Tuesday, August 14, 2018

ТУРЦИ РУШЕ ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ






Пише  Милан Сантрач 



ТУРЦИ РУШЕ ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ

У 15. вијеку Косово без Албанаца, чак их није било ни у сјеверној Албанији 

Дефтер, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. вијека на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

„Дефтер за Вукову област“ је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну цјелину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на бијелом папиру црним мастилом, и то веома лијепим рукописом.


Прецизније, на цијелом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као старосједиоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац.

Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година прије пописа, тамо није ни било. На почетку „Дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија пошто су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, гдје је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забиљежили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа.

У тим кућама живјело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа — 12.840 — припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и римокатолицима.


Срби су живјели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Копаоника на сјеверу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забиљежено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просјеку живјела по два албанска домаћинства. Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живјело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и римокатоличке породице.

Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 била су српског поријекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког поријекла.

Забиљежено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као „сиромаси“. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су биљежили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, ријеке или планине са албанским именом.

У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.

За пет вјекова турске окупације, ситуација се драматично промијенила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два вијека насељавање Албанаца из Албаније. Ипак, најдраматичније промјене структуре становништва догодиле су се у двадесетом вијеку. У Другом свјетском рату, бјежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побјегло је у „ужу“ Србију. Послије рата, комунистичка власт је већини њих забранила повратак у завичај.

Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, послије агресије варвара из НАТО-а, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико мјесеци више од 200.000 Срба из Приштине и других дијелова КиМ протјерано је у ужу Србију.

Према последњем попису становништва на територији АП Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живјело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на сјеверу покрајине, а и највећи дио Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.

У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Косова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу.

И сјеверна Албанија без Албанаца

Да Албанаца није било не само на Косову и Метохији но ни у сјеверној Албанији свједочи и Дечанска хрисовуља из 1330. године, која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој сјеверној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани.

Из хрисовуље сазнајемо на манастирској земљи с обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и три албанска. Од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само су 44 била албанска.

Упркос свим овим чињеницама свјетски моћници подржавају Албанце на КиМ и покушавају од јужне српске покрајине   направити државу. Како рече Матија Бећковић , ако није српско што га од нас траже.
















Sunday, August 12, 2018

JEDNA RUŽA I JEDNA DJEVOJČICA




Piše Milan Santrač

Sva prava štampanja i objavljivanja ovog teksta pripadaju autoru i vlasniku bloga pod nazivom "Narator Milan", Milanu Santraču


JEDNA  RUŽA  I  JEDNA  DJEVOJČICA



"Kažu da za neki dan počinju velike studeni, sigurno ne kao one nekadašnje kad su zime ličile na zime a ljeta ličila na ljeta, kad su se ljudi više poštovali nego danas. Sve je otišlo u tri pizde materine", priča jedan od prisutnih luzera u kafani koja se nalazi pored velikog gradskog parka u koju sam svratio sklanjajući se od hladne kiše i oštrog sjeverca.
Ovih nekoliko rečenica koje sam čuo od neznanca, luzera potsjeti  me kako sam se i ja zaželio zime, one prave, hladne, pune velikog bijelog snijega. Zaželio sam se romantike , vremena kad sam stojeći na prtini grijao promrzle prste djevojčici iz susjednog sokaka držeći ih u svojim rukama i ljubeći joj smrznuti nosić i uši skrivene ispod debelog šala dok je majka doziva da požuri kući jer je mrak već uveliko pokrivao našu varoš. 

Kroz prozor kafane gledam kako pada hladna kiša a ljudi žurno prolaze sa kišobranima jedva ih zadržavajući pred naletima snažnog vjetra. Kako bi se sa ovim toplim čajem koji sam poručio lijepo ukomponovale krupne bijele pahuljice. Pokrile bi ovaj sumorni grad pa bi obučen u bijelu bundu izgledao mnogo ljepše.Dođe mi da odem tamo u onu našu varoš i vidim da li je ostalo išta od one romantike ili je nju kao i ljude oduvao poslednji rat. 

Mjesec oktobar često donosi snjegove. Poslije ponoći, kad sam napustio kafanu, pao je prvi i pokrio baštu ispred kuće.Gledam kroz prozor, snijeg bijel i nijem, lete pahuljice velike, skoro kao dlan i lijepe se na grane drveća sa kojeg još nije pao list dok se one povijaju pod težinom bijelog nakita. Padaju i na ružu koja je uprkos zimi zadžala list i dva cvijeta. Ona se ne povija već stoji pravo i izgleda ljepše nego tokom ljeta.Njena crvena boja se ističe prema snježnoj bjelini. Snijegom se ogrnula kao toplim šalom i tako se bori i prkosi studenom vjetru čekajući  novo proljeće. Nježani cvijet svojom ljepotom kroti zimu. Za par mjeseci, surova studen će se povući pred ljepotom ruže. 


U našoj varoši se živjelo zanimljivo. Varoš čiji stanovnici nisu imali sreće sa novcem, radili su mnogo a zarađivali malo. Sokaci su takođe bili siromašni, malo kaldrme i mnogo više bijele ceste sagrađene, ko će ga znati kad, da li u doba turske ili austrijske vlasti? Kuće uz sokake su bile prljave, uprskali ih kamioni, kiše i snjegovi. Malter je sa njih opadao a cigle i kamen virile načete vremenom.Na njima su se mogli vidjeti prozori sa napuklim staklima, rijetko koja kuća je bila uređena sa zavjesama ili cvijećem na  prozorima. Pored njih bilo je i kamenih ruševina obraslih korovom i šibljem. Srušene su u neko ranije vrijeme, u vrijeme njemačkih ofanziva a nove vlasti nisu imale snage da ih, ako ne obnove, onda bar da ih uklone. A ljudi su bili nasmijani i srećni uglavnom oko prvog u mjesecu kad su primili platu u pilani. Tih dana su imali nešto novca pa su češće odlazili u prodavnice da kupe ponešto od skrome ponude. Iz kafana se u tim danima orila pjesma. 

Gospođa Dara, čim bi primila platu a bila je čistačica u ambulanti, uzimala bi torbu i krenula da se javlja svima redom u komšiluku:"idem da pazarim, pripazite mi na kuću". Ushićena i svjesna da njena plata neće trajati dugo koristila je priliku da skrene pažnju na sebe i ostavi utisak zaposlene i zadovoljne žene. I djeca su se radovala tih dana nadajući se da će dobiti koju kintu za lizu ili medenjak. 

Kasnije, kako je vrijeme od plate odmicalo ljudi su postajali zabrinutiji, nezadovoljniji i tužniji. Već od polovine mjeseca su veresijali u prodavnicama, uzimali su samo one najnužnije stvari i nisu se prestajali žaliti na skupoću. U kućama i na sokacima počinjale su razmirice ne rijetko prerastajući u veće svađe. 
I komšija Đuka je često dolazio kući pijan, naročito pred kraj mjeseca kad je platu već odavno potrošio. Svi su se pitali otkud mu novac za rakiju kad kuče nije imalo za šta da ga ujede? Dolazeći kući tako naliven rakijetinom, teturao se i padao po prašnjavoj cesti. Katkad su djeca trčala za njim i podsmijavala mu se. Čim bi ušao u kuću počinjala je predstava kao neki pozorišni komad sa lošim završetkom. Čula se galama i lupanje, svađao se sa ženom i razbijao vlastite stvari po kući. Žena mu je bila debela i sigurno jača od njega ali joj to nije pomoglo da se zaštiti od njegovog divljanja. Čekala ga je na vratima i vikala:
"crni Đuka, opet si se napio, muko moja i nesrećo"!
On joj se unosio u lice i zaplićući jezikom podviknuo:
"šta hoćeš kurvo, hoćeš dušu da mi uzmeš, hoćeš moj život, evo ti uzmi ga"?
Nije znao ništa drugo da joj kaže čime bi opravdao svoje pijanstvo i nije se zaustavljao, izbacivao je svari iz kuće a onda pokušavao da ih zapali. Žena je vrišta, dozivala upomoć, molila ga i preklinjala da prestane a on je postajao sve grublji, iz njega je izbijala surovost i nezadovoljstvo koje, vjerovatno ni sam nije razumjevao.Tako je okupljeni narod skoro svakog mjeseca posmatrao besplatni cirkus. A onda se jednom među tom svjetinom našla jedna mala djevojčica odjevena u svilenu lepršavu haljinicu, sa bijelim soknicama i cipelicama od prave kože i divnom mašnom u plavoj loknastoj kosi . Djelovala je poput lutke zalutale iz nekog drugog, ljepšeg svijeta, našla se među svjetinom koja je uživajući posmatrala predstavu pomahnitalog Đuke. Kao veliki svileni leptir izdvojila se iz mase i stala ispred njega. Ugledavši nestvarno lijepo lice male lutke ispred sebe on se zaustavi. Zbunjen i opčinjen ljepotom i osmjehom nevinog djeteta kleknuo je ispred nje i ostao nepomičan, skoro paralisan. Gledali su se licem u lice pijani , neobrijani i krezavi Đuka i mala, nestvarno lijepa i nježna djevojčica. Umirila se i svjetina pa tako nijema čeka da vidi šta će se dogoditi? Ona ga pomilova po onom hrapavom licu punom oštrih dlaka i on se nasmješi, u jednom trenutku nestade sa njega sav bijes i gorčina. Nježnost i ljepota su ukrotili surovost. Predstava je zavšena, ljudi su se razišli a u meni ostao nauk na koji me potsjetila ruža u mojoj bašti.

Tako je prošao jedan dio vremena koje u stvari nikad ne nestaje već kao rijeka neprekidno teče. Proći će i ovaj dan kao što je prošlo i ono vrijeme kada smo živjeli u našoj malenoj varoši a o ostalom svijetu nismo znali ništa. Znali smo samo to da tamo daleko, iza oštrih grmečkih visova gdje sunce zalazi postoji neki tajanstveni svijet koji samo Sunce može da vidi kad se sakrije iza njih. Neko će pamtiti minule događaje, neko neće a mnogi će se nakon dugih godina uputiti da istraže taj svijet i postanu njegov dio.














 
  



Wednesday, August 1, 2018

PROFESOR SA HARVARDA : Srbi su najstariji narod iz čijeg gena potiču Danci, Hrvati ...



Piše Milan Santrač


PROFESOR SA HARVARDA : Srbi su najstariji narod iz čijeg gena potiču Danci, Hrvati ...



 
Anatolij Aleksejevič Kljosov, profesor biologije Harvadskog univerziteta u svom naučnom radu izneo je tvrdnje da je srpski gen star 12.000 godina i da potiče od Nojevog sina.
Ako je DNK analiza, koja ostavlja tragove o svakoj individui na planeti i ako je ona otkrila da je Darvin podmetnuo lažne kosti da bi podupro svoju teoriju evolucije, onda nema nijednog razloga da se sumnja u naučni rad Anatolija Aleksejeviča Kljosova, profesora biologije Harvadskog univerziteta koji tvrdi da je upravo ovom analizom dokazano da su Srbi pranarod današnjim Slovenima i mnogim drugim narodima Evrope čiji je gen star 12.000 godina!
Američki naučnik sa Harvarda, ruskog porekla Anatolij Kljosov koji je i predsednik naučne konsultativne uprave Međunarodnog genealoškog biroa u svom naučnom radu kaže da su u stvari i Rusi potomci onih kojima je prapostojbina bila na teritoriji Balkana, to jest današnje Srbije, Bosne, Crne Gore i Makedonije.
– Srpski geni (R1A1) su stari 12.ooo godina naspram drugih koji su od 4 – 7 hiljada godina. Svi narodi (osim dva) u Evropi imaju preko 40% srpskog ili prasrpskog gena – tvrdi ovaj naučnik.
Sudeći po mapi Srpskog gena koja je urađena po studiji ovog naučnika ovaj gen – preko 60 odsto imaju stanovnici današnje Srbije, BiH, Hrvatske, Crne Gore, Danske, Severnog dela današnje Nemačke, kao i Južnog dela Skandinavije, ali i dobrog dela Velike Britanije.
Prema ovim nalazima nosioci R1a1-genetske oznake, na Balkanu su živeli još pre nekih 12.000 godina. Posle nešto više od dve stotine pokolenja oni odatle izbijaju na istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4.500 godina pojavio predak savremenih Rusa i Ukrajinaca roda R1a1.
Prema tvrdnjama Dr Kljosova može se zaključiti i da danas “srbuju” oni koji u svojim genima ni nemaju srpsko poreklo što se DNK analizom može lako otkriti.
Kljosov u svom naučnom delu daje istoriju ruskog naroda od biblijskog Jafeta, sina Nojevog, do njegovih dana. Na jednom mestu, međutim, autor piše kako su se Jafetovi potomci naselili prvo u donjem toku Dunava, današnjoj Srbiji, da bi zatim neki od njih otišli na sever.
Ruska istoriografija je ove podatke oduvek uzimala za ozbiljno, pa se u ruskim školama učilo kako su oni došli “sa one strane Karpata”. Za njih su “one strane Karpata” ovaj deo gde danas žive Srbi, koji su, u eri ljubavi sa Sovjetima, ovu lekciju iz istorije doslovno prepisali i preneli u svoje udžbenike. Za Srbe, međutim, Nestorove “sa one strane Karpata” treba da glase “sa ove strane Karpata”. Taj deo ovde nikada nije shvaćen.
Profesor sa Harvarda i osnivač Ruske akademije DNK – genealogije kaže da je u dinarskim predelima bivše Jugoslavije primećena je velika učestalost gena koji je, zbog svog nalazišta, među laicima poneo ime “ilirski”. Stručnjaci su mu, međutim, dali dosta suvoparan naziv I2a2-dinarik (ovo se zove haplo grupa, skraćeno hpg).
Doktor nauka Anatolij Aleksejevič Kljosov je predsednik naučne konsultantske uprave Međunarodnog geneološkog biroa i professor biologije na Harvardskom univerzitetu. Najveći je živi stručnjak za hpg R1a1 koja je tipična za sve Slovene. Ova haplo grupa je u većoj ili manjoj meri zastupljena među svim slovenskim narodima, ali u značajnoj meri i među najvišim kastama u Indiji.
Na osnovu postojećih mutacija, koje je veoma studiozno proučavao, Kljosov je došao do zaključka da svi Sloveni potiču sa Balkana. I to ne bilo gde sa Balkana, već iz današnje Srbije i Bosne. Starost naših primeraka R1a1 je – 12.000 godina. Od tada smo, znači, mi na ovim prostorima.
Starost primeraka R1a1 kod najviših indijskih kasta je daleko mlađa – negdeoko 3.850 godina, što odgovara vremenu dolaska arijevaca na te prostore. Kljosov dalje zaključuje da su Arijevci, u stvari, Sloveni koji su sa područja Srbije stigli do Indije.
Koristeći najnovija naučna saznanja iz genetike, profesor Kljosov zaključuje da su se pre oko 4.800 godina Praevropljani iz Podunavlja podelili. Oni koji su pošli na istok postali su kasnije Sloveni, oni koji su krenuli na zapad postali su govornici takozvanog Kentum jezika, nekada zajedničkog indoevropskog govornog područja.
– “Indoevropski jezici” – taj eufemizam je svojevremeno nastao usled neshvatanja šta to povezuje sanskrit i njegove varijante, s jedne strane, i evropske jezike, s druge. Sada je to postalo sasvim jasno. Arijevski jezici predstavljaju osnov i evropskih jezika, i sanskrita, i “indoevropskih” iranskih jezika. Na Dnjepru, Donu i reci Ural nisu živeli “narodi koji su govorili na iranskim jezicima”. Sloveni su tamo živeli, prasloveni, arijevci, i to je bio njihov jezik. To su oni svoj jezik doneli u Indiju, Iran, Avganistan – tvrdi profesor.
Po Kljosovljevim zaključcima nosioci R1a1 na Balkanu su živeli još pre nekih 12.000 godina. Posle nešto više od dve stotine pokolenja oni od
atle izbijaju na istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4.500 godina pojavio predak savremenih Rusa i Ukrajinaca roda R1a1.
Pola milenijuma kasnije ovi prasloveni stižu do južnog Urala, a 400 godina kasnije kreću na Indiju, gde danas živi oko 100 miliona njihovih potomaka. Jedna grupa tih balkanskih Praslovena uputila se na Bliski istok, gde se takođe i danas nalaze nosioci hpg R1a1. Starost njihovih gena Kljosov datira na 4.000 godina.