Piše Milan Santrač
ISKONSKI GRIJEH NEBOJŠE DUGALIĆA
On se seli u Kanadu sa porodicom. Odigrao je monodramu za koju je sam napisao tekst, po motivima iz "Braće Karamazovih". Kada se predstava završila, dok je još trajao aplauz, dok je još stajao na sceni, jedna jako stara baka polako mu je prišla i pružila poklon , antikvarne "Karamazove" na ruskom. Vjerovatno, porodično naslijeđe. Kada je prihvatio knjigu, baka mu je poljubila ruku. Plakala je. On se sagnuo i poljubio njenu ruku. Onda je još neko vreme stajao sa tom knjigom u ruci, punih očiju, želeći da sakrije da se oprašta. I onda se sve brzo završilo.
Kada smo izašli, ponovo sam vidio na ulici tu baku. Vraćala se kući potpuno sama, pogrbljena i dostojanstvena. Njoj niko nije pomogao da dođe u pozorište, ni da iz njega ode. Sama je osmislila i sprovela cijelu "diverziju". Bez pomoći.
Ovdje se treba zamisliti.
Uoči rata sa nacistima, ministar odbrane Velike Britanije došao je kod premijera Čerčila sa predlogom da se na štetu budžeta za kulturu poveća vojni budžet. Čerčil mu je samo odbrusio: "A čime ćemo onda, gospodine ministre, da se branimo"?!
U Državi , velesili u profesionalnom loptanju, odlazak Nebojše Dugalića, oca petoro djece, supruga, jednog od najboljeg srpskih glumaca, reditelja, nije zaslužio pažnju novinara, cinkaroša, ulizica, botova, opozicionara, NVO smradova. Nikome nije bilo zanimljivo što sedmoro ljudi odlazi zauvijek, u Kanadu.
U trenutku pretvaranja ovog parčeta zemlje u veliku ograđenu farmu, gde se kvalitetnija junetina izvozi na Zapad da radi, a ona preostala ostaje da služi kao jeftina marvena snaga, u trenutku kada naš narod na Kosmetu nekažnjeno ubijaju, u Montenegro-u i Hrvatskoj mrcvare, a Republiku Srpsku guše, nama nije potreban kulturni radnik. Nije potreban tumač. Nije potrebno da se branimo.
To veče bilo je namijenjeno za Tropico band, za selfie i mahanje krpama na dočeku sportista. Za bijeg od zbilje. Za neprijatnost koliko nam dobro ide.
Dugalićev osnovni grijeh bio je to što tu neprijatnost, izgleda, nije podijelio. Što je sinoć umjesto izveštaja iz kladionice tumačio Dostojevskog. Što je za tih sat i po, ulazeći u tuđe lice, ulazeći u tuđe tijelo i glavu, govoreći odande, oslabio više nego da je trčao po travi.
Ako mu jeste bilo neprijatno, bilo je samo zato, što mu je za rad na pozivu profesora na glumačkoj Akademiji na raspolaganje stavljeno 19.000 dinara mjesečno.
Zbog toga, ja ponavljam: da se na dočeku sportista mahalo krpama. Jer te zastave nisu bile pukovske zastave sa Kajmakčalana. To su bile zastave kolaboracije.
Srpsku pukovsku zastavu sinoć je nosila jedino ona starica. I spustila je, dostojanstveno, na pola koplja.
Nemanja Carević
Izvor: Vojvođanske novine
