PROFESOR SALIH SELIMOVI]:
PROPADAMO JER SMO SE ODREKLI PREDAKA
Историчар и професор Салих Селимовић врстан је познавалац тема везаних за
српско-муслиманске односе и проблеме који су се „провлачили“ кроз нашу, не
много срећну, балканску прошлост. Аутор је вредних књига, на десетине студија,
научних радова о пореклу и историји Срба муслиманске вероисповести.
Објашњавајући
питање порекла данашњих
муслимана у Србији, БиХ, Црној Гори, Македонији, КиМ, питање њихових корена,
указујући такође и на суштину и природу вишевековне неслоге Срба и муслимана,
једног истог народа различитих вера, на почетку разговора, он каже:
„Данашњи муслимани, који су са простора бивше СФРЈ, у већини словенског су
порекла. То је у науци неспорно, мада има и оних који би ‚хтели‘, реч је о
босанском и делу рашких муслимана, да су богумилског порекла. Не знају или неће
да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у
православљу, а никако неки посебан богумилски народ. Ако је велики део
босанских богумила дошао из Рашке, па они су могли да буду само Срби.
Богумилством жели да се докаже нека стара посебност, ‚индивидуалитет‘ из којег
се временом наводно конституисала бошњачка нација. Покушава да се докаже да
постоји неки историјски ‚континуитет‘. Ако су српска племена била доминантна у
Рашкој, Зети, Босни, Травунији, Захумљу, Неретви, Усори, Соли и створила српске
средњовековне државе, што је у историјској науци неспорно, па којег би то онда
могли бити порекла домаћи муслимани по доласку Турака Османлија, од којих ће
примати ислам? “
Турци Османлије су од 1389. постепено освајали Рашку земљу!
Дефинитивно су консолидовали своју власт у Рашкој земљи 1455. године. Честим
административно-територијалним променама овај простор је укључиван у више
санџака: Босански, Скадарски, Херцеговачки, Пећки, Призренски. Крајем 18. века
основан је Новопазарски санџак чије је седиште било најдуже у Сјеници. Укинут
је 1817. и поново основан Вилајетским законом 1865. у фази општих реформи у
Османском царству. Овај санџак је издвојен из Босанског вилајета или пашалука
1877, и припојен новооснованом Косовском вилајету са седиштем у Скопљу у чијем
ће саставу остати до ослобођења 1912. Тај Новопазарски санџак формиран 1865.
обухватао је казе: Сјеница, Нови Пазар, Митровица, Пљевља, Бијело Поље са
Бихором, Пријепоље, Беране, Трговиште (Рожаје), Колашин, Нова Варош и Гусиње.
Гусињска каза је одмах после две године била издвојена из Новопазарског санџака
и припојена Призренском санџаку. У том обиму Новопазарски санџак је постојао 15
година и није представљао никакв corpus separatum. Већ 1880. је основан Пљеваљски
санџак који је обухватао казе Пљевља, Пријепоље и мудирлук Прибој. Почетком 20.
века из Новопaзарског санџака издојене су казе Нови Пазар и Митровица и
припојене Приштинском санџаку, а казе Беране и Рожаје Пећком санџаку. Иако се
град по којем се овај санџак називао није више налазио у њему, и даље је
употребљавано исто име. Од остатка Новопазарског санџака формиран је и званично
Сјенички санџак 1902. са казама: Сјеница, Бијело Поље, Нова Варош и Вранеш
(Доњи Колашин). У дипломатском речнику и политичким манипулацијама
Аустро-Угарске и Турске дуго се средишњи простор Старе Рашке или Рашка област
називао Новопазарски санџак, иако њега одавно више није било. Аустроугарски
цивилни комесар у Пљевљима Теодор Ипен своју књигу „Нови Пазар и Косово“, која
је објављена у Бечу 1892. у загради наслова именује као „Стара Рашка“. У једном
аустроугарском војнообавештајном елаборату о Косовском вилајету који је
објављен у Бечу 1899. каже се: „да је земљоузина између Србије и Црне Горе
позната као Рашка“. Касније је остао у употреби само „Санџак“, иако су и у
Турској укинути санџаци 1921. године.
Тврдите да су ислам прихватале прво властелинске православне
породице?
У првом периоду турске окупације ислам су прихватали појединци из властелинских
породица, трговци, занатлије и сточари власи у брдско-планинским пределима где
је деловање Српске православне цркве било слабије. Власи су били слободнији од
земљорадника и вршили су разне помоћне војне службе за Турке. Знатан број
хришћана је исламизиран и кроз данак у крви (девширма). Неки родитељи су
урезивали крст на чело дечака или им ломили и секли прсте на десној руци како
би их спасили да не буду одведени у Истамбул и постали „Турци“ јаничари. Вук
Караџић је констатовао повлашћени положај оних који су прешли у ислам следећом
реченицом: „Ако се ко од раје потурчи, одмах има сва права као и остали Турци;
не само што га неће прекорити пређашњом вером него ће га још свако радије
помоћи него рођеног Турчина.“ У руралним срединама исламизација је до краја 15.
и половине 16. века била скоро непозната изузев западно од Пљеваља у пределу
Буковица. У ретким слуачејвима, у неким паланкама и касабама, исламизација је
попримила масовнији карактер и тај талас је потрајао до око 1540. И поред
прихватања вере освајача никада домаћи муслимани нису заборавили матерњи језик,
а у отменијим круговима се увек писало ћирилицом коју су често називали
босанчица, беговско писмо или Стара Србија, како су је они сами називали.
Ћирилица и српски језик су били у употреби и на турском двору, а Дубровник је у
преписци са турским достојанственицима, који су били пореклом „наше горе лист“,
користили ћирилицу и српски језик још од 1420 године! Султан Мехмед Фатих је
говорио и грчки и словенски, заправо српски. И касније, када је дошло до
радикалније исламизације, ипак су биле сачуване и многе хришћанске и уопште
аутохтоне народне традиције и празнци као што су Божић, Савиндан, Ђурђевдан,
Видовдан, Младенци. У народном календару код муслимана, поготово у руралним
срединама, све до данашњих дана се користи одредница од Божића или до Божића,
за Видовдан, по Ђурђевдану или на Прокопље (св. Прокопије) неће да раде.
Ко је од српских породица у Старој Рашкој међу првима окренуо леђа
православљу?
Први који су прихватили ислам из редова крупне властеле били су Иса-бег
Исхаковић из српске породице Хранушића, Ахмет-паша Херцеговић, трећи син
Стјепана Вукчића Косаче, Ахмет-бег Вранешевић, син кнеза Херака Вранеша, као и
други његов син Љубо поставши Ибрахим-бег Вранешевић, Скендер-бег Црнојевић,
син Ивана Црнојевића, Скендер-бег Михаиловић, Јован-бег Расовац у долини Лима
по предању потиче од неког потомка кнеза Мирослава, Иса-бег Краљевић из
босанске краљевске куће принц Сигисмунд Котроманић и низ других. Од претка
Љуба, сина кнеза Херака, чувени су херцеговачки бегови Љубовићи.
Наводите и примере касне исламизације.
У селу Орашац код Бродарева, у Општини Пријепоље, део српске породице Томашевић
је примио ислам 1869. Ти који су се исламизирали узели су презиме Потурак. На
једној фотографији, која је снимљена 1919. године, мајка Ружица Пејовић из
околине Пријепоља стоји са два сина – Луком који је православни и Алијом
муслиманом. Касно су се исламизирали и неки Срби Гојаци и Ровчани код
Пријепоља, као и Марковићи и Драшковићи из околине Новог Пазара, затим неки
Ђелоши у Кладници код Сјенице. Бројне муслиманске избеглице (мухаџири)
преплавиће Рашку област после разарања Колашина 1858, затим из Никшића после
његовог заузимања од стране Црне Горе 1878, као и из БиХ када је била окупирана
од Аустроугарске 1878, и њене анексије 1908.
На Научном скупу „Срби муслиманске вероисповести“, према мишљењу бројних
учесника имали сте најзапаженије излагање!
Поменути научни скуп требало је давно да се одржи, у ствари, требало би
организовати више скупова који би били посвећени овом питању. Бавећи се
проучавањем наше, нажалост, трагичне прошлости, схватио сам да је већина
муслимана на просторима бивше СФРЈ српског порекла. На научном скупу ограничио
сам се на простор Старе Рашке (Рашке области) Направио сам преглед процеса
исламизације од турског освајања у 15. веку и његов даљи ток са одређеним
узроцима исламизације и миграционим кретањима као последицама тог освајања и
окупације. Постоје покушаји да се исламизација представи као један радо
прихваћен процес од стране хришћана и богумилске јереси. То није тачно. Није се
вера тек тако мењала.
Муслимани су увек били у деликатном положају. У чему је њихова
највећа несрећа?
Наши муслимани нису чином прихватања ислама постајали Турци. Они су и даље, без
обзира на то којем друштвеном слоју припадали и на којим положајима се
налазили, чували матерњи језик, писмо и многе народне обичаје из времена када
су били хришћани, најчешће православци. Од етничких Турака су се увек
разликовали. Ни Османлије у њих нису имали поверења, па су на везирски положај
или неког главног паше скоро увек у Босанском пашалуку постављали Турке који су
били пореклом Анадолци, Албанци, Грци, Бугари, Курди, Мађари, а наше су слали у
удаљене провинције простране Империје. Турци су потцењивали и исмејавали
муслимане називајући их Бошњацима, што у дословном преводу значи празноглав,
глуп, тврдоглав. Дакле, муслимани нису третирани као прави Турци, а ни они сами
у души се нису тако осећали. После престанка османлијске владавине они су се
нашли „ни на небу, ни на земљи“. Осећали су несигурност и повлачили су се у
себе. Многи нису могли да схвате и прихвате историјску реалност. Велика маса је
била и потпуно анационална. Ипак, известан број муслиманских интелектуалаца,
трговаца и племства (аге и бегови) знали су за своје хришћанско српско порекло
и покренули су питање националног освешћивања муслимана и враћања својим предачким
коренима! Са друге стране, било је неразумевања од једног дела српске
интелектуалне и политичке елите за тај процес! То је код многих муслимана
изазвало револт, па су из нашег пословичног ината хтели бити свако, само не
Срби. Такве околности нашим непријатељима су и те како одговарале и у том
правцу су они спроводили бескрупулозну и веома ефикасну пропаганду. Тако је
српски национални корпус изгубио огроман број муслимана чији су корени српски!
Слично се догађало и са Србима католицима. Да завршим оном чувеном, још
непревазиђеном констатацијом умног Меше Селимовића: „Отргнути смо, а нисмо
прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више
ни тока, ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.“
Колико греше данашњи муслимани, а колико Срби православци, односно
представници интелигенције обе конфесије?
Мислим да је највећи проблем политизација и код једних и код других, мада има и
много неразумевања и непознавања. Затим, ту је и онај фанатични и ригидни верски
фактор. Мора се признати да је код великог броја муслимана присутан комплекс, а
код неких, можда, и осећање кривице. Вере и идеологије су се мењале и мењаће се
док постојe људи. За мене је много битније којим се језиком говори, које је
етничко порекло и које су народне традиције, па да се на основу тога зна и
национална припадност. Позитивни грађански закони дозвољавају да се човек као
индивидуа изјасни да је Кинез, Јапанац, Немац, Турчин, Бошњак, али да ли се он
и стварно тако осећа, и да ли тек тако само декларативно може бити припадник
тих нација? Наши муслимани, па и они који се изјашњавају као Бошњаци, требало
би да воле своју земљу, јер су и њихови пра, пра дедови ту поникли. Није добро
да се воли туђа земља више од своје, јер у том случају Србин православац с
правом може да се љути и да каже:„Па кад више волиш туђинску државу, онда иди
тамо. Шта ћеш овде!“
Многи исламизирани Срби, кроз историју, нису се одрекли својих
корена, помагали су православни живаљ, градили Србљима мостове, светиње!
Дугачак је списак наших славних и честитих предака који су у османлијској
држави, као и за време аустроугарске окупације БиХ, заузимали високе државне,
војне, судске и друге положаје и одуживали се својим прецима. Извесно време у
16. веку водили су главну реч у турском царству. Чак је постојао и српски лоби
на турском двору, писало се и говорило српским језиком! Између осталог, и
султан Сулејман Законодавац је одлично говорио српски. Иса-бег Исхаковић,
оснивач Новог Пазара и Сарајева је био пореклом Србин из Херцеговине из рода
Хранушића, да поменемо паше и везире Махмутбеговиће који су од Црнојевића,
Ахмет-пашу Херциговића од кнезова Херака (Вранеша), Ферхат-пашу Вуковића од
Десисалића, Хусеин-пашу Бољанића и низ других. Довољно је да се само помене
Мехмед-паша Соколовић (Соколи). Без обзира на то што је он изванредно водио
турску државу као велики везир остварујући њене интересе, никада није заборавио
ни свој завичај, нити да је Србин. То је био случај и са свим његовим рођацима
који су примили ислам, као и са онима које је он доводио и постављао на
одређене положаје. Чак у 19. веку већина муслиманског беговата и високе улеме
је знала своје корене и чувала свој језик и ћирилично писмо. То писмо,
понављам, називано је босанчицом која се дуго задржала, беговским писмом, а и
сами бегови су га називали „Стара Србија“. Још у 17. веку је књижевник Хеваји
Ускупи из Тузле написао српско-турски речник!
Неки Срби муслиманске вероисповести су се вратили предачкој,
светосавској вери, шта то говори о њима?
Било је враћања муслимана прадедовској вери. Неки су поново приступили
православљу дубоко убеђени у исправност тог чина, док су други то чинили из
нужде или после повлачења Османлија са неких наших подручја. По мом уверењу то
би требало да буде лични чин сваког човека. Промена вере, у сваком случају,
неопходно је да буде својевољан чин, јер сматрам да тек тада то има смисла и
оправдања. Као један изузетан пример и чин наводим славног редитеља, уметника,
филмског ствараоца, и прегаоца на другим пољима – Емира Кустурицу. Он је изузетна
и самосвесна личност, храбар је и доследан.
Ви браните истину, без обзира на чињеницу што се то не допада
појединим верским вођама у Новом Пазару и Сарајеву.
Није на верским вођама да одређују шта је историја, археологија и етнологија, и
шта те науке на основу материјалних и писаних извора и народних традиција
утврђују. Њихов би посао требало да буде истински рад са верницима, а не да им
верник буде средство политичке манипулације. Да се брину о одржавању и изградњи
верских објеката и установа. Они би требало да људе уче толеранцији и љубави
према свим божјим рабовима без обзира на веру и нацију, и да поштују државу у
којој су рођени, у којој живе и раде, као и њене законе. Проучио сам море
докумената тзв. првог реда, која недвосмислено показују да је становништво у
нашим земљама било српско независно од тога да ли је исповедало православну или
католичку веру или су били богумили. Да поменем само турске пописе из 15, 16. и
17. века! У прецизним пописима наведена су имена уживаоца и власника баштина, као
и имена тимарника и старешина села и џемата. Имена тих људи нису ни турска, ни
арапска, ни персијска већ словенска, у нашем случају српска! У неким од тих
докумената наведени су свештеници, монаси, цркве и манастири. Па какви би то
још били потребни докази о тадашњем становништву српских етничких земаља? То
што истина боли неке муслиманске верске вође могу да разумем, али не могу да их
оправдавам. Међутим, политичке вође ни у којем случају не смеју да заводе
муслимане због тренутних политичких поена, ради стварања неких посебности у
националном или расном смислу, и да их на тај начин конфронтирају са својим
дојучерашњим рођацима, кумовима, побратимима, комшијама. Муслимани, који се од
1993. изјашњавају као Бошњаци, у Старој Рашкој и у БиХ, нису никада могли бити
Турци, Иранци, Саудијци. Огроман је број муслимана који имају српска, односно
словенска презимена. Бошњаштво из периода османске и аустроугарске владавине је
промовисао освајач и окупатор из својих интереса. Ово сада је трећи пут да се
наши муслимани опредељују да су Бошњаци. Не оспоравам право да се сваки човек,
па тако и муслиман, национално изјасни или не изјасни, како хоће, па и као
Бошњак. Друга је ствар синтетичко стварање националног колективитета. Ту се
морају поштовати научно утемељене одреднице. Сматрам да не могу нама
муслиманима да буду ближи ни Турци, ни Арапи, нити било који други народ од
наше браће и суграђана Срба. Никада не би требало да заборавимо „Да је брат мио
које вере био“ и да „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара.
