Крај ЕУ
У мају ове године ЕУ ће прећи на други облик постојања, будући да ће САД изгубити знатан део свог утицаја на ту структуру. Следе избори за Европски парламент и постоје индиције да ће се у Немачкој појачати полуге утицаја на структуре ЕУ (на пример, на Европску комисију која је до недавно била филијала Стејт департмента), а Русија ће коначно добити полуге политичког, а не само економског утицаја на ЕУ.
Године рада (логистичког, материјалног, организационог) са евро - скептицима, од Ле Пена до Габора Вона, даће своје конкретне плодове. Према анкетама евро - скептици ће имати око 30% новог Европског парламента, од којих 15%-20% мандата директних савезника РФ, односно снага које у овој или оној форми сарађују са Москвом и добијали су подршку Москве.
Заједно са пронемачким политичким снагама то ће бити довољно да може да се кормилари Европским парламентом и Европском комисијом преко немачко - руског консензуса. Очигледно да је за Американце то веома лоше и они ће на све начине покушавати да расклимају ситуацију на континенту циљајући на очување статус-кво или (најмање) по принципу „не дај се никоме“ и да учине тако да добијање контроле над континенталном Европом постане за Берлин и Москву пирова победа и огроман економски проблем.
И ту ће све кренути: грађански рат у Украјини, најенергичнији сепаратизам у европским земљама са покушајима да добије акутни облик, компромитовање европских политичара, фалсификовање резултата избора за Европски парламент у земљама - вазалима САД, тероризам и т. д.
У том контексту одвија се најважнији процес: „стара“ европска елита, односно мање, више њен одговарни део: старе „куће“, људи који су повезани са реалном економијом, људи који су прилично уморни од англосаксонског ругања европском идентитету и економији, управо та сенка „старе Европе“ мора да се одреди према ономе шта жели од Русије: равноправну сарадњу или, ипак, „европеизацију“ РФ у име „уливања у Европу“.
Управо на ту дилему указао је недавно Лавров, рекавши да је „дошао тренутак истине“. Дошле је време да се изабере, воз историје одлази.
Чак и најистрајнијим „европеизаторима“ у немачкој елити (нпр. Александру Рару), јасно је да Москва пристаје на равноправну сарадњу са „старом Европом“, али неће да се „европеизује“ и да „сагиње главу“, као и да према себи захтева поштовање као према самосталној цивилизацији и да у потпуности одбија све бесмислице са поучавањем „демократији“ и „људским правима“.
Налазимо се на раскрсници историје: ако „стара Европа“ има довољно памети и смирености за правилну одлуку, онда нас чека дуг, занимљив и тежак посао шивења континента и уклањања англосаксонског утицаја.
Ако буде недостајало памети и превагне гордост… онда нас чека изградња (не физичка) великог Берлинског Зида 2.0, који ће пролазити територијом садашње Украјине и много других ствари које ће сигурно обрадовати љубитеље војних сукоба и „великих ратова у којима је све јасно“.
Мало је остало да се чека. Воз историје одлази, оне који испраћају - молимо да напусте вагоне.
