TAJNE I NEISTINE O SRBIMA

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Piše Milan Santrač

TAJNE I NEISTINE O SRBIMA  

Nije tačno da smo pod turcima bili 500 godina! Evo šta je PRAVA ISTINA! Kada se prvi put u istoriji pominje srpsko ime i, možda još bitnije, gdje? Ko je zaista bio prvi srpski kralj?

1. Srpsko ime se prvi put pominje u 15. vijeku prije nove ere 

Premda je predmet spora kada se Srbi prvi put pominju kao narod, prvo pominjanje srpskog imena nije sporno. Ime koje Srbi često koriste da imenuju velikog patriotu „Srbenda“ pominje se u najstarijem djelu svjetske književnosti (tada usmene) „Rg Vedi“, zbirci vjerskih himni Indo-Arijevaca.

U VIII mandali ovog djela, čija se starost (mada za razliku od ostalih mandala otežano) smješta u period između 12. i 15. vijeka prije nove ere, u 32. himni posvećenoj bogu gromovniku Indri, u drugom stihu, Srbinda je neprijatelj moćnog Indre, koga ovaj zajedno sa Piprom ubija i pušta niz vodu. Ko je tačno Srbinda, ne zna se, a stoga ni kontekst ovog stiha. Takođe, nejasno je i to kakva je povezanost Srbinde i Srba kao naroda i da li je uopšte ima (ogroman broj sanskritizama u srpskom jeziku sugeriše na to da neka, možda i krupna, veza postoji), ali etimološko porijeklo riječi „Srbin“ i „Srbinda“ je nesumnjivo isto, pa je ovo nedvojbeno prvo pominjanje srpskog imena u istoriji.

2. Prvi srpski kralj nije bio Stefan Prvovjenčani

Često kažemo da je prvi srpski kralj bio Stefan Prvovjenčani, drugi sin Stefana Nemanje. Međutim, to jednostavno nije tačno.

Prvi Srbin koji je krunisan za kralja bio je predak Stefana Prvovjenčanog, kralj Mihailo Vojisavljević, gospodar Duklje, koji je prvi nakon pogibije kneza Časlava Klonimirovića objedinio srpske zemlje od Cetine do Skadra i od rijeke Bosne do Beograda. Mihailo je uspjevao da prodre sve do Drača, i da protiv Bugara i Vizantije ratuje djelimično uspješno. Njegov sin Konstantin Bodin bio je proglašen i za cara Bugarske. Poznat je po svom portretu u crkvi Svetog Mihaila u Stonu, koji je jedini sačuvani prikaz srpskih vladara iz prednemanjićke epohe.Uzdizanje kralja Stefana, a ignorisanje Mihaila obično se objašnjava činjenicom da je potonji bio blizak Rimu ali je to posledica kasnijeg načina razmišljanja i preuveličavanja nečega što je u osnovi u tom vremenu bilo vjersko-političko, a ne etničko pitanje, ignorišući pritom činjenicu da je i kralj Stefan svoju krunu primio iz Rima. 

3. Srbi su i prije Seoba živjeli u današnjoj Vojvodini 

Srbi na teritoriji Vojvodine bili su dio starosjedilačkog slovenskog stanovništva (posebno u Sremu), a veći broj Srba počinje da se naseljava na to područje počevši od 14. vijeka. Prije početka turskog osvajanja ovog dijela Panonije, Srbi su činili gotovo polovinu stanovništva. Srpske vladarske kuće podizale su mnoge zadužbine na teritoriji današnje Vojvodine, među kojima se posebno ističu manastiri Kusić i Senđurađ, čiji su ktitori bili Brankovići u 15. vijeku. Spaljivanje moštiju Svetog Save na Vračaru dogodilo se nakon što su Srbi u Banatu digli veliki ustanak i njegov lik stavili na ratni barjak – 100 godina prije Velikih seoba. Sedamdesetak godina prije Banatskog ustanka, kratkotrajno je tom teritorijom vladao samozvani srpski car Jovan Nenad, čija se država dvije godine prostirala na cijeloj teritoriji današnje Bačke, većim dijelom sjevernog Banata i današnjom južnom Mađarskom.

4. Pod Turcima smo robovali 345 godina – ne 500

Ovo je jedna od najčešće ponavljanih neistina o istoriji Srba iako je nju nevjerovatno lako ispraviti – dovoljno je samo znanje matematike iz drugog razreda osnovne škole i istorije iz sedmog.

Premda je ta godina bila od velikog značaja, 1389. nismo pali pod Turke. U decenijama nakon Kosovske bitke, Srbija je, premda jedno vrijeme vazal Osmanlija, bila nezavisni entitet, ništa manje nego što je to danas, i pod Turke je pala 1459. godine, osmanskim zauzimanjem Smedereva.

Za sve vrijeme robovanja Srbi su dizali ustanke, a dali su i najveći doprinos oslobođenju 1718. godine, kada su Austrijanci oslobodili Beograd i današnju Šumadiju i uspostavili Kraljevinu Srbiju sa habsburškim monarhom kao suverenom (Otomani su ponovo osvojili tu teritoriju 1739.), ali je onaj koji je de fakto donio slobodu Moravskoj Srbiji ostao poznat kao „prvi“ 1804. godine (sa kratkotrajnim padom između 1812-1815)

Prosta matematika: 1804 – 1459 = 345. Kao i obično, Srbi često idu u svaku krajnost, čak i kada sebe treba ocrniti, pa tako pod padom srpske države smatraju 1389. godinu, a pod oslobođenjem formalno tursko napuštanje tvrđava 1867.

5. Srbija je prva evropska zemlja poslije Francuske koja je ukinula feudalizam!

Razlog zašto se Prvi srpski ustanak često naziva i „revolucijom“ jeste radikalna promjena uređenja. Na oslobođenoj teritoriji ukinuti su svi feudalni odnosi, a srpski seljak postao je vlasnik svoje zemlje.

Ovakav razvoj nije usamljeni slučaj. Kada je 1835. godine izglasan Sretenjski ustav, toliko liberalan i demokratičan za svoje vrijeme da je visokodemokratska Austrija sa ostalim silama zahtijevala njegovo hitno ukidanje, ruski ambasador ga je nazvao „francuskim rasadom u balkanskoj šumi“

TRAMPA ĆE POKUŠATI SLOMITI I UKLONITI KAO NIKSONA I KENEDIJA

Piše: Milan Santrač

Trамpa ćе pokušati slомiti i uklоniti kао Niksоna i Kеnеdija  

 

 

Јоš јеdnоm sе pоkаzаlо dа је аmеričkа dеmоrаtiја ugrožena. Postoji li neko u Vаšingtоnu kо bi mоgао pоmоći Тrаmpu?

Svjеdоci smо nеzаpаmćеnоg nаsrtаја službi nаciоnаlnе bеzbjеdnоsti i libеrаlnih mеdiја nа prеdsjеdnikа SАD. Divlје i nеdоkаzаnе оptužbе zа izdајu i nеzаkоnitе vеzе sа Rusiјоm su glаvnа mеdiјskа tеmа оd pоčеtkа Тrаmpоvе prеdsjеdničkе kаmpаnjе. Оvе оptužbе su dоstiglе tаčku dа sаdа pоstојi pоkrеt kојi sе zаlаžе zа Тrаmpоvu smjеnu. Nјimе uprаvlјајu službе bеzbjеdnоsti, zајеdnо sа libеrаlnim mеdiјimа kојi, rаdе zа njih.

Тај pоkrеt pоdržаvајu dеmоkrаtе, аmеričkа ljеvicа, globalisti kоја sе оkrеnulа prоtiv rаdničkе klаsе, uvrijеdlјivо је nаzivајući „Тrаmpоvi јаdnici“, pа čаk i pоznаtе ličnоsti kао štо је hаrvаrdski prоfеsоr prаvа Lаri Тrајb. Vаšingtоn pоst, kојi niје prisustvоvао sаtаnku prеdsjеdnikа Тrаmpа sа ruskim ministrоm spоlјnih pоspоvа Sеrgејоm Lаvrоvim, tvrdi dа znа kоје је infоrmаciје оd znаčаја zа bеzbjеdnоst SАD prеdsjеdnik Тrаmp dао Lаvrоvu. Ruskа vlаdа је pоnudilа kоrumpirаnim аmеričkim mеdiјimа trаnskript rаzgоvоrа, аli оni, nаrаvnо, nisu zаintеrеsоvаni.

Pоslеdnjа pričа је dа је Тrаmp, prijе nеgо štо gа је оtpustiо, pоkušао dа pоdmiti dirеktоrа FBI Kоmiја kаkо оvај nе bi istrаživао njеgоvе nаvоdnе vеzе sа Rusiјоm. Оčiglеdnо dа u аmеričkim mеdiјim višе nеmа intеligеntnih lјudi. Prеdsjеdnik nе mоrа dа pоdmićuје nеkоgа kоgа mоžе dа оtpusti.

NАPАD NА ТRАМPА NАЈVЕĆА PRIJЕТNJА NАCIОNАLNОЈ BЕZBJЕDNОSТI SАD

Svjеdоci smо dа је držаvа kојоm uprаvlјајu službе bеzbjеdnоsti оdlučnа dа оdrži privid nаvоdnе ruskе prijеtnjе kао nајvеćеg bеzbjеdnоsnоg rizikа SАD. Libеrаlni mеdiјi, kојimа CIA uprаvlја јоš оd 50-tih gоdinа prоšlоg vijеkа, rаdе nа оstvаrеnju оvоg cilја.

Аmеrički mеdiјi su tоlikо nаvikli nа služеnjе intеrеsimа bеzbjеdnоsnоg kоmplеksа dа višе nе rаzmišlјајu о pоsljеdicаmа. Аli prоfеsоr Stivеn Kоеn rаzmišlја о pоsljеdicаmа. Slаžеm sе s njim dа је nајvеćа prijеtnjа nаciоnаlnој bеzbjеdnоsti SАD „оvај nаpаd nа prеdsjеdnikа Тrаmpа“. Kоеn kаžе dа sаdа pоstојi čеtvrtа grаnа vlаsti – bеzbjеdnоsnа zајеdnicа – kоја pоtkоpаvа lеgitimnе grаnе, izvršnu i zаkоnоdаvnu, u njihоvim nаstојаnjimа dа kоntrоlišu spоlјnu pоlitiku zеmlје. Kао primjеr, оn nаs pоdsjеćа dа је Оbаmа 2016. gоdinе pоstigао sа prеdsjеdnikоm Putinоm spоrаzum о vојnој sаrаdnji u Siriјi. Оbаmа sе tаdа оbаvеzао dа ćе dijеliti оbаvjеštајnе pоdаtkе sа Rusiјоm, nеštо о čеmu su sе i Тrаmp i Putin tаkоđе nеdаvnо dоgоvоrili. USA ministаrstvо оdbrаnе је rеklо dа nеćе dijеliti infоrmаciје. Sаmо nеkоlikо dаnа kаsniје оni su ubili siriјskе vојnikе, prеkršili dоgоvоr, i tо је biо krај. Nа krајu, mоrаmо dа pоstаvimо pitаnjе kо dаnаs dеfinišе spоlјnu pоlitiku u Vаšingtоnu?

Šеzdеstih gоdinа је prеdsjеdnik Kеnеdi misliо dа оn dоnоsi оdlukе i zbоg tоgа је ubiјеn. Kеnеdi је sprijеčiо invаziјu nа Kubu, prојеkаt Nоrtvuds (Northwoods), nuklеаrni nаpаd nа Sоvјеtski Sаvеz а tаkоđе је gоvоriо о оkоnčаnju hlаdnоg rаtа.

Sеdаmdеsеtih је prеdsjеdnik Niksоn оtjеrаn sа funkciје zаtо štо је misliо dа оn dоnоsi spоlјnоpоlitičkе оdlukе. Kао i Kеnеdi, Niksоn је biо prijеtnjа bеzbjеdnоsnim službаmа. Niksоn је prоgurао SALT-1 i аnti-ABM spоrаzum, i оtvоriо sе prеmа Kini, štо је, tаkоđе, dоvеlо dо pоpuštаnjа. Vојnо-industriјski kоmplеks је vidiо dа sе njеgоv budžеt smаnjuје kао pоslеdicа smаnjеnе оpаsnоsti. Niksоn је, tаkоđе, biо оdlučаn dа sе pоvučе iz Viјеtnаmа, аli gа је u tоmе sprеčаvаlа bеzbjеdnоsnа službа. Kао prеdsjеdnik sа nајvеćim spоlјnоpоlitičkim znаnjimа u istоriјi SАD, Niksоn је biо prinuđеn dа sе pоvučе sа funkciје zаtо štо su njеgоvi nаpоri dа sе pоstignе mir ugrоžаvаli mоć i prоfit vојnо-industriјskоg kоmplеksа.

Vаžnо је rаzumеti dа nikаdа niје bilо nikаkvih dоkаzа prоtiv Niksоnа u tоku „istrаživаnjа“ Vаšingtоn pоstа. Pоstоvi nоvinаri su јеdnоstаvnо spојili niz glаsinа kоје su Niksоnа prikаzivаlе u nеgаtivnоm kоntеkstu. Nјеgоv „zlоčin“ sе sаstојао u tоmе štо је оn rеkао dа је zа Vоtеrgејt prоvаlu čuо kаsniје nеgо štо је stvаrnо čuо. Niksоn niје žеliо dа sе о otkrivanju Votrgejta čujе prije njеgоvоg rеizbоrа nа funkciјu, zаtо štо је znао dа bi Vаšingtоn pоst, kојi rаdi zа CIA, kоristiо оvu аfеru kаkо bi sprijеčiо njеgоv rеizbоr.

IZDАЈNIK ОLIGАRHIЈSKIH SТRUKТURА

„Zlоčin“ zbоg kоgа је Niksоn uklоnjеn sа funkciје biо је njеgоv uspjеh u pоstizаnju mirnih i stаbilnih оdnоsа sа Rusiјоm i Kinоm.

Тrаmp pоtičе iz sfеrе nеkrеtninа i zаbаvе, nadajmo se da svjеstаn u kаkvо је "minskо pоlје" krоčiо kаdа је rеkао dа је vrijеmе dа sе nоrmаlizuјu оdnоsi sа Rusiјоm i dа sе prеispitа ulоgа NАТО. Vојnо-industriјski kоmplеks SАD pоstојi zаhvаlјuјući budžеtu kојi sе puni iz džеpоvа аmеričkih pоrеskih оbvеznikа. Тај budžеt iznоsi hilјаdu miliјаrdi dоlаrа gоdišnjе. Тimе štо је zаprijеtiо dа ćе nоrmаlizоvаti оdnоsе sа nеpriјаtеlјimа, kојi su vjеštаčki stvоrеni dа bi sе оprаvdао оvај kоlоsаlni budžеt, Тrаmp је pоstао nајvеćа prijеtnjа prоfitu i mоći bеzbjеdnоsnih аgеnciја. То је rаzlоg zbоg kојеg ćе Тrаmpa pokušati slоmiti ili uklоniti sа mjеstа prеdsjеdnikа SАD.

Јоš јеdnоm sе pоkаzаlо dа је аmеričkа dеmоrаtiја ugrožena. Postoji li neko u Vаšingtоnu kо bi mоgао pоmоći Тrаmpu. Оni kојi bi mu mоgli pоmоći, pоput Krejga Robertsa, nikаdа nе bi dоbili sаglаsnоst Sеnаtа, kојi је оpеt pоtpunо u vlаsti vојnо-industriјskоg kоmplеksа, Vоlstritа i izrаеlskоg lоbiја.

Тrаmp је pоkušао dа pоvеžе izmučеni аmеrički nаrоd sа vlаdоm, štо gа је оbiljеžilо kао izdајnikа оligаrhiјskih strukturа, kоје ćе gа pokušati prеtvоriti u primjеr zа svаkоg kо bi u budućnоsti pоmisliо dа оd nаrоdа trаži pоmоć. Ostaje nada da će predsjednika Trampa sačuvati oni koji su mu pomogli da dođe na mjesto predsednika a njihova snaga je velika i skrivena, oni su visoki oficiri američkih oružanih snaga.

 

 

 

 

 

 

 

 

U tekstu korištene izjave Krejga Robertsa

LIČILA JE NA SOFIJU LOREN

Piše Milan Santrač

Sva prava štampanja i objavljivanja ovog teksta pripadaju autoru i vlasniku bloga pod nazivom "Narator Milan", Milanu Santraču


               LIČILA  JE  NA  SOFIJU  LOREN



Prošao je još jedan dan i stigao novi. Niko od nas ne zna šta nam donosi na svom poslužavniku, ali  se kao dio gomile tragača za srećom i raznim dobrima nadamo da ćemo i mi dobiti neki kolačić sa tog poslužavnika. Kad su nadanja velika a ne ostvare se, razočarenja su još veća.  

Raspoloženje nam se mijenja nekad iz ovog ili onog razloga, nekad nam sve dosadi, ne znamo kako ni zašto ali postanemo teški sebi i drugima. Možda su za moje mrzovoljno stanje krivi ovi zajebani, kišni dani ili sitni događaji koji nam se povremeno dešavaju a koje malo ko, osim nas samih, primjećuje. To su događaji poput ovog mog kad sam svoj zimski kaput stavio na prozor da se proluftira prije zime a onda je pljusnula kiša pa je pokisao a uz to su ga zasrale ptice koje skoro svakog dana častim ostacima hljeba ili neke druge hrane. Meni ovaj njihov način zahvalnosti izgleda čudan i nervira me. Ali, šta god da je razlog mrzovolji mislim da je tada najbolje pobjeći u prošlost, skorašnju ili onu davnu. Lijepa sjećanja na mladost nemaju samo slike i toplinu koje se s vremenom ne gube već imaju i mirise koji se bude, naročito noću i mame osjećanja pomiješana sa suzama da izađu u šetnju po sivim ulicama gradova koje sam izabrao ili su me slučajno zapali za tužne saputnike.

Ne znam da li više zbog želje ili potrebe da ne mislim o pokislom kaputu, sjetih se da sam se nedavno, tražeći prijatelja koga dugo nisam vidio, našao u društvu veselih ljudi.
Vozio sam kola širokim i dugačkim velegradskim avenijama. Bila je noć, saobraćaj je malaksao a meni su pored rijetkih automobila u susret dolazile i prolazile zgrade hladnih, raširenih ruku. 


Kad sam stigao na adresu koju mi je prijatelj telefonom diktirao a ja je zapisao na kutiju cigareta, kuća je bila puna ljudi. Većinu prisutnih nisam poznavao i na prvi pogled mi se učinilo da je više žena koje su prilično glasno čavrljale neke se čak i kikotale dok je dio muškog društva bio tiši sa napunjenim čašama u rukama. Priključio sam im se i već poslije par ispijenih čaša viskija svi mi se učiniše poznatim, dobrim, interesantnim. Ima, tako noći punih alkohola kada viski ili konjak budu velikodušni i daruju ljude dobrim raspoloženjem. Vjerovatno bi ta noć bila kao i ostale slično provedene da se nije između ostalih izdvojila jedna lijepa, srednjovječna ruskinja koja je, ne znam čime izazvana, počela recitovati Jesenjina. Recitovala je i Puškina pa govorila monologe iz Karamazovih i još štošta a ja sam bio Bogu zahvalan što postoje takve tople, zanimljive i slatkorečive duše. Razišli smo se pred samo jutro. Osvitala je Nedjelja, u kolima sam  uključio radio i slušao dobrog, starog, pijanog i drogiranog Džoni Keša. Bila je to pjesma Sandey morning a ja sam mislio kako je tu pjesmu pisao baš za mene, kao da je želio tim tonovima obojiti moja nedjeljna, melanholična jutra. Nije mi se spavalo, tražio sam način kako da potrošim vrijeme pa sam svratio u jedan irski bar. Kad sam ušao u baru nije bilo nikog osim dvojice rmpalija i dvije dama koji su stajali pored šanka i ispijali piće. Pored njih, bio sam još jedna zalutala duša u ovom baru. Stao sam uz šank i naručio viski. Konobar je bio debeo i totalno  nezanimljiv tip pa nisam imao volju razgovarati s njim. Pio sam viski i gledao svoj lik u ogledalu iza šanka. 

Ovako, prislonjen uz šank ličio sam na nasukani brod u nepoznatom moru i tužan što još ne mogu baciti sidro. Još uvijek ne znam gdje i kad će se to dogoditi a nekako sam uvjeren da bi to bilo najbolje u mojoj čaršiji gdje sam prvi put ugledao i osjetio ljupko i toplo sunce, tamo gdje su mi se umrsili prvi koraci, gdje je onaj debeli hlad zavičaja? I dok to sidro ne nađe svoje mjesto ploviću ustalasalim, nemirnim morima u ljušturi oraha iz naše bašte koji je posadila moja majka i pitaću se koga sam to tako gadno zajebao u životu te sam zbog toga zapao u pečalbarsku nemilost i okove? Ali neću prestati vjerovati da će se moja duša napojiti snagom zavičajnih mirisa i osvježiti uspomene iz mladosti koje, evo već decenijama čuvam da se ne pogube po bjelosvjetskim sokacima koji mojim radoznalim očima nude samo studen i sivilo.

Danas nisam imao priliku provoditi vrijeme u veselom društvu kao protekle noći pa riješih da se e-mailom javim starom drugaru, povremeno to činim i naše prepiske me, skoro uvijek, okrijepe. On je žalio što nije imao prilike provoditi vrijeme po svjetskim gradovima i njihovim kaldrmama. Želio sam ga pitati šta ima novo i vidi li ponekad lijepu Milicu koje sam se, Bog zna zašto, sjetio ovog dana.
Bila je lijepa, crne kose do ramena, rijetko kad je skraćivala ili nosila dužu. Lice joj je bilo svijetlo, kao od porcelana a oči plave, duboke i bistre poput planinskih jezera. Sa nešto izraženijim usnama koje su upotpunjavale neobičnu ljepotu, ličila je na Sofiju Loren. Svjesna svoje nesvakidašnje ljepote koristila je koketirajući sa muškarcima, mameći i potstičući njihvu maštu, želju i čežnju. Vodila je računa o svim detaljima svog izgleda, manikirani crveni nokti, isto takvim ružom na usnama. Narukvica malog švajcarskog sata se uklapala sa bojom noktiju i usana i pojačavala utisak njene elegantnosti, pa fina tanka, svilena bluza i utegnuta crna suknja, izraženi listovi na nogama, cipele sa štiklama činili su je neodoljivom. Živila je i studirala u velikom gradu a u našoj varoši je provodila duga topla ljeta. Imala je par godina više od mene i mojih drugova a svi smo bili zaljubljeni u nju. Na sve načine smo se trudili naći u njenoj blizini skrećući na sebe pažnju.Ti naši pokušaji su bili prilično nespretni i providni. 

Našli smo se u kancelariji lokalne fabrike u kojoj je radila njena drugarica. Priliku da joj pokažem svoju naklonost nisam želio propustiti. U službenoj prostoriji koja je, kao i ostale u to vrijeme, imala veliki pisaći sto na kojem je stajao crni telefon a na zidu obavezne slike druga Tita i Đure Pucara Strog nije se uklapala u taj ambijent. Izgledala je kao da je u ovaj prostor stigla iz nekog drugog vremena i prostora. 
Njena drugarica je zbog nekog posla izašla i mi ostali sami. Osjetio sam da je ovaj prostor više moj nego njen teren, da su se porušile sve tarabe koje su predstavljale prepreke među nama, počeo sam sa komplimentima svoje nespretno udvaranje. 
Prekinula me kratkom rečenicom:


"Ne volim mlade i lijepe muškarce, mladi su nezanimljivi, dosadni i uvijek zaljubljeni u sebe, valjda se zbog toga nedovoljno trude da ostvare uspješnu karijeru. Stariji su muževni a ti si mlad, priznajem i ti ćeš jednog dana postati takav ali za to ti treba još vremena".

Zastao sam sa svojom pričom a ona je dodala:

"Meni se više sviđaju stariji muškarci, oni su odlučniji, pružaju sigurnost".

Bio sam poražen, njena drugarica se vratila i ponudila nas kafom. Pili smo kafu i pričali o nekim drugim, nevažnim stvarima. Ona je prva izašla iz kancelarije vrckajući se niz hodnik zgrade.

Bilo je to davno, kada je Milica bila lijepa i neodoljivo zavodljiva a ja, kako je ona rekla, suviše mlad i za nju nezanimljiv. Moj drug nije znao da sam je vidio prošlog ljeta kada sam posjetio zavičaj, tek sad sam mu pričao o tome. 

Sreli smo se na pijaci, prva se javila ona meni. Ja bih to učinio ali je nisam prepoznao. Stara žena, ko bi mogao pomisliti da je to ona lijepa, vrckava, zanosna Milica. Mislio sam da lijepe djevojke nikad ne ostare, da tako žive cijelog vijeka i da nikad ne prestaju zavoditi budale moga tipa, ali ona je bila starica koju sam jedva prepoznao i to samo po očima. Srdačno smo se pozdravili, pomislio sam da će se postidjeti svog staračkog izgleda obzirom da je srela nekog ko je bio zaljubljen u nju ali je ta postiđenost izostala. Ona je bila jedna od starica koje lelujaju pijacom od tezge do tezge pipajući jabuke, krastavce ili nešto drugo, koja je mljackajući ustima probala razne sireve koje su im nudile žene sa sela. Predložila mi je da sjednemo u baštu obližnje kafane. Pitao sam je šta želi popiti a ona je, na moje iznenađenje, tražila domaću šljivovicu. Ja sam poručio za sebe konjak. Nisam uspio svoju čašu uzeti u ruku kad je ona već ispila polovinu šljivovice.
Pogledala me pravo u oči i rekla:

"Odmah sam te prepoznala, ti si onaj Mitar što mi se udvarao u kancelariji moje drugarice". 

Bio sam zatečen njenim pamćenjem, ko bi rekao da se ona sjeća tog vremena i događaja?

"Sjećam se, bio si prilično lijep, nastavila je, ali ja nikad nisam marila za ljepotu, jebeš ti ljepotane praznih džepova, nikakve koristi od njih. I ove savremene djevojke su ista fela kao moja generacija, gledaju da ulove kakvog ozbiljnog koji će im pružiti nešto u životu. Možda bi i ti sad, tako sijede kose, prošao kod neke od njih?
Imaš li kola"?

"Imam ", odgovorio sam.

"Kakva su, jesu li velika"?

"Nisu, onako srednja".

"Jebeš ti to, neće ove moderne djevojke ta mala i srednja govna. One hoće nešto veće, trebao si kupiti nešto žešće".

"Gdje sada živiš, nastavila je, čula sam da te bilo svuda po Evropi i Americi? Gdje si se skrasio"?

"Još ne znam gdje ću", odgovorio sam.

"Moraš se odlučiti, vrijeme brzo prolazi na donošenje važnih odluka ne smijemo kasniti", uputila mi je savjet.

I dok smo pili drugo piće, ona svoju šljivovicu a ja konjak, pored bašte u kojoj smo sjedili prolazile su starije žene, nekadašnje ljepotice ali i stariji muškarci često sa šljakom na koju su se oslanjali. Svi oni su, koliko juče, krasili gradski korzo sa koga su se sklanjali u tamu parka kako bi u zanosu ljubavi izmjenili koji poljubac.

"Moram kući, rekla je Milica, moram skuvati neku čorbicu za ručak, sve ostalo mi teško pada na želudac. Kao što vidiš nisam više onakva kakva sam nekad bila, kad si se ti, ne znajući šta bi drugo, zaljubljivao u mene. Ako želiš dođi na ručak, poslije možemo gledati stare fotografije, često to radim sama a imam ih mnogo".

Odlazila je, poručio sam još jedno piće i gledao je kako se gega još uvijek ne vjerujući da je to ona ista lijepa i neodoljiva Milica, nedostižna stvarnost i san naše generacije. Nisam otišao na ručak na koji me pozvala, kasno je sada za zajedničko gledanje fotografija.

Završio sam e-mail porukom drugaru da nikad ne žali što nije postao svjetski putnik, što nije imao priliku osjetiti kako mali svjetski gradovi obećavaju a veliki lažu da tamo negdje postoji nešto veće, ljepše, gdje su džepovi puniji a osmjesi sa više sreće i zadovoljstva, da mu je od svega toga važnije što često susreće Milicu koja ga podsjeća na ono slatko i sretno vrijeme mladosti.