СРБИ СУ ИЗАБРАЛИ СРБИЈУ У НATO ПАКТУ

Пише Милан Сантрач
СРБИ  СУ  ИЗАБРАЛИ  СРБИЈУ  У  НATO ПАКТУ 


Ко не вјерује у исправност овог наслова нека пита једног од лидера побједничке, славом овјенчане коалиције, Вука Драшковића, који је сасвим јасно у предизборној кампањи објаснио да ће Србија, уколико они побиједе ући у НATO. А да се господин Драшковић у напредњачкој коалицији итекако пита , доказ је што му је господин Вучић пригрлио партију иако, "пакосници"  прецизирају да  СПО данас има четири сигурна члана (Вука, Дану, Југовића и Чотрића), осам Вукових свастика и ако нахватају још по неког провинцијалца.

Уосталом, гласачи су у српски парламент изабрали и нато- полазника курса у Гармиш Партенкирхену, и то у вријеме док је био министар војни у Београду, господина Шутановца, и поред свих малверзација са градским земљиштем, и поред тога што је уништио ускладиштену муницију и оружје српске војске. И не само то,  Срби су својевремено Американцима за сићу продали смедеревску жељезару да би  у њој  претапали у гвожђе топове , тенкове и  минобацаче  српске војске којима је прије равно петнаест година војска Срба бранила земљу и народ од НATO агресора.

Драшковић је био само пробни балон да се провјери постоји ли ишта чиме српске гуске не могу да се накљукају.

Свакако, има оних који вјерују у бајке па су сигурни да ће Брисел у породицу својих народа (како то лијепо звучи) примити Србију зато што има природне љепоте, гостољубив народ, развијену индустрију и пољопривреду и мудро и достојанствено руководство. Али, богами, већина Европљана мисли да Србија треба још дуго да пристаје на све што се од ње захтијева, да званично призна Косово, као што је то фактички урадила, и да у наредним годинама настави да се самоуништава.Европа хоће да на Балкану не остане ни једнa земља која није чланица  НATO пакта . Срби су гласали за скору будућност кроз реформе (напредњаци и Вучић) и визију (нових  демократа  и Тадића ) шта год да то значи, а сигурно је да они нису народ лагали.

Вучић и његови сарадници су унапријед рекли да ће реформе бити болне, што преведено значи да ће ускоро бити отпуштено бар стотињак хиљада радника, да ће бити смањене плате и пензије, а драстично повећане цијене струје и кирије, а када се прода  ЕПС и Водовод , народ ће моћи да троши воду само по коју чашу за пиће.Као жаба када је змија омађија, Срби су се дивили обећањима да ће добити батине и гласали су за то.

Еврофанатизам коалиције која је освојила највише посланичких мандата и Дачићевих социјалиста углавном се огледа у пристајању да предају Албанцима сјевер Косова и Метохије који је до Бриселских споразума уистину био дио Србије и без којег "Република Косово" никако није могла да егзистира.Да би добили само датум за преговоре о приступању Унији, лидери партија за које су Срби гласали , Вучић и Дачић,грлили су се са трговцем српских органа Тачијем и блентаво се смјешкали и  улизивали британској баронеси, Кети Ештон. То што су се они понизили, резултирало је подршком омађијаног народа без достојанства. Чак је министар правде, напредњак Селаковић, у емисији код  Миломира Марића похвалио бриселске преговоре са премијером  "Републике Косово"  Тачијем и цитирао  Харадинаја који је лично убијао српске цивиле по Косову и који је недавно рекао да Косово, наводно, ништа није добило бриселским споразумима, а да су Срби добили Заједницу општина са српском влашћу, што је, наравно, лаж.

Српска власт je јаничарска, па за њу важи  она  народна : потурица гори од Турчина.Сироти Селаковић мораће још много да учи, највише историју , етнологију и  психологију. Албански политичари су промишљени и  лукави, одани националној идеји и жедне су преко воде превели српске преговараче, провинцијски зблануте, прилично неуке, а бескрајно уображене уз позу џентлмена на сеоски начин.

Један  Албанац , професор Приштинског Правног факултета,  је недавно  искрено рекао: "увијек ћемо бити захвални српском  руководству, а прије свега Дачићу и Вучићу што нам је помогло да остваримо проблематично добијену независност. Без њих  то не би било могуће".

Већина народа Србије који је гласао на парламентарним изборима , гласао  је и против Русије.

Функционери напредњачке коалиције тврде да Русија поздравља одлуку Србије да уђе у Европску унију, а лаковјерни народ мисли  како Москва подржава еврофанатизам у Београду. А да ли је то баш тако? Наравно да није.

Као држава исте цивилизације и народ истог корјена и вјере , Русија и Руси никада нису кроз читаву своју историју од Срба тражили да се било чега  одричу. Московија је Србе, колико  и кад год је могла, помагала, за вријеме  турског и аустроугарског ропства  je слала  књиге да се писменост међу Србима сачува. Српске је избјеглице не само примала, него им додјељивала племићке титуле  чим пређу границу руске царевине (читајте Срби свог Пишчевића и свог Црњанског), па отуда међу Русима   толико  Срба генерала.Последњи руски  Цар , Николај други Романов , у најгоре вријеме по круну, своје Царство је у рат покренуо бранећи Србију од Европе 1914.године.

Руси ће увијек рећи: Урадите како мислите да је за вас најбоље. Али, Руси нису малоумни. Ако Србија уђе у Унију изгубиће статус најповољније земље у трговини са Русијом.

Москва зна да ће Србија прије пријема у породицу европских народа" морати да уђе у фамилију НATO пакта, крвног непријатеља Русије. Москва се, господски, не изјашњава жели ли или не да се Србија придружи Бриселу гдје их непрестално понижавају и уцјењују . У српском политичком врху  нема никога храброг да каже како Срби не заслужују да их  свако из европске породице народа може понижавати , од баронице Ештон до Јелка Кацина.Срби морају спознати последице свога избора. Срби су на  мартовским  изборима   гласали и  као будућност изабрали НATO ракете на својој територији уперене на Москву. Машала Срби !

Било  би чудо  космичких размјера ако се током мандата нове  скупштине, усред  званичног Београда, не завијори  плава европска  застава  са свим жутим звјездама. Вјероватно ће , умјесто Боже правде, посланици на челу са новом владом запјевати  Оду Бриселу.

Срби су једини народ у Европи, ма каквој Европи, у цијелом свијету изабрали скупштину у којој су сви посланици еврофанатици. Тога нема ни у Берлину, ни у Лондону, ни у Риму , ни у Паризу, ни у самом Бриселу. И  међу њима има оних који су противници  те исте Уније али међу српским посланицима нема таквих. У српски парламент није изабран ни један посланик, српски патриота, што је сасвим исправно, јер ми нисмо српски народ него еврофанатички.

Нису изабрани они који су вјерни цјеловитој Србији и сарадњи са Русијом али је изабран  Риза Хаљими и по свој прилици још два албанска посланика, на радост Кети Ештон.Нема Коштунице који се залагао за политичку и војну  неутралност , али има Тадићевих, нових демократа са планом да нам уведу производњу ГМО хране. Огромном већином изабрани напредњаци који су за реформе и то болне јер Срби воле, а Запад то добро зна, кад их неко бије.

Александар Вучић и Томислав  Николић су издали предсједника Српске Радикалне странке и од ње направили своју  и ако им је кум пред Богом, па неће бити чудо кад издају и националну идеју. Доскорашњи премијер Србије а потом министар вањских послова, господин Дачић издао је Програм и Статут изворне Социјалистичке партије.Тадић  је уочи изборне кампање издао Ђиласа а Ђилас је предходно издао Тадића.

Сви ови еврофанатици који су изабрани у Скупштину и који ће формирати нову владу добили су, заједно мање од половине гласова уписаних бирача. Половина Срба са бирачким правом игнорисала је изборе, па неће имати право да се љутe када их снађу беспослица, беспарица, НATO чизма,  кампови за обуку војника за рат против Руса, док ће српски радници и сељаци радити за сићу на њивама или у предузећима чији су власници Шиптари и арапски Шеици.

Наћи ће се и по који газда Хрват или Словенац. А они који последњих неколико година не излазе у Србији на изборе треба да се сјете старе античке истине да је у лукавост лисице урачуната глупост кокошака.

КАКО СЕ У СРБИЈИ УТИЧЕ НА СВИЈЕСТ ЉУДИ

Пише Милан Сантрач

КАКО  СЕ  У  СРБИЈИ  УТИЧЕ  НА   СВИЈЕСТ  ЉУДИ На основу понашања Срба и српског руководства у вези с економско-политичко-војним процесима у свијету, Европи, на Балкану и самој Србији, посебно у вези са Косовом и Метохијом, све више људи се пита шта се то догађа са свијести српског народа и његове елите. Већ дуги низ година на Западу се развија нова доктрина ратовања и окупирања земаља које су стратешки важне или посједују природне ресурсе нафте, дијаманата, злата  и т. д. Таква доктрина се назива тиха окупација и  примјењује у Србији али и осталим републикама бивше Југославије.

Очгледно је једино да се не преклапају елита и администрација, односно да предводници Срба нису истовремено и најумнији међу Србима. Будући да у Србији не постоји институција која би се бавила ефектима планетарно присутног рата, о његовом присуству на српским просторима може се судити само на основу посматрања и одговарајућих индикатора. Најважније је да се зна да основа за научно препознавање процеса у којем се утиче на људску  свијест  постоји. Нико не може да негира постојање докумената, који су одредили садржај транзиције и регионализације у којима се ствара "нови свјетски поредак". Основни документи, настали послије Другог свјетског рата у круговима тајних организација кабалиста, језуита и "вавилонаца" су: Директива 20/1 Савјета за националну безбједност САД (усвојена 18. августа 1948.), "Пројекат 80-тих" Савјета за иностране послове САД усвојен средином 1973, Директива 54 Регановог Савјета за националну безбједност усвојена 2. септембра 1982, Директива 133 Савјета за националну безбједност САД и Закон о спољним улагањима САД усвојени 1990. године, Правило КоВ САД ФМ 100-5 усвојено у Пентагону 14. јуна 1993. Памфлет 525–5, објављен 1. августа 1994. у издању ТРАДОЦ-а  ( тренинг и доктрина команде ) и "Заједничка визија 2010" (15,20) настала у Пентагону 1997.године. У наведеним документима најављен је начин за "омекшавање" слободарски настројених друштава, а основа је утицај на свијест људи. Планирано је стварање и стицање истомишљеника и ослонац на њих. Најбољи примјер за то су дјеца из "Отпора". Разрађена је (зло)употреба невладиних организација у стварању "новог свјетског поретка". У процесу регионализације и цјепкања националних бића, планирано је стварање "бонсаи држава". Стога су прво разбијене федералне државе попут СССР, ЧССР и СФРЈ, а све вријеме је инсистирано на губљењу суверенитета и одрицању од дијела суверенитета. Сједињене државе, Велика Британија, Њамачка и Француска, као инструменти за стварање "новог свјетског поретка" учешћем у Атлантској алијанси, добиле су задатак да не испуштају сталну стратегијску иницијативу у сведимензионом рату са непослушним земљама. У том рату најважнија димензија је неокортикални рат (утицај на свијест људи преко коре мозга), што се примјењује не само код Срба већ и осталих непослушних народа. Занимљиво је да се у документима "Заједничка визија 2010", "Заједничка визија 2015" и "Заједничка визија 2020", може прочитати и будућност планете. Утицај на информације у мозгу људи, а на тај начин на мисли и емоције, већином се остварује посредством носилаца неоружаних облика агресије. Ријеч је о институцијама које учествују у стварању "новог свјетског поретка". Невладине организације, финансиране од институција "великог брата", посебно тзв. миротворачки покрети, раде на регионализацији и стварању аморфне националне масе. При томе, тежиште активности усмјеравају на доказе да је национализам највећи непријатељ "новог свјетског поретка". Њихове пробране информације стварају неслогу унутар друштава и подјеле на напредне и заостале, а резултат су општа конфузија и апатија. Фондације учествују у "куповини мозгова". На примјер, Сорош фондација финансира и надгледа српске вундеркинде у Петници. Агенције куповином основних ресурса: земљишта, воде, руде, енергената и т.д. стварају социјалну несигурност. "Хуманитарне организације" поништавају основе хуманости, ратују, тргују, стављају животиње испред људи. Тако потенцијално умни људи очекују бољу будућност, искључујући се из њеног стварања. Политичке партије и покрети раде по директивама "великог брата" и обесхрабрују народ. Такав систем изњедрио је бројне "корисне" идиоте, који раде за најимућније лихваре, а да нису на њиховом платном списку. Масонерија је толико инструментализована да се претворила у отуђени скуп моћних људи, који су заборавили да осим личног постоји и друштвени интерес. Затворени у своје ложе успијевају да лијепо живе од стечене моћи. Ријеч је о ментално блокираном скупу људи изгубљеном за стварање извјесније будућности. Њихова изолација је важан циљ  задојених кабалиста. Фундаменталистичке цркве и "Њу ејџ" покрет имају непосредну улогу у креирању свијести и стварању уображавања . Они поништавају истину и историју, а доводе цијели  људски род у заблуду у вези са будућношћу. Непосредније од њих на свијест људи могу утицати само оруђа и оружја намјењена за неокортикални рат (утицај на свијест људи преко коре мозга). Изузетно је важно са се схвати шта све може да утиче на креирање свијести људи, које је искључиво везано за људски мозак. Информација је основна, а ништа мање није важна истина да је могуће мијењати структуру личности и структуру мозга. Њихово прихватање прије свега разврстава људе и ствара друштвене подјеле. На схватања човјека утичу религије, информације о погледу на свијет, општефилософске информације, које омогућавају да се уочавају и схвате општи и појединачни процеси у свијету и допуштају да се добију нове информације и енергије. Свијест људи обликују идеологија, информације фактичког и историјског карактера, умјетност, систем образовања и васпитања (дјечија литература, школе, факултети, посебно предавања из логике, математике и историје), системи разоноде и забаве (музика, слике, филмови, игре и т.д.). Насупрот њима су tајна и окултна друштва, свјетски финансијски систем, органи власти, државни закони, државна политика, средства јавног информисања за тзв. масовну комуникацију, новац, власништво, koji не дозвољавају да истина допре до уџбеника, да људи спознају истину. Тако не знамо да ли је Хитлер умро природном смрћу, да ли се Земља окреће око сунца или га прати у спиралном кретању  а сличних примјера има много. Кроз све наведене државне институције провлачене су од 1989. године антисрпске информације, које су одвојиле Србе од сапламеника sa истока, а усмјериле их ка отвореним чељистима Запада због чега су Срби прихватали и прихватају све глупости које им се од њих нуде. Како се супротставити злу које пријети човјечанству? Одрећи се непотребних новотарија које се сервирају преко холивудске индустрије, враћање традиционалним вриједностима ма како нас  увјеравали да смо због тога назадни, очистити цркву од свештеника којима су важнији аутомобили са затамњеним стаклима од вјере и народа , зауставити одлив младих образованих људи макар то морали учинити изричитом забраном закона али постоје и други начини. Склопити савез са државама којима смо сродни, промијенити и донијети нове законе који ће обезбједити контролу над онима који су на позицијама власти. Извршити реформу образовног система и обезбједити право стицање знања умјесто овог које нам је подметнмуто , по коме имамо магистре и докторе наука који мало или ништа не знају а дипломе су им издали универзитети који не заслужју то име. Пут ослобађања свијести није лак и није кратак али је свакако могућ. Наздравље вам свијест браћо Срби.

UKRAJINSKA LUDOST ZAPADA

УКРАЈИНСКА   ЛУДОСТ   ЗАПАДА  

Наслов изворног текста: The West’s Ukrainian Folly

Аутор: Дејвид П. Голдман (David P. Goldman)

Некада давно, када је Реган водио ствари, ми нисмо брбљали о санкцијама против Русије. Користили смо тајне методе да саботирамо извоз природног гаса и друге кључне функције. Највећа ненуклеарна експлозија у историји, а коју је изазвао човек,  катастрофа на руском гасоводу 1982.године, била је један од резултата таквог рада. Мозак ове добро документоване операције (и још неких које ће тек документовати) био је директор за планирање у Савету за националну безбедност под Ричардом Аленом и Вилијамом Кларком, доктор Норман Бејли, који је имао титулу специјалног помоћника председника САД. Бејли је запослио мали тим „извођача радова“ да прикупе обавештајне податке о подручјима од интереса, а ја сам за њега радио између 1981. и 1983.године на бројним пројектима, а посебно на надзирању немачких политичара и оних који су их подупирали у време када је Европа била склонија да пресече сарадњу са Совјетима него да се бори против империји зла.

Доктор Бејли је био мој ментор у геополитици. Рекао ми је крајем 1981.године да ће Реганова администрација срушити комунизам до 1987.године, кроз огромно војно јачање и економску конкуренцију. Мислио сам да је луд, па сам одмах потписао. Сада је полупензионисан у Израелу, у вили на врху брда са погледом на Медитеран, а био је врхунски борац Хладног рата. После напуштања државне службе, отворио је консултантску фирму са бившим директором ЦИА, Вилијамом Колбијем, и саветовао мултинационалне корпорације.

Данас сам од њега добио е-mail у коме коментарише одговор Запада на ситуацију у Украјини, и имам његову дозволу да га објавим. Др Бејли пише:

Ако прихватаимо да је лицемерје исто што и мајчино млеко за домаћу и међународну политику, ипак повика Европе и Сједињених Америчких Држава због руског преузимања Крима излази из оквира прихватљивог понашања.

Садашња привремена влада Украјине је продукт државног удара. Крим је Украјини 1953. године предао Хрушчов (који је рођен у Украјини) не питајући никога на Криму да ли жели да буде предат или не. Чак је и бивши совјетски генерални секретар Горбачов изјавио да је ” … Крим припојен Украјини… без питања људи, и сада људи исправљају ту грешку. Ово треба да се поздрави, а не да се проглашавају санкције. “

Русија неће добити већи приступ Медитерану са Крима него што је имала до сада са својим дугорочним закупом поморске базе у Севастопољу.

Што се насилног одвајање дела територије од суверене државе тиче, Косово је одвојена од Србије америчким и европским бомбардовањем Србије које је трајало све дотле док се Срби нису сложили.

Најзад, упркос жестокој реторичкој осуди руског преузимања, санкције које се уводе са много помпе су толико слабе да изгледају смешно, а руска влада их тако и прихвата.

Русија има много јаче полуге утицаја на Европу него Европа на Русију. Ако би Русија била та која хоће да уведе ембарго на нафту и посебно на извоз природног гаса у Европу, Европљани би потрошили своје резерве за два месеца, а онда би европска привреда стала. Русија би због тога, напротив, изгубила једва 7,5 милијарди долара прихода. Трговинска размена САД – Русија је мала, тако да би америчке трговинске санкције биле бесмислене.

Што се тиче могућих финансијских санкција, руски званичницима је у сваком случају забрањено да имовину држе у иностранству, тако да” замрзавање” њихове имовине у САД уопште не води ничему, упркос монументалном претеривању проглашењем “ванредног стања” и невероватно слабих санкција које се уводе као одговор на претњу “националној безбедности.” Заузврат, Русија је известила да је повукла 100 милијарди долара у државним обвезницама САД. А кад је о Европљанима реч, њихова имовина у Русији је три пута већа од руске имовине у Европи.

Другим речима, све трговинске и финансијске полуге су на страни Русије, а не Запада. Али најважније је (и савршено илуструје шта се дешава када различити ефекти усвојене политике и предузетих мера нису тачно прорачунати) то што реакција Европе и САД на руско преузимање Крима не обезбеђује никакву руску сарадњу у постизању иоле значајнијег споразума са Ираном поводом његових планова да створи услове за производњу нуклеарног оружја. Заиста, Русија је управо прихватила да снабде Иран још једном нуклеарном електраном.

Стога се са сигурношћу може предвидети да ће раније или касније, а вероватно раније, Иран бити у стању да произведе нуклеарно оружје. Шта Израел да ради? Он реално има две опције – да нападне иранска нуклеарна постројења војно, а министар одбране Ја’алон је рекао да сада то преиспитује, или да предузме одбрамбене мере неопходне да осигурају да Израел буде спреман ако и када Ирана успе да минијатуризује своје нуклеарно оружје.

Ми, прави борци Хладног рата, схватали смо да рушење комунистичке империје зла од нас захтева да уважимо интересе Русије као нације. Старији државници који су победили у Хладном рату, укључујући ту и Хенрија Кисинџера (чијим је отварањем према Кини Совјетски Савез био окружен са свих страна), узалуд покушавају да унесу зеру разума у кловновску представу која се издаје за америчку спољну политику на оба политичка крила. Републикански мејнстрим је побркао Тахрир трг са Лексингтон Комон[1], а затим је погрешно поверовао да је Мајдан исто што и Тахрир трг. Да смо само били грубљи и жешћи, тврде они, Крим би данас био слободан. То је чиста глупост, јер не постоји такво стање у свету у коме Крим неће бити руски. Ми смо имали извесну моћ да утичемо на услове под којима ће бити руски, а онда смо изабрали најгори могући правац деловања -  отворено непријатељство комбиновано са немоћним држањем.

Имамо елиту која живи у сопственом свету виртуелне реалности, ограничену промашеном идеологијом, неспособну да учи из својих претходних грешака (или чак и да призна да су то биле грешке) и осуђену да стално понавља исте грешке. Припадници те елите стоје пред Путином као што мали дечак стоји у зоолошком врту пред лавом од кога га деле решетке кавеза. Лав, ипак није сасвим без алтернативе, као што из алармантног случаја Ирана треба да је постало јасно.

Оно шта ћемо добити у Украјини, могао бих да додам, налик је на оно што смо добили у Египту. Док су се и администрација Обаме и сенатори Мекејн  и Грејем (заједно са онима попут Реуела Марка Герехта из  Викли Стандарда) кладили на Муслиманску браћу као на глас исламске демократије, египатска привреда је пропала. ММФ је покушао да натера Египат да смањи субвенције на храну и енергенте које гутају његов буџет, а Египат је то одбио. На крају је привреда пропала и војска се вратила на власт уз масовну и једнодушну подршку јавности.

Украјина није исто што и Египат (пре је извозник него увозник хране), али и њена економија је опустошена, а Запад и тамо поново шаље ММФ. То је формула за стварање хаоса. Путин неће да преузме Доњецк или Харков. Он то не мора да чини. Он ће сачекати да Запад направи неописив хаос од Украјине и онда ће моћи да ради шта год хоће.

Пре само петнаестак година Америка  је била једина светска супер сила. Сада млатимо празну сламу. Таквa силa се не можете тек тако изгубити. Mоже се само одбацити.

SVE ŠTO TREBA DA ZNATE O UKRAJINI

СВЕ ШТО ТРЕБА ДА ЗНАТЕ О УКРАЈИНИ                                                

Не знам колико је нашим грађанима јасно шта се то заправo дешава у Украјини - земљи која је не само близу него и у којој живи становништо искуствено веома слично нама на просторима бивше Југославије. Можда се, некима међу нама  чини претјераним интересовање за Украјину. Али ни најмање није тако.

ОСНОВНЕ ЧИЊЕЊНИЦЕ

                 

Украјина је прије свега територијално највећа европска земља а апсолутно прва у свијету по количини обрадиве земље високог квалитета.Поређења ради, и Русија и САД са свом својом величином имају отприлике сличну количину високообрадивих ораница. Кина, нпр. са својих 1,3 милијарде становника нема ни једу петину такве земље! Осим тога, на истоку Украјине је смјештен један од највећих индустријских реона у свијету, тзв. Донбас (Донски индустријски басен). То је био центар војне индустрије, металургије и машиноградње бившег СССР-а. Са Донбасом се у свијету може поредити само Рурска област у Немачкој и индустријска област Токио-Јокохама у Јапану.

         

У стратешком и геополитичком смислу, Украјина се налази у тзв. "срцу геостратешког центра свијета". Осим ове географске истине,битно је напоменути да Русија са наклоњеном Украјином представља свјетску суперсилу. Без ње - Еуроазијску регионалну силу. Европа са Украјином има за трећину увећане природне ресурсе. Без ње је много зависнија од увоза. Кроз Украјину пролазе сви најважнији нафтоводи и гасоводи из Русије ка европским земљама, па и нама. Ко господари кримском луком Севастопољ, а тренутно је то руска морнарица, господари црноморским и каспијским басеном. А тај басен је уз Персијски залив највећи произвођач нафте у свијету.          

Украјинци, иако их паушално можемо доживјети једном нацијом,нису то. Али нису ни разнородни као нпр. ми у бившој Југославији. Прије него се објасни природа њиховог идентитета важно је напоменути неколико чињеница...                       

Украјинци живе катастрофално лоше. За просјечног грађанина Србије можда звучи невјероватно, али они статистички живе три пута лошије од нас?! Са свим богатствима које посједују. Тајкунизација земље је далеко драматичнија него код нас, те и социјалне разлике неупоредиво израженије. Ипак, наслеђено из совјетског периода, систем социјалне заштите, образовања и медицинске заштите, је на завидном нивоу.Украјинци су најобразованији народ Европе. Сиромаштво је свеопште, а будућност нације неизвјесна због енормног пада броја становника због малог природног прираштаја. Још драматичније него у Србији, већина руралних подручја су испражњена од становништва, а преко 85% становника живи у градовима.


ВЈЕРСКИ ИДЕНТИТЕТ               

Он заправо ствара срж украјинских подела и нерећа.Важно је напоменути да је на територији Украјине настала Русија, под именом Кијевска Рус, а њен кнез Владимир је примио православно хришћанство што је затим постала окосница руског идентитета.Тек вјековима касније, сједиште Русије се сели у Новогород, па у Москву, па у Санкт Петерсбург, те поново у Москву. Православље је дакле, дубоко укорјењено у Украјини већ хиљаду година.                      

Током вјекова, кроз освајања Монгола, католичке Пољске,Литваније и Шведске, те касније Аустрије, један дио Украјинаца је био изван граница Царске Русије. Ради се, наравно о крајњем западу земље.Последично, један број Украјинаца је био принуђен да прихвати унију са Папом у Риму, те је створена тзв. Гркокатоличка или Унијатска Црква,која има православне обреде, а признаје Папу као врховног поглавара свих хришћана. Међу Украјинцима правих римокатолика нема. То је једна од заблуда. Е, сада на један мали тренутак треба међу овим Унијатима разликовати двије групе; мању која себе назива Русинима или Рутенима,који живе у карпатским областима, а има их и код на с у Војводини, те много већег броја који се сматрају Украјинцима. Ови други живе у читавој Галицији са сједиштем у Лавову, иначе центром украјинског национализма. Свеукупно, ових гркокатолика међу украјинцима има свега око 4 милиона или око 8%.                                 

Међу православним становништвом,ситуација је далеко замршенија. Но, да за сада говоримо само о оном дијелу становништва које себе сматра Украјинцима. Међу њима има три скупине;                              

Прва скупина представља вјернике Украјинске православне цркве која је дио Москвовске патријаршије (дакле Руске Православне Цркве). Ова црква је најстарија и посједује већину вјерских објеката у земљи и то широм земље. То је једина призната православна црква. Њених вјерника има око 9 милиона,само међу Украјинцима.Богослужбени језик је руски и старословенски.                             

Другу групу представља непризната Украјинска Православна црква Кијевске Патријаршије, настала 1995. након распада СССР-а и проглашења независности Украјине. Она има око 17 милиона вјерника углавном у Западном и централном дијелу земље. Богослужбени језик је Украјински.                

Трећи дио представља Аутокефална Украјинска Православна Црква на западу земље, такође непризната, настала као одговор на комунистичку револуцију 1919. Њених је вјерника око 4 милиона.
Овдје је наравно, битно споменути и око 9 милиона етничких Руса који cу сви вјерници Москвовске патријаршије.        

Мањи дио Украјинског становништав су јеверејске, римокатоличке (Пољаци) и протестантске (Словаци и Мађари) религије. Потоји  и мањи број муслимана.

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

                

Не мање од вјерског, замршеност постоји и у националном идентитету.За почетак, треба рећи да се украјинска нација стварала нераскидиво са руском. Ријеч украјинац, као што можете и претпотавити, у руском језику представља некога ко живи у крају Империје. Еквивалентно нашем појму "Крајишник". Такође, до комунистичке револуције 1917, руски народ се дијелио на три групације;Великорусе (данашње Русе), Малорусе (данашње Украјинце) и Бјелорусе који и данас користе тај назив. Током периода СССР усвојен је термин Украјинац, који добија статус равноправне нације. Украјински језик почиње тада да се кодификује, мада су постојали и ранији покушаји украјинских националиста.

ГЕНОЦИД НАД УКРАЈИНЦИМА У ВРИЈЕМЕ СТАЉИНА

                

Овдје, тек почињу тешко разумљиви догађаји. Формално, у вријеме СССР-а Украјинци су добили више него икада. Истовремено, у реалности, Стаљинов режим је над њима извршио највећи геноцид  у историји Европе. Необавјештени уобичајно мисле да је најмасовнији такав злочин извршен над јеврејима у Холокаусту током нацистичке власти,када је их убијено 6 милиона. Међутим, током провођења колективизације села, совјетски режим је током 1932-1933 вјешташки изазвао глад међу сељацима Украјине и Поволожја, насилно им одузимајући сву храну. У те двије године умрло је преко 7.3  милиона Украјинаца (поређења ради,Србија у данашњим границама је тада имала 5.8 милиона становника). Таj геноцид назван је ГЛАДОМОР и као геноцид је окарактерисан у Украјинском парламенту, Савјету Европе и у Уједињеним нацијама.

Спроводиле  су га Украјинске совјетске власти под патронатом комунистичке Москве.                               

Највећи, апсурд је да је Гладомором искључиво погођено становништво централне и источне Украјине, а да данашњи националистички настројен запад Украјине није погођен. Он је тада био у саставу Пољске и Чехословачке,  а не СССР-а.                 

Гладомор је дубоко укорјењен у свијест Украјинаца као и нацистичка окупација која је однијела око 7 милиона живота, укључујући ту и милион и по Јевреја.

МЕЂУТИМ...

                                  

Истовремено са геноцидом, тече дерусификација Украјине. Насилно измјештање сељака у градове, створиће од њих, умјесто руских духовних центара- украјинске . Типичан примјер је Кијев. У њему је у вријеме царске Русије било 69% Руса, 32% Јевреја који су говорили руски, и занемарљив број Украјинаца. У вријеме Стаљина, Украјинци постају већина.

ПЕРИОД ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

                

Преживевши Гладомор и остале репресалије, многи Украјинци су Хитлерове трупе дочекали као олободиоце. Стаљин касније неће пропустити прилику да се освети за то. Какогод, у овом периоду створена је моћна пронацистичка "Влада" Украјине, која је осим мржње према Русима и СССР-у још већу нетолеранцију показивала према домаћим Јеврејима. Тако је можда и већи број њих страдао од украјинских комшија него од нацистичке руке. Познато је да украјински Јевреји нису страдали у логорима него у масовним егзекуцијама које су спроводили Нијемци и Украјински колаборационисти. Типичан примјер је Бабиј Јар,поред Кијева када су за два дана постријељани сви кијевски Јевреји. Њих око 35.000. Истовремено, велики број помоћног особља у нацистичким логорима смрти били су Украјинци. Не треба посебно напомињати, да се у свим овим догађајима предоминантно ради о западним Украјинцима.                                                 

Ипак, огромна већина Украјинског становништва, трпјела је под нацизмом и заједно са осталим народима СССР-а учествовала у сламању Хитлерове војске.

НАКОН ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

               

Опустошена, десеткована и помало кажњавана због пронацистичких дијелова друштва, Украјина је кроз освајања СССР-а,увећана за свој западни дио. Истовремено, 1960. јој је мимо сваке логике додијељено потпуно руско полуострво Крим. Она је тако,територијално награђена, формирала своје данашње границе.               

Међутим, будући у саставу суперсиле са доминантном руском културом, науком и свим другим у комунистичком друштву, којa нацију није сматрало превише битном, током овог периода створена је нека врста поновне русификације. Прије би се могло рећи совјетизације.

Слично американизацији цијелог свијета. Тако, су на крају постојања СССР-а сви универзитети, телевизија и јавне установе добровољно користиле скоро искључиво руски језик.               

На истоку земље је већ формирани Донски индустријски басен добијао још моћнију форму најзначајнијег центра индустрије у читавом Совјетском савезу. Можда и у свиј ету тог времена.
Запад земље је, међутим, стагнирао и до данас остао крајње сиромашан.

НАКОН РАСПАДА СССР-А

              

Распадом совјетске империје, Украјина је први пут у историји постала независна држава. Нимало хомогена, као што је објашњено, није никакво чудо, што се у периоду транзиције, изродило много супротности.

          

Источни дио земље, са развијеном индустријом те јужни,црноморски са лукама и туризмом задржали су виши животни стандард.Централни и западни дио земље, изузимајући главни град, живи у крајњој биједи.                

Једном невидљивом линијом издијељена, буквално по половини,  земља живи два паралелна живота. Русофилски и Украјински.Напримјер, у источном граду Доњецку или јужном, Севастопољу, преко 90% становника говори руски, гласа за проруске странке, ослоњено је привредно и образовно на Русију. Насупрот томе, западни град Лавов,престоница некадашње Аустријске Галиције, живи потпуно други живот.Тамо 95% становника подржава украјинске десничаре, говори искључиво украјински језик и сања европски сан.               

Глвни град Кијев, на несрећу једних, а срећу других,налази се у зони прозападног дијела земље, док је главна економска снага и моћ сконцентрисана на истоку. Број становника је подједнак у оба дијела, док су политичка опредјељења грађана отприлике у размјери 55% : 45% у корист проруског дијела становништва.               

И у једном и у другом дијелу новопечени милијардери одлучују о судбинама маса. Разлика је само у томе што су ови источни милијардери још богатији. Правна држава никада није успостављена а корупција је начин живота. У томе се, једино,  два дијела земље уопште не разликују.

ЈЕЗИК

              

 Данас, Украјинци чине око 77% становништва а Руси око 18%. Осталих је 5%.
Међутим када је ријеч о матерњем језику, тек 62 посто становника је навело украјински као свој матерњи. 35 одсто њих наводи руски. То је официјелна статистика. Међутим када становнике Украјине питате који језик говоре у кући и на ком језику прате медије, читају књиге,ситуација је обрнута! 67% становника користи руски језик у кући. У јавној комуникацији, у образовању, у медијима руски је предоминантан.
Само није службени. У кореспонденцији са државним органима морате користити украјински. Ствари су доведене до апсурда. Два од три украјинска предсједника и готово сви премијери ни не знају украјински језик?! Чак су им и предизборна обећања била да ће се потрудити да га науче. Лидери националистичког запада, наравно говоре украјински, али да би их сви бирачи разумјели често се обраћају на перфектном руском језику... Руски, дакле, јесте универзални језик у Украјини, који сви разумију и којим се служе. Али је западњацима неприхватљиво, да га неко предложи за други службени језик.              

Ипак, све је већи број људи који користе украјински језик, а његова употреба се кроз систем образовања значајно промовише а становници подстичу (понекада и недобровољно) да га користе.

ДАНАС

               

Иако тако дубоко подијељена на двије половине, све до ове године Украјина је живела у одложеном конфликту. Он је понекада ескалирао, али никада не толико да дође до пуцања јединства земље. То се прије свега дешавало захваљујући економским интересима олигарха са обе стране.               

Међутим, сада je пред Украјинце постављено
алтернативно судбинско питање, да ли ће бити у утицајној сфери запада или обновљене Русије, не постоји тај кохезиони фактор, који би их могао ујединити око ове дилеме. Крупан бизнис и олигархија то свакако нису, а све остале друштвене институције су јасно подијељене и искључиве у погледу овог питања. Једни су за једне, други за друге.

                

Свака украјинска власт је до сада одржавала ово стање одложеног конфликта, јер како би која долазила, ниједна није имала снаге да наметне свој утицај у оном другом дијелу земље. Реално, није ни могла. Клерофашистима из Лавова, на западу, нико на овој планети неће моћи да наметне суживот у заједници са Русијом. Истовремено,становништву југа и истока не пада на памет да буду отргнути од матице Русије. И једни и други, као што видимо, су спремни да то своје опредјељење бране до краја. Када се одступи од евроинтеграција експлодира једна половина, а у случају антируског курса, друга половина земље.                

Чини се, да ће јединственом, Украјину прије одржати хладне и срачунате главе у Вашингтону и Москви, него усијане у Лавову и Кијеву, или сутра у Харкову. Ипак много цјевовода и петродолара пролази са истока на запад, да би се тај пит угрозио.                 

Али, уколико конфликт у овом интензитету буде дуготрајан, обе спољне силе ће, хтјеле-нехтјеле, почети искључивим мјерама да подржавају свој дио Украјине и своје интересе. У том случају нека је и њима, а и свима нама Бог у помоћи...