KAKO SU SE KARAĐORĐEVIĆI OBOGATILI NA ŠTETU NARODA

Piše Milan Santrač

KAKO  SU  SE  KARAĐORĐEVIĆI 

 OBOGATILI  NA  ŠTETU  NARODA

Milan Bartoš, profesor beogradskog Pravnog fakulteta, jedan od srpskih i jugoslovenskih pravnika sa najvećim ugledom u inostranstvu, objavio je posle Drugog svetskog rata seriju članaka o tome kako su Karađorđevići sticali svoje bogatstvo koje je list Glas objavio pod zajedničkim nazivom “Monarhija i novac”.

Iz knjižice od tridesetak strana,  u skraćenom obliku objavljujem najzanimljivije delove. Ovde ću  još spomenuti i naslove dva članka koji nisu mogli ući u ovaj izbor: “Kako je kralj prigrabio Beogradsku zadrugu” i “Kako je Aleksandar požarevačkom aferom opljačkao narod”. Mesta nije bilo ni za kraljev odnos prema selu i seljaštvu, ali ću ovde navesti zaključni pasus kratke i britke Bartoševe analize “seljačkog pitanja”: “kroz Privilegovanu agrarnu banku, koja štiti zelenaše, kroz Zakon o zaštiti zemljoradnika, koji u stvari zaštićuje banke i kroz zakone o reviziji agrarne reforme, koje su uperene protiv seljaka i diktovane u korist velikoposednika, šestojanuarska monarhija najbolje je dokazala da je njena novčana veza sa takozvanim gornjim slojevima visoka cena koju je narod platio i podneo na svojoj grbači”.

Zlatni rudnik

Kako je kralj uz pomoć Korošeca i policije došao do rudnika zlata Naresnica

Pravni savetnik Aleksandrov i kum Petra Živkovića, zet Milana Dunjića, islednik u solunskoj aferi, Jovan Todorović, bio je u poslovnim vezama sa  kraljem Aleksandrom. Na intervenciju Aleksandrovu, za vreme šestojanuarske diktature, Jovan Todorović i njegov šurak advokat Dunjić, dobili su pravo istraživanja zlatnih rudnika u Neresnici. Svi su znali da taj rudnik ima neposredne računske odnose sa blagajnom kruninih dobara. Kolika je tačno bila ta veza, nije bilo lako utvrditi. Joca Todorović i Dunjić na sudu su se pojavili kao vlasnici koncesije. Oni su, kao takvi, bili upisani u rudarsku knjigu i vodili rudnik.

Posle marseljskog atentata, Pavle Karađorđević, koji je bio lični prijatelj Joce Todorovića, pokrenuo je stvar i bacio u službenu javnost punu svetlost. Na dan dobijanja koncesije, Jovan Todorović dao je Aleksandru kontrapismeno. U tom kontrapismenu on se izjasnio da je samo štroman Aleksandrov u uživanju koncesije i da je gotov da na prvi poziv Aleksandrov, ili njegovih naslednika, bez naknade prenese koncesiju na Aleksandra i položi mu račun za vođenje poslova. Na osnovu toga, advokat Aleksandrove mase Veljko Petrović, po Pavlovom punomoćstvu kao tutora mase, pokreće postupak protivu Todorovića i Dunjića i zahteva prenos koncesije i predaju rudnika.

Todorović se opire. On dokazuje da je takav ugovor nemoguć po pravu, jer se koncesija ne može imati na tuđe ime. Da ne može biti prenosa bez jednog pravnog osnova i bez odobrenja nadležne vlasti. Koncesionar postaje titular prava i njime slobodno raspolaže. Todorović dokazuje da je između Aleksandra i njega u stvari, postojao samo ugovor o finansiranju i da je isprava o eventualnoj cesiji bila samo isprava o garanciji, za slučaj da Todorović i Dunjić ne izvrše svoje finansijske obaveze prema Aleksandru. Dalje tvrdi, da je između njih postojao izvestan drugi odnos, koji je celo pitanje navodio u korist Dunjića i Todorovića. Međutim, čim je stvar pokrenuta, beogradska policija je upala u kancelariju Joce Todorovića, u Birčaninovoj ulici, i odnela celokupnu Todorovićevu advokatsku arhivu, natovarenu na dva kamiona, i Todorović je više nikada nije dobio. Todorović tvrdi da je u toj arhivi bilo pismenih dokaza o raskidu ortačkog odnosa između Aleksandra i njega, da je rudnik ostao čisto njegov.

Petrović je, putem policije, putem takozvanog državinskog spora, dobio privremenu naredbu da se rudnik oduzima iz državine Joce Todorovića i Dunjića i preda u državinu masi pokojnog Aleksandra po tome osnovu što je Todorović dužan da rudnik preda pravom gospodaru, čim on to zatraži. Sud je odluku poništio i sada nastaje smena svih sudija u Kučevu i stvaranje novog okružnog suda u velikom Gradištu (izdvajanje iz Požarevačkog suda), ali stvar nije išla ni ovim putem.

Našao se novi put. Na osnovu pomenutog pismena, protivno načelu da rudarska vlast ne raspravlja sporove između povlastičara i trećih lica, nego samo ubeležava eventualne pribeleške u rudarsku knjigu, Ministarstvo šuma i rudnika donosi odluku po kojoj se, i pored protivljenja Todorovićevog, koncesija prenosi sa Joce Todorovića i Dunjića na masu Aleksandra Karađorđevića. Zakon je stvarno povređen, jer u slučaju protivljenja stvar mora ići prethodno na sudsku raspravu. Do rasprave nije ni došlo. Stvar ostaje neraspravljena, iako Todorović pokreće redovnu parnicu kod suda. Mesto da administrativni postupak miruje dok se ne završi redovan sudski postupak, sudovi usvajaju novu praksu kojom miruje sudski postupak dok se u administrativnom postupku ne raspravi da li je prisilan prenos mogao da bude izvršen.

Za to vreme uprava dvorskih dobara preuzima vođenje rudnika i vodi ga kao kraljevo dobro. Interesantno je da za to vreme ovo preduzeće nije plaćalo porez, niti ma kakve takse, jer se polazilo od načela da je kralj oslobođen plaćanja poreza i taksa, čak i ako se ovde radi o jednom čisto tečevinskom industrijskom preduzeću. Još je važnije istaći, da za celo ovo vreme svi transporti od Beograda za Kučevo, koji se tiču neresničkog rudnika, pa čak i jamskog drveta koje ide u rudnik putuje besplatno državnim železnicama.

Porezi

Kako je Aleksandar putem povlastica sistematski pljačkao narod

Kralj svake godine dobijao određena sredstva za pokriće svojih, odnosno potreba porodice i dvora. To se zvalo “civil-lista”. I ta “civil-lista” je raznim mahinacijama povećavana (pa je tako umesto zvanično odobrenih 24 iznosila 56 miliona dinara), ali o tome se, kako kaže Bartoš, “nije diskutovalo”. Pored toga, međutim, kralj je uživao i niz drugih povlastica.

Pre svega, kralj je imao povlasticu da ne plaća poreze. Prvobitno se shvatalo da se ova povlastica odnosi samo na civil-listu, ali vremenom, Aleksandar je došao na ideju da se to može vrlo široko tumačiti. Poreza je po zakonu od 1928. godine dažbina koju ne podnosi vladalac na svoje privatno imanje. Uskoro, Aleksandar otvara tečevinska preduzeća – proizvodnja vina i rakije u Topoli i na Demir-Kapiji, baštovanluk i živinarnik na državnom imanju u Topčideru itd. Ova tečevinska preduzeća rade na potpuno komercijalnoj osnovi, ali se smatraju kao kraljevo privatno imanje i oslobođena su poreze. Na taj način vladalac izlazi na pijacu sposobniji da konkuriše drugim proizvođačima.

Reč poreza shvaćena je u najširem smislu. Shvatilo se da to obuhvata sve javne dažbine. Tu su uključene i državne i samoupravne trošarine. Konkretno pitanje se postavilo pred Beogradskom opštinom. Uprava dvora dovlačila je ogromne količine namirnica u Beograd i predavala je deklaracije za potrebe “dvora njegovog veličanstva”. Ta roba bila je samim tim, oslobođena plaćanja trošarine. Ali, u praksi, roba je bila predmet trgovine. S jedne strane, u samom starom dvoru, u ličnoj zgradi, otvoren je magacin. Tu se ispod pijačnih cena, ali iznad cene koštanja, prodavala najrazličitija roba dvorskom osoblju i prijateljima dvorske kuće. Stvorila se grupa povlašćenih monarhista i to na štetu budžeta grada Beograda. S druge strane, jedan deo te robe odlazio je na pijace i prodavan je javno na tezgama kao proizvode sa kraljevog imanja. Uzgred budi rečeno, prodaju su vršili vojnici gardisti, u čizmama i čakširama, bez bluza, polugrađanski obučeni.

Ova povlastica ušla je i u carinski zakon. Niz povlašćenih ličnosti koristio se imenom uprave dvora. Carinarnica na Savi otpremala je svakoga dana čitave kamione predmeta za dvor.

Podrazumevajući da kralj ne plaća takse, uvedene su dvorske cigarete. Monopol ih je izbacivao i po ceni koštanja prodavao dvoru.

Jedna od bogato iskorišćenih povlastica bila je povlastica neplaćanja takse na šećer. Kao što je poznato, kod nas je šećer bio skup, jer je polovina cene išla na monopolske takse.

Jedna od velikih povlastica koju je Aleksandar vrlo obimno iskorišćavao, bila je povlastica na železnici. Dvor je bio oslobođen plaćanja železničkih taksa.

Naročiti način da se civil-lista ne troši na sve ono na šta je namenjena, bilo je prebacivanje dvorskog osoblja na državni budžet. U ovoj oblasti Zakon o civilnoj kući Nj.V. Kralja bio je kulminacija zloupotreba. Celokupno dvorsko osoblje, ubrajajući tu i najintimniju poslugu, dobilo je položaj državnih službenika. Svi su oni razvrstani i država je primila na sebe isplatu njihovih prinadležnosti.

Teško je naći stvari koje je Aleksandar, a posle njega Petar i Pavle, nabavljao o svom trošku. Sve je to vršeno preko vojnoga budžeta i smatralo se da je ta služba državna. Međutim, to je bilo prosto podmirenje ili ličnih potreba dvora ili njegovih tečevinskih preduzeća.

Kralj je čak i svoje dobrotvorne ustanove, poput Studentskog doma u Beogradu, više plaćao iz državnih nego i sopstvenih sredstava.

Kralj – krijumčar deviza

Aleksandar je bio jedina ličnost koja je svoje uloge otvoreno držala u raznim preduzećima u inostranstvu, ne registrujući ih kod Narodne banke i ne ustupajući svoja potraživanja u inostranstvu po obaveznim propisima za devizni stok države. Svaki je građanin morao da stavi na raspoloženje državi svoja potraživanja prema inostranstvu. Da Aleksandar ima velika skrivena privatna potraživanja u inostranstvu bila je javna tajna. Svetozar Pribićević je objavio spisak tih njegovih potraživanja i nudio je da, u slučaju neistine, odgovara za klevetu pred pariskim sudom. Aleksandrov advokat nije podneo tužbu. Ta su potraživanja delimično javno dokazana prilikom popisa Aleksandrove mase. Međutim, niko nije preuzeo nikakve mere da ih unese u devizni štok. Ovim se najbolje vidi njegov odnos prema Narodnoj banci, koja je gonila i najmanje prekršioce deviznih propisa za sitne emigrantske čekove naših pečalbara iz Amerike.

Nekretnine

Do ogromnih imanja i dvoraca Aleksandar je došao putem pljačke

“Domaćinsko” osećanje Aleksandra Karađorđevića, naročito se ogleda u njegovoj želji da postane sopstvenik što većeg broja dvorova i to ne državnih zgrada, koje bi mu bile stavljene na privremeno uživanje, nego pravoga nepokretnoga, njegovog ličnog vlasništva, koje je ipak, zbog njegove lične koristi, proglašeno za javno upotrebno dobro, kako izdržavanje i održavanje zgrada i parkova ne bi opteretili njegovu civilnu listu nego državni budžet.

BLED:

Prvi početak njegovog sticanja zamkova bio je otkup dvorca princa Vindišgreca na Bledu. To je budući Suvobor. Suvobor je kupila, opremila i poklonila država Aleksandru kao priznanje za njegove ratne zasluge. Vojska je uzela na sebe da Suvobor snabdeva radnom snagom, a slovenačke mesne vlasti održavale su park i snosile sve materijalne izdatke. Aleksandru se dopalo ovo za ranije srpske dvorove neuobičajeno stvaranje rezidencija van Beograda.

HAN PIJESAK:

Zatim je došao opet poklon u Bosni. “Bosna nije htela da izostane iza Slovenije”. Aleksandru je poklonjen Han Pijesak. Ponovo izdaci za državu. Postavljeno je novo dvorsko osoblje koje opterećuje državni budžet. Uz dvorac ide lovište, lovište traži šumare, šumare treba neko da plaća – dvorska uprava na državni račun.

BELJE:

U Vojvodini je trebalo takođe nešto dati. Tu je bilo mnogo prostije. Bivši dvorac nadvojvode Fridriha na Belju ministar finansija poklonio je kralju. Kroz finansijski zakon rešenje je ozakonjeno po onoj praksi koja je stvorila anonimne zakone u bivšoj Jugoslaviji. Na kraju svakog finansijskog zakona bio je jedan paragraf, koji je glasio: “Primaju se i odobravaju se rešenja Ministarskog saveta”. I onda čitava strana nabrajanja brojeva i datuma. U jednom od tih brojeva i datuma bilo je i rešenje o Belju. Niko živi nije znao šta sadrže ti prokrijumčareni zakoni.

ZAGREB:

Ali kralj je hteo da ima i dvorac u Zagrebu. To je bilo malo teže. Teško je bilo naći puta i načina da se u Zagrebu nabavi dvor. Ipak, postavljena gradska uprava u Zagrebu, trebalo je da da dokaza svoje lojalnosti, te je kupljen iz opštinskog budžeta dvorac na Tuškancu i poklonjen Aleksandru. Opremu je dala zagrebačka opština. Održavanje je primila na sebe država.

DEMIR-KAPIJA:

Međutim, zar “osvetnik” Kosova da ostane bez imanja u takozvanoj Južnoj Srbiji? I to je pitanje rešeno. Država je podigla kralju “skroman” dvorac na Demir-kapiji i pride mu dala oko 500 hektara vinograda i ziratnog zemljišta. Neka blaguje i neka se odmara nad hučnim Vardarom! Opet nova uprava, novi činovnici, novi izdaci za državu.

Afera sa orijentalnim železnicama

Kako je država oštećena sa 300 miliona francuskih franaka, a kralj Aleksandar zaradio preko 100 miliona

Reč je o odluci da Jugoslavija kupi paket akcija Orijentalnih železnica, nakon čega je postala vlasnik železničke pruge Ristovac – Solun. Tvrdilo se da je to za državu korisno da bi se osigurao Slobodan put za jugoslovensku slobodnu zonu u Solunu. Međutim to našim železnicama nije bilo ni od kakve koristi. Vlada u Atini je deo pruge na svojoj teritoriji smatrala grčkim vlasništvom. Beograd je, međutim, zaključio ugovor, isplatio preko 300 miliona francuskih franaka i kupio sve akcije, čak i onaj deo koji bi se, proporcionalno, imao odnositi i na železničku mrežu na grčkoj teritoriji.

Svi napadi koji su započeli u javnosti protiv Velizara Jankovića, ministra saobraćaja, vrlo brzo su zaustavljeni. Velizar je poverljivo objašnjavao i dokazivao da je kupovina svršena van njegovog učešća i da je on prosto celu stvar samo sproveo. Privatnom anketom utvrđeno je da su te akcije, koje su kotirane oko 20-25 od nominale, na pariskoj berzi plaćene po punoj vrednosti. Kupila ih je naravno i beogradska vlada. To je značilo da je na celoj aferi neko zaradio oko 240 miliona francuskih franaka za šest meseci.

Interesantno je da je 1924. godine ova afera bila predmet formalne tužbe protiv odgovornih ministara, ali da je ona, kao i nekoliko drugih afera Laze Markovića, Kojića i Srškića, rešena jednim odlučnim kraljevim udarcem – raspuštanjem Narodne skupštine.

Mnogo docnije, Svetozar Pribićević je u Parizu tvrdio da je otprilike u isto vreme jedna velika suma novca upisana na ime raznih ličnosti po tekućim računima. Preko 100 miliona francuskih franaka je došlo na ime Aleksandra Karađorđevića. Nuđeni su dokazi, izazivana je njegova ličnost, traženo je da podigne tužbu za klevetu, ali do tužbe nije došlo. Kralj je ćutao.

MOROVIĆ: 

Kralj je izjavio želju da ima jedno lovište blizu Beograda. Država je imala da se postara da se ta želja ispuni. Trebalo je da bude to lovište u neposrednoj blizini Beograda. Od Petrovaradinske opštine država je kupila sektor šuma u Moroviću i poklonila kralju. Stvar je bila rešena. Stvorena je nova dvorska šumska uprava. Izdaci padaju na račun države. Kralj vrši pravo lova i ubira šumske prihode.

Sve je ovo povuklo nesrazmerno razgranavanje dvorske administracije. Stvorena su nova zvanja. Upravnik dvorske ekonomije, ekonomski pomoćnik upravnika dvora, inspektor dvorskih lovišta, šef dvorske šumarije, – sve su to visoka savetnička zvanja, plaćena na račun države.

BELI DVOR: 

Jedna od mera ličnog bogaćenja Aleksandrovog bila je kupovina placeva na Dedinju za podizanje sopstvenog dvora. I ta je kupovina provedena putem mahinacija koje su imale da mu obezbede jeftiniju kupovnu cenu. U tri maha opština beogradska menjala je svoj građevinski rejon.

Stvar je bila u tome da je Aleksandar kupovao imanja dok je zemljište namenjeno dvoru bilo van građevinskog rejona. Kad je završio sa kupovinom smatrao je da je vreme da se ovaj rejon uključi u građevinsku zonu. To je poskupilo vrednost okolnih imanja. Međutim, ostalo je još imanja za kupovinu. Arhitekti su mu savetovali da proširi svoj prvobitni plac. Sada je opština celu tu zonu ponovo izbacila iz građevinskog rejona i objavila da se tu neće moći zidati. Cene imanja padaju i ona se više ne opterećuju izuzetnim prenosnim taksama. U ovoj konjunkturi Aleksandar dokupljuje imanja, pa se po završenim operacijama donosi nova odluka opštinskog odbora da se naknadno kupljena imanja uključuju u građevinski rejon. Prodavci su smatrali da su neposredno i na skandalozan način prevareni. Ali, stvar je bila već svršena.

MILOČER: 

Na Crnogorskom primorju Aleksandar je dobio na poklon zemljište za građenje svog zamka Miločera. Zamak je građen o njegovom trošku. Ali ne samo da je izgrađivanje bilo dobrim delom državnom radnom snagom i na račun države, nego je, do rata, ostao neokončan spor čak i sa samim arhitektom – projektantom. Pozvan je opštinski arhitekta Đorđe Lukić da projektuje ovaj zamak i nadzire izgradnju. On je to uradio. Stvar je bila svršena, ali Lukiću nije data nikakva nagrada. Lukić, sredstvom svoga prava obratio se za nagradu. Uprava dvora je pokušala da mu dokaže da je to njegova službena dužnost. Ni Aleksandar ni njegovi naslednici nisu Lukiću platili ono što mu je po svim zakonima i po najosnovnijoj pravdi pripadalo.

Sve ovo pokazuje da je Aleksandar bio čovek koji je kraljevski položaj vrlo revnosno iskorišćavao za sticanje svojih nepokretnih imanja. On se bogatio na račun naroda i imao je velike zahteve. On je uvek tražio najbolju opremu i ljutio se kada se ne razume kako kralj treba da reprezentuje. Ali kada je trebalo šta platiti iz svoga džepa, pa makar to služilo i na uvećanje njegove imovine, bio je vrlo obazriv, vrlo štedljiv, toliko štedljiv da je zakidao ono što je tekovina generacija bednih seljaka i neposredna zarada ljudi čiju je radnu snagu iskorišćavao. Zna se da je oko njega bila masa savetnika koji su štitili njegove interese, ali ipak, rezultat je bio jasan – Aleksandar je vukao korist iz narodnoga truda.

Afera ratne štete

Kako je Aleksandar ratne reparacije iskoristio za sopstveno bogaćenje

Jedna od afera koja je u svoje vreme proizvela ogromno interesovanje i za koju je tvrđeno da je posredno njen akter bio i sam Aleksandar, jeste afera ratne štete.

Kada su izdate obveznice ratne štete, onda su sitniji ljudi stavljeni pred dilemu: šta da rade s tim obveznicama. Objavljeno je da će njihova amortizacija i isplata kupona biti uvedena tek kad finansijske prilike to dopuste. Podvlačimo da su bili u pitanju samo sitni ljudi, jer je pre toga vlada donela uredbu da se krupni privrednici obeštećuju u reparacijama, računajući vrednost reparacionih objekata alpari sa obveznicama.

Obveznice ratne štete, u svom prvom periodu, otkupljivane su od stvarno oštećenoga naroda po ceni oko 120 dinara za 1.000 dinara. Dolazeći za ministra finansija, Milan Stojadinović je kritikovao sam način obeštećenja. Javno je dokazivao da država neće biti u stanju da vrši finansijsku službu po ovim obveznicama. U narodu je izgubljeno svako poverenje u papir. S druge strane, niz banaka neposredno povezanih sa Stojadinovićem, pa i dvorska blagajna, počele su da kupuju obveznice ratne štete. Kada su ti špekulanti nakupovali velike štokove obveznica ratne štete, Stojadinović je dao novu izjavu. On je izjavio da je uspeo da osigura isplatu kupona i izvlačenje papira. Nagovestio je da finansijska služba počinje. Papir je, prirodno, skočio za 150 odsto. I sada, da bi papir još više skakao, državne banke počinju da kupuju papire na berzi. Naročito se u tome istakla Poštanska štedionica. Njen generalni direktor dr Milorad Nedeljković, kupuje svaku količinu pojavljenih obveznica na berzi i iz dana u dan papir skače. U međuvremenu i kraljeva blagajna i Stojadinovićeve banke, naročito Jadransko-podunavska banka, izbacuju svoje štokove iz ruku, tako da se ceni da je ovim operacijama jedna manja grupa špekulanata zaradila oko 600 miliona dinara.

Topola: Kralj – hotelijer i otimač seljačke zemlje

Još njegov otac, Petar I imao je želju da stvori veliko dvorsko privatno imanje u Topoli. Aleksandar je to produžio. Prvobitna zamisao da to bude letnjikovac, napuštena je. Aleksandar je zamislio da to bude ugledna ekonomija, kako bi se seljaci učili boljem redu u vođenju imanja. Dakle, stvorio je ugledno vinarstvo. Uzgred budi rečeno, otvorio je na imanju čak i hotel kojim je upravljao naročiti upravnik – aktivni oficir dodeljen u službu na dvor.

Želja Aleksandrova bila je da se ceo Oplenački vis pretvori u njegovo imanje. Milom ili silom, otkupljivao je od seljaka njihovu dedovinu. Ali, bilo je komšija koji su više voleli da zadrže susedske odnose sa dvorom, nego da pođu putem seoskih proletera. Državni geometri zaokružili su kraljevo imanje i zahvatili i njihove delove. I sada su nastali dugi, možda pravno još neraspravljeni sporovi između kralja i seljaka. Nije bilo vlasti koja bi naterala dvor, u državinskom sporu, da se vaspostavi tapijsko stanje. Mesto da imanje drži onaj ko je vlasnik po tapiji, držao ga je dvor. S druge strane, proste tužbe, prigovori na raspravama, pa čak i učtive molbe, smatrane su kao oporočenje vlasti. Trideset dana zatvora nije ginulo.

Kako je Aleksandar primerom služio okolnim seljacima vidi se iz njegovog odnosa prema Venčačkoj vinogradarskoj zadruzi.

Topola nije bila razvijena. Ona je bila manji vinograd i nije imala sopstvene vinare. U to vreme, dvor se upisao kao zadrugar u Venčačku vinogradarsku zadrugu. Čak je kupio jednu veliku staklenu bačvu i dao na upotrebu zadruzi. Ali, po zadružnim pravilima, zadrugar je dužan da celu berbu iz svojih vinograda preda zadruzi. Vinograd se širio. Aleksandar je doveo stručnjaka iz inostranstva da prerađuje vina i vinjak. Posao je bio unosan. Mogao je slobodno da istupi iz zadruge. Međutim, on je našao za pogodno da i dalje ostane zadrugar. Ali, protivno pravilima, bolji deo berbe, bolji kvalitet grožđa, slao je u svoju vinaru, a ono gore grožđe pokušao je da šalje u Venčačku vinogradarsku zadrugu. Seljaci su hteli da pokažu svoju zadrugarsku svest, pa su svoga velikog zadrugara prvo opomenuli, a zatim pozvali da napusti zadrugu. Drugim rečima, isključili su ga. Onda se Aleksandar setio da je bačva njegova, da se iznese iz zadružnog podruma.

Neki političari su primetili celu ovu igru i pokrenuli pitanje i kod vladaoca. Međutim, on je odgovorio vrlo laskavo po ministra finansija. Govorilo se da je patriotska dužnost svakoga čoveka da podržava vrednost državnih hartija i da povećava njihov kurs. Intervencija Poštanske štedionice smatrana je kao poželjna i država je vrlo brzo, preko svojih novčanih zavoda postala vlasnik ogromnog broja ovih obveznica.

Pravi oštećenici dobili su oko 10 odsto od nominalne vrednosti oštećenja. Posrednici su za četiri meseca zaradili oko 150 odsto od onoga što su uložili. Država, koja je mogla te iste hartije da godinu dana ranije otkupi po 10-12 odsto, platila ih je po 30-33 odsto. Ali, da bi špekulacije mogle da budu još jače i unosnije, trebalo je pregledati kredite koji su odobravani iz javnih sredstava ovim bankama.

Dakle, sve te banke, pre svega, dobile su kredite za kupovanje obveznica, tako da su celu špekulaciju izvršile novcem Narodne banke. Čim je izazvan skok, odmah je ministar finansija doneo naredbu da se te iste obveznice mogu lombardovati kod državnih novčanih zavoda sa 75 odsto berzanske vrednosti. Dalje banke nisu imale nikakvu brigu: Poštanska štedionica je imala sama da brine da obveznice ne padaju i da ih ona po čvrstoj tendenciji otkupljuje.

Takva politika je dovela do toga da su ogromni štokovi obveznica nagomilali u državnim bankama. Banke su ostale bez likvidnih sredstava. Zato se pristupilo novom plasiranju tih istih državnih obveznica iz državnih ruku u privatne ruke. Pošto više nije bilo mogućnosti velikim špekulacijama, jer je sa kursom od 400 dinara zasićen kamatnjak, pa se nije mogao očekivati nikakav novi i brzi skok, ministar finansija i Direkcija poštanske štedionice dolaze na novu ideju, da se obveznice vrate u ruke sitnog građanina. I sada počinje prodaja tih istih obveznica za gotovo kupljenih od špekulanata putem ustupanja na otplatu po ceni od oko 500 dinara. Na taj način, pomoću države, ove obveznice uz strahovitu zaradu velikih špekulanata uzimaju se u bescenje od pravih oštećenika, da bi se pod vrlo visokim kursom ponovo vratile u ruke naroda.

Cela ova afera bila je vrlo dobro poznata Aleksandru, pošto je javnost o njoj brujala. Međutim, Stojadinović je isto tako znao koliko je Aleksandar iskoristio tajnu koju mu je on poverio, da se na ovom poslu može zaraditi. I zato između njih, iako je došlo do političkog trvenja, postoji jedan pakt koji ih je vezivao na ignorisanje afere sa ratnom štetom – pakt uzajamnog ćutanja. Ovo je naročito važno za odnos Aleksandrov prema Stojadinovićevom saradniku, generalnom direktoru Poštanske štedionice Miloradu Nedeljkoviću. Aleksandar je s vremena na vreme vrečao na Nedeljkovića, ali i u onim momentima kad je Nedeljković imao da odleti sa svoga položaja na traženje pretpostavljenih ministara, Aleksandar je uvek lično intervenisao da mu se ništa ne desi. Njihov odnos bio je odnos dva saučesnika u pljačkanju naroda.

Čudna je sudbina tih obveznica. One su izdate u cilju obeštećenja građana koji su pretrpeli neprijateljska razaranja. Međutim, baš te iste obveznice bile su sredstvo punog osiromašavanja oštećenih građana i velikog bogaćenja onih koji uopšte nisu pretrpeli nikakvo zlo od rata. One su bile izvor špekulacija. Preko njih, uz vladaočev blagoslov, uz neposredno njegovo učešće, došli su do sredstava za bogaćenje finansijski špekulanti.

Kralj – piljar

Kralj nije mogao nikako da svoju kujnu snabde dobrim povrćem i, naročito, jagodama. Stručnjaci su poleteli da pitanje reše i rešili su ga. Ukinuta je takozvana državna topčiderska ekonomija, koju je ustanovio još knez Miloš. Ona je nepotrebna. Imanje je trebalo nekome ustupiti i ustupljeno je. Ustupljeno je Nj. V. Kralju na upotrebu. Stvoren je ugledni baštovanluk i živinarnik. Radnu snagu davala je kraljeva garda, da se ne bi vredni zemljoradnici – gardisti zaparložili. Kako su oni proizvodili više nego što je kralju bilo potrebno, počeli su tikvice, karfiol, jaja sa topčiderske ekonomije da se prodaju na beogradskoj pijaci.

Međutim, iako je bio vrlo raskošan u primanju poklona, Aleksandar se nije mnogo pretrgao kad je trebalo nešto lično da kupi. Tu je vrlo lagano i posle velikih cenkanja, dolazio do rešenja. Sporovi su bili na sve strane.

Uprava dvora je bila jedan od kupaca ratne štete. To je nepobitno utvrđeno. Tražena su čak i diskretna obaveštenja. Ona su data. Tvrdilo se da je Aleksandar kupovao ratnu štetu da bi obveznicama isplaćivao nabavke na ime reparacija, koje je on za sebe vršio iz državne reparacione kvote, pošto mu je država priznavala nominalnu vrednost obveznica kao sredstvo plaćanja. Aleksandar je stvarno na ime reparacija nabavljao sve. Na ime reparacija nabavljao je materijal za svoju zadužbinu u Topoli. Na ime reparacija nabavio je i onaj deo instalacija Studentskog doma koji je sam platio. Na ime reparacija uredio je svoju vinaru u Topoli. Na ime reparacija popunio je svoju konjušnicu. Na ime reparacija nabavio je masu privatnih predmeta. I sve je to platio u obveznicama ratne štete. A kada su mu već neke obveznice bile suvišne, on ih je prodao na berzi koristeći visoki kurs po kome ih je otkupljivala Poštanska štedionica. Na taj način, on je bio jedan od onih koji u ovom poslu nisu mogli da se ljute na Stojadinovića i Nedeljkovića. Zato je Aleksandar, naročito za ovoga drugoga uvek govorio da nema političkog smisla, ali da je veliki finansijer.

Dakle, u pogledu reparacija, Aleksandar je imao čudna shvatanja. On je pokazivao da ne razlikuje državno i svoje, ali samo na štetu države. Niz predmeta nabavljeni su na račun reparacija i postavljeni pred predaju pojedinih objekata na njegovu upotrebu. Takav je bio slučaj sa Topčiderskom ekonomijom. Po uputstvu dvora, ekonomija je prethodno snabdevena svima spravama, na primer inkubatorima za proizvodnju pilića, neposredno pred predavanje dvoru. I onda je sve predato kao celina. Sličan slučaj bio je i u pogledu snabdevanja staroga i novoga dvora. Ti dvorovi su bili državna svojina i snabdevani od države. Kad su primili reparacije Aleksandar se uselio u svoj privatni dvorac na Dedinju, a onda se sve to selilo u privatni dvor.

Velika pljačka Narodne banke

U poglavlju koje nosi naziv “Kralj Aleksandar i Narodna banka” Milan Bartoš opisuje kako je nakon osnivanja Narodne banke kralj Aleksandar “osetio da je promašio jednu veliku dobit i zato je ministar finansija pozvao sindikat banaka da izvršivši razrez akcija koje ustupa kralju. Uglavnom reducirani su upisi tri velike zadruge: Beogradske zadruge, Izvozne banke i Jadranske banke, i delovi od njih oduzeti ustupljeni su Aleksandru. Na taj način Aleksandar je postao velikim akcionarom Narodne banke, zajedno sa 60 drugih porodica, s tim da mu je prihod od akcija (dividenda) za četiri godine isplatio celokupnu upisanu sumu, a akcije su od 500 dinara, s obzirom na ogromne rezerve Narodne banke, skočile do kursne vrednosti od preko 6.000 dinara. Na ovaj način Aleksandar se potpuno identifikovao sa onim malim brojem beogradskih finansijera i bankara koji su držali apsolutni monopol prihoda od Narodne banke. Narodna banka je dobila monopol emisione službe, to će reći besplatno došla do novčanih sredstava izdavanjem papirnoga novca, pa je na taj način mogla da vuče ogromne kamate od kredita koje je davala. Njena kreditna politika istovremeno je predstavljala kontrolu celokupnog tržišta i mogućnost da se finansiraju ona preduzeća koja su po planu upravljača Narodne banke imala da budu favorizovana.

Uticaj Aleksandrov u Narodnoj banci bio je ogroman, ne samo po broju akcija već i po tome što je s obzirom na izmene posle 6. januara, u rukama apsolutističke vlade bilo postavljanje izvršnoga odbora. U jednom momentu Narodna banka je bila izvor obezbeđenja Aleksandrovog plasmana u konzorcijumu Dragiše Matejića, ličnog prijatelja Aleksandrovog.

Ovaj konzorcijum, u vremenu opšte krize 1928 – 1932 godine, bio je na ivici propasti. Spremao se stečaj. U tome momentu, Aleksandar je došao na ideju da bi trebalo da bude obeštećen u punom iznosu i da bi se to omogućilo trebalo je konzorcijumu “Beli orao” dati likvidna sredstva. 18 miliona Aleksandrovog novca moglo se isplatiti samo ako se Dragiši Matejiću, ili njegovim preduzećima da potreban zajam, bajagi za finansiranje preduzeća. A čim je ovo odobreno i realizovano, Dragiša Matejić isplatio je svoga glavnoga finansijera. Aleksandar je stoprocentno namiren. Preduzeća su još neko kratko vreme vegetirala, da bi se ispunio uslov prelaska iz sumnjivog doba po Stečajnom zakonu, pa su preduzeća pala pod stečaj.

Zna se da su tada glavni poverioci ovoga konzorcijuma bili javne finansijske ustanove: Narodna banka, Državna hipotekarna banka i Poštanska štedionica. Kralj je namiren, a ove javne ustanove, da ne bi potpuno propale, poravnale su se sa drugim poveriocima i preuzele imovinu koncerna na sebe da se polagano namiruju. Vrlo je simptomatično da se kralj potpuno namirio, dok su sredstva Društva za napuštenu decu, Beogradski sirotinjski dom ušla u stečaj i njihova isplata vršena je po Stečajnom postupku. Uzgred budi rečeno, kralj je bio pokrovitelj ovoga društva.