Piše Milan Santrač
"zasticeno autorskim pravom 2014 © Milan Santrac, sva prava zadrzana, strogo zabranjeno neovlasceno umnozavanje i distribucija
PESMA ŽENI
Sreli smo se sasvim slučajno, jednog toplog leta
Sudbina je, valjda, tako htela,
Oko četri banke ima, misao mi prva beše
Kasnije mi sama rekla, imala je nešto više
Istog časa ja primetih,
Sva lepota ovog sveta nalazi se u toj ženi
Za tren zbunjen od tih misli,
Zatreperi sve u meni
Uska suknja, do kolena kratka,
Istakla je njeno vitko telo
Šta je gore nosila na sebi, ne sećam se više,
Pamtim samo da je bilo belo
Pogleda me ona smerno,
Ispod kose zasvetleše, od samoga neba lepše, oči plave
Shvatio sam tada jasno,
Ja je želim, izgovorih poluglasno
Išao sam istim putem svakog dana, kao slučajno
Želeo sam da je sretnem, zbog osmeha il' očiju plavih, ne znam
Sve mi njeno bilo važno
Pozovem je tad u šetnju, mada su mi male šanse
Ne znam kako, želela je valjda isto, na moj predlog pristala je
Dok se lako kretala ka meni na licu joj osmeh igra
Zbog poziva moga smelog, čini mi se blistala je
Šetali smo pored reke, smejali se tiho, onda glasno
Tek, onako iznenada, uhvati me ispod ruke
Ohrabrim se njenim činom, zagrlim je tada snažno
Ništa nije rekla i privi se uz mene nežno
Toga dana plovio sam sedefastom, divljom rekom
Talasi se igrali sa nama, najpre tihi pa sve veći, jaki
Pustili smo da nas struja nosi
Jedino nam važni bili osećaji naši, slatki
Poljupci su bili strasni, gorela su naša tela
Činilo se da sanjamo, želje su nam iste bile
Još osećam vrele usne, njeno telo, nežnije od svile
Morao sam poći u svet,
Čekaću te, rekla mi je na rastanku
Pamtim pogled, tople ruke oko vrata
I verujem u sudbinu, da ćemo se sresti opet
Od tad prodje mnogo leta,
U mislima i mom srcu ona živi
Tu je smestih, zauvek će tu ostati,
Mada davno moja beše, mojom ću je uvek zvati
