Пише Милан Сантрач
Хрватски, католички теолог и историчар Др Горан Шарић тврди:
СРБИ НИСУ ИЗГУБИЛИ КОСОВСКИ БОЈ
Када су Словени дошли на Балкан?! Да ли су Немањићи добили круну од папе?! Која страна је изгубила Косовски бој?! Јесмо ли „тамни“зато што су нам Турци силовали жене… На ове и друге вечите недоумице и заблуде из наше националне историје одговоре нам даје католички теолог и историчар из Ријеке, др Горан Шарић.
Питање 1.
Докторе Шарићу, шира јавност у Србији за Вас је чула након што сте изнели бројне доказе којима разобличавате постојеће званичне теорије о досељавању Словена на Балкан?! Ви тврдите да су наши преци далеко раније населили ове просторе. Због чега нас званична историја учи да су Словени на Балкан стигли тек у 7. веку?
Др Горан Шарић
Иако је и раније било покушаја да нас, Словене прикажу као дошљаке на туђу земљу, пре свега од стране Ватикана и Венеције, “догма” о досељавању Словена дефинитивно у званичну историју улази по диктату бечког двора тек у другој половини 19. века. То је време националног буђења у свим европским земљама. Код нас процес националног освешћивања није ишао спонтано, него је вођен из Беча и Ватикана. Они су стварали нације према географским одредницама, по систему “завади, па владај”. И Вукова реформа, без обзира на многе позитивне аспкете, била је пројекат Хабсбуршке Монархије.
Беч је хтео српски језик што више удаљити од руског. Вук је изабран као замена за светог Саву, јер је светосавље означено као имуни систем Срба, који треба уништити да би Србе покорили. Након бечке администрације, долазили су католички мисионари који су имали задатак превођења православног становништва на католичку веру. Прелазак на католицизам био је услов без којег се није могло напредовати ни у војсци, ни у државној служби.
Кроз читав 19. век на делу је непринципијелна коалиција Хабсбуршке Монархије, Велике Британије и Османског царства. Беч и Лондон су одржавали Турску, тзв. болесника са Босфора на “апаратима” само да би спречили уједињење Словена на Балкану и враћање Цариграда у руке православаца, односно да би Русију држали што даље од топлих мора. Велика Британија подржавала је колонијалну политику Аустрије на Балкану, а Аустрија је подржавала колонијалну политику Велике Британије на Блиском истоку. Константа и аустријске и британске политике биле су русофобија и србофобија као огранак русофобије.Бечко-берлинска историографија, коју су у 19. и почетком 20. века прихватили наши историчари, служила је великогерманским интересима. Главни циљ Њемачке и Аустрије био је ширење на словенске земље. Зато су њихови историчари Словене приказивали као дивљаке и дошљаке. Финале великогерманске идеологије видели смо у Другом светском рату у којем су нацисти побили више од 30 милиона Словена.Кад говоримо о сеобама морам нагласити да оне саме по себи нису спорне. Од кад је људи, било је и миграција. Сеобе су стална судбина човека са Балкана. Међутим, нису се селили цели народи, већ углавном мушкарци и ратници. Кад су веће скупине народа путовале, нису одједном преваљивале превелике удаљености. Данас имамо модерне путеве и превозна средства, па опет већину миграната који пристижу у Европу чине млађи мушкарци. Када упоредимо археолошке остатке, култове, предања, украсе, ношње, антрополошке и друге карактеристике становништа Балкана пре седмог века и након њега, са приличном дозом сигурности можемо закључити да је једна, не тако мала језгра народа остајала и опстајала овде кроз векове, од Лепенског Вира и Винче, преко времена Трачана и Илира, Римског царства, Средњег века, па до модерног времена и да су многи становнци Србије, Босне, Хрватске, Црне Горе и Македоније потомци тог аутохтоног становништва. Словени су и пре 7. столећа живели где и данас живе, од Балтика до Јадрана.
Питање 2.
У историјским уџбеницима за основне и средње школе у Србији готово да се не помиње српска историја пре династије Немањића. Последица тога је да један број Срба данас није сигуран да ли је пре Стефана Немање уопште постојала српска држава. Можете ли нам рећи нешто више о државности Срба у вековима који су претходили Немањићима?
Др Шарић :
Основни разлог због којих се у Србији не учи о династијама пре Немањића је што се тада српска држава простирала западно од Дрине. И не само западно од Дрине, већ је велики део северне Албаније био насељен Србима још пре доласка Албанаца, а Скадар је дуго времена био престони град српских владара. Историографија 19. века следила је бечко-берлинску школу, по којој не само да Словени нису аутохтони на Балкану, него ни Срба није смело бити ни западно од Дрине, ни на албанској обали.
Још од Карађорђевог устанка највећа фобија Беча била је уједињење свих јужних Словена под вођством Србије. Видимо да тај страх није био без основе, јер се то 1918. догодило и значило је крај Аустро-Угарске. Да је српска држава постојала и пре Немањића, данас више није ни најмање спорно, ако је икада и било, без обзира што су преднемањићке династије насилно брисане из историје.Доказ брисања је и печат кнеза Стројимира, припадника династије Властимировића из 9. века. Печат се 2006. одједном појавио на аукцији у Немачкој. Био у приватној колекцији и право је питање одакле неком Немцу српски печат и колике још трагове наше историје скривају приватне колекције по свету?!Милош Милојевић, српски историчар из 19. века, за којег кажу да је измишљао, пише да је Србима у првој половини 10. века владала краљица. Пре неколико година откривени су делови натписа из зидова некадашње џамије, а данас цркве св. Вида у Клису, код Сплита. На њима се помиње краљица Домаслава, а натпис је датиран у прву половину 10. века. Ако је Милојевић измишљао, како то да је археологија 140 година касније потврдила његове измишљотине? И како то да свезнајућа бечко-берлинска школа није знала за ту краљицу?Андрија Качић Миошић, фрањевачки свештеник из Макарске, 1756. године објавио је “Разговор угодни народа словинског”, једно од највреднијих и најчитанији дела јужнославенске књижевности свих времена. Ту пише о тридесетак преднемањићких краљева и владара, који су своју државу основали средином 5. века. Качић Миошић помиње краља Бодина и његовог оца, краља Михаила из династије Војислављевића која је Србијом владала у 11. веку, дакле, пуно пре рођења Стефана Немање. Бодинов печат са ликом светог Теодора пронађен је у Археолошком музеју у Истанбулу 2008. године, а портрет краља Михаила налази се у цркви светог Михајла у Стону поред Дубровника. Не би ме чудило да се у наредним годинама открију и артефакти са називима Свевладовића и Дрвановића.
Питанје 3.
У Србији је завршено приказивање прве сезоне игране серије о српској владарској лози Немањића. Серија је наишла на бројне осуде од стране публике због уличног жаргона, неадекватних локација за снимање важних кадрова, погрешне историјске интерпретације и других спорних детаља, али оно што је највише уздрмало јавност је сцена која приказује церемонију крунисања Стефана Првовенчаног и моменат у којем папски кардинал излази из православног олтара и ставља Стефану круну на главу. Разјасните нам ту вечиту дилему у српској националној историји да ли су Немањићи добили краљевску круну од папе?
Др Шарић :
Царство Немањића није настало ни од каквих папиних ласкања и круна, него у борби и крви.Ватикан никад Србима није слао круне, него крсташе и инквизицију. Да је било до папе, Србије не би било. Ту причу о папи који Стефану Првовенчаном шаље круну форсира проватиканска струја унутар Православне цркве и историчари који су о историји учили из уџбеника наших непријатеља. Њихови изговори подсећају на Јеховине сведоке који кажу: “Ако је Исус био секташ, онда сам и ја.”, односно: “Ако су Стефан Првовенчани и свети Сава екуменисти, онда сам и ја.” Али, нити је Исус био секташ и малтретирао људе по кућама, нити су се Немањићи клањали пред папом.О крунисању Стефана Прововенчаног нема никаквих извора из тог времена осим његовог писма из 1220. у којем се папи већ обраћа као краљ и у којем не тражи круну већ потврду круне. Да је папа Хонорије III стварно крунисао Стефана, о томе би постојала опширна документација у ватиканској архиви, а она не постоји. Каснији извори попут идеолошки обојеног и много пута преправљаног Томе Архиђакона су контрадикторни и не доносе никакве поуздане информације о самом догађају, не пишу ни кад се десило наводно крунисање, ни где, ни ко је био папски легат.Писмо Стефана Првовенчаног папи Хонорију III није доказ крунисања, већ показује како су владари Србије морали балансирати између империјалних амбиција распадајуће Византије и Мађара које је папа довукао на Балкан обећавајући им српску круну. Наравно да им није одговарао сукоб са Ватиканом и да су покушавали са папом одржавати коректне дипломатске односе, иако су били свесни скривених намера Ватикана. Немањићи нису подизали стотине католичких цркава и манастира, него православних, нису се одрицали престола и одлазили у католичке монахе, него православне. Све што је Стафан Првовенчани мислио о папи, унији и екуменизму рекао је на Жичком сабору где су он и српско племство предвођени Светим Савом осудили “латинску јерес”.
Питање 4.
Косовска битка одиграна на Видовдан 1389. године вековима је најважнији идентитетски догађај наше историје. Управо из Косовског боја проистекла је читава митологија и вредносни систем српског народа. Све су гласнији они који тврде да не постоји ниједан разлог да „Срби славе пораз из 1389. године“, међутим још увек не постоји усаглашен закључак ко је у тој бици победио. Какво је ваше тумачење коначног исхода Косовског боја?
Др Шарић :
Велики народи не славе победе у којима су били јачи и бројнији, него поразе у којима су се часно и храбро борили. Битка код Термопила била је пораз са катастрофалним последицама по Грке, па је најопеванија грчка битка о којој се и данас снимају холивудски филмови. Исто је и са битком за Аламо у којој су Тексашани поражени, а постала је темељ америчке националне митологије. Мит је ирационална истина. Он преко својих моралних, религиозних, социјалних и економских димензија повезује појединце у заједницу, руљу у народ, племена у нацију.
Косовски завет у свести српског народа има митски значај баш због узвишених вредности које у себи садржи – жртва појединца за народ и избор духовног пред материјалним. Још је Лудовик Цријевић Туберон, дубровачки свештеник из 15. века са дивљењем описивао Лазарову вечеру. И данас је тај избор пред сваким од нас: да ли продати веру за вечеру, да ли изабрати земљско или небеско, да ли ићи у битку не према томе колика је сила која нас напада, него колика је светиња коју бранимо!
Што се тиче исхода Косовсог боја, он је у најмању руку био нерешен. Ако је ико релеватнатан да о њему извести, онда су то Дубровчани који су га гледали својим очима. Дубровачка Република имала је у Србији разгранату мрежу трговаца и обавештајаца. Нема сумње да су неки од њих присуствовали Косовском боју, барем као посматрачи. Према документима које сам нашао у дубровачкој архиви, била је то величанствена битка у којој су погинула оба владара, султан Мурат и Лазар, којег документи називају краљем и деспотом, а жртве су на обе стране биле толике да на крају ни једни ни други нису могли прославити победу. Турци су до душе отерани из Србије, али су се убрзо вратили са новом војском. Можда је најбоље рећи да је то била пирова победа Срба.Још сви мртви из Косовског боја нису били ни сахрањени, а са севера су у Србији провалили Мађари. Са војском десеткованом у ратовима са Турцима и међусобним сукобима за власт, племством које је у Босни већ прешло на католицизам, малолетним Лазаровим синовима који нису могли преузети престо и краљем Твртком I Котроманићем заузетим освајањем Далмације, Србија се нашла у врло тешкој ситуацији. Тада је до изражаја дошао гениј кнегиње Милице коју је народ са правом прозвао царицом. Пред њом је био избор: могла је прихватити угарску окупацију, могла је прећи на католицизам и признати првенство остарелом Стефану Дабиш (који је таман насљедио Твртка) или ући и вазални однос са Турцима.Историја је показала далековидност њезиног потеза. Да је прихватила угарску окупацију, Србија би већ 1402. пала под Турке, а да је прешла на католицизам, прошла би као и босанском племство које ни савијање колена пред папом није спасило од османске окупације. Миличин син, Стефан Лазаревић, прво је у бици код Никопоља 1396. са својом тешком коњицом био одлучујући фактор у победи Турске над Угарском и на тај отклонио могућност угарске окупације Србије, а онда се после битке код Ангоре 1402. ослободио турског вазалства и убрзо направио једну од најјачих српских држава у историји.
Питање 5.
Читав циклус народне епске поезије посвећен је Марку Краљевићу, сину краља Вукашина Мрњавчевића, који је столовао у Прилепу у данашњој Македонији. Народ је Марка опевао као неустрашиво и храброг јунака, заштитника немоћних и слабијих, борца за правду и истину. Сведоци смо да један број историчара Марка Краљевића приказује у другачијем светлу – као турског вазала који је служио њиховим интересима. Да ли је Марко јунак или вазал или можемо рећи да једно друго не искључује?
Др Шарић :
Hарод сигурно своје најлепше епске песме не би посветио издајнику и турском слуги. Да је краљевић Марко био турски вазал, онда би суделовао у Косовском боју на страни Турака, као и остали турски вазали. Марка не само да нема међу турским вазалима у Косовском боју, него Турцима није дозволио да прођу поред Прилепа где је столовао, па су на Косово ишли дужим, заобилазним путем, преко територије турског вазала Драгаша. Константин Михаиловић, који је као јањичар служио у турској војсци, у свом делу названом “Јањичареве успомене” („Летопис о турској управи“) пише да је Бајазит након Косовске битке напао краљевића Марка. То значи да се Марко од 35 година колико је био владар (од тога 24 самосталан), најмање 30 година борио против Турака.Но, хришћанске државе падале су једна по једна под турску власт и пред Марком се у последњој години живота нашао избор који је показао сву величину његовог карактера и учинио га легендарним јунаком не само српских народних песама, већ га се славило од Словеније до Бугарске, од Румуније до Албаније. Он је наиме, могао 1394., попут његове браће Андријаша и Дмитра узети своје сребро из дубровачког депоа и побећи у Уграску. Ипак, изабрао је да подели судбину народа и остао је у Прилепу. Народ му то никад није заборавио. Краљевић Марко гине 1395. у битци код Ровина коју Турци губе баш због саботаже Марка и српских снага које су се бориле на турској страни.
Питање 6.
Неретко се у неформалним разговорима може чути да су Срби тамније пути, очију и косе заправо потомци Турака који су силовали српске жене и користили тзв. право прве брачне ноћи у вековима ропства. С обзиром на то да се годинама бавите генетиком, можете ли нам рећи да ли је реч о великој заблуди и због чега су Срби „тамнији“ од осталих словенских народа?
Др Шарић :
Тамнија пут нема везе са Турцима. Трачани и Илири који су на Балкану живели још прије доласка Римљана, били су нешто тамније пути. У античким списима они су описани као високи и црни, а неки Трачани су били и црвени. Најновија генетичка истраживања показала су да данашњи становници Србије имају занемарљив проценат гена, односно хаплогурпа које су могле доћи са турским освајањима. То је логично, јер у законима Османског царства није било дозвољено силовање хришћанских жена, док је на западу постојало право прве брачне ноћи (јус примае ноцтис).Осим тога, Србија уопште није била под Турцима 500 година. Војводина је под турском влашћу била негде између 160 и 180 година, док су рецимо из Далмације Турци потпуно истерани тек након 216 година власти. Највећи део Србије са повременим прекидима био је у Османском царства између 260 и 330 година. У Хрватској постоји тенденција да се смањује број година Османске власти, а у Србији се повећава.Пад Смедерева из 1459. године, није био, како се у историографији сматра и крај српске државе. И након тога постојала је Српска деспотовина са седиштем у Купнику. У њему је столовао и чувени Змај Огњени из народних песама, односно деспот Вук Гргуревић, јунак и победник многих битака са Турцима. Турци су Купник осовојили 1523. Јован Ненад, зван црни човек, последњи српски цар, владао је Бачком, Банатом и Сремом све док га 1527. Мађари нису убили из заседе. Дуга линија српске државности прекида се тек 1543. смрћу Стефан Штиљановића, а обнавља у Карађорђевом устанку, 1804., дакле 261 годину касније.Циљ тих прича је Србима наметнути комплекс мање вредности и стигму робова и потурчењака. Истина је потпуно супротна. Где год закопамо по Србији, налазимо скривене мачеве или друге остатке сталних побуна и устанака против Турака. Довољно је погледати карту Балкана из прве половине 19. века, где између великих империја Хабсбуршке Монархије и Османског царства пркосно стоји мала Србија.Срби су једни народ који се самостално ослободио од Турака. Бугари и Румуни имали су помоћ Русије, а Грцима су уз Русе помогли Британци и Французи. Такође, Срби су једини европски народ који је у модерно време имао чак три своје народне династије, док су сви остали, Италијани, Шпанци, Грци, Бугари, па чак и Руси имали Германе на свом престолу.
Питање 7.
Недавно се навршило 100 година од смрти Гаврила Принципа. Сарајевски атентат је обележио век иза нас. Позадина и околности тог догађаја и даље су предмет историјске расправе и различитих тумачења. Да ли је Први светски рат почео због пуцња Гаврила Принципа, или би се он свакако догодио? Колико је тачна тврдња да је престолонаследника Франца Фердинанда Беч свесно жртвовао као повод за улазак у рат?! Да ли иза атентата стоји завера крупних интереса, или само идеали Гаврила Принципа и његових сабораца?
Др Шарић :
Иза сарајевског атентата стајале су тајне службе, које су на неки начин манипулисале са племенитим намерама младобосанаца. Надвојвода Фердинанд био је омражен у Аустро-Угарској и од стране народа и од што је важније, елита, које су га сматрале религиозним фанатиком. Чак га ни рођени отац, цар Фрањо Јосип није волео, а поготово се ни цар, ни бечка аристократија нису могла помирити с идејом да ће им царица постати слушкиња словенског порекла, Фердинандова непризната супруга Софија Хотек, коју је случајно погодио метак намењен генералу Поћореку.Аустријска служба је пратила сваки корак Гаврила Приницпа, да су хтели могли су спречити атентат. Њима је осим тога што си се тако решили Фердинанда, атентат добро дошао и као повод за напад на Србију. Још је 1913. надбискуп Рафаело Скапинелли у тајном писму Ватикану писао како је Аустрија одлучна да се војно обрачуна са Србијом. И Карл Хабсбург је рекао да Србија није одговорна за Први светски рат: “ јер да није почео пуцњем у Сарајеву, почео би пар недеља касније негде другде”. Чудно је да то унук последњег аустро-угарског цара зна, а модерни британски историчари се праве да не знају.Као ни данас, ни тада ништа није пролазило без Велике Британије, чије скривене прсте видимо не само у сарајевском атентату, већ је читав Први светски рат британска обавештајно-политичка акција. Они су у том рату прво Беч гурнули на Србију, знајући да ће Русији која је до тада стално узмицала пред агресивним потезима аустријске политике на Балкану, напад на Србију бити црвена линија. Тако су се одједном у рату нашле највеће континетналне силе и конкуренти Велике Британије, Хабсбуршка Монархија, Немачка царство и Русија. Након тог рата те три државе више нити су биле силе, нити су биле царства. Беч, који је кроз читав 19. век шуровао са Великом Британијом, на крају је завршио онако како завршавају сви британски савезници.Ми немамо разлога жалити за Аустро-Угарском. Она се према нама понашала једнако као Велика Британија према становништву својих колонија. За разлику од белгијског краља Леополда II који је вршио физички геноцид над становништвима Конга, Аустрија је проводила културни и духовни геноцид насилно нам мењајући свест и бришући историју. Све је кулминирало првим концентрационим логорима у Европи. Прве концентрационе логоре на свету имали су Бритнаци за Буре, а у Европи Аустро-Угарска за Србе.Међу хрватским историчарима постоје нека булажњења да је Беч после Првог светског рата намеравао Хрватској припојит Босну и Херцеговину, Војводину, па и део Србије, што је сулудо, јер за време читаве Хабсбуршке Монархије ни Далмација није припадала Хрватској. Далмација је била недођија, није постојала чак ни пруга Загреб-Сплит, а оно мало изграђених пруга у Хрватској, било је у власништву Мађарске и на њима је званични језик био мађарски. Суботица је тада била већи град од Загреба, а у Хрватској је право гласа имало свега пар посто становника. Посебно је тешка била ситуација у Босни и Херцеговини, где су још постојали кметови. Домаће становништво било је неписмено, док је Беч у Босну насељавао десетине хиљада чиновника из целе Монархије за које је градио велелепне грађевине, а сељаци су имали земљане подове. Зато је лако разумети бунт Гаврила и младобосанаца против колонијалне аустријске политике.У Трсту се сигурно живело много боље него у Босни, па су ипак Италијани покушали убити цара Фрању Јосипа. Код нас је непознато име тог атентатора, Гуглиелма Обердана. Италијани немају дилеме око тога да ли је Обердан херој или терориста. Многи градови и трговим широм Италије носе његово име, а наши историчари још увек расправљају да ли је национални јунак младић који је са неколико пуцњева окончао вековну Хабсбуршку тиранију?! Гаврило нажалост није дочекао да јој види љес иако се њезин мртвачки смрад ширио и до његове тамнице. Надам се и верујем да дух Гаврила Принципа и даље живи у нама.
