Piše Milan Santrač
Razumjevanje svjetke ekonomske krize i geo-političkih dešavanja nije moguće ako se ne poznaju stvari o kojima piše jedan od najboljih poznavaoca društvenih promjena u svijetu Valentin Katasanov. Njegov tekst koji su objavili Fakti prenosim u cjelosti.
POČELO JE, SPREMITE SE:
GOSPODARI NOVCA UVODE SVET U SVOJEVRSNI NOVI ROBOVLASNIČKI SISTEM
Mnogo puta sam pisao da je svetski kapitalizam ušao u novu i poslednju fazu svog razvoja.
Pre skoro 100 godina (1916. godine), Vladimir Lenjin (Uljanov) je napisao knjigu „Imperijalizam, kao najviši stadijum kapitalizma”. U njoj je konstatovao da je krajem 19. – početkom 20. veka kapitalizam postao monopolistički i da je takav kapitalizam poslednji stadijum u razvoju ove društveno-ekonomske formacije.
Klasik je malo požurio sa izricanjem smrtne presude kapitalizmu.
Čovečanstvo je moralo da sačeka ceo vek dok, konačno, nismo postali svedoci smrtnih konvulzija kapitalizma.
Spolja gledano, sve izgleda prozaično. Svet kapitala je ušao u fazu nultih i negativnih kamatnih stopa. I to nisu neke „privremene teškoće”, već nova održiva karakteristika ekonomije.
Kapitalizam je model, u kojem je najviši, krajnji cilj ekonomskih aktera – profit. U vidu industrijskog ili trgovačkog prihoda, kreditnog procenta. Profit obezbeđuje povećanje kapitala, on postaje, po rečima klasika marksizma, „samopovratna vrednost”.
Dakle, sa takvom „samopovratnošću” kapitala je završeno. Počelo je njegovo „propadanje”.
Jezgro kapitalističkog modela su banke sa njihovim kreditnim stopama. U bankarskom sektoru se može pratiti jedinstvena metamorfoza kamatnih stopa.
Moderna banka je depozitno-kreditna organizacija. Ona privlači novčana sredstava na depozit po određenoj kamati i izdaje kredite opet sa određenom kamatom. Nakon finansijske krize 2007-2009. godine svet je bio svedok masovne pojave smanjivanja depozitnih kamata. Trend je otišao toliko daleko da su u nekim zemljama i u nekim bankama depozitne kamate (ne samo realne, već i nominalne) prešle u negativnu zonu.
Pre svega, negativne kamatne stope na depozite počele su da uspostavljaju centralne banke.
Prva je ovo uradila Centralna banka Švedske. Nju je pratilo nekoliko evropskih centralnih banaka. U junu prošle godine Evropska centralna banka (ECB) je snizila depozitnu stopu sa 0 do minus 0,10. Ovakve akcije centralnih banaka objašnjene su time da su monetarne vlasti nastojale da prevaziđu ekonomsku stagnaciju, da nateraju komercijalne banke da kreditiraju privredu, a ne da se učaure u „mirnoj depozitnoj luci”,
Nakon nekog vremena, epidemija negativnih kamatnih stopa na depozite počela je da se širi i na privatne komercijalne banke.
Prve su sa tom praksom počele švajcarske banke. Doduše, treba priznati da su i u prošlosti neke od njih naplaćivale klijentima za stavljanje novca na depozit. To je bila naknada za „usluge” čuvanja poverljivosti. To je bila veoma tražena „usluga”, s obzirom da je u Švajcarsku stizao novac veoma sumnjivog porekla. Danas je bankarska tajnost u Švajcarskoj skoro potpuno eliminisana. Dakle, negativne kamatne stope na depozite danas ne predstavljaju naknadu za delikatnu bankarsku „uslugu” kupcu. Već su one diktirane ekonomskim uslovima bankarskog poslovanja.
Treba naglasiti da monetarne vlasti u Švajcarskoj podstiču ovakvu kamatnu politiku svojih banaka, jer ona odvraća doticanje slobodnog kapitala u ovu zemlju iz cele Evrope.
Finansijska i ekonomska nestabilnost u Evropskoj uniji povećava investicionu atraktivnost Švajcarske (uprkos činjenici da je u njoj eliminisana bankarska tajnost). Međutim, veliki priliv novca u Švajcarskoj naglo povećava kurs švajcarskog franka, a to stvara velike probleme privredi te države. U Švajcarskoj je došlo do paradoksalne situacije u kojoj se banke štite od priliva klijenata uz pomoć negativne kamatne stope na depozite.
Da, to je švajcarska specifičnost, rekao bi neko. Ali, evo i u susednoj Nemačkoj veliki broj banaka je najavio negativne kamatne stope na depozite. Kako se ovo može objasniti?
Negativna kamatna stopa na depozite je – prinudna mera, jer su bankama naglo „opali” prihodi od aktivnih operacija. Posebno od kredita. Zasada, do negativnih kamatnih stopa na kredite nije još uvek došlo, ali pozitivne vrednosti u nekim slučajevima su se smanjile do 2-3%. Novac je postao maltene besplatan. A u nekim zemljama, u kojima postoji i najmanja inflacija, realne kamatne stope (nominalne kamatne stope korigovane za promene u kupovnoj moći novca) prešle su u negativnu zonu.
U ovako teškoj situaciji, bankama nije isplativo da se bave svojim tradicionalnim depozitno-kreditnim aktivnostima. One prelaze na finansijska tržišta, prenoseći težište svojih aktivnih operacija sa kreditranja na investicije. Ali pod „investicijama” se zapravo kriju banalne spekulacije sa svim vrstama finansijskih instrumenata. Međutim, i na finansijskim tržištima za špekulante dolaze teška vremena.
U Evropi su se tokom poslednje dve-tri godine, pojavile velike količine državnih dužničkih hartija od vrednosti sa negativnim procentom. Špekulanti, naravno, pokušavaju da igraju i sa takvim „kartama”, ali ova igra je krajnje neobična i ne donosi basnoslovne profite. A gubici se, s druge strane, dešavaju sve češće.
Međutim, fenomen nultih i negativnih kamatnih stopa uglavnom je primetan u zemljama „zlatne milijarde”. Tamo smanjenju kamatnih stopa na depozite, kredite i finansijske instrumente veoma doprinose monetarne vlasti, koje sprovode politiku „kvantitativnih olakšica”. Prosto govoreći, centralne banke su pokrenule „štamparske mašine”, kontinuirano upumpavajući u privredu ogromne količine novca. Došlo je do „hiperprodukcije” novca. A pri „hiperprodukciji” bilo kakve robe njena cena pada. Novac u tom smislu, nije izuzetak.
Međutim, na periferiji svetskog kapitalizma centralnim bankama je najstrože zabranjeno da se bave „kvantitativnim olakšicama”. Njima je naređeno baš suprotno – da se bave “kvantitativnim zatezanjem”. Prostije rečeno, smanjenjem novčane mase.
Zato na periferiji svetskog kapitalizma, kamatne stope ostaju (još uvek) na visokom nivou.
Za svetske zelenaše sa Vol Strita, londonskog Sitija i iz drugih bankarskih centara, zemlje periferije svetskog kapitalizma su „žila kucavica”. Tu se oni i dalje osećaju kao klasični novčani kapitalisti. Međutim, pre ili kasnije epidemija negativnih kamatnih stopa dopreće i do periferije svetskog kapitalizma.
Postoje naznake, da je već i doprla.
Tokom ove godine, kapital je počeo da prelazi sa periferije svetskog kapitalizma u zemlje „zlatne milijarde”. Prevashodno, u SAD.
Prema podacima Instituta međunarodnih finansija u III kvartalu 2015. godine, investitori su prodali imovinu u zemljama u razvoju u iznosu od 40 milijardi dolara i uveli te milijarde u zonu “zlatne milijarde”. Ovo je najgori kvartalni pokazatelj odliva kapitala od 2008. godine.
Ajkule kapitalističkog biznisa su oglodale zemlje „trećeg sveta” i vraćaju se u svoje jazbine.
Najnovije ankete kompanija sa periferije svetskog kapitalizma, kako navodi najnoviji broju The Economist, pokazuju da u više od 20% kompanija kamatne isplate prvazilaze njihov prihod pre oporezivanja.
Prema drugim izvorima, u mnogim zemljama „trećeg sveta” neto profit (tj. profit nakon oporezivanja) korporativnog sektora je jednak troškovima servisiranja spoljnih dugova. Korporativni dug u zemljama u razvoju je petostruko povećan tokom protekle decenije i sada iznosi 18 biliona dolara, ili više od 70% BDP-a, primećuje britanski časopis The Economist.
Kako objasniti ovaj fenomen neto odliva kapitala sa periferije svetskog kapitalizma?
Po svemu sudeći, baza u vidu korporativnog profita za održavanje visokih kamatnih stopa u ovim zonama se ubrzano smanjuje.
Fenomen kretanja kapitala u zonu „zlatne milijarde”, u mirne luke sa nultim ili čak negativnim kamatnim stopama se delimično može objasniti činjenicom da je vreme takozvanih “pasioniranih” kapitalista odavno prošlo.
Sada se susrećemo sa veoma čudnim kapitalistima koji biraju bezbednost i žrtvuju profit.
Svojevremeno je klasik marksizma pisao: „Obezbedite 10 odsto profita, i kapital će pristati na svaku primenu, za 20 odsto, on oživljava, za 50 odsto spreman je da sam sebi slomi vrat, za 100 odsto, on gazi po svim ljudskim zakonima, za 300 odsto nema tog kriminala na koji on ne bi rizikovao, pa makar i uz pretnju vešalima”.
Ove reči ne pripadaju Marksu, već Tomasu Džozefu Daninu, klasik je njega samo citirao. Ali u svakom slučaju, ove reči precizno opisuju duh kapitalizma.
Današnji kapitalizam je, međutim, drugačiji.
Početkom ove godine Džejkob Rotšild, predsednik i glavni akcionar investicionog fonda RIT Capital Partners, objavio je godišnji izveštaj o rezultatima fonda u 2014. godini. U njemu je priznao da će u narednim godinama glavni cilj biznisa biti ne povećanje kapitala, već njegovo očuvanje. Smisao njegovih reči je: moraju se preživeti teška vremena, a onda se ponovo vratiti uobičajenoj i omiljenoj aktivosti (povećanju kapitala).
Bojim se da ću razočarati Rotšilda: povratka u prošlost neće biti. I preporučujem mu da pročita „Kapital”, u kojem klasik formuliše zakon – tendenciju profitne stope ka snižavanju.
Celih pola veka kamatna stopa se smanjivala, danas je ona već na nivou „patosa”. Ukupni kapital se neće povećavati, jer je realni rast BDP-a završen. Počinje teško vreme „preraspodele” ostataka kapitala. Većina kapitalista, lišenih svake „pasioniranosti”, će tražiti utočište negde drugde. Čak i u finansijskim instrumentima sa negativnom kamatnom stopom.
Sredinom septembra najavljen je sastanak upravnog odbora Federalnih rezervi SAD. Svi su sa nestrpljenjem čekali to zasedanje, jer je na njemu trebalo biti rešeno sudbonosno pitanje: podići ili ne podići diskontnu stopu FRS? Drugim rečima, vratiti se u dane klasičnog kapitalizma sa kamatnom stopom ili produžiti „kamatni raspust”?
Federalne rezerve su odlučile: produžiti „kamatni raspust”.
Činovnici FRS morali su da biraju između „lošgeg” i „veoma lošeg”. Sudeći po donetoj odluci, „lošim” su smatrali zadržavanje kamatne stope blizu nule. A „veoma lošim” – njeno povećanje. Jer novac više neće biti besplatan, a to može dovesti američku ekonomiju u „spiralu” sa nepredvidivim ekonomskim, socijalnim i političkim posledicama.
Zemlje periferiji svetskog kapitalizma su takođe odahnule. Jer čak i povećanje diskontne stope FRS na nivo od 1-2% bi za njih bilo katastrofa: počeo bi masovan egzodus kapitala „u obećanu zemlju” to jest u finansijsko-bankarski sistem Sjedinjenih Američkih Država.
Znamo izreku: „Ne postoji ništa trajnije od onog što je privremeno”. Programi „kvantitativnog popuštanja” u SAD (a kasnije i u ostalim zapadnim zemljama) bili su objavljeni kao “privremeni”. Međutim, Zapad nije u stanju od njih da odustane.
Nedavno je Ministarstvo finansija SAD najavilo da će kamatna stopa na američke državne obveznice biti ustanovljena „na nulu”. Ovo je važan događaj koji ukazuje na to da neće biti povratka na stari kapitalizam.
Klasici marksizma-lenjinizma su govorili da će se u procesu kapitalističke akumulacije profitna stopa (kamatna stopa, kao glavni oblik prihoda) neumoljivo smanjivati. I to će neminovno dovesti do „smrti” kapitalizma. Sa ovim se možemo složiti. Istina, moramo dodati da klasici nisu ni sanjali da se kamatna stopa može spustiti ispod nule. Negativne kamatne stope nam sugerišu da se kapitalizam pretvorio u leš. Ali, istovremeno, iz nekog razloga, niko nema hrabrosti da proglasi njegovu smrt.
Govoreći o antagonističkim kontradikcijama kapitalizma, klasici su napravili „gvozdeni” zaključak da će socijalizam zameniti kapitalizam. Međutim, sa ovim se ne mogu u potpunosti složiti.
Nikakvog „gvozdenog” determinizma u istoriji nema i ne može ga biti. „Gospodari novca” shvataju da je, egzistirajući nekoliko vekova kapitalistički model ekonomije i društva, zastareo. I „planski” pripremaju čovečanstvo za prelazak na drugačiji model, u kojem će oni ostati gospodari, ali ovaj put ne novca, već celog sveta kao skupa prirodnih resursa, materijalnih proizvodnih snaga i svih ljudi na planeti.
Pri čemu, moć nad ljudima treba da se odnosi na njihove umove.
Bez razumevanja ovih tektonskih procesa u globalnom kapitalizmu teško je razumeti mnoga sadašnja dešavanja u svetu: pojavu Islamske države, rat na Bliskom i Srednjem Istoku, „seobu naroda” u Evropu, „demokratsku revoluciju” u Ukrajini itd. Sve su ovo elementi džinovskog projekta za transformaciju propalog kapitalizma u drugu društveno-ekonomsku formaciju, koju možemo nazvati novi robovlasnički sistem.
Suprotstaviti se novom ropstvu je moguće samo u slučaju, ako se shvati kakvi su planovi sadašnjih gospodara novca.
