Saturday, August 9, 2014

ХРВАТСКИ , БОШЊАЧКИ И ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИЦИ , НИСУ НИКАКВИ ПОСЕБНИ ВЕЋ СРПСКИ ЈЕЗИК КОЈИМ СЕ СЛУЖЕ ГРАЂАНИ ХРВАТСКЕ , БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И ЦРНЕ ГОРЕ






Пише Милан Сантрач 

                                                                                          ХРВАТСКИ , БОШЊАЧКИ  И  ЦРНОГОРСКИ   ЈЕЗИЦИ ,  НИСУ НИКАКВИ  ПОСЕБНИ   ВЕЋ  СРПСКИ  ЈЕЗИК  КОЈИМ  СЕ  СЛУЖЕ  ГРАЂАНИ  ХРВАТСКЕ , БОСНЕ  И  ХЕРЦЕГОВИНЕ  И  ЦРНЕ ГОРЕ


Свјесни значаја језика у идентификацији нације политичари у Хрватској, Босни и Херцеговини  и Црној Гори оспоравају чињеницу да говоре српским језиком и насилно , без научног упоришта покушавају створити такозвани хрватски, бошњачки и црногорски језик .


Црногорска академија наука и умјетности припрема "Ријечник црногорског језика".
Скандал! Циркус! То је јединствен случај да је нека држава и њена академија наука као и остале културно просвјетне институције  прогласила и признала језик упркос чињеници да никад није постојао нити постоји ријечник тог језика и назвали га црногорски језик. 

Таквом сочињенију адекватан је једино назив „Рјечник српског језика којим се говори у Црној Гори“, али изгледа, да то није ничији проблем.
Почетком двадесетог вијека, 1909. године у Црној Гори, тада самосталној кнежевини, организован је попис становништва и 94,38% становника се изјаснило као Срби. Остатак су били Албанци. Црногорца није било ни једног. Да се разумијемо, они су за себе говорили да су Црногорци чиме су показивали територијалну припадност јер су живјели у кнежевини Црној Гори, као што Срби у Шумадији за себе кажу да су Шумадинци или као што Срби из Лике за себе кажу да су Личани. Српским језиком говорило је 95 % пописаних, остали су говорили албанским.

Доласком на власт 1945. године комунисти су све Србе преименовали у Црногорце. Искористили су територијалну припадност, то јест државност и од ње створили нацију.  Језик нису дирали, остао је српски. То је урадио Ђукановић, политичком одлуком је српски језик преименовао и прогласио црногорски. 
Тако смо добили и црногорски језик а добићемо и горе споменути ријечник. Тај процес се приводи крају и ускоро ће бити окончан. Касније  су слично учинили са Муслиманима, додјеливши им националност без икаквог упоришта. Користили су своју политичку моћ као једини аргумент за такву одлуку и ако су знали да је за признавање националности потребно имати посебну територију, културу, језик, обичаје и т.д. а Муслимани на простору бивше Југославије немају ништа од тога, шта више, неоспорне историјске чињенице говоре да су они Срби који су под силом и терором отоманског царства преведени из Хришћанства у Ислам. У вријеме када је Југославија носила име Федеративна Народна Република у Уставу је писало да је сатављена од шест република у којима живи пет народа. Грб тадашње Југославије је имао пет бакљи, касније су то промијенили и додали још једну. Колико су важне и често кобне такве политичке одлуке видимо данас.


Хрвати су до средине 19. вијека говорили чакавски и кајкавски. Онда су вође Илирског покрета донијеле одлуку да Хрвати као народ за службени језик узму српски, да пређу на штокавицу. Људевит Гај је о томе отворено говорио, постоје и писани документи, наглашавајући да су Хрвати прихватили српски језик као свој. И Јосип Јурај Штросмајер је то признавао. Посао је окончан Бечким договором, 1850. године. Тај документ спада у ред најзначајнијих у историји утемељења хрватске нације. Касније ће комунисти политички увести термин српско-хрватски језик што је имало за циљ признавање хрватског народа као другог по бројности у бившој Југославији. Све до 90-тих . у Хрватској се говорио српско-хрватски да би га они новим уставом послије отцјепљења од Југославије  прогласаили за хрватски. Познавајући правила лингвистике која прописују признавање неког језика, Хрвати су приступили измишљању нових ријечи како би испунили потребну квоту различитости од српског за  26%. Тако су настале ријечи или читави склопови ријечи који никад нису заживјели међу народом јер су нелогични и непотребни.(зрнојед-врабац, околотрбушни панталодржац- ремен за панталоне и т.д. примјера је много)


Бошњаци као посебна етничка група, религијски повезана са исламом, створена је у другој половини 19. вијека у глави Бењамина Калаја, аустроугарског намјесника за БиХ. Послије свега што се у међувремену догодило, Бошњаци су данас народ и говоре, како кажу, бошњачким језиком. Не пију кафу, ни каву већ кахву. За нови, бошњачки језик је и толико  довољно, само да се не зове  српски.


Лингвистика сваку језичку подударност на проценту већем од75% третира као један језик. Горе споменути "језици" подударају се са српским на проценту од свега 100 %. Што рече неки афористичар: Шта ће Црногорцима српски језик, кад они имају исти такав. То исто може се рећи и за грађане Хрватске и Б и Х .
Али, нису историјске чињенице највећа мука ове жалосне приче. Сви језици рођени из српског имају у Србији статус посебних језика, па смо тако имали причу у новинама како је  неки делија из Новог Пазара возио  Ибарском магистралом 130 на сат и кад га је полиција зауставила , да наплати казну, он је тражио  преводиоца. Каже, не говори српски већ бошњачки. Народ би рекао да се прави луд. Што да се  не прави  кад му је држава Србија дала ту могућност?


Српска академија наука и умјетности, Институт за српски језик, већ годинама предано ради на Ријечнику српско-хрватског књижевног и народног језика. Српско-хрватски као језик постоји још само у главама неких Срба. Зар није логично да такве склонимо са мјеста гдје се одлучује о питањима језика и да научно, лингвистички докажемо да су сви новостворени језици политички производи, термин који често користи Емир Кустурица , да је ријеч о једном , једином, српском језику? 

PUTIN MORA DA SE SKLONI JER JE PRIJETNJA ZA GLOBALNU HEGEMONIJU





Аутор: Milan Santrac
PUTIN MORA DA SE SKLONI JER JE PRIJETNJA ZA GLOBALNU HEGEMONIJU


Nema nikakve sumnje da je jedan od glavnih ciljeva SAD smjena vlasti u Rusiji. Zato su neophodne i sankcije i izolacija i blokada. Amerikance uopšte ne zanima na koji će način doći do te smjene , da li će Putin otići poslije zavjere vrhuške ili će zbog pada standarda doći do pobune naroda koju će inspirisati liberalistički dio elite koji će ga srušiti sa vlasti.

Jednostavno, Zapad smatra da Putin mora da se skloni zato što njegova politika predstavlja prijetnju po američku hegemoniju. Takav odnos prema Putinu za samog Putina odavno nije novost , on svoju politiku gradi ne obazirući se na američko mišljenje o njemu ali svjestan da oni žele njegovu smjenu.

Na isti način on shvata i sve unutrašnje probleme svoje zemlje na koju anglosaksonci hoće da udare. A njen najveći problem je slaba, korumpirana, potrošačka i ideološki različito obojena elita čiju pobunu će, pojačavajući pritisak i sankcije protiv Rusije, isprovocirati lično Amerikanci.

Sjedinjene Američke Države zaista vjeruju da će, obzirom da su i deca, i pare većeg dela ruske elite na Zapadu, njih lako pritegnuti.

Pokušaj da se Putin zaustavi nije uspio u periodjakog pritiska 2011. i 2012. godine. On je tada dobio novu snagu i počeo sa čišćenjem kosmopolitske elite koja se bunila protiv njega, jer je tačno zaključio da ta „elita“ izvršava naređenje, dobijeno sa Zapada. Putinov cilj je bio da zemlju u predstojećem sudaru sa SAD obezbijedi od „pete kolone“, od onih koji bi mogli udariti s leđa. Mnogo je učinio, ali ni izbliza onoliko, koliko je potrebno.

Čak i kada bi uspio da se u potpunosti otarasi od otvorene pete kolone, i od korupcionaša, to ne bi mogao da riješi najveći problem. U ruskoj eliti postoji izuzetno visok procenat ideoloških robova Zapada, mentalnih kosmopolita koji na samu pomisao da može doći do prekida sa Zapadom padaju u nesvijest. Njihovo mišljenje je da se to ne smije dogoditi jer su i oni dio „velike evropske porodice“!
Kako bi ojačao suverenitet Rusije i učvrstio njenu snagu Vladimiru Putinu je bila neophodna ne samo unutarpolitička samostalnost, već i geopolitička. Svih ovih godina on se nalazio pritisnut spoljnim silama koje su težile ne samo da ne dozvole obnovu ruskog uticaja, već i da omoguće drugu seriju rasturanja Rusije,
Za sada se Putin bori sa spoljnim neprijateljem, ali uopšte nema sumnji da će odlučujuća bitka da se vodi sa unutrašnjim protivnikom. Borba sa SAD ne uklanja potrebu da se riješi glavno pitanje ruskog opstanka a to je obračun sa onima kojima nije važna sopstvena država gdje zarađuju novac već Zapad gdje za taj novac kupuju šta žele. Zapad gdje za taj novac kupuju šta žele. Putin sada ima nevjerovatnu podršku naroda koji od njega očekuje pobedu ne samo na spoljnom frontu, već i na unutrašnjem.
Za njega je najvažnije da oni koji iskreno smatraju da tradicionalne ruske vrijednosti, ne samo duhovne i porodične, već i geopolitičke, predstavljaju i njihove sopstvene, da su za njih interesi Rusije bez imalo sumnje jači od ličnih. Ne zato što „tako kaže Putin“ već zato, što je to potpuno prirodno i potrebno za opstanak Rusije i zauzimanje njenog mjesta na svjetskoj sceni.
Da se vrati vjera u sopstvene snage i da se stvore maksimalne mogućnosti za samostalan, samoodrživ rast i razvoj, da se postave osnove za socijalno uređenje koje će se zasnivati na nacionalnim vrijednostima,koje će biti prihvatljive za ruski narod.

Za velike ciljeve potrebni su veliki ljudi a Putin je zaista već pokazao da je veliki.

Milan Santrač