство у Европској унији. Из те основне, уследиле су конкретне грешке и понижавајуће концесије: Решавање питања статуса, као суштинског,српске власти су изместиле са колосека УН и предале на колосек ЕУ, одричући се тако постојане подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, „у корист“ уцена САД, ВБ и Немачке у Брислу; успоставиле граничне прелазе на којима ускоро треба и монтажне објекте да замене трајним бетонским; закључиле серију бриселских тзв. споразума који су против Устава Србије и против Резолуције СБ УН 1244; потписале одрицање од важења уставног система Србије и прихватиле устав и законе илегалне творевине коју, наводно, не признају; укинуле све постојеће српске институције на северу Косова и Метохије, од судова и полиције до тужилаштва, цивилне заштите и других јавних служби. Све то и много другога, у интересу наводне заштите „нашег народа“.

Крајње је време да Србија преиспита досадашњу политику отворене трговине интересима на Косову и Метохији за отварање преговарачких поглавља и да размотри стратешке алтернативе. Досадашња политика непрекидног узмицања и једностраних концесија носи опасност да Србија испоручи све што се од ње тражи (и што ће се тек тражити) а да не добије ништа. Влада би релативно лако могла да дође до таквог закључка уколико бар покуша да направи биланс досадашњих такозваних преговора о Косову и Метохији од Ђинђића, Коштунице , Тадића и Јремића до Вучића, Николића и Дачића.


Ад 2)
Знало се од раније да САД нису признавале СРЈ. У Београду су, уместо амбасаде, имале „представништво САД“ на чијем челу није био амбасадор, нити отправник послова, већ „шеф представништва САД“. Практично, од 27. априла 1992. године, било је јасно да САД не желе Србију ни у смањеној Југославији, нити у заједници са било којом другом бившом југословенском републиком, поготову не са Црном Гором, која има излаз на Медитеран и чије се становништво највећим делом, осећа српским, братским са Србима у Србији. Сада је јасно да су представници САД на Конференцији у Братислави о којој Вили Вимер извештава канцелара Герхарда Шредера, само изрекли раније донету пресуду – да се, после разбијања СФРЈ, и СРЈ, као заједница Србије и Црне Горе, мора такође разбити. Ту пресуду ће уверљиво и дисциплиновано извршити Хавијер Солана, бивши генерални секретар НАТО, потоњи комесар ЕУ за спољну политику и безбедност, 14. марта 2002. године, потписавши тада заједно са Војиславом Коштуницом и Милом Ђукановићем „Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе.“ Ово „преуређење односа“ ће, у више фаза, омогућити каснији „демократски референдум“ са испланираним резултатом и коначно – излазак Црне Горе из „Државне заједнице“ са Србијом. САД и њихови врли европски савезници могли су да одахну јер је Хавијер Солана отклонио кључни део опасности од „великосрпског хегемонизма.“ Ко би рекао да су Јосип Броз Тито, у визури Запада, комунистички вођа и Бил Клинтон, у тој истој визури, предводник демократизације на планети, имали идентичне погледе на „великосрпску опасност!“


Ад 3)
Kакве је то планове НАТО имао 2000. године за чије спровођење је европски правни поредак, по оцени америчких представника, представљао сметњу? Одговор је утолико важнији, али и тежи кад се тврди (понегде, чак, и верује) да је НАТО, не само војна већ и политичка, организација „демократских“ стандарда и вредности, априори изван свих „теорија завера“ или подривања таквих тековина као што су, на пример, УН, међународно право, суверенитет и територијални интегритет држава. Ту и тамо чује се поређење – да су САД најмоћнија сила света, али да мудрост, ипак, столује у Европи, колевки европске цивилизације. Став представника САД на Конференцији у Братислави да је амерички правни поредак погоднији и за примену у Европи доводи у питање поменуту компарацију сводећи је на пуку малициозност уображених Европљана. Али, оставимо да то процене сами Европљани јер је очигледно да су многе америчке изуме и методе, управо Европљани, прихватили као своје, да су,на пример, на својој територији прихватили „мини Гвантанама“, да су одмакли у међусобном прислушкивању телефона и интернета, да амерички војници у Европи уживају дипломатски статус, да у европским медијима доминирају НАТО и америчке вредности, да америчке корпорације у Европи одговарају по америчким законима…


Ад 4)
СРЈ и њени представници одувек су истицали да проблем Косова и Метохије није у „масовном кршењу људских права“ припадника албанске националне мањине, већ у територијалним аспирацијама, сецесионизму и тероризму чији је основни циљ отцепљење Косова и Метохије од Србије и стварање тзв. Велике Албаније. Циљ САД и њихових врлих европских савезника био је и остао територијално смањивање и опште слабљење Србије као државе и српског народа као политичког фактора на Балкану. Јасно је да је такав циљ одговарао сепаратистичко-терористичком вођству косово-метохијских Албанаца. Још је јасније да се САД и НАТО нису могли отворено и јавно ангажовати у прилог албанског сецесионизма и тероризма. Зато су, да би придобили своју јавност, покренули су огромну пропагандну машинерију са тезом да је њихов циљ заштита људских права и спречавање „хуманитарне катастрофе“. Из писма-извештаја Вимера Шредеру се види да је амерички циљ био да се ратом против СР Југославије „исправи једна погрешна одлука генерала Ајзнехауера из Другог светског рата“, односно, да се на тероторији Косова и Метохије, односно Србије, накнадно распоредиле америчке оружане снаге. У чему је генерал Ајзенхауер својевремено погрешио? Вероватно се његова одлука 1944. о искрцавању савезничких снага у Нормандији сматра погрешном зато што је Нормандија превише удаљена од ондашњег Стаљиновог СССР-а. Садашњи стратези САД и НАТО вероватно оцењују да је било далеко боље да је Ајзенхауер донео одлуку о искрцавању савезника на Балкану јер би ту, далеко ближе СССР-у заувек остали. Уз то, Балкан је стратешки веома атрактивна интерконтинентална раскрсница.

Код Урошевца је никао Бондстил, једна од највећих америчких војних база у свету. Била је то само прва карика у ланцу нових америчких војних база, од којих је свака нова бивала све ближе и ближе руским границама. Прогнозе да ће после агресије на Југославију 1999.године доћи до прераспоређивања америчких и НАТО база и потенцијала из Централне Европе ка њеном југоистоку, само су се делимично оствариле: дошло је до милитаризације југоистока континента, али није дошло до демилитаризације ни централне ни западне Европе. Колико је познато, тамо нису затворене ни америчке ни НАТО војне базе. Што се тиче североистока, или тзв. Нове Европе, то подручје је доживело најинтензивнију милитаризацију. Поред класичних, отворене су и посебне америчке војне базе тзв. антиракетни штитови, успостављено је пет регионалних команди снага за брзе интервенције, испланиране су и делом распоређене снаге за брзе интервенције до 20.000 војника. Посебну пажњу изазива успостављање ваздушне војне контроле НАТО авијације читавог простора од Балтичког мора до Босфора. Није посве јасно да ли је интензивна милитаризација Европе, посебно њеног истока и југоистока, изазвана грађанским ратом у Украјини, или је грађански рат у Украјини покриће за милитаризацију и одвајање Европе од Русије, као њеног природног стратешког партнера?


Ад 5)
Потврђено је да између САД и европских савезника постоје разлике у погледу предпоставки за употребу НАТО-а које Американци третирају као „дилему“ европских савезника. САД сматрају да је та „дилема“ решена ратом против СР Југославије. Да ли „решење дилеме“, у суштини значи сламање, или дисциплиновање европских савезника да беспоговорно учествују у свим будућим интервенцијама по одлуци САД, разуме се, без одлуке СБ УН – није једноставно закључити.Међутим, каснији развој и понашање европских савезника у конфликтним и кризним ситуацијама, ипак, говори да је агресија НАТО против СРЈ 1999. године била тачка преокрета. Утицај Европе је ограничен, маргинализован а интервенционизам, по вољи САД, је глобализован. Европа је прихватила, не само начелно да следи политику и интересе САД, већ да их следи и кад САД крше основне принципе међународних односа и међународног права. Европа је касно и половично схватила да је 1999. године учествовала у агресији против себе саме. Зато је данас, 16 година после тога, Европа пред тако тешком ситуацијом око грађанског рата у Украјини. Иако зна ко је одговоран за Мајдан, преврат и сукобе, принуђена је да јавно осуђује Русију и да санкцијама сама себи наноси огромну штету. Применом санкција које су у америчком стратешком интересу, Европа поново учествује у једном, засад, економско–политичком рату, против себе саме.


Ад 6)
Карактеришући покушаје Европе да се напад на СР Југославију не претвори у праксу просторно и временски неограниченог ионтервенционизма, Американци их у Братислави багателишу као заробљенике „накнадне легалистичке интерпретације“. Ако су Европљани, ипак, легли на руду и прихватили понижење, онда је њихова тобожња љутња на Викторију Нуланд, која им је деценију и по после тога, поводом Украјине, скресала – нека се носе, у најмању руку –лицемерна! Оцена југословенског државног врха, да су САД агресијом 1999. године, имале за циљ ширење на Иасток и успостављање преседана за нове интервенције без одлуке СБ УН дочекивана је на нож од осокољених српских атлантиста, сорошеваца, досоваца и отпораша који су се невероватно брзо уживели у улогу „изнад свих других“. Како се осећају, ако ишта осећају, након што је њихов газда рекао – „јасно је да се ради о преседану који ће се користити“ увек када затреба, дакле, да за носиоце „демократизације“ не важе никаква правила, ограничења или стандарди. Демократија је кроз праксу НАТО прерасла у покриће освајачке, неоколонијалистичке политике.


Ад 7)
САД теже да преко НАТО успоставе такву „просторну ситуацију између Балтичког мора и Анадолије“ каква је постојала на врхунцу Римског царства. Какав бенигни израз за ненадмашну идеју о новој, овог пута, „демократизованој“ и „хуманозованој“ гвозденој завеси! Погледајте само илустрацију колико је дуг и колико широк појас на том правцу. Погледајте које су земље унутар појаса, које су источно, а које западно. Ко је у изолацији – територијално невелика и, у извесном смислу, дезоријентисана Европа, њена деградирана цивилизација и разорен морал, или Русија, са огромним пространством и још огромним ресурсима? А шта тек рећи о менталној структури месија, богомданих просветитеља, са друге стране Атлантика, који себе доживљавају као императоре најнапредније империје у историји?!


Ад 8)
Где се деде српска елита, пословично препуна себе, која би разумела шта значи став америчких представника изречен на самиту савезника у централној Европи – да Србија трајно треба да буде искључена из европског развоја? Ко је Србију сатерао у мишју рупу из које не сме да провири? Ако су то, на пример, Американци, што би било најлогичније, јер су најмоћнији на планети, знају да искористе уцењене, начете, користољубиве, имају новац, агенције, обавештајце, поставља се питање – откуда толика плима рајинског менталитета? Зар и прошлонедељни сукоби са албанским терористима у Македонији (Тетову), учестале поруке о „природном јединству свих Албанаца“, све теже подношљиви притисци на Републику Српску, подстицање опасних подела у српском националном бићу, ревизија историје и други злослути процеси нису озбиљна опомена и позив да власт размисли о алтернативној стратегији Србије? То би значило: окретање себи, сопственим људским, економским, природним и геополитичким ресурсима; заустављање пљачкашке приватизације одустајањем од даље распродаје преосталих ресурса (Телекома, ЕПС-а, пољопривредног земљишта); добросуседство са свима, укључујући ЕУ; уравнотежени односи и неутрална политика са свим факторима; очување односа са Западом, уз бржи развој сарадње са Русијом, Кином и целим БРИКС-ом. Политика без алтернатива је све друго осим озбиљна политика.
 

Ад 9)
Каква случајност! Априла 2000. Американци захтевају од Европљана (или, боље – саопштавају им) да је потребно успоставити „потпуну контролу над прилазом из Санкт-Петерсбурга у Балтичко море“. Петнајест година касније – преврат па, грађански рат у Украјини, гомилање трупа НАТО у Балтичком приобаљу, потпуна контрола копненог, морског ваздушног простора, тзв. антиракетни штитови, ротирајуће команде снага за брзе интервенције. НАТО пропаганда се преусмерава са тезе о опасности од „осовине зла“ (Техеран – Пјонгјанг) на тезу о „руској опасности“. А шта рећи тек о конзистентности САД/ЕУ/НАТО политике: агресија НАТО 1999. Уз најгрубље кршење Повеље УН и основних принципа међународног права, као и једнострано отцепљење Косова и Метохије кршењем међународног права, резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије, уз подршку САД и целог Запада 2008., били су прихватљиви и исправни. Међутим, референдум на Криму и враћање полуострва матици Русији којој је вековима припадало, по оцени тих истих фактора, представља кршење међународног права и није прихватљиво! Принципијелно, нема шта!


Ад 10)
Предност има право на самоопредељење, изнели су представници САД пре 15 гопдина на конференцији у Братислави. Подразумева се – ако то одговара интересима САД. У супротном, то право не васжи. Поготову, по америчким стандардима, то не важи за Србе било где да се налазе у региону ван Србије. Србе у Републици Српској третирају као реметилачки фактор који наводно отежава европску функционалност БиХ. То што основни проблеми у БиХ потичу из неуређених односа иузмеђу Муслимана и Хрвата, што Хрвати неће бити задовољни док не добију свој самостлни ентитет сви би желели да ставе под тепих. Не прихвата се да за било шта може бити одговоран неко други, осим Срба!
Закључци на крају писма Вили Вимера су више него јасни и не захтевају коментар. Развој у протеклих 15 година само је потврдио њихову основаност и вредност.
knjigaww 

Вили Вимера сам упознао 1996. године на предлог југословенске амбасаде у Бону. Амбасада је оценила да се ради о конструктивном и утицајном немачком политичару из ЦДУ, добром познаваоцу Југославије и прилика на Балкану и, што је било одлучујуће, о блиском сараднику тадашњег немачког канцелара Хелмута Кола. То је време великих напора југословенске дипломатије да, после Дејтона, убрза нромализацију односа и билатералне сарадње са земљама најважнијим партнерима. У годинама које су уследиле имали смо више прилика за формалне и неформалне разговоре и у Београду и у Бону, па чак и за дружења која су обухватала посете Јагодини, Ћуприји, Параћину, Крагујевцу, Крушевцу, Јастрепцу, Каленићу. Пар пута присуствовао сам Вимеровим разговорима са пок. Председником Слободаном Милошевићем. Вимер и Милошевић су један другог поштовали. Што се Вимеровог односа тиче, он се може разазнати и из делова књиге „Повратак Хазардера“ посвећене разговорима са Милошевићем. Књига је издата 2014. у Немачкој, поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата.

Као добри познаници, сретали смо се и после преврата у Београду октобра 2000. када је Вимер, посећивао Београд ради разговора са лидерима ДОС-а Председником Војиславом Коштуницом и пок. Премијером Зораном Ђинђићем. Једном таквом приликом уручио ми је копију свог писма Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. Предајући ми писмо лаконски, ненаметљиво, како иначе разговара, пропратио је тај гест рекавши да ће ме садржина вероватно интересовати. Тек када сам дан или два након тога обезбедио превод писма на српски језик схватио сам о каквом се документу ради. У својој дипломатској каријери, нисам имао прилике да прочитам краћи и садржајнији текст. Читава стратегија САД, у то време једине супер-силе на свету, не само према Србији, односно, СРЈ, нити према Балкану, већ према целој Евро-Азији, а делом и америчка глобална стратегија.

Време је пролазило, а никако да добијем прилику да питам Вимера за сагласност да објавим његово писмо. Нисам желео да то чиним ни телефоном, ни Интернетом јер су то деликатна питања а електроника коликогод привлачна увек носи ризике. На страну ризик од прислчушкивања, тај ми није био одлучујући. Више сам се тих начина комуницирања клонио бојећи се неспоразума, да не помисли, како постављам неумесно питање, како не разумем делиокатност садржине писма и слично. Коначно, моје интерсовање за објављивањем писма пренео сам усмено, преко дипломате заједничког пријатеља. Вимеров одговор је гласио – да могу да објавим писмо, уколико оцењујем да то може користити његовим српским пријатељима. Писмо на немачком и на српском, уз коментар, било је спремно за објављивање крајем 2006. године. објављено је јануара 2007. у публикацији „Актуелна питања спољне политике“, у издању Београдског форума за свет равноправних. Паралелно је послато и редакцији НИН-а, као тада најозбиљнијем недељном листу у Југославији. Сећам се да ми је тадашњи главни и одоворни уредник „НИН-а“ Слободан Рељић телефонирао и питао да ли сам сагласан да Вимерово писмо објави у оквиру ширег прилога његовог дописника из Берлина Николе Живковића. Ценећи тадашњи НИН и Рељића као уредника и аутора убојитих коментара, сагласио сам се, без трунке колебања. И обрадовао – важан докуменат, од великог интереса за јавност, стручњаке и научнике, коначно, ће бити обелодањен како и заслужује – у најозбиљнијем недељном листу! И, заиста, „НИН“ је, поред интегралног текста писма, објавио врло садржајан коментар Николе Живковића, на неколико штампаних страница.

Одјек објављивања Вимеровог писма у публикацији Београдског Форума и у НИН-у, свакако је био позитиван. За многе је то било право откровење, доказ, corpus delicti да је агресија НАТО 1999. године део НАТО глобалне стратегије ширења на Исток, да НАТО није милосрдан како претендује да изгледа, већ напротив, грамзив, агресиван, безобзирна освајачка машинерија, коју је брига за било чија људска права колико за лањски снег. Други су вртели главом јер им се садржина чинила невероватном, претераном. Замислите, тако озбиљна, (назови) одбрамбено-политичка, демократска алијанса, па неко говори, чљак, и пише да та анђеоска организација жели да успостави такву „просторну ситуацију каква је постојала када је Римско царство било на врхунцу моћи“. Ајте, молим вас, коме ви то?! Нисмо ми од јуче да наседамо припадницима „бившег режима“ и, уоште, ретроградним појединцима, у земљи или иностранству. Или сличне реакције! А највећа реакција је била – ћутање! Ничим не дати повода да се Вимерово писмо шири. Схватали су да је то равно ширењу истине о агресивној природи НАТО-а, истине да стратегија НАТО, посебно, стратегија експанзије на Исток, представља опасност по мир и безбедност. То свакако не сме чинити ни ДОС, још мање медијима – премрежени НАТО стандардима и НАТО извођачима радова, илити – уредницима!А наука, стручњаци, аналитичари? Преумљени, преусмерени на пројектне задатке УСАИД, НАТО и ЕУ, „охрабрени“ да говоре и пишу само о ономе што је на линији „катарзе“, „промене свести“, „изградње новог система вредности“ – што је „ИН“. Иначе, као у случају писма Вили Вимера, једноставно, треба да ћути. О ЕУ, НАТО-у – ништа осим добро!

То што овај докуменат од историјског значаја, није ни тада ни касније, побудио значајнију пажњу у јавности Немачке и западне јавности уопште, може се разумети и објаснити чињеницом да региструје циљеве, методе и чињенице које нису пријатне за НАТО, нити за лидере земаља чланица. А медији као медији, и на демократском Западу уживају пуну слободу да не објављују оно што није добро, поготову, што је (евентуално) лоше, за НАТО, за владе водећих земаља чланица, за војно-индустријски комплекс, за парламентарну демократију и друге стубове либералног капитализма. Али, шта су разлози да овај докуменат није шире прихваћен и афирмисан у Србији (и Црној Гори) није, бар на први поглед, јасно. Докуменат се, ипак, добрим делом односи на Балкан, Косово (и Метохију), на рат (агресију НАТО) 1999. против Југославије. Треба се надати да бар историчари неће прпоустити свој задатак.

 

 

Tuesday, May 12, 2015

Емир Кустурица КАКО ЋЕ ЗАПОЧЕТИ ТРЕЋИ СВЈЕТСКИ РАТ !













       КАКО  ЋЕ  ЗАПОЧЕТИ  ТРЕЋИ  СВЈЕТСКИ  РАТ !

Емир  Кустурица



Хоће ли бити Трећег свјетског рата?! Није човјек кога не мучи то питање! Не само због тога што би тај рат ставио тачку на културу и цивилизацију. Људи који би, евентуално преживјели, не би престајали да се питају што смо залуд кречили хиљадама година!? Џаба ти култура и цивилизација!? Песимистички се сјећамо бајке у којој млинар страда од жрвња, али живимо захваљујући способности да одложимо у заборав најтежа питања и задатке. Све док нам се и питања и задаци не нађу пред носом. Немамо куд, жмиримо пред катарзичним заплетом и драмом између човјека и атомске бомбе!?



У ствари ми се плашимо да не изгоримо у атомском паклу! И што је најгоре у њему би горили сви. И они што су покушавали да буду добри и жртвовали се и олош! У истој атомској ватри! Има ли, онда, за човјека наде или је он дефинитивно изгубљен случај!?!
 

На планети је све другачије него што је било за вријеме хладног рата! Због тога је бесмислено говорити о повратку на старо стање ствари и изнова слушати Хенри Кисинџера како нас плаши. У међувремену је Кина постала најснажнија свјетска економија, Русија се опоравила од перестројке, Индија прераста у џина! Војни стручњаци не оспоравају да Американци имају најорганизованију војску али постоје нерјешиве загонетке за НАТО генерале који су једну од руских ракета назвали САТАНА. Она има три бојеве главе које лете према циљу удаљеном 11.000 километара при том ни једна не зна којим ће путем до циља. Али, тврде стручњаци, стиже тамо гдје треба.
Ђаво никада не долази сам! Истовремено са овом ракетом и бројним иновацијама у руском наоружању појавила се телевизија Раша Тудеј. Програм се емитује на енглеском а гледа га око седамсто милиона људи у двјесто земаља. Тајна успјеха ове телевизије је разбијање holiwood-CNN овског стереотипа о добрим и лошим момцима гдје су редовно, црнци хиспаници, Руси, Срби били зликовци а бијели Американци су како год окренеш ОК! Непрестано због РТ негодују конгресмени али и запослени у Стејт Департменту.
 

Џим Кери министар иностраних послова САД је најгласнији. Љути се на РТ новинаре и говори да је у питању пропаганда те да ову телевизију финансира Кремљ. Руске власти ћуте знају да је поред руских грешака, права пропагандна машинерија срушила Совјетски савез и да је све било у корелацији са Стејт Департментом. Данас је та корелација изражена кроз аутоцензуру новинара и темељи се на неморалу који се још зове политичка коректност! Керију и конгресменима смета, дакле, што РТ шаље сигнал да свијет није одређен само фатализмом либералног капитализма, да САД уводи свијет у хаос, да Монсанто не производи здраву храну, да је Coca-Cola идеална за чишћење раткапни на аутомобилу а не за људски желудац, да је у Србији проценат људи који умиру од рака нагло порастао због бомбардовања НАТО-а 1999, да социјална карта Америке пада из дана у дан, да су отисци прстију CIA на украјинској кризи и да су Black Watersi пуцали у украјинску полицију али и на активисте Мајдана?!
CNN опет директним преносима убјеђује да Америка води од 90-тих хуманитарне акције а не ратове и да из борбених авиона испадају анђели а не бомбе! У кругу зла које затварају рат, капитал, профит, правдају, злодјела, од Другог свјетског рата наовамо у Камбоџи, Вијетнаму, Ираку, Србији, Афганистану, Сирији! Амерички маринци су све поменуте ратове водили са слабијима, од себе.
Утолико тренутна напетост између Русије и Америке око Украјине не личи на сукоб који може да прерасте у атомски рат! Не само због Сатане и тенка Армате него и због оне војне параде на којој је Владимир Владимирович са кинеским предсједником све вријеме разговарао. Да ли су се тада договорили да, како јавља Раша Тудеј, повећају проценат размјене роба преко јуана и рубље и да ове године увећају седам посто ту размјену што је ништа друго до најава испадања долара, у блиској будућности, из игре на евроазијском континенту. Да ли због тога Џон Керy изненада заказује састанак са руским колегом и жури у Сочи! Да ли има задатак да увјери Лаврова како је Русији боље да буде у савезу са бијелима него жутима, или има неку понуду да разлабави везу између Москве и Пекинга!
 

Како вријеме буде одмицало Раша Тудеј ће све више демистиковати Амерички сан а у ударним терминима ће истине деценијама скриване од очију и срца просјечних Американаца улазити у њихове домове и бити исказане на перфектном енглеском, боље артикулисаном од онога који се користи на CNN-у. Шта ако за три године Раша Тудеј објави да долар више није трансакциона валута у еуроазијској зони а Кинеска инфраструктурна инвестициона банка постаје оно што је данас Свјетска банка! Када до тога дође биће још много акција попут оне у Куманову гдје су опет видљиви отисци прстију организатора?!. Ту смо видјели како Запад и Европа не жале македонске полицајце а ми смо оплакивали страдалнике од терориста у Паризу! Што упућује да ни повод за рат неће бити смрт неког војника.
Не вриједи започињати велики рат због човјека, он је своју шансу прокоцкао. Значи да Трећи свјетски рат може да почне ако Пентагон ракетира сателит ТВ Раша Тудеј. Не сумњам да ће, у том случају, Руси узвратили уништењем CNN. Има ли шансе да неко у паузи окрене врући телефон и каже доста!!!. У тренутку када су у атомској ватри изгорјела само ђавоља посла?!.


Емир Кустурица

Friday, May 8, 2015

KAKO JE VATIKAN SRUŠIO JUGOSLAVIJU !











Piše Milan Santrač



KAKO  JE  VATIKAN  SRUŠIO  JUGOSLAVIJU !

 







Državne vlasti u SFRJ, uključujući i vlast u SR Hrvatskoj, imale su detaljan uvid u ono šta je Katolička crkva u Hrvatskoj radila u zemlji. Evo zašto niko nije reagovao:



Najpoznatiji hrvatski novinar Darko Hudelist upravo je završio svoju knjigu “Rim, a ne Beograd“, koja će u oktobru izaći iz štampe. To je knjiga , Hudelist je naziva “integralnom istoriografijom”  koja će uzdrmati javnost na eksjugoslovenskim prostorima čak i više nego Hudelistovi tekstovi ili knjiga razgovora sa Dobricom Ćosićem, i koja po prvi put objašnjava ulogu Vatikana, Katoličke crkve, pape Vojtile, Zbignjeva Bžežinskog, hrvatske i srpske elite i generala, u raspadu Jugoslavije i krvavom ratu.
Darko Hudelist objašnjava do kojih je saznanja došao i kako je projekat “Trinaest stoljeća kršćanstva u Hrvata” (1975-1984), zajedno sa skupom u Mariji Bistrici pred 400.000 katoličkih vjernika, predstavljao predigru referenduma 1991. godine.

U čitavom spletu događaja koji je obilježio “ulazak čovječanstva iz starog u novo doba” i veliki prevrat veliku ulogu odigrao je papa Vojtila. Nisu ga bez razloga mnogi nazivali “papom globalne komunikacije”. Ali, nije to bilo lišeno određenih protivrječnosti…


Papa Vojtila je, posebno kroz svoju vrlo blisku saradnju, pa i savezništvo, sa SAD (najprije sa Bžežinskim, a onda i s Ronaldom Reganom, s kojim se sastao čak četiri puta; prvi put, u junu 1982, u najstrožoj tajnosti u Vatikanu), sudjelovao u procesu koji je na kraju rezultirao stvaranjem globalnog kapitalizma, sa svim njegovim unutrašnjim kontradikcijama i negativnim stranama. Kontradikcijama s kojima se danas otvoreno suočava papa Francisko. Papa Jovan Pavle II bio je aktivan učesnik Hladnog rata, djelujući, naravno, na strani i u korist Zapada  a protiv komunizma i ateizma kakav je postojao u Istočnoj Evropi, uključujući i njegovu zavičajnu Poljsku. Jedna od njegovih misija bila je odbacivanje sporazuma u Jalti 1945. i stvaranje jedne nove, ujedinjene Evrope (to je današnja Evropska unija) koja će biti utemeljena na hrišćanskim tradicijama uključujući  katoličanstvo i pravoslavlje.

Bžežinski se s Vojtilom upoznao i zbližio na Harvardu 26. jula 1976. nakon čega se njih dvojica počinju i dopisivati (i to na poljskom jeziku). Vrlo je zaslužan za javna odobravanja i  interpretaciju  koju sasvim otvoreno podržava i vatikanski biograf pape Vojtile, italijanski univerzitetski profesor i istoričar Andrea Rikardi, da je Bžežinski, zajedno s filadelfijskim nadbiskupom Džonom Krolom (takođe dijelom Poljak po porijeklu), lobirao za Vojtilin izbor za papu u jesen 1978. Bžežinski je “igrao” na nekoliko nivoa. S jedne strane, bio je ideolog informatičke revolucije, s druge je zastupao tezu  i u tome je u Vojtili našao svog istomišljenika i saradnika  da komunistički, Istočni blok, predvođen SSSR-om, treba “napasti” pospješivanjem nacionalnih/nacionalističkih pokreta u katoličkim zemljama Istočne Evrope, s naglaskom, naravno, na Poljsku.



S ovim procesom “pospješivanja nacionalizma” bio je apsolutno kompatibilan jubilejski pokret Katoličke crkve u Hrvatskoj, “Trinaest stoljeća kršćanstva u Hrvata” (1975-1984).

Treba imati u vidu da je Crkva u Hrvatskoj krenula s njim već u jesen 1975, dakle pune tri godine prije Vojtilinog izbora za papu. I tu se vidi koliko su hrvatski biskupi, “odgojeni” i formirani na zasadama Drugoga vatikanskog koncila, bili "napredni i dalekovidni", a na kraju krajeva, i prilično hrabri. 

Jedna mala digresija: pokret "Trinaest stoljeća kršćanstva u Hrvata" inicirao je, još sredinom 1930-ih, tadašnji zagrebački nadbiskup, Alojzije Stepinac, zajedno sa svojim glavnim savjetnikom, jezuitom Stjepanom Krizinom Sakačem. To je zbog Drugog svjetskog rata silom moralo biti prekinuto, da bi cijelu tu priču nastavio, sredinom 1970-ih, zagrebački nadbiskup i prvi biskup Crkve u Hrvata Franjo Kuharić, zajedno sa svojim saradnicima među kojima je najvažniji bio tadašnji glavni urednik Glasa Koncila don Živko Kustić .

Istovremeno, 1975. na 1976. Jugoslaviju je zahvatila teška sistemska ekonomska kriza, za koju, kako se pokazalo, pravog rješenja i lijeka nije bilo. Štaviše, Jugoslavija u privrednom smislu kao da počinje da prkosi svijetu i Zapadu, naravno, na svoju vlastitu štetu u isto vrijeme dok se u svjetskim okvirima rađa globalni kapitalizam, Jugoslavija 1976. prelazi na ZUR i  dogovornu ekonomiju što će se kasnije pokazati kao "katastrofalna strategija".


Već krajem 1978. najviši politički organ u Jugoslaviji, Predsjedništvo, na jednoj svojoj zatvorenoj sjednici konstatuje da u blagajni više nema dovoljno novca (deviza) za kupovanje viskija, kojim je dotad častilo najuvaženije goste , državnike iz inostranstva. Državne vlasti u SFRJ, uključujući i vlast u SR Hrvatskoj, imale su detaljan uvid u ono što je Katolička crkva u Hrvatskoj radila u tom ključnom i prelomnom periodu. Između ostalog, i zahvaljujući tome što su sva zasjedanja Biskupske konferencije Jugoslavije (BKJ) na zagrebačkom Kaptolu bila tajno snimana od Udbe, a bila je ozvučena i kancelarija nadbiskupa Kuharića. Ali, šta je o svemu mislio Tito?


Za sve se znalo, čak do najsitnijeg detalja (jedan od biskupa, tj. jedan od članova BKJ, bio je čitavo to vrijeme vrlo lojalan i prilično "profesionalan" saradnik Službe državne bezbednosti), ali svejedno  nikakve represije u odnosu na Crkvu nije bilo. Ni 1975.-1976. (akcija Solin, sa 100.000 okupljenih vjernika), ni 1979. (proslava Branimirove godine u Ninu, sa 200.000 prisutnih), ni Nacionalni ekumenski kongres u Mariji Bistrici 1984.  sa 400.000 prisutnih vjernika… To je pitanje mučilo i Živka Kustića koji je često  ponavljao: "zašto nas Tito nije zabranio, a znao je što sve radimo"? Ima veoma mnogo,  stvarnih i potencijalnih, razloga zašto je sve to dozvoljavao ali o tome se može govoriti u posebnom tekstu.
 
Nakon svih ovih događaja nije bilo teško 90-ih rasturiti Jugoslaviju i za to okriviti narod.




Saturday, May 2, 2015

РАЗГОВОР ЕМИРА КУСТУРИЦЕ СА НАЈСИРОМАШНИЈИМ ПРЕДСЕДНИКОМ НА СВЕТУ ХОСЕ МУХИКОМ











 

       РАЗГОВОР  ЕМИРА  КУСТУРИЦЕ  СА  НАЈСИРОМАШНИЈИМ  ПРЕДСЕДНИКОМ  НА  СВЕТУ  ХОСЕ  МУХИКОМ 

              о слободи, банкарима, животу …


У филму „Таксиста” Мартина Скорсезеа, који је обележио седамдесете године, главни јунак, којег тумачи велики Де Ниро, пролази све фазе типичног антијунака двадесетог вијека. Незапослени момак стиже у метрополу, кали се на њујоршким улицама, заљуби се у жену која води политичку кампању, она схвати после неколико састанака да он није њен пар (класна дистанца), таксиста од тога полуди, ошиша се као панкер, промени поглед на свет, постаје политички свестан. У једном тренутку среће младу девојку за коју, касније, сазнаје да је проститутка. У крешченду филма убија макроа и читаву банду, ослобађа девојчицу.

Чини у исто време и злочин и добро дело. Исто тако ме је председник Уругваја Хосе Мухика, у нашем првом разговору, одговарајући на питање шта мисли о банкарству упутио на своју бурну револуцинарну прошлост. „Ти Кустурице мислиш да су они који пљачкају банке криминалци!? Вараш се, криминалци су они који формирају банке”, каже некадашњи тупамарос, герилац који се борио против фашистичке хунте у Уругвају, учесник отмица, уличних борби, човек који је десет година на робији провео у бунарима и, на крају, спас тражио у разговорима са мравима! Када је изашао из затвора било му је јасно да је хунти дошао крај.

Тада је герилску борбу и сурову прошлост замиенио политичком каријером. Када је стигао својом „веспом” у Владу Уругваја, да тамо започне свој први радни дан као министар пољопривреде, човек са паркинга га је питао: „Колико дуго намеравате да останете?” Мухика је паркирао „веспу” и одговорио: „Прилично дуго!” Тако је и било. Два пута узастопно био је председник Уругваја, смањио је незапосленост за 47 посто, знатно повећао бруто друштвени производ, а на моје провокативно питање да ли је тачно да у Уругвају има 3.000.000 становника и 8.000.000 крава, насмејао се и рекао: „Ништа ти Кустурице не знаш о Уругвају. Имамо 13.000.000 крава и шест милијарди долара годишње од извоза меса!
Мухика није напустио председничку палату зато што је изгубио изборе. По уругвајском закону није могао да се кандидује трећи пут. Никада нећу заборавити дан када је предао ленту свом наследнику! Напушта трон, силази са сцене која је за ту прилику изграђена на главном тргу! Силазећи одлази да поздрави стотине хиљада људи који су се окупили да увеличају свечаност! Као филмски редитељ гледао сам на многим сценама света и црвеним теписима френезију коју изазивају филмске звезде, али овакво одушевљење, искрену љубав народа према свом политичком вођи, нити сам видео, нити мислим да ће се било где у свету спонтано десити. Снимао сам га како се приближава свом „фолксвагену”, својој буби коју није хтео да прода неком шеику јер је тај аутомобил заправо поклон и, држећи камеру, био сам пометен од гужве у коју сам упао. Могао сам да страдам као статиста на асфалту Монтевидеа.

Придигли су ме асистенти и убрзо је наш аутомобил са камерама кренуо у потрагу за сада већ бившим председником Уругваја. На путу према својој кући Мухика је сипао бензин и платио из свог џепа, а ја сам мислио како је дивно да постоје људи као што је био наш патријарх Павле. У јеку доминације новца и тиранске моћи тржишта, тешке зависности од богатства, људи ипак највише воле оне који су на супротној страни и који нам говоре да је слобода изван те епидемије!


Разговор се одвија у дому Хосеа Мухике… Он рецитује стихове танга. Па каже: „Брате, танго је чиста носталгија. Пева о ономе што си имао и ономе што ниси имао, он је за људе од преко четрдесет година. За оне који су у животу научили да губе. Да би заволео танго мораш да отпатиш, да претрпиш неколико пораза. То је интимна ствар, није део мноштва.”

  
Када си почео да размишљаш о идеји социјалне правде?

— Не знам, доста рано. Када сам имао 14, тада сам се придружио једној студентској политичкој групи.

Значи и пре него што си се заљубио?

— То ми се десило онда када и прва љубав. Политичке идеје често долазе с љубављу. Истовремено. Први пут сам се политички активирао у студентској групи „Анархистичка инспирација”. Анархистички покрет је био прилично снажан у Уругвају, са њим је, заправо, почело стварање синдикалног покрета. Још се сећам неких слогана, рецимо: „Боље да те отпусте зато што си се борио за своја права него зато што си лош радник.” За разлику од данашњих, некадашњи анархисти желели су да раде, само нису желели да их неко експлоатише. За своје пролетерске идеје Уругвајци могу да захвале баш тим старим анархистима. Сећам се, мајка ме је послала у средњу школу, обрађивали смо и мало парче земље. Био је то напоран посао и тада је почео мој социјални и политички активизам, који се наставио до данашњих дана.

Како комбинујеш узгајање хризантема са том својом политичком освешћеношћу? Постоји ли међу њима нека веза?

— У мом крају живела је мала група имиграната из Јапана која је гајила цвеће. У томе су неки од нас нашли прибежиште јер смо, уз мало земље и пуно тешког рада, налазили начине да преживимо. То је једина веза између то двоје. Тада смо продавали много цвећа, али оног правог. Данас, када на сцени имамо фикцију, цвеће се прави и од пластике. То цвеће само изгледа као да је право и људи га купују јер дуго траје, па гробља не морају редовно да посећују. Јер – цвеће неће увенути. Имам у башти баш хризантеме, показаћу ти касније, баш ничу пупољци.

Да ли су те хризантеме и продавање цвећа приближили ономе што чини суштину људских бића? Питам јер је то веома необично. Револуционари обично долазе из другачијег окружења, света у коме има оружја, одлучности, жилавости, али нема цвећа…

— Цвеће је веома жилаво. На један нежан начин. Оно је деликатно, може да се разболи и потребан је мудар узгајивач који може да разликује све његове боје. То је рафиниран процес, заснован на пажљивом посматрању. Цвећу је потребан неко ко тачно зна шта ради, оно не тражи много улагања, али онај ко га узгаја мора да буде неко ко има мозга.

Верујеш да цвеће осећа бол?

— Да, уопште не сумњам у то. То је научно доказано, да је цвеће способно да осећа.

Чини ли ти се да је твој осјећај за хуманост растао уз твој однос са биљним светом?

— Наравно. Себе дефинишем као атеисту, али нисам сасвим сигуран да сам то заиста. Велики сам обожавалац природе. Постоје људи који се у природи осећају усамљено. Али, у природи не постоји самоћа уколико сте у стању да пажљиво посматрате живот који се ту одвија. То је неуморна лабораторија. Самоћа потиче из нас самих, јер смо слепи за свет око себе. Моје дивљење према природи је толико да бих могао да кажем да сам скоро па пантеиста. Дубоко у свом бићу природу сматрам божанством. Будући да је човек животиња која може да развија свој интелект и досегне апстракцију, његово позвање јесте да биолошкој природи подари свест тако да она може да се реинтерпретира.

Жан Жак Русо је рекао да је човечанству сасвим добро ишло док нисмо створили друштво. Слажеш ли се с тим?

— Људи су друштвене животиње. Семе друштвености је посејано у нашој биологији. Као ни мачке, ни људи не могу да живе сами. Игра је у томе што се уз развој технологије родила и вредност, па је дошло до стварања различитих класа. Они који доминирају и они над којима неко доминира. Људи су, затим, измислили свештенство, армије оних који су убирали порезе, измислили су бирократију, која живи на рачун оних који раде и плаћају порезе. То је све друштво, које нам је, истина, дало и прогрес, па данас живимо просјечно 40 година дуже него што су живели људи у, рецимо, 1870. години.

Шта мислиш, шта нам је остало након Француске буржоаске револуције?

— Стереотип. Верујемо да је декларација о правима света и да су људи једнаки због неког важног списа. Али, то једноставно није случај. Неки имају више права од неких других. Остала нам је још једна важна ствар – екстремни рационализам. Направљен је неред у људској свести. Робеспјер је био луд. Ставио је Бога разума на олтар, али није упалило.

Није укључио нагоне?

— Није укључио осећања. Изостављено је оно што неко осећа.

Емоционална интелигенција…

— Тако је, то је семе свеукупне наше интелигенције. Одлуку прво донесе наше срце, па онда наша глава смисли аргумент. Ми, међутим, верујемо да је обрнуто. Али није тако, јер човека пре свега другог одређују осећања.


Kако допрети до људског ега, како га свести на меру уз коју ће бити могуће победити материјализам? Јер, капитализам је социјални дарвинизам…

— Слажем се са тим. Имамо двоструку борбу. Са једне стране, морамо у обзир да узмемо материјални свет и захтеве људи који су капитализмом уплашени док, са друге, морамо да нађемо начин како да ресурсе капитализма искористимо како би ствари ишле у правцу за који ми мислимо да је прави. Истовремено, морамо да формулишемо и другачију културу; не живим ја у строгом аскетизму тек тако. То је мој начин да укажем на значај борбе за слободу. Хоћу да поручим људима да они који путују с мало пртљага имају мање стега и да, дубоко унутар себе, живе срећније него они заокупљени згртањем богатства. Знам да је то тешко, али свака револуција је тешка. Многи кажу: „Сјајно, какав председник, види како живи.“ Али, други председници настављају да живе како су одувек живели, не пада им на памет да ме имитирају. Проблем је у томе што једна ласта не чини пролеће. Да би се постигла макар и мала промена потребно је много људи.

Био си изложен једној врсти социјалног изазова. Када си прешао границу и схватио да ћеш учинити нешто због чега би могао да завршиш у затвору?

— Нисам био свестан шта ће се догодити. Припадам генерацији која је веровала да је социјализам био одмах ту, иза угла. Лењин је у великој мери био у праву када је говорио да је неопходно створити државу која ће тежити томе да друштвене класе постану ствар прошлости. Моја младост припада свету илузије, као и многе друге. Док се историја дешавала схватили смо да су ствари, заправо, теже. Да је, уколико желимо да човечанство буде боље, културни аспект важнији од материјалног јер се права промјена дешава унутар нечије главе. Многи који су имали социјалистичка уверења, а који су емигрирали ка капитализму, труде се да капитализам представе бољим него што јесте. А постоје и они попут мене, који се труде да учине шта могу унутар капитализма иако знам да он није решење. Морамо да нађемо друге путеве.

Како си о слободи размишљао док си био у затвору?

— Схватао сам је имагинарно. Нисам тада знао ни када ћу ни да ли ћу да изађем. Знао сам само да ћу када се то деси свакако наставити с борбом. Јер, оно што ме мотивише јесте борба. Пола сата након што су ме пустили на слободу прво сам пољубио мајку, а пола сата након тога већ сам био на протесту. Остао сам такав, увек политички активан.

Милитантан…

— Да, ја нисам председник, ја сам милитантан… Знаш, већина овога о чему ти данас причам рођено је током тог мог десетогодишњег усамљеничког боравка у затвору. Без те дубоке усамљености данас не бих био оно што јесам. Био бих бесплоднији, фриволнији, површнији. Више би ме водила тежња ка успеху, краткорочно бих размишљао, уобразио бих се, био охолији. Некада је оно што је лоше заправо добро. А некад је обрнуто. Људи су компликована бића.

Шта је за тебе данас слобода?

— Слобода је време, време да радимо оно што волимо. Слободан сам кад се бавим својим хобијем, нечим што волим, нечим што ме мотивише… Неко може да каже да је то, заправо, мој очајнички бег од сазнања да сам смртан. Али, борба за слободу је, у ствари, љубав према животу. Уколико све своје време потрошим на зарађивање новца, на плаћање кредита или куповину нечега што ми је потребно, онда нисам слободан већ сам савремени роб. Опет, ако постоје други људи који своје време троше да бих ја био слободан, онда ни ја не би требало да имам слободу и да своје време трошим како желим. Слобода не може да се има на рачун других, који жртвују своју слободу. То је експлоатација. Зато ја не могу да се сложим са капитализмом.

Рекао си да је појава банака, заправо, највећи злочин, пошто банке узимају новац радних људи и на њему зарађују…

— Несумњиво је тако. Ја размишљам слично раним хришћанима… они нису знали за интерес… за камате. Али, сматрам да смо за садашњу ситуацију сви одговорни јер смо осмислили друштво које се око тога окреће…

Шта би радио да имаш осамдесет милијарди долара?

— То се никада неће десити. Али, ако бих имао толико пара вероватно бих живео онако како живи милијардер, очајнички бих размишљао о томе ко покушава да ме опљачка јер, што се мене тиче, мора бити да је сваком милијардеру то главна брига…


А шта би са тим новцем урадио за своју земљу?

— Не бих стигао о томе да мислим јер бих тај новац врло брзо поделио унаоколо… Човечанству су потребне огромне инвестиције да би се спасли животи… Морамо да се позабавимо климатским променама. Морамо да пребацимо огромне количине слане воде у срце Сахаре, морамо да створимо нове реке од леда који се топи на северу Сибира. Морамо да створимо пијаћу воду у Монголији, у сушним деловима Азије. Морамо да покушамо да настанимо Патагонију, то је могуће. Могли бисмо да променимо климу пустиње Атакама, најсувље на свијету, и тамо да засадимо дрвеће. То је могуће извести, људи то могу. Уместо да производимо кола која вреде милион или два милиона долара.

Да ли је то питање егоизма? Или алтруизма?

— Чињеница је да највеће капиталистичке економије света немају мотивацију да учине праву ствар. Јер, ако би решили да сиромашне извуку из канџи немаштине то би значило да би их интегрисали на тржиште, чиме би угрозили хиперпродукцију разноразног ђубрета које ионако бива одбачено… Сјајно би било када бисмо били у могућности да умрежимо елементарне аспекте цивилизације тако да основне потребе свих људи буду задовољене.

Ако разговарамо о бољем свету, да ли је могуће ствари знатно променити без неког великог рата или катастрофе, како избећи апокалипсу?

— Не знам, заиста не знам да ли ћемо еволуирати. Не постоји јасно дефинисана сила која може покренути апокалипсу, као што не постоји ни она путем које бисмо је могли избећи. Нисам сигуран како ће се ствари одвијати, али ако наставимо овако како је било до сада исходиште је јасно – природа ће избрисати оно што би требало да се избрише. Ајнштајн је једном рекао: „Не знам каквим ће оружјем да се води Трећи светски рат али ће Четврти светски рат бити вођен моткама и камењем.” Апокалипса је могућа. Верујем да живимо у свету пуном слепила, у свету којим, заправо, нико не влада. Или, да то кажем јасније – једина владавина огледа се у непосредном интересу ка заради… Дакле, нема владавине која нам чини добро…

Можда би требало да променимо нашу перцепцију појма зараде?

— Управо тако. Морамо да почнемо да размишљамо на нивоу врсте а не само земље или класе. То је најтежи део. Ако не размишљамо тако онда не размишљамо о целини. Поставити на прво место цело човечанство – то ће бити веома тешко. Владе нису за то способне. Највећи проблем није чак ни у томе, већ у чињеници да ми уопште нисмо у стању да критички посматрамо своју ситуацију. То не значи да проблеме не можемо да решимо, али значи да немамо план. Зашто ниво мора расте? Зашто загађујемо атмосферу? И тако даље…

Када погледаш уназад, на шта си посебно поносан?

— Поносан сам на то што је посао који сам радио годинама омогућио неким људима који су жиели у екстремном сиромаштву да данас живе боље. То не значи промену човечанства – то значи да људи имају прилику да током времена које им је дато овде на земљи имају удобнији кревет, бољи кров над главом, да једу бољу храну… Оно што можемо јесте да помогнемо људима да им током ове авантуре коју зовемо живот буде мало боље. То је као у случају мог пса, Мануеле. Она ме је пронашла и ја се трудим да јој спремам добру храну. Она живи боље него многи пси. И то је оно што се рачуна. Ако погледамо шта би то био „нови човек”, нисам сигуран да није реч о праисторијском човеку. Човек који је шетао унаоколо са неуредном, прљавом косом и чекићем у руци није никога експлоатисао.
Превод – Милица Димитријевић

Извор: Политика