Piše Milan Santrač
Sva prava štampanja i objavljivanja ovog teksta pripadaju autoru i vlasniku bloga pod nazivom "Narator Milan", Milanu Santraču
PRIČA O DŽORDŽU MAJSTOROVIĆU
Grad je, u jesen a naročito tokom zime, pun neke tišine koja se prostire od obale jezera pa sve do njegovih, najudaljenijih, sjevero-zapadnih dijelova. Ali, na tu tišinu niko ne obraća pažnju. Zima je stigla ranije nego obično i već prijeti da će biti žestoka, svojim snažnim, prgavim i hladnim vjetrovima koji sviraju i cijuču oko uglova zgrada i po malim vrtovima zavučenim u ledene sjenke kuća kovitlaju preostali list koji njihovi vlasnici nisu sakupili i spakovali u kontejnere. Zima je u Čikagu jaka, naročito u priobalnim dijelovima koji ničim nisu zaklonjeni od snažnih vjetrova koji prelaze preko jezera Mičigen praveći visoke talase. Oni udaraju o obalu i razbijaju se dok se kapi vode u trenutku zalede praveći nevjerovatne ledene oblike i figure. Osim tih neobičnih figura, sve ostalo djeluje tužno, nema ništa tako lijepo i toplo da razbije tu monotonu ledenu cjelinu.
Šta da kažem, posao slabo ide, svuda je podjednako loše, ljudi ostaju bez poslova a oni koji još rade, strahuju i strepe šta će kad se i njima isto dogodi? Prošetam pokraj jezera i gledam u daljinu, sve do one tačke gdje se dodiruje nebo sa zemljom. Znam da je tamo istok i čini mi se kad dođem na to mjesto da sam bliže svojoj rodnoj grudi. Razmišljam o njoj, o tome kako su i tamo zime hladne ali ne ovako kao ovdje. Tamo su mi mnogo puta noge promrzle, prsti se na rukama kočili ali je duša ostajala topla. Gledam grad i ljude, svaki je prolaznik posebna priča. Noć brzo pada i tjera me da se negdje sklonim. Ako ne zaglavim u nekoj kafani sa društvom, vratim se u apartman, lutam po ćorsokacima nedovršenih priča, zavučem se u neke misli, kako kaže naš narod, zapetljam se kao pile u kučine. Onda se ispetljam pa opet lutam, sjetim se nekog događaja , prevrćem ga po ovoj mojoj glavurdi pa ispričam neku priču.
Počela je padati ledena kiša, najprije slaba pa sve jača. Kako sam bio bez kišobrana žurnim koracima se uputih da se sklonim pod neki krov. Žureći tako gledao sam ispred sebe, više nisam obraćao pažnju na rijetke prolaznike kad sam čuo da me neko doziva. Stanem, osvrnem se i vidim Nika Gavrića. Svi znaju da on nije Nik, već Nikola. Naš, dobar čovjek, Kordunaš ali jako voli da ga zovu Nik, poamerikačio se, tako bar on misli i ne smeta mu što loše govori engleski jezik i ako je veći dio svog vijeka proveo u ovoj prostranoj zemlji.
Sačekao sam ga, pozdravili smo se i nastavili zajedno dalje. Riješili smo se skloniti u jednu kafanu na Foster aveniji . Ušli smo unutra, kafana je bila puna. Mirisalo je na rum i neki sladunjav miris, nalik ženskom parfemu. Čikago ima tako specifične mirise na ulicama, gradskim četvrtima i kafanama, ovisno u kom dijelu grada se nađete i kakva se hrana sprema u restoranima. Otišao sam do toaleta i kad sam se vratio, Nik je već ispijao viski. Naručih i ja jedan i zagledah se u mladu havajku koja je radila za šankom i slobodno mogu reći ukrašavala ovu zadimljenu kafančinu.
"Jesam ti pričao o Džordžu Majstoroviću iz Sent Luisa, naš čovjek Ličanin iz Mazina", upita me Nik?
"Nisi", odgovorih mu kratko.
Ovlaš me pogleda preko čaše sa pićem pa nastavi:
"Moram te upoznati sa Džordžom, trenutno je u Čikagu, svratio kod nekih rođaka na par dana. Bićeš sretan da upoznaš tu ljudinu, tu gromadu od čovjeka, taj karakter. Takvu dušu, takvog lika još nisi sreo, razumiješ šta hoću da kažem? Upoznali smo se u Pensilvaniji, radili smo jedno vrijeme zajedno , konstrakšn, znaš već , ja drugo ne umijem već da se pentram po skelama. A onda je jednog dana pala skela. Nekoliko njih je bilo teže povrijeđeno, Džorž i ja, samo, lakše. Svi smo tužili kompaniju, samo Džordž nije htio. Pomislio sam da je budala kad ne traži odštetu ali sam kasnije shvatio da je on osobenjak, dobričina, nesvakidašnji tip".
Gledam u Nika i vidim da mu se vid već zamutio a tek je iskapio nekoliko viskija. Izgledao je sasvim pijan. Pripadao je onoj sorti ljudi koji kad uđu u kafanu istog časa izgledaju pijani. Valjda ih opije ambijent ili osjećaj da su tu gdje se mogu sasvim opušteno ponašati.
"Ne poznajem čovjeka, rekoh, i zašto je on, uopšte važan"?
Nik me ovog puta dobro zagleda, kao da želi još nešto pročitati sa mog lica.
"Slušaj, burazeru, važan je, Džordž je gromada, svi smo mi za njega samo bijedne duše, sitne ribe, zato je važan. Svi smo mi dobili odštetu od osiguranja i potrošili je, kompanija je bankrotirala i sve nas otpustili sa posla. Ali, Džordž je u cijeloj toj priči sa skelom ostao lafčina, nesvakidašnji tip. Nije obraćao pažnju što su mu svi govorili da je lud, što ne uzme lovu od osiguranja? On je govorio da je već dobio nagradu jer nije ozbiljno povrijeđen, ništa nije polomio. Šta bi se desilo da je ostao nepokretan kao poljak Leh koji sjedi u invalidskim kolicima i nikog nema da mu pomogne? Šta će mu novac, jebeš takav novac, ko se od njega usrećio?
Znaš li ti šta je Džordž uradio u Pesilvaniji kada je u spavaćoj sobi vlastite kuće zatekao svoju ženu i Mađara Ištvana, gole golcate? Reci, šta ti misliš, izvuci neku surovu, racionalnu misao ? Šta je on uradio"?
"Možda bi im skuvao kafu", rekao sam tek da bi mišljenje suprotstavio Nikovom i potstakao ga da nastavi priču.
"Džordž je uzeo samo svoj kofer, spakovao u njega nešto najpotrebnijih stvari i izašao napolje u noć kakva je ova naša, kišna, vjetrovita i studena. Ostavio joj je kuću, kola i nešto, s mukom ušteđenih, novaca u noćnom ormariću te iste sobe u kojoj se ona valjala sa Mađarom. Zamisli ti tu gromadu od čovjeka koji sa koferom izlazi iz vlastite kuće ostavljajući golu ženu i njenog ljubavnika. Jesi li zamislio", pita Nik?
"Jesam", odgovorio sam.
"I šta , zar to može svako, da čovjek ne povjeruje da se takve stvari događaju. Ti ne shvataš suštinu, čovjek ima srce veliko kao planina, dušu veću od jezera Mičigen".
Sada sam jasnije zamišljao sliku čovjeka koji sa koferom u ruci izlazi u kišnu, ledenu noć, ostavljajući nevjernoj ženi sve što je sa velikim trudom i odricanjem stekao. Postalo mi je jasno da tako mogu postupiti samo posebni ljudi, ljudske gromade, široke i plemenite duše.
Havajka koja je radila za šankom i na koju sam potpuno zaboravio slušajući Nikovu priču ispraćala je pijanog mornara do vrata dok je jedan muškarac za susjednim stolom telefonom objašnjavao ženi da ga ne čeka jer je još u kancelariji zbog posla. Ja sam pomislo da se i njegova žena valja sa nekim Mađarom i da je telefonom provjeravala koliko će se on zadržati na poslu kako bi na miru ispratila ljubavnika. Kafana se punila nekim novim gostima a Nik je tada već bio vidno pijan a ja sam razmišljao o Džordžu Majstoroviću i nekako sam znao da nikad neću upoznati tu gromadu od čovjeka, dobričinu, Ličanina iz Mazina koga je, eto sudbina odvela da se zlopati po ovoj indijanskoj zemlji. Pogledao sam na sat, bila je skoro ponoć. Na grad se spustio teški mrak koji je donosio umor i san. Kiša se pretvorila u pahuljice snijega.
"Idemo", rekao sam , platio piće i krenuo prema vratima.
"Znaš, moraš da upoznaš Džordža Majstorovića", govorio je Nik iza mojih leđa dok sam grabio krupnim koracima prema mom apartmanu.
"A, mogao bih ti pričati i o Luju Sredojoviću, Majku Đorđeviću, Rudiju Despotoviću, o Vajolet Petrović, Šeri Ilić i mnogo naših dobrih ljudi, sigurno ni njih ne poznaješ"?
Nisam ništa rekao, još žurnije sam grabio trotoarom i kad sam se već prilično udaljio, okrenuo sam se i vidio Nika kako ulazi u drugu kafanu a kad će iz nje izaći, samo dragi Bog zna? Razumio sam njegov način utjehe, za razliku od Džordža, čovjeka gromade, on nikad nije prebolio što ga je njegova Katarina, Keti, ostavila i otišla sa Portorikancem Fernandom i sada živi s njim, valjda negdje u Njujorku.
Milan Santrač
