KAKO UMANJITI MOĆ STRANAKA I USPOSTAVITI VLADAVINU ZAKONA

Piše Milan Santrač

KAKO   UMANJITI   MOĆ    STRANAKA I  USPOSTAVITI   VLADAVINU   ZAKONA

(video)

Tema o kojoj nijedna stranka ne govori, bilo da je riječ o opozicionim ili vladajućim stranačkim strukturama. Ne pričaju, jer svi imaju koristi i od stanja kakvo je trenutno. 

Srbija bi trebala  promijeniti svoj zvanični naziv u "Stranačka Republika Srbija". Srbijom ne vladaju zakoni, kao što se to čini na prvi pogled kada pročitate riječ "republika", već stranke. Skupština ne donosi  zakone, već stranke. Ne sude sudovi, već stranke na osnovu stranačkih zakona i procjena.
Vladajuća politička stranka je vrhovni zakon u Srbiji. Ako postoji akt koji ima jaču snagu od ustava, to je onda zakon političke stranke.
Ovo je evidentno kada pogledamo kako se formira najviši zakonodavni organ u Srbiji.


Zvanični naziv Skupštine Srbije je "Narodna Skupština Srbije". Dakle, u njoj treba da sjede ljudi izabrani iz naroda, odnosno, njihovi predstavnici ali stanje nije takvo. 

Kada izađete na izbore, vi glasate za političku stranku, imaginarni entitet koji nije opipljiv, a ne za narod. To nisu narodni poslanici, odnosno, predstavnici, već predstavnici i zastupnici političkih stranaka, tj. stranački poslanici. Dakle, po sadašnjem stanju, Narodna Skupština Srbije bi trebalo da se zove "Stranačka Skupština Srbije", što nas dovodi do zaključka da je Srbija ustvari "Stranačka Republika Srbija".

Po svojoj prirodi, stranke predstavljaju centre moći. Ti centri moći su snažniji od zvaničnih državnih institucija kao što su Vlada, Skupština, Ustavni Sud, Kasacioni Sud, Vlada autonomne pokrajine, itd. Zvanične institucije podređene su stranačkim centrima moći.

Stranke svoju vrhovnu moć koriste kako bi u ime zvaničnih institucija, a preko svojih stranačkih satelita, odnosno, stranačkih funkcionera, sprovodile stranačke ideologije koje idu u korist isključivo strankama.

Pitate se zašto se godinama smjenjuju jedno te isti političari? Odgovor je izborni sistem.

Izborni sistem je u Srbiji namjerno  osmišljen tako da od njega imaju korist samo visoki stranački funkcioneri. Decenijama unazad naš izborni sistem se nije mijenjao, niti postoje naznake da će se mijenjati. Kada ste poslenji put nekog političara čuli da se u predizbornoj kampanji zalaže za promjenu izbornog sistema? Nijednoj stranci to ne ide u korist, jer svaka ima koristi od ovakvog izbornog sistema.

Dakle, ako znamo da su stranke izvor svih, ne većine, već svih problem u Srbiji, potrebno je da usmjerimo našu pažnju na fundamentalni proces pomoću kojeg te stranke dolaze i opstaju na vlasti. Osnovu čini izborni zakon.

Ako promijenimo način na koji biramo vlast, postoji veća vjerovatnoća da će na odgovorne funkcije doći pojedinci koji će zastupati interese naroda. Ako ne, makar nećemo uvijek gledati  iste ljude kako nas uvlače, izvlače pa ponovo uvlače u krizu.

Recept za uništenje moći svih političkih stranaka

Kako promijeniti izborne zakone u cilju uništenja moći političkih stranaka?

Krenimo prvo od Zakona o izboru narodnih poslanika. Pričalo se jedno vrijeme o pokretanju inicijative za uspostavljanje direktnog izbora za narodne poslanike. Bile su to samo prazne priče.

Skupštini ćemo vratiti nezavisnost jedino onda kada bude uspostavljen sistem da građani direktno biraju narodne poslanike po imenu i prezimenu. Laički gledano, to bi bio veliki problem, jer ko će pamtiti 250 imena, kako svim tim ljudima obezbjediti medijsku promociju, ko će sve to finansirati?

Ovaj problem se riješava na  veoma prost način. Potrebno je napraviti sistem u kojem će se narodni poslanici birati u gradovima, odnosno, opštinama. To znači da bi svaka opština imala svog predstavnika i zastupnika u parlamentu.

Zapanjujuće je to da u sadašnjem skupštinskom sazivu čak 80 opština nema svoje predstavnike! Većinom su  to ljudi iz Beograda i drugih većih gradova. Međutim, ko će zastupati interese građana ostalih 80 opština?

U nekim državama, kao što je na primjer Australija, svaka oblast, po ustavu, mora da ima svog predstavnika u parlamenetu što je normalno i demokratski.

Dakle, promjenom zakona bi trebalo omogućiti svakoj opštini da ima svog predstavnika u parlamentu. U Srbiji ima ukupno 198 opština, dakle, 198 poslaničkih mjesta u parlamentu.

Neki bi rekli da nije fer da jedan čovek predstavlja dva miliona Beograđana. To se ne bi dogodilo jer je grad već podijeljen na opštine i svaka od njih bi dobila svog predstavnika. Riješenje takvog problema može se riješiti i podjelom stanovništva po novim administrativnim teritorijama. Na primjer, jedan poslanik na svakih 30.000 stanovnika, to znači da bi 7 miliona stanovnika imalo 233 poslanika, grubo rečeno.

Izbori za narodne poslanike odvijali bi se na lokalnom nivou. Uzmimo za primer grad Kragujevac. Svaki građanin Kragujevca koji smatra da bi mogao da prikupi dovoljno podrške svojih sugrađana, može da se kandiduje za republičkog poslanika.

Kada dođe dan za glasanje, na izbornom listiću dobijate imena, pretpostavimo, pet Kragujevčana koji su prikupili dovoljno potpisa da učestvuju na izborima. Kandidat koji osvoji najviše glasova odlazi u republički parlament. Dakle, glasate za živog čoveka kojem znate ime, prezime, biografiju, radno iskustvo, itd. i na taj izbor ne mogu uticati građani iz nekih drugih gradova. Dakle, svako bi  birao svog predstavnika koji bi zastupao njihove interese. Njih neće interesovati ko su kandidati u drugim gradovima jer će se i tamo građani truditi da izaberu najboljeg koji će ih zastupati. 

Takav sistem primijeniti na svaku opštinu, odnosno, administrativnu teritoriju , kao što je već navedeno u prijedlogu da za svakih 30.000 stanovnika bira jedan poslanik.

Tada bi u Skupštini imali 198 nezavisnih poslanika koje je izabrao narod iz svih krajeva Srbije. Na takve poslanike teško bi bilo vršiti pritisak. Svako skupštinsko glasanje bi bilo neizvjesno. Niko ne zna ko će glasati za koji zakon ili amandman.

Šta mislite, da li bi zakon o smanjenju plata i penzija prošao u takvoj skupštinskoj atmosferi?

U današnjoj Srbiji, vlada ima vrhovnu izvršnu, pa čak i prikriveno zakonodavnu i sudsku moć. Kada bi se primijenio novi način izbora narodnih poslanika, skupština bi istinski postala najviši organ u državi. Prosto je nemoguće manipulisati velikim brojem slobodnih ljudi. Skupština bi u svakom trenutku mogla da odbaci zakone vlade koji bi bili štetni za narod ili da smijeni vladu ili pojedinačne ministre.

Po sadašnjem sistemu, vanredni izbori se raspisuju kada vlada izgubi većinu u skupštini. Zašto postojanje skupštine zavisi od vlade kada je skupština najviši organ u državi? Besmisleno je jer u Srbiji na papiru postoji princip podjele vlasti. Zašto ne padne sudska vlast kada, na primer, padne izvršna ili zakonodavna?

To ne bi bio slučaj da se poslanici biraju direktno i da su nezavisni. Skupština bi mogla da  mijenja i bira Vladu na svakih godinu dana a ta vlada bi morala da izvršava naređenja Skupštine. Smisao je da vlada izvršava naređenja Skupštine, a ne obrnuto, kako je danas.

Troškove izbora snosile bi lokalne samouprave pojedinačno. Na taj način bi se rasteretio republički budžet iz kojeg se, po sadašnjem sistemu, svake izborne godine izvuče nekoliko milijardi dinara.

Svaka lokalna samouprava bi bez problema mogla da snosi takve troškove.

Ukidanje gradskih i opštinskih skupština

Lokalne skupštine i samouprave su u Srbiji leglo kriminala, zloupotreba, krađe novca i malverzacija. Razlog su opet političke stranke. Da li vam je jasno zašto se toliko krve oko lokalnih skupština? Zato što ih niko ne kontroliše, a na raspolaganju imaju velike količine novca.

Ukidanje lokalnih skupština bi riješilo stagnaciju gradova i opština širom Srbije.

Neki bi rekli da se na taj način ruši demokratija ali nije tako jer bi umjesto lokalnih skupština uspostavili gradska vijeća ili gradsku upravu, nevažno je kako će se zvati, čije bi članove, takođe, građani birali direktno. Ako tome dodamo da bi zaustavili samovolju i korupciju, korist bi bila višestruka.

Na ovaj način bi se osiguralo da centar moći budu izvršne gradske uprave i gradska vijeća.

Primer Sjedinjenih Američkih Država to pokazuje. Svaka pojedinačna država u sebi ima stotine velikih, srednjih i manjih gradova. Vrhovno tijelo u tim gradovima nije skupština, već gradsko vijeće, odnosno gradska uprava.

Imamo i mi gradska i opština vijeća i uprave, ali te organe u Srbiji biraju lokalne skupštine sačinjene od stranačkih funkcionera. U SAD se direktnim izborima biraju svi članovi gradskog vijeća.

Uzmimo za primjer Beograd. Zamislimo da je ukinuta  Skupština i potrebno je izabrati gradsko vijeće od, na primer, deset članova. Kada Beograđani izađu na izbore, neće glasati za spisak stranačkih odbornika, već za ljude sa imenima i prezimenima, sposobne ljude, tj. menadžere koji će voditi grad.

Recimo da se za tih deset mjesta prijavi dvadeset kandidata, za svako mjesto po dva. Beograđani će na svom listiću zaokružiti ne jednog, već deset ljudi za koje oni smatraju da bi uspješno vodili grad. Kada se saberu svi glasovi, deset pojedinaca sa najviše glasova biće imenovano za članove gradskog veća.

Mogao bi se primeniti i drukčiji sistem prebrojavanja glasova. Za to je dobar primjer Australije koja ima možda najpravedniji izborni sistem. Njihov izborni sistem se zasniva na alokaciji, odnosno, premještanju glasova. 

Pokušajmo to objasniti. Na primjer, na glasačkom listiću ispisana su tri imena: Marko, Marija i Jovana. Recimo da se vama najviše dopada Jovana, vi ćete pored njenog imena stavit broj 1. Drugi kandidat po vašem odabiru je Marko i pored njegovog imena ćete staviti broj 2 i broj 3 pored Marije.

Prvo se prebrojavaju svi glasovi pod brojem 1. Ukoliko nakon prvog prebrojavanja niko nije osvojio apsolutnu većinu, eliminiše se kandidat sa najmanje glasova i njegovi glasovi se raspoređuju na preostala dva kandidata. Ukoliko niko od kandidata ni nakon prebacivanja glasova ne osvoji apsolutnu većinu, posmatra se sledeći kandidat koji ima najmanje glasova i njegovi glasovi se raspoređuju dok se ne dođe do kandidata koji prelazi apsolutnu većinu.

Prebacivanje glasova se ne vrši slobodno, već na osnovu tog koga je glasač označio pod rednim brojem 2, 3, 4… Glasački listić je nevažeći ukoliko glasač ne numeriše sve kandidate.

Pogledajte video animaciju na kraju teksta koja detaljnije objašnjava ovakav izborni sistem.

Predstavnici izabrani na ovakav način će donositi sve odluke, pravilnike, statute, budžet, itd. Dakle, imaće apsolutnu moć da uređuju svoj grada po volji svojih sugrađana. Uticaj republičke vlasti na takvu lokalnu vlast je u potpunosti umanjen, možda čak i eliminisan u teoretskom smislu.

Razni teoretičri mogu imati primjedbe na pojedinosti ovog prijedloga, ali suština je stabilna. Ukinuti skupštine, osnovati gradska vijeća sačinjena od pojedinaca koji se biraju direktnim glasanjem.

Tada bi se izgubila privilegovana funkcija gradonačelnika. Tu ulogu bi donekle preuzeo predsednik gradskog veća. Ovo je veoma bitno jer je neophodno uništiti osećaj da su gradonačelnici nedodirljivi privatni vlasnici gradova.

U Srbiji su sjednice gradskih vijeća i uprava zatvorene za javnosti, to je potrebno promijeniti i učiniti ih javnim jer gradsko vijeće ne bi trebalo ništa da krije od svojih sugrađana.Na primjer, u SAD, sjednice gradskih vijeća ili uprava su otvorene za javnost. Građanima je omogućeno da prisustvuju sjednicama i da postavljaju pitanja članovima gradskog vijeća. 

Imajući to u vidu, statuti gradova bi se slobodno mogli  ukinuti. Donošenjem  jednog republičkog zakona precizno bi bilo uređeno pitanje svih lokalnih samouprava.

Smjena u svakom trenutku

Navešću primjer Amerike, svjestan činjenice da naš narod ima veliki otpor prema svemu američkom zbog njihove vanjske politike , odnosa prema Srbiji i rata koji su vodili protiv nas. Ali ne treba odbacivato ono što je dobro, dolazilo to od Amerike ili neke druge zemlje.

Donji dom američkog Kongresa bira se na osnovu broja stanovnika, dakle, svaki reprezentativ predstavlja određeni broj građana. Donji dom ima ukupno 435 poslanika.

U SAD živi oko 315 miliona ljudi i imaju 435 poslanika. U Srbiji živi oko 7 miliona ljudi i imamo 250 poslanika. Ne bi čak ni taj broj bio problematičan da svaki grad ima svog predstavnika u parlamentu.

Vođeni primjerom iz SAD, mandat narodnih poslanika bi trebalo ograničiti na dvije godine. Nije nužno, ali bi u svakom slučaju spriječilo potencijalne zloupotrebe i pojavu korupcije. Ukoliko su građani određenog grada zadovoljni radom svog poslanika, oni će ga ponovo izabrati.

Ograničenje trajanja mandata narodnih poslanika bi imao i psihiloški uticaj na građane. Ukoliko građani određenog grada vide da ih njihov poslanik ne zastupa kako oni žele, oni znaju da ga neće morati  trpiti pune četiri , već će ga kazniti za samo dvije godine. Na ovaj način se moć vraća u ruke slobodnih građana. To bi bilo najbliže  pravoj demokratiji.

Imenovanje predsjednika i premijera

Prema sadašnjem zakonu, mandatara za sastav vlade predlaže predsednik republike. Po nepisanom pravilu to su uvijek lideri političkih stranaka koje su osvojili najviše glasova na izborima. Ne mora tako da bude, ali je sadašnji sistem namješten da tako funkcioniše.

Na osnovu novog izbornog sistema, predsjednik vlade bi mogao da bude biran direktno, predsednik vlade bi mogao da bude ujedno i predsednika republike, ili da sistem ostane isti, da predsednik republike predlaže mandatara za sastav vlade, ali njihovu vladu moraće da potvrdi skupština sačinjena od nezavisnih poslanika iz svih krajeva Srbije a ne stranačka većina kakvo je trenutno stanje.

Tada bismo možda i imali stručnjake u ministarskim foteljama.

Izbori  sudija

Naše sudstvo je sve osim nezavisno. Potrebno je uspostaviti izborni sistem za sudije. Ova ideja bi obezbijedila zaista nezavisno sudstvo.

Dakle, građani svih opština i gradova koji se nalaze pod ingerencijom određenog suda birali bi sudije tih sudova na izborima ili bar predsjednike sudova.

Naši sudovi mogli bi da postanu mnogo efikasniji kada bi u njima sjedele nezavisne i stručne sudije, a ne stranačke.

Zaključak

Problemi Srbije nisu  samo deficit, nezaposlenosti, dugovi, pad proizvodnje, rasprodaja imovine, itd. Najveći problem i najveća kočnica su političke stranke. Sami sebi su obezbjedili vrhovnu moć. Sistem je tako napravljen da je veoma teško za nekoga sa strane da se uključi u izbore.

Zato, na važnim položajima u državi, gledamo iste ljude već 20 godina, pa čak i duže.

Stranački, dominantni sistem je jedino moguće uništiti na ovaj način. Potrebno je promeniti par zakona i neke odredbe u Ustavu.

Međutim, mislite li da današnji političari ne znaju za istinske reforme koje su napisane u ovom tekstu? Naravno da znaju ali njima ne pada na pamet da ih provode , jer znaju da im sadašnji zakoni garantuju opstanak na vlasti  čim se dočepaju neke fotelje.

Ovaj sistem zahtijeva da građani, odnosno, glasači više razmišljaju tokom glasanja, da se obrazuju, informišu o kandidatima, da znaju kako sistem funkcioniše, da znaju koja su njihova prava, da budu mudri i da brzo reaguju ukoliko uoče da neko ne radi u njihovom interesu.

Svaki sistem je podložan korupciji i manipulacijama. Sadašnji je izgrađen na temeljima korupcije i manipulacije. Novi sistem u srži uvijek ostavlja moć u rukama naroda. Kako narod odluči, tako će mu biti.

Za ovakvo stanje u državi mi možemo  da krivimo sami sebe, jer trenutno u Srbiji na vlasti, ne postoji niko ko je zaista vrijedan nečijeg glasa.  Došli smo u situaciju da u Srbiji na izborima pobjeđuju oni koji su najpopularniji i najzastupljeniji u medijima. Zato se svi političari grčevito bore da kontrolišu medije jer znaju da se u trulom izbornom sistemu tako pobjeđuje na izborima.



.

SUSRET SA LANOM

Piše Milan Santrač


Sva prava štampanja i objavljivanja ovog teksta pripadaju autoru i vlasniku bloga pod nazivom "Narator Milan", Milanu Santraču                        

SUSRET  SA  LANOM



Krckali smo poslednje dane decembra i polako se približavali Novoj godini. U čaršiju sam stigao prije nekoliko dana. Obično dolazim ljeti, kada su dani topli i dugi a noći pune mjesečine. Ove godine nisam stigao ranije, nije se imalo vremena, jebiga, tako je to, samo trčiš i radiš, niko te ne pita da li si umoran ili željan rodnog kraja? Drugi ti određuje kad ćeš na odmor, nije ih briga za tvoje želje i potrebe. Mnogo ljudi je otpušteno sa posla pa svi ćute i strahuju da se i njima ne desi isto, niko ništa ne zahtijeva, niko se ne buni što im odmor daju u kasnu jesen ili hladne zimske dane. Ni ja nisam bio oduševljen vremenom ali kad sam stigao u čaršiju počeo sam se osjećati prijatno. Pretpraznična atmosfera me u sjećanjima vratila u ona stara dobra vremena kada nas je više bilo u čaršiji nego u bijelom svijetu, kada smo se danima pripremali za doček Nove godine i  za proslavu Božića. U ovih nekoliko dana sam prošetao kroz varoš, želio sam vidjeti šta se promijenilo? Osim najbližih komšija još nikog poznatog nisam sreo. 


 

Uđem u slabo osvjetljenu, zadimljenu, kafanu punu ljudi umornih lica. Pred njima gomile praznih, ispijenih flaša, pepeljare pune do vrha iz kojih se pepeo rasipa po stolovima i lijepi za  stoljnjake natopljene prosutim pićem. Skoro svi stolovi su zauzeti a ja sam namjeravao popiti topao čaj, možda i nešto žestoko? Okrećem se i gledam, nigdje praznog stola. U jednom uglu za stolom sjedi samo jedan gost. Odlučim se za to mjesto, priđem i pitam da li je slobodno i on klimne glavom u znak odobravanja? Napolju je zahladilo, temperatura se zaustavila negdje oko nule i lijeno čekala da počne snijeg. Atmosfera u kafani mi se nije naročito dopala ali mi je prijala toplota u kojoj su jedni uživali ispijajući, ko zna koje po redu, piće a drugi dremuckajući u nezanimljivim razgovorima. Sjednem i čekam konobara da me posluži. 

"A ti kao da mene ne poznaješ", obratio mi se čovjek za stolom?

"Ne, ne poznajem" odgovorim kratko.

" Kako me, bolan,  ne poznaješ, istina, prošlo je mnogo godina kada smo se poslednji put vidjeli ali svejedno, ja bih tebe prepoznao da sam te sreo bilo gdje? Morao bi i ti mene prepoznati. Nisam , valjda, toliko ostario"?

Sada sam, već pažljivije zagledao sagovornika. Nešto na njemu mi se učinilo poznato ali nedovoljno da bih znao ko je on? Nosio je izlizan i otrcan kaput zbog čega sam zaključio da je neki siromašak iz okoline koga sam , vjerovarno, rijetko viđao. Bio je polupijan, mršav, koštunjavog lica, sa naočarima koje su mu krivo stajale preko nosa na šta on nije obraćao pažnju.  Kako mu glas  ne poznajem, pomislio sam ali to nisam izgovorio?

"Ti si Mitar, jel' tako", upitao je?

"Da, jesam", odgovorio sam. 
"Izvini, prijatelju, ja tebe ne mogu prepoznati. Pokušavam ali ne mogu", zvučao sam kao da se opravdavam, " reci mi kako se zoveš "?

"Ja sam Slavko  Karan, znaš me, godine smo proveli u ovoj našoj čaršiji, igrali smo fudbal zajedno. Ja sam stariji od tebe, išao sam u školu sa tvojom sestrom".

" Sad, kad si mi rekao ime, naravno, znam ko si, promijenio si se, nekako si drugačiji. Da sam te negdje sreo, na nekom drugom mjestu nikad te ne bih prepoznao. I glas ti je nekako drugačiji". 

Pitao sam se šta mu se desilo, zašto je izgledao ovako bijedno, ličio na beskućnika i skitnicu ? Njegova familija je bila ugledna, otac mu je bio direktor i "drug" na položaju. Dok sam ja i većina mojih drugova oskudjevali u svemu, njemu je svako dobro bilo dostupno. Šta ga je učinilo ovakvim bijednikom, pomislio sam ali ništa nisam rekao? 

"Glas mi je promukao od prehlade, možda te to zbunilo ili si se pretvarao da me ne poznaješ"?

"Zašto bih se pretvarao, drago mi je da sam te sreo, radujem se svim ljudima koje poznajem u ovoj našoj čaršiji. Često razmišljam o svima ali vas pamtim kakvi ste nekad bili. Rijetko dolazim a još rijeđe susretnem nekog od vas ".


 

Konobar nas je poslužio, odustao sam od čaja i odlučio se za konjak i mi smo nastavili  razgovor u kome sam ja više slušao njega, povremeno mu postavljajući pitanja. Stekao sam utisak da mu je bilo prijatno u razgovoru samnom. Kaže, odavno ga niko nije tako pažljivo slušao kao ja. A pričao je o svemu, najviše o tome kako ga je žena napustila i o tome da mu je penzija mala pa mu je zbog toga život težak. I o svojoj nacionalnoj  osvješćenosti je pričao. Kao većina komunističkih sinova i on je, navodno, postao svjestan nacionalne pripadnosti. Svojom pričom me podsjetio na činjenicu kako su komunisti preko noći postali vjernici i najgrlatiji nacionalisti. Pomislih kako on jadno izgleda iz čega se vidi da nije u stanju urediti vlastiti život a misli da je nekom važna njegova  nacionalnost.  



"Šta ti tražiš ovdje, zašto si došao, šta tražiš u zemlji iz koje većina želi otići", pitao je? "Tamo gdje si otišao, jesi li našao ono što si tražio ili to isto, ponovo tražiš ovdje"?



"Ne znam, šta tražim, odgovorio sam tiho, ali znam da me nešto snažno privlači, možda nam je svima suđeno tako da nas privlači ono mjesto gdje smo rasli, gdje smo sazreli, postali ljudi? Nekima život nije dozvolio da mrdnu iz svog sela ili čaršije. Oni ne znaju šta su velika prostranstva, svjetske metropole, svjetlosti, raskoši i bijeda velikih gradova. Čuvali su stoku, radili u obližnjoj fabrici, ispijali pivo u nekoj od čaršijskih kafana i u tome su osjećali zadovoljstvo. Meni je sudbina odredila da odem, vidim i osjetim taj svijet ali me, pored svega što tamo postoji, nešto vuče ovdje, pod ovo naše nebo".



"Nebo je isto i zvjezde na njemu su iste, od vajkada ali sve ostalo nije", prekinuo me Slavko.  "Sve se promijenilo, nema više ovdje onog što je nekad bilo. Sve je sjebano, uništili su nam fabrike, razjebali stara prijateljstva. Mnogo je ljudi otišlo kao ti , rasuli se po cijelom svijetu. Ni kurve više nisu iste, stare se negdje preselile, došle neke mlađe, nove i totalno nezanimljive. Rijetko kad vidim neki zagrljeni par kako šetaju pored rijeke ili kako sjede u parku. Nije ovo više ona nekadašnja čaršija ni ona ista zemlja.
Vidio sam te juče kako po onom hladnom vjetru ideš kejom, gledaš okolo kao da nešto tražiš. Pitao sam se da li je ovaj  pijan , zbunjen ili blesav, ne znam? Bio sam u  kolima, svirnem ti dva-tri puta, kad sam vidio da ne haješ produžio sam dalje. Kasnije sam cijelim putem mislio, šta li radi ovaj čovjek ovdje u čaršiji iz koje bi svi rado otišli"? 

 
Dok mi je pričao i postavljao pitanja na koja sam ja kratko odgovarao ili ih prećutkivao, Slavkovo lice je zaista imalo znatiželjan izraz. Kao i većina, Slavko je mislio da je svuda bolje gdje on nije. Nisam imao volje da mu objašnjavam i ispravljam njegova zablude, samo sam mu kratko odgovorio: 

"E, moj prijatelju, ne znam da li sam blesav , zašto sam otišao, možda zato što su mojim, radoznalim očima jedina hrana bjelosvjetske kaldrme? Ne znam ni zašto dolazim, valjda zbog sitnih, bisernih uspomena koje nikad nisam izgubio i ako sam decenije proveo u bijelom  svijetu"? 


Popio sam piće i već mislio da krenem kad mi on reče:

"Vidio sam ti školsku drugaricu Lanu, i ona je došla prije neki dan".
Razvukao je svoje pijano lice u osmjeh i nastavio:

"znaš i sam , pričalo se kako ti ona nije bila samo drugarica, ti najbolje znaš kako je i šta bilo"?

Nisam komentarisao njegovu provokaciju, izašao sam iz kafane zadovoljan zbog saznanja da je Lana u čaršiji. U trenutku sam shvatio da je želim vidjeti. Uputih se do prve cvjećare, kupim  buket ruža i uputim se prema Laninoj kući. Lana je živjela u velikom gradu, u čaršiju je dolazila povremeno i boravila u staroj ali lijepoj i dobro održavanoj porodičnoj kući. Put do nje me vodio pored zgrade u kojoj je od vajkada živio moj sagovornik iz kafane Slavko Karan. Za trenutak zastadoh pored nje i sjetih se kako se u ovoj čaršiji nekad živilo lijepo. Ja sam bio sretan što me je zapalo da živim baš tu, da rastem i učim se životu sa ostalom siromašnom djecom. Kad je neko, kao mi tada na dnu, želje su mu ljepše i imaju više šanse da isplivaju iz mulja nataloženih nadanja i postanu stvarnost. Ne vjerujem da se više od nas, životu radovao Slavko i njegove dvije sestre koji su sa roditeljima živjeli u toj plavoj zgradi i imali sve što su mogli poželiti. Njegov otac je djelovao strogo i malo ko se usuđivao razgovarati s njim, poštujući više  njegov položaj nego ličnost. Lice njegove majke je svakodnevno bilo namršteno a sestre su se pravile važne i rijetko su se miješale među nas, ostalu djecu. Sva moć koja je Slavka okruživala je isčezla, potonuo je na dno i sada , dane provodi u kafani gušeći u alkoholu svoje nezadovoljstvo i frustracije. 



 
Produžio sam do Lanine kuće i uskoro pozvonio na vrata. Otvorila je vrata i pojavila se na njima vidno iznenađena. 

"Svakog sam mogla očekivati da pozvoni ali tebe nisam. Ulazi, čovječe, u kuću, vidiš koliko je hladno".

Bila je srdačna i rekao bih da se radovala mojoj posjeti. Dok sam joj pružao ruže, pitala me kad sam stigao, koliko dugo planiram ostati i još štošta me pitala a ja sam odgovarao kratko?  Ušli smo u dnevnu sobu koju je  prijatno zagrijavala krekina peć. Sjeli smo i ona me pitala da li sam za kafu ili čaj? 

Odgovorio sam:

"čaj, više će mi prijati zbog ove zime".

"Koliko dugo se nismo vidjeli", pitala je?

"Pa, prošlo je trinaest-četrnaest godina, zadnji put smo se sreli one zime u Parizu", odgovario sam.


Brzo je otišla do kuhinje da skuva čaj sve vrijeme razgovarajući samnom veoma glasno kako bih je čuo jer je kuhinju od dnevne sobe razvajao hodnik. Vratila se sa dvije šolje čaja od lipe čiji se opojni miris širio po kući. Sjela je na fotelju pored moje, prebacila nogu preko noge i bezuspješno pokušavala da pokrije golo koljeno jednim krajem svoje kućne haljine. Sjedila je ispravljenih leđa, lijepa, elegantna i još uvijek izazovna. Davno se razvela od muža, nije ga naročito volila a njemu je čašica bila važnija od nje. Ostavila ga je i živjela sa ćerkom sve dok se ona nije preselila u drugi grad da živi sa vjerenikom. Ostala je sama i sve češće dolazila u našu čaršiju. Možda je i ona tražila nešto tamo gdje je otišla ili ovdje gdje  povremeno dolazi, kako je rekao Slavko dok je razgovarao samnom u kafani? Možda su i nju vraćale uspomene iz mladosti u ove naše ulice i sokake koji su za nas lijepi bez obzira kako  stvarno izgledaju? Dok je u šolju sa čajem dodavala malo mirisnog meda i miješala ga srebrnom kašičicom, posmatrao sam njenu ruku. Djelovala je nježno a prsten na njoj je pojačavao utisak elegantnih pokreta. Oduvijek je bila prava dama. Još u ranoj mladost i kasnije, naravno, vodila je računa o svemu, šta će obući, reći, kakav će pokret napraviti. Te osobine nije samo zadržala već ih je učinila savršenijim. Gledajući je dok vješto prsima vrti kašičicu i spušta je na tanjir pored šolje, skoro da osjetih toplinu  njene ruke kao u ono vrijeme kada sam joj držao ruke u svojim i duvao u njih kako bi ih zagrijao po hladnom vremenu, baš kakvo je danas. 
Pričala je o davno prošlim vremenima, onda o sadašnjim, o sudbinama nekih naših zajedničkih prijatelja. Malo se hvalila uspjesima svoje ćerke a nakon toga se žalila na sve i svakoga. Kritikovala je i pokazivala nezadovoljstvo sa većinom onoga što se u zemlji dešavalo. Na televiziji je bila neka muzička emisija u kojoj su  pjevačice vulgarno pokazivale svoje sise uz taktove muzike koja je odvaljivala uši. Lana je ustala, namjestila svoju krasnu haljinu i lijepu šnalu od slonovače zadjevenu u crnu kosu , utišala je televizor i ponovo sjela na fotelju. Gledam je i mislim, kako je divna a usamljena žena. Već godinama živi sama i prevrće po starim fotografijama i uspomenama. Zašto je izabrala sebičnog i neodgovornog čovjeka za životnog saputnika, zašto je poslije razvoda ostala sama? Toliko pitanja koja se ne usuđujem postaviti, plašim se da je ne povrijedim. Možda je muža  izabrala jer je privlačio njegov položaj ili je na to nagovorila majka? Oduvijek je želila za nju nekog na položaju, nije volila kada se družila sa nama, čaršijskim siromasima, nije je volila vidjeti samnom. Nikad nismo razgovarali o tome ali smo oboje znali šta njena majka misli o meni. Mislila je da nisam dovoljno vrijedan njene ćerke, da samnom ne bi pronašla sreću i da joj nikad ne bih mogao pružiti koliko je ona smatrala potrebnim. I ako je govorila o stvarima koje joj se nisu sviđale i koje bi rado mijenjala, pogled joj  je pokazivao da se pomirila sa nastalim vremenom. Nas dvoje smo u rijetkim susretima razgovarali o svemu ali nikad o onome što nas je nekad spajalo i što nismo uspjeli sačuvati. Kao da smo se oboje plašili dotaći tako važnu temu. Tako je bilo i ovog puta.

 

"Mitre", po značaju kojim je izgovorila moje ime shvatio  sam da mi  nešto, posebno važno, želi reći, "ovaj prokleti svijet je prepun jeftinih žena, jedna fina, gradska dama od njih više ne može doći do poštenog muškog prijateljstva ako to još, uopšte, postoji?  Evo  mene, nemam nikog sa kime bih dijelila osjećanja, venem bez pažnje i ljubavi dok ove prostakuše sa silikonima opsjedaju skorojeviće ali i fine muškarce. Zbog toga mi je život lišen svake romantike". 

 
Uzimjući šolju kako bi mi dolila čaj, prišla mi je sasvim blizu i ja sam osjetio miris njenog parfema koji me je, kao nekad opijao. Poželio sam da joj to kažem ali sam se suzdržao. 

 
"Razumijem te, dama poput tebe ne može ostati sama, već će se naći neki gospodin koji će ti pružiti pažnju i ljubav", pokušao sam je ohrabriti.

 

Nisam se pretjerano zadržao u posjeti. Rekoh da moram poći jer imam obaveze. Dohvatila mi je kaput i šešir a ja sam je na odlasku poljubio u obraz i rekao da ćemo se sigurno još koji put vidjeti dok smo u čaršiji. Putem prema kući sam razmišljao kako žena, ma koliko bila dama treba čvrstu ruku i snažan zagrljaj nekog grubijana koji bi vršljao po njenom tijelu. Ona je to, svakako, zaslužila.


 

Prošlo je još nekoliko dana i stigla je Nova godina. Telefonom sam se čuo sa djecom. Pitali su me jesam li dobro, šta ima novo u čaršiji, treba li mi nešto, poželili mi sreću u novoj godini? Razgovor sa njima me uvijek čini sretnim i zadovoljnim pa sam u dobrom raspoloženju otišao u kafanu gdje sam ostao do sitnih sati. Odlazeći kući vidio sam svjetlo na prozoru Lanine kuće. Bila je budna i sama kao što sam i ja stajao sam na ulici. Dok su se pahulje u rojevima spuštale ka zemlji, stajao sam i mislio kako je lijepa i okićena novogodišnja noć ali ne koliko je lijepo ono davno vrijeme koje je stajalo između Lane i mene i koje nas je povezivalo uprkos činjenici da je ona tamo sama a ja ovdje sam.  


Milan Santrač

КРЕТЕНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ

 Пише  Милан Сантрач

              КРЕТЕНИЗАЦИЈА   СРБИЈЕ 

Подилажење најнижим поривима, најнижих слојева друштва зарад веће гледаности, величање глупости, исмијавање поремећених особа и уживање у баналном примитивизму, свађа, туча, воајериства , срамотних сцена крезавих, сисатих, полуписмених, изопачених, јесте квалитет који се Србији сервира перфидно кроз медије. Некад кад смо били кудикамо нормалније друштво и држава а сподобе које данас виђамо на телевизији су биле тамо гдје им је мјесто, од затвора, бордела, луднице, ибарске магистрале до клупа у близини жељезничке станице. Данас,  су то  јавне личности, дио естраде, булументе медијског мрака и пропасти.



Нажалост, то је само дио трагедије у којој живимо послије "ослобођења" медија чувеног 5. Октобра 2000. godine. Једноумље је остало, све вијести су исте, уређују их стране амбасаде, сумњиве безбедносне службе, невладине организације и странке на власти. Слобода, мисаона именица у земљи Србији окупираној и потлаченој се тумачи тако да је све дозвољено што је штетно, лоше, најгоре. Контрола путем медија, заглупљивање, дезинформисање, дезорјентисање су основне полуге окупатора који испира мозгове младим људима и инпутира им идеју да је пожељно бити лош, бахат, себичан, безосјећајан, неискрен. Али то је само дио трагедије опет кажем, медијска тортура којој је Србија изложена је много шира и гора. 


Кретенизација Србије је очигледан дио плана, глобалног плана сурове контроле народа. Kojoj  Влади треба интелигентан, здрав, образован, свјестан, информисан, продуховљен народ? Којим тајкунима, криминалцима, корпорацијама, којима је само профит битан, треба народ који зна и вјерује да новцем не можеш све  купити ?   Новац није једина вриједност,  постоји нешто што нема цијену. Наравно да им такав народ не треба и зато данас можемо чути да је Србима потребна промјена свијести , болни резови и слично.  Задатак медија је да све то што је настрано и језиво лијепо упакују и сервирају измученом народу као нови квалитет, као стандард, као истину и оно што је добро за њихову дјецу.

Заштитите своје ближње и себе од кретенизације.

ЗАШТО РОКФЕЛЕРИ НАМЕРАВАЈУ ДА УНИШТЕ СВЕ ФАРМЕРЕ НА СВЕТУ

Аутор: Вилијам Енгдал

15. децембар 2014

ЗАШТО   РОКФЕЛЕРИ  НАМЕРАВАЈУ  ДА  УНИШТЕ  СВЕ  ФАРМЕРЕ  НА  СВЕТУ   

Западна поп-култура је већим делом прошлог века систематски клеветала и обезвређивала професију која би требало да буде најпоштованија од свих, оне који на земљи раде по цео дан и дан за даном, да би нам понудили храну, људе чији је претпостављени друштвени статус пречесто сличан блату и прљавштини земље коју обрађују. Нико да застане, поразмисли и постави једноставно питање: шта бисмо радили када би побили све наше пољопривреднике ?


Наивнији становници градова би се брецнули без да много размисле: „Али ми смо индустријализовали производњу хране, данас нам не треба мануелни пољопривредни рад.“
Заиста, бројке су импресивне.

Узмимо за пример моју домовину, Сједињене Америчке Државе. У 1950. години, времену општег просперитета и јаког економског раста, САД су укупно имале 151 132 000 становника, од чега фармерског становништва 25 058 000, што значи да су фармери чинили нешто преко 12% укупне радне снаге. Било је 5 388 000 фарми просечне величине око 87 хектара. Четрдесет година касније, 1990., године распада СССР-а и краја хладног рата, САД су имале укупно 261 423 000 становника, од којих фармеског становништва нешто мање од три милиона, једва 2,6% укупне радне снаге. Број фарми је спао на само 2 143 150, што је губитак од 60%, али је, због индустријске концентрације, просечна величина фарме била 187 хектара. 

Агробизнис револуција Рокфелера

Нама, чији се однос према месу, млеку, воћу и поврћу своди на супермаркет, речено је да је ово велики напредак, ослобађање 23 милиона фармерских радника за градске послове и живот, да ће они живети боље.
Није тако једноставно.
Није нам речено за праве ефекте на квалитет хране која је стварана у механизованом и индустријализованом процесу производње хране у Америци, још од када се почело са оним што Харвардска пословна школа ( Harvard Business School), на грантовима Рокфелерове фондације, назва „агробизнисом“, претварањем наше хране у чист профитно оријентисани и по вертикали интегрисани модел пословања, по узору на Рокфелеров нафтни картел.
Узгајање свиња, млечних крава, говеда и пилетине је у Америци постепено индустријализовано после 1950-их. Пилићи су затварани у тако мајушни простор да су једва могли да стоје. Да би брже добили на тежини, власници су их пумпали антибиотицима и ГМО кукурузом и сојом. Према Савету за одбрану природних ресурса ( Natural Resources Defense Council), 80% свих антибиотика који се продају у САД је за живину и стоку, а не за људе. Већином се животињама дају помешани са храном или водом, да би им се убрзао раст. Уосталом, време је новац.
Традиционална фармерска породица, она типа мог покојног деде у Северној Дакоти пре Првог светског рата, напуштала је земљу вођена политиком Министарства за пољопривреду америчке владе, политиком склоној индустријализацији, без обзира каквим квалитетом хране она резултирала. Трактори су компјутеризовани, мамутске машине наводи ГПС. Један такав трактор може да ради на даљинско управљање и замени многе фармере, фармере какви су некада били.
Финансијски, резултати су били фабулозни … за власнике индустрије – АДМ, „Каргил“ (Cargill), „Монсанто“, за прерађиваче као што су „Крафт фудс“, „Келогс“, „Нестле“, „Унилевер“, „Топфер“ ( Toepfer), „Маги“ (Maggi). Амерички рокфелер-харвардски „агробизнис“ модел је глобализован од Уругвајске рунде  ГАТТ-ових преговора о либерализацији трговине крајем 1980-их, када је ЕУ одбацила већи део своје традиционалне заштите домаћих пољопривредника у корист слободне трговине пољопривредним производима.
Како је Уругвајска рунда преговора Светске трговинске организације требала гигантима агробизниса да пружи оно што су и хтели – слободу да тржиште ЕУ и друга заштићена пољопривредна тржишта силују својим високоефикасним производима, и да униште милионе европских фармера који су се својим послом генерацијама бавили са љубављу, отишао сам у Брисел, да као новинар урадим тематски интервју са једним високопозиционираним бирократом из Европске комисије одговорним за пољопривреду. Саговорник је био очигледно добро образован, бирократа који је говорио више језика и, како је истакао, рођен у Данској. Бранећи слободну трговину, упитао је: „Зашто ја из  Данске треба да плаћам порез ? Да би фармери из Баварске са својим маленим имањима остали у послу ?“
Одговор, а тада сам га задржао за себе, је то да је традиционална фармерска породица јединствена, најпогоднија је за посредовање између природе и нас,  да произведе здраву храну за исхрану и људи и животиња. Никаква машина не може заменити личну посвећеност и страст, које сам увек и изнова виђао код сваког фармера којег сам срео, људи који заиста брину о својој стоци и усевима.
А сада, сада исти они људи, богати колико и без љубави, које ја зовем америчким олигарсима, систематски раде све не би ли уништили квалитет људске хране. По мом мишљењу очигледно, они то раде са циљем масовног смањивања популације. Нема ниједног другог разлога с којег би Рокфелерова фондација утрошила стотине милиона (изузетих од пореза) долара за стварање техника ГМО, подршку „Монсанту“ и другим хемијским гигантима као што је „Дупонт“, знајући да трују људе да би их довели до преране смрти.

Депримантни пестициди

Ово је показано у независним истраживањима токсичних ефеката на животиње, па чак и на хумане ћелије ембриона. Сада, чак и независно од ГМО усева, а како показују нова истраживања, обични хемијски пестициди што их радници на фармама прскају по усевима изазивају неуролошко оштећење – депресију, Паркинсонову болест, чак и самоубиства – фармера или радника на фарми који користе смртоносне хемикалије.
Амерички Национални институт за науке о здрављу животне средине у својој чувеној „Студији о здрављу пољопривреде“ наводи резултате проучавања групе од 89 000 фармера и других апликатора пестицида у Ајови и Северној Каролини. Мамутска студија је закључила да је „употреба пестицида две класе  – фумиганта и органохлоринских пестицида, и седам појединачних пестицида – фумиганта алуминијум фосфида и етилен дибромида; фенокси хербицида (2,4,5 – трихлорофенокси) сирћетне киселине (2,4,5 – Т); органохлорних инсектицида диелдрина; и органофосфатних инсектицида диазинон, малатион и паратион – сва била позитивно повезана са депресијом у свакој проучаваној групи.
Студија је показала да пољопривредници са највећим бројем дана изложености пестицидима у току живота имају 50 одсто веће шансе да им се касније дијагностификује депресија.
Истраживање је повезало дуготрајну употребу пестицида са вишим стопама депресије и самоубистава. Докази такође сугеришу да тровање пестицидом – великом дозом за кратко време – удвостручује ризик од депресије.
После дугогодишње борбе са ефектима примене пестицида – депресијом и са њом повезаним неуролошким симптомима, фармери и њихове породице су почели да о томе јавно говоре. Лоран Сталонес, епидемиолог и професор психологије на Државном универзитету Колорада, каже: „Дошло је до промене – делимично због тога што све више људи говори о свом менталном онеспособљавању.“
Епидемиолог Фреја Камел и њене колеге су известиле да, међу 19 000 проучаваних, „они који користе две класе пестицида и седам појединачних пестицида чешће имају дијагнозу депресије. Они који користе органохлорне инсектициде имају и до 90 одсто више шанси да ће им бити дијагностификована депресија, него они који их нису користили. За фумиганте, повећан ризик био је и до 80 одсто.“
У Француској, фармери који су користили хербициде имају готово двоструко веће шансе да ће се лечити од депресије од оних који нису користили хербициде, наводи се у студији објављеној 2013. године. Проучавањем 567 француских фармера утврђено је да је ризик био још већи када су апликанти хербицида то радили дуже од 19 година.
Укратко, ми уништавамо нутритивне вредности хране коју једемо и полако уништавамо преостале фармере одговорне за њено узгајање. То је рецепт за изумирање живота на планети, бар живота каквог познајемо. Не, то није претеривање.
Чврсто верујем да би поштени, природе свесни узгајивачи органске хране требало да добију значајне пореске олакшице, да би се други фармери подстакли да оставе гротескни модел агробизниса и врате се узгајању поштене хране, да поново раде као што су радили пре само неколико кратких деценија. А фармерима који користе доказано отровне хемикалије, као што су „Монсантов“ производ „Раундап“ или неоникотиноиде попут „Конфидора“ (Confidor) „Бајера АГ“, „Гауча“ или „Адвоката“, или „Пончо“, или „Сингентину“ „Актару“, „Платинум“ или „Крузер“ (Cruiser),  да наведемо само најпродаваније – треба наметнути тешке порезе.
Тренутно, наши регулатори у ЕУ и САД раде све што могу да тако нешто обесхрабре – што је, у ствари, сасвим глупо, осим, наравно, ако неки за љубав неспособни и зависници од власти олигарси, седећи на врху своје планине и одозго с презиром гледајући на нас прост пук, нису одлучили да је управо то оно што желе. Ако је тако, на нама је да већ једном престанемо да гледамо у оне горе и поглед усмеримо на оно што сами прихватили да је нормално. а што полако убија и нас и фармере који нас хране. Можда је дошло време да се промени та нездрава ситуација.

Извор: Why Rockefellers Aim at Destroying Farmers Worldwide? | New Eastern Outlook

VUK I OVCA - E.U. je vuk a srpski državni vrh je ovca

Piše Milan Santrač

VUK  I  OVCA

E.U. je vuk a srpski državni vrh je ovca


Potstaknut činjenicom da je Berlin ili Brisel, svejedno ista su govna, uputio spisak novih zahtijeva Srbiji kao uslov za otvaranje  35. poglavlja u pregovorima o priključenju E.U. htjedoh da napišem komentar na F.B. ili da se izrazim "stručno", fejsbukovski, status ali sam odustao od te namjere. Razlog mog odustajanja je što mi je ta kratka, pisana forma nedovoljna da kažem šta sam naumio u vezi sa tim, mada činjenice govore da je to za većinu naroda omiljena dužina teksta. Tekst za koji je potrebno odvojiti više od tri minuta malo ko čita pa ostaje nezapažen za široke narodne mase. I tema nije naročito zanimljiva za korisnike interneta, odnosno društvenih mreža preko kojih se najbrže šire informacije. Ako ne vjerujete u ovu moju tvrdnju, pogledajte šta objavljuju vaši fejsbukovski ili tviteraški prijatelji pa ćete se uvjeriti. Za većinu je važno postavljanje ličnih fotografija od trenutka kada, musavi, ustanu iz kreveta i piju prvu kafu pa sve dok se ponovo, u sitne sate, ne vrate u postelju. Tako saznajemo, ko je šta radio, ko koga olajava, ko koga kereveči, šta ruča, ko se razvodi, gdje i skim izlazi i t. d. Ako nisu time ukrasili svoje "zidove" onda su to učinili popularnim statusima, mada mi nije jasno zašto se koristi baš taj izraz, ili  stihovima iz "ličnih" objavljenih i neobjavljenih zbirki. Ima tu još raznih trivijalnih stvari bez kojih je život nezamisliv. Važno je svakog dana i ako je ikako moguće sata nešto  "važno" postaviti na zid jer je to u trendu. Za važne stvari koje nam određuju kako ćemo živjeti, da li će nam biti bolje, šta se zaista važno dešava u svijetu ili kod nas na polju  ekonomije, kulture, sporta ili nečeg drugog nema mjesta. Koga to još interesuje? Oni koji, eventualno, pročitaju ovaj ili neki drugi moj tekst, sigurno će se zapitati, zašto ih uopšte pišem ako vjerujem da ljude nedovoljno zanimaju ozbiljne teme? Odgovor je jednostavan, pišem i govorim kako  ne bih drugima ostavljao  mogućnost  da govore i pišu u moje ime, da niko ne može  reći kako sam saglasan sa tuđim postupcima, jer imam  svoje stavove i mišljenje.


Vratimo se osnovnoj temi, spisku novih uslova koji su stigli na adresu državnog vrha Srbije.

Odnos srpskog, državnog vrha i njihovi postupci prema E.U. liče na priču o vuku i ovci. Da pojasnim. Ljudi koji su, kao ja, rođeni na selu, koji žive na selu znaju a evo prilike da to saznaju i oni rođeni na asfaltu,   kako se ponaša ovca kada vuk upadne u stado i sčepa je? Ako je tom prilikom njen vlasnik odbrani i potjera vuka ona će kao hipnotisana , umjesto da se vrati u stado, ići za vukom sve dok je on, pritajen negdje u blizini, ponovo ne uhvati. Skoro da nema seljaka koji  nije vlastitim očima gledao takav događaj. U odnosu srpskog državnoh vrha i E. U. državni vrh je ovca a E.U. je vuk. Isto su se ponašale i ranije vlasti poslije 5. oktobra. 
Stalno postavljam isto pitanje, otkud srpskim političarima, koji su "zalutali" ili su i oni izdajnici među izdajnicima, Vučićem i Dačićem uvjerenje da će E.U. promijeniti svoj odnos prema Srbiji? Zašto bi oni to učinili? Imaju li razloga za to? Da li bi imali kakvu korist od promjene odnosa iz kojih proizilaze svi njihovi zahtjevi?


Čini se da već imamo odgovore na ova pitanja i da je svima sve jasno  osim našim političarima. Sumnjam u njihov zdrav razum ako poslije svega što su nam učinili nisu shvatili da nam E.U. nije prijatelj već neprijatelj. Postoji i drugo objašnjenje za njihovu "pogrešnu procjenu" unije a to je izdaja.  Da su nam želili dobro ne bi smišljeno rasturili Jugoslavju. Da su htjeli imati partnera ne bi uništili državu koja je bila stabilna, prosperitetna i otvorena za svaku saradnju. Da su nam prijatelji ne bi nam uvodili sankcije. Svakom, ko ima malo soli u glavi je jasno da je uvođenje sancija objava rata.  Da su nam prijatelji ne bi na našu zemlju izručili hiljade tona bombi sa uranijumom.


Sve što su činili dugi niz godina i  naročito intezivirali devedesetih služilo je samo njihovim interesima. Zato je iluzija očekivati promjenu njihovog stava. U sve to se uklapaju i najnoviji zahtjevi koje  nam je poslala Hitlerova naslednica. Nisu gradili partnerske odnose već odnose pobjednika nad poraženim. Naša država i naš narod su proglašeni krivim bez krivice, bombardovani bez povoda jer je svjetskim moćnicima, globalistima tako odgovaralo za ostvarenje njihovih ciljeva. Naša država i narod su se našli na putu njihovog pljačkaškog pohoda i oni su na nas udarili svim sredstvima. M.M.F. je uvijek prethodnica koji je obavio posao uništenja ekonomskog i finansijskog sistema nakon čega su nastupili njihovi političari a potom i vojska. Sve što se dešavalo u našoj zemlji možemo vidjeti i kod drugih, Iraku, Libiji, Siriji i t. d. 


Kad gazda ima kuče pa ga loše hrani i tuče, ono pobjegne od njega i traži neko novo utočište. Prema našem narodu i državi taj moćni Zapad se odnosi gore nego loš gazda prema gladnom kučetu ali  naši političari trče za njima moleći ih za sve i svašta, čak i za nepotrebne stvari.  Zbog toga se svaki razuman čovjek mora pitati, da li su oni pri zdravoj pameti?


Znam, među nama ima i pro-zapadnih europejaca koji govore kako je Zapad napredan, razvijen, kako imaju ovo i ono, sve što požele i kako bi bilo dobro da im se pridružimo i počnemo sa njima dijeliti sva ta dobra. Valjda su naši europejci zaboravili da oni svoja dobra nikad nisu i neće dijeliti sa drugima.  Sve dobro koje države zapada posjeduju nije rezultat njihove pameti, truda i umjeća već njihove sile i pljačke drugih naroda širom planete. Vjekovima su napadali druge zemlje, ubijali njihove stanovnike i  pljačkali sve što se moglo opljačati. Ta opljačkana dobra su nosili u svoju zemlju, izgrađivali je a porobljene držali silom u pokornosti da im rade kao robovi. Otuda je njihova razvijenost a nije od predanog rada. Sve to rade i danas. Svim sredstvima pokušavaju zadržati takvo stanje. Zato su stvorili vojni savez, Nato pakt koji proširuju novim podanicima.  Danas, njihove nove sluge  Hrvati, Rumuni, Bugari, Poljaci i drugi ubijaju nedužne stanovnike afričkih i azijskih zemalja da bi od tih zločina korist imali, ko drugi već zapadni globalisti.


Ništa oni nemaju što mi nemamo, šta više, sve naše je još uvijek prirodno sačuvano i bolje. Zemlja je nezagađena otrovima koje oni dugi niz godina koriste pa im je zbog toga  neplodna, hrana neukusna, narod fizički i umno degenerisan. U to su se uvjerili svi naši ljudi koji žive rasuti širom tog Zapada. Svaki naš čovjek, Arapin, Turčin ili koji drugi je ljepši i sposobniji od Švaba, Holanđana, Belgijanaca i ostalih. Pogledajmo sastave njihovih sportskih ekipa i reprezentacija u kojima preovladaju ljudi koje su doveli iz svojih kolonija i dali im državljanstvo da bi za njih osvajali medalje. O moralu Zapada je već dovoljno toga rečeno. Sve što je za normalne ljude neprihvatljivo oni dočekuju raširenih ruku. Sve što oni proizvode možemo i mi. Dok nas naši političari nisu počeli voditi tom Zapadu nosili smo odijela proizvedena u našim fabrikama, prali smo veš našim deterdžentom, jeli smo našu čokoladu, koristili našu pastu za zube, kupovali naše automobile, vozili se u našim vozovima i autobusima i t. d. a danas jedemo čak i jogurt koji nam oni prodaju.


Vraćam se onoj priči o vuku i ovci. Ako su naši političari ovce, ne mora biti narod. Narod može biti kao pčele, kakav već jeste, vrijedan, pametan i umješan. Treba da gradi i puni svoju košnicu a kada je neko pokuša ugroziti hiljadama žaoka treba jurišati na neprijatelja. Kao što pčele izbace trutove iz svog društva tako bi Srbi trebali iz svojih redova izbaciti izdajnike, političare. Ako to ne uradimo teško ćemo izgraditi državu koja će biti po volji i na zadovoljstvo naroda.



Milan Santrač