ZAŠTO SE GRAĐANI SRBIJE NE BUNE VEĆ DOZVOLJAVAJU DA IH VLASTI JEBU U MOZAK ?

 

 

 

Piše Milan Santrač

 

ZAŠTO  SE  GRAĐANI  SRBIJE   NE BUNE  VEĆ DOZVOLJAVAJU  DA  IH VLASTI  JEBU  U  MOZAK  ?

Kada u Srbiji otvorite novine, gledate TV ili čitate razne internet portale koji su, koliko-toliko slobodni, skoro da nećete pronaći tekst koji je pozitivan i afirmativan o bilo čemu da pišu. Ali zato ako čitate i pratite režimska glasila među kojima je i državna RTS, tamo ćete pročitati da u Srbiji teče med i mlijeko.  Narodu serviraju, kako to sada svi vole da kažu, spinovane vijesti. To su, u stvari , obične navlakuše , laži i razna obećanja kojima se ispira mozak narodu. Ovim vijestima se sakrivaju istine koje bi mogle uznemiriti javnost. Ipak, niko se neće pobuniti. Pitate li se, zašto ?

Recimo, zemlja po Vojvodini se prodaje Arapima otprilike u pola cijene i niko ne reaguje. Malo se bune tamošnji seljaci, ali  to su  tamo neki seljaci, koga boli kurac za njihovo mišljenje. Niko nije i neće da kupi  onaj čuveni Vučićev Mercedes, autobus.  A poplave? Šta to bješe, prošlo je dva mjeseca od poplava, ko će o tome još da misli. A biće nekih donacija, otprilike 10% od štete, a za ostalo država može uzeti kredit, pod povoljnim uslovima. Od poplava jedino je profitirao onaj picopjevac iz Cesida, Marko Blagojević koji je zadužen za kontrolu trošenja novca od pomoći. Ostavili kozu da čuva kupus.

Nikako da se objelodane ugovori sa Fiatom, Etihadom, onim Arapima u vezi izgradnje Beograd na vodi i još kojekakvim stranim investitorima. Usvojen je zakon o radu  bez ikakvog talasanja naroda. Bilo je nekih sindikalnih protesta ali oni su malo  galamili pa se razišli. Njihovo okupljanje je pokazalo nemoć, u stvari nepostojanje sindikata, naravno ako ne računamo njihove predsjednike koji sjede u skupim kabinetima.

Ali, pitanje svih pitanja je, od koga se prosto ne može pobjeći , koje nameće spomenute teme,  koje zaslužuje detaljnu  analizu. Pitanje je jednostavno i glasi: zašto smo tolike pizde i zašto dozvoljavamo da nas vlasti jebu ? To pitanje ima još veću težinu kada uzmemo u obzir da ovi što su sad na vlasti čine namjerne greške veće od onih prethodnih.

Ali i pored svega nabrojanog a ima toga još, kod nas se ništa ne dešava, niko se ne buni.  Nema protesta, nema spontanog izlivanja bunta na ulicama kao u Grčkoj ili Francuskoj, nema sukoba sa organima vlasti   kao u arapskim zemljama, nema  lomljenja izloga i  uzimanja robe iz prodavnica kao u Engleskoj. Nismo sposobni čak ni za to, da napravimo nekakav, kurčev fejzbukaški protest, a kamoli  da pomislimo na samospaljivanja kao u Bugarskoj.

Zašto je to tako ? Evo odgovora ,  zato što  nema ideologije u politici. 

Potvrdu ovome nalazimo u činjenici da se sve stranke ponašaju isto, vode istu politiku, štetnu za državu i narod, korisnu za sebe. Da imaju ideologiju ne bi prelazili iz jedne u drugu stranku kao sportisti iz jednog u drugi klub.

Do toga je došlo iz više razloga.  Jedan dio građana je umislio da je ta politika neka igra koja se igra bez nas i da mi tu ne treba da se miješamo jer tu igru trebaju igrati drugi.  I onda zapadamo u jednu logičku grešku . Većina ljudi se ponaša kao da ih se to  ne tiče. To su, naravno iskoristili lopovi, sjecikese i ugrabili mjesta u strankama što će reći u vlasti i rade šta, kako i kad hoće.  

Na takva osjećanja i ponašanja građanstva, nakalemio se jedan projekat koji nam dolazi sa mrskog Zapada,  a to je nametanje ideologije liberalnog kapitalizma potpomognutog tehnokratskim i naučnim viđenjem. To je ideologija koja omogućava da  bogati postaju još bogatiji, po sirotinji se piša, političari lažu, a slobodno tržište je jedino "prirodno  dobro". 

Šipak  je "prirodno dobro", jer prirodno stanje  bi bilo da svi ljudi žive podjednako dobro, valjda bi to trebala biti tekovina civilizacije za koju se , na svim meridijanima vodi hiljadugodišnja borba. Ne, u pitanju je zamaskirana ideologija, koja je  uspjela da se nametne kao jedina, bez alternative. Ostale su ubili političari u kombinaciji s krupnim kapitalistima, jer tako ostvaruju velike profite i prave poslovne kombinacije. I tako se danas svi tuku oko iste, već oglodane i buđave kosti, zvane liberalni kapitalizam . Malo je vuku na ovu ili onu stranu, malo lijevo ili desno. Niko ne postavlja fundamentalna pitanja : kako da ovo učinimo boljim i zašto uporno, jebeno radimo iste stvari i očekujemo drugačije rezultate ?  Niko od političara ne nudi drugačiji sistem, tajkune koji sebe nazivaju biznismeneima boli kurac jer im je dobro ovako, a od ostalih niko neće da se pobuni. 

Suviše je bila jaka moć pobjednika u Hladnom ratu (USA), priklonili smo joj se, ma koliko mi mislili da nismo, da smo kontraši i anti-globalisti i da nas zbog toga ne vole.   Nema rasprave ni prave alternative liberalno-kapitalističkoj, objektivnoj viziji društva kod nas.

Posledice takvog stanja nacije su pogubne. Kada nema ideologije, nema ideje. Kada nema ideje, nema motivacije, a kada nema motivacije, nema se radi čega ni buniti. Dakle, to je depresija, ali opštenarodna, sveprožimajuća depresija kao komponentna nacionalnog identiteta. A toliko je ta depresija začarani krug, da u njoj mogu da funkcionišu samo  psihopate, kao što je naš aktuelni premijer.  Ipak, on je dovoljno namazan da nam obećava kako nas samo on može izvući iz depresije , pošto svi, ipak nekako, kapiramo da smo u njoj, samo nas boli đoko da nešto i učinimo .   Vučić je prevarant bez dana radnog staža  i  nema pojma šta da radi, osim da prepisuje i klima glavom kako mu kažu oni iz Brisela.  U Vučiću je Srbija najzad dobila ono što su mnogi priželjkivali , gubernatora velikih sila, u ovom slučaju Njemačke, koja eto, neće da pravi sranja po komšiluku, riješio čovjek da sakrije svoju ratnohuškačku politiku koju je ranije zastupao.

I tako  nam prodaju priče o tome kako su strane investicije mnogo velike i značajne pa će  nam od njih  poteći med i mlijeko. Učiniće da imamo najveći budžetski suficit u Evropi  i otvoriće se nove fabrike i radna mjesta. Svakodnevno nam guraju pod nos megalomanske prevare. Planiraju da izgrade 950  hektara kojekavih zgradurina  gdje će biti 60% "elitnog stambenog prostora"!  Za koga, zar i drugim gradovima nisu potrebni poslovni prostori i stanovi ? Hoćemo li sve napustiti od juga do sjevera, istoka do zapada i svi se preseliti da živimo u Beogradu ? I još nam  to prodaju kao neku viziju Beograda kakav treba da bude, šatro udaraju na patriotizam, kao to će da bude dobro za naš grad.  Kako naš, kada nas 90% neće moći da kupi ni kvadratni metar stambenog  prostora u tom gradu?

Nisu svi retardirani da bi povjerovali u njihove laži i gluposti. Ali one koji nisu zaglupljeni prosto boli đoko jer su depresivni i bezidejni, jer su opijeni onim što  se servira kao lako dostupna razbibriga iz raznih medija. Zato u  novinama i na TV ekranaima dominiraju sisate i guzate pjevaljke. Malo je ljudi koji  su uvidjeli gorku istinu, kako te priče koje oslikavaju politku u Srbiji, u stvari nemaju nikakvu ideju  nego samo čine iluziju politike, nešto da se popune mediji, ništa bolje ni gore od rijelitija ili revijalnih sportskih priredbi.

Da se vratimo na onaj Zakon o radu što je prošao bez problema. Kod tog Zakona  nije najgore to što uništava prava radnika, jer je kretenski uopšte pričati o pravima radnika u državi gdje se radnici prijavljuju na minimalac, gdje platu  ne dobivaju mjesecima i onda gazda ugasi firmu da bi sutradan otvorio novu, pod drugim imenom, gdje otpuštaju porodilje i upropaštavaju državne firme da bi ih lakše i jeftinije kupili.   Najgore je što se taj zakon koji je u stvari skup izmjena i dopuna, koji je napisan u nekom obliku još 2005, prodaje kao nekakva velika reforma, preduslov da se rastereti budžet i utjera u red horda zaposlenih na državnim jaslama. A istina je da u stvari neće ništa da promijeni za zaposlene u državnoj službi, jer se na radne odnose u državnim organima primjenjuje Zakon o državnim službenicima i Zakon o platama državnih službenika, kao i Uredba o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i namještenika, a ne zakon o radu. Dakle, državni službenici ovom "reformom" neće biti ni taknuti. I kako onda  izmjena zakona o radu može regulisati problem parazitita, državnih službenika ?

Cijela ta ujdurma je još jedan dokaz da je politika u Srbiji samo mućenje vode, dok se  iza kulisa dešavaju prave priče, koje se svode na jednostavne računice: ja tebi državnu svojinu, suverentitet i identitet, ti meni pare u džep. Nema ideje, nema ideologije, nema realnih planova za budućnost.

To može  da se obije o glavu svima umiješanima u politiku i takve poslove. Jer kada postoji vakum ideologije, na scenu mogu da stupe neki koji nude druga rješenja. Ukratko,   svi koji traže neprijatelje, u rasi, u naciji, u klasi,. Jedini način da se to ne dogodi jeste da neka druga ideologija popuni vakum. Moja malenkost je orjetisana nacionalno. Držim da je najsrećnije rješenje za cijeli svijet poštivanje nacionalnih država. Uz to treba obezbjediti poštivanje svih prava nacionalnih manjina, vjerskih sloboda priznatih konfesija, kulture i jezika. Sve što je u skladu sa Božijim, prirodnim zakonima , treba podržati. Tema je široka i zahtijevai šire objašnjenje ali  u posebnom tekstu.

Ne vidim bolje rješenje od revolucije, hapšenja svih političkih aktera, tajkuna i lopova koji su bili na državnoj  i na lokalnoj vlasi za koje se pouzdano može dokazati da su radili i rade protiv interesa naroda, od prvih višestranačkih izbora na ovamo, i poništavanje sve privatizacije . Trebalo bi sve početi od početka. Našoj državi i narodu treba sistem koga sada nemamo. On mora biti primjeren našem narodu, njegovim potrebama i mogućnostima. Treba filtrirati sva uputstava koja dolaze sa Zapada ali ne treba prestati graditi sa njima odnose na uzajamnom uvažavanju i poštivanju suvereniteta i ne miješanja u unutrašnje odnose. 

Do tada, ako nastavimo ovako, bauljajući  kao zombiji koje predvodi poluludi čovjek, s ovakvom politikom  koja  suštinski nije ništa drugo nego niz prodaja svega što čini naše društvo, koje za krajni cilj imaju da se osiromaši narod i obogate domaći izdajnici na vlasti i kojekakvi bjelosvetski lešinari, možemo u najboljem slučaju da u tom tumaranju živimo kao veliki siromasi. 

Probudi se Srbijo !

 

 

 

 

 

ZAŠTO SE KRIJE DA JE ZEMLJA ŠUPLJA PLANETA

Piše Milan Santrač

ZAŠTO SE KRIJE DA JE ZEMLJA ŠUPLJA PLANETA

Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja?

ZEMLJA JE ŠUPLJA

Da li u unutrašnjosti Zemlje živi civilizacija mnogo naprednija od naše? Šta su videli dvojica moreplovaca, a šta pokazuju tajni satelitski snimci?

Grčki filozof Platon je još u četvrtom veku pre Hrista pričao o bajkovitoj zemlji po imenu Hiperboreja, koja je, po njemu, bila stvarna domovina boga Apolona. Takođe je govorio da je Leta, Apolonova majka, rođena na jednom ostrvu u Arktičkom okeanu ‘sa one strane severnog vetra’.

Reč hyperboreas znači severni vetar. A u raznim leksikonima o mitovima stare Grčke stoji da je Hiperboreja ime vrlo srećnog i bogatog naroda na severu Zemaljske kugle – iza severnog vetra – u čijoj službi stoji i Apolon.

Tako su 1829. godine dvojica Skandinavaca, Jan i Olaf Jansen, otac i sin, pošli u ribarenje malim jedrenjakom i odjedrili su put Severnog mora iza 83. stepena severne širine. Prošavši kroz neke uske prolaze između ledenih santi, zaplovili su po otvorenom moru predivne tople klime, bujne vegetacije i jarko crvenog sunca.

Posle dužeg putovanja, stigli su do jednog velikog fjorda, široke reke Hidekel, i zaplovili su njome ne znajući kuda ih vodi taj put.
Usput ih je sustigao mamutski brod pun ljudi i žene visokog rasta, čak preko tri metra. Obojica su bili podignuti na nepoznati brod i sa njim su stigli u unutrašnjost Zemlje. Došli su do grada Jehu, gde su proveli godinu dana učeći jezik domorodaca, koji je bio sličan sanskritu.(zvanični jezik indijske književnosti,liturgijski jezik hinduizma i budizma)

Posle godinu dana njihov učitelj Galdea poveo ih je u prestonicu ovog podzemnog carstva da bi ih primio najviši sveštenik.

Taj glavni grad se zove Eden. Leži na visokom platou unutarnjeg kontinenta, nekoliko hiljada metara iznad mora. Opkoljen je velikim vrtom punim voćaka, drveća i bilja. Tu izviru četiri reke: Eufrat, Pizon, Gihon i Hedekel. Zvali su ga ‘pupkom sveta’, ili ‘kolevkom čovečanstva’.

Po dolasku u Eden bili su odmah primljeni na razgovor kod najvišeg sveštenika i vladara ovog podzemnog carstva. Na njegov poziv odlučili su da ostanu još godinu dana da bi razgledali i ostale krajeve podzemlja, pa da se tek onda vrate u Štokholm.

Saznali su da tu ljudi žive 800-900 godina, da u školu polaze sa 20 godina i da se žene posle navršene stote godine. Tu se uči muzika, jer je narod vrlo muzikalan, a pored toga agrokultura, hortikultura, stočarstvo, tehnika i medicina.

S obzirom da su ljudi visoki preko tri metra, sve je za naše pojmove predimenzionirano. Zrno grožđa je veličine naranže, a jabuka veličine glave.

Pošto su u razgledanju unutrašnjosti Zemlje proveli više od godinu dana, odlučili su da se vrate kući. Pred polazak dobili su dobre mape unutrašnjih površina kopna i mora, reka i gradova. Najpre su pošli put severa rekom Hedekel, ali, kako je na moru besnela oluja, odlučili su da se vrate, prođu pored Delfa rekom Gihon i izađu na Južni pol.Putovali su veoma dugo.

Izašavši, opet su se provlačili kroz ledena brda i u jednoj jakoj oluji jedrenjak je bio razbijen i uvučen u vrtlog jednog velikog monolita od leda. Tom prilikom je poginuo otac Jan, a sina Olafa Jansena opazo je škotski brod ‘Arlington’ i spasao ga. Kada je kapetanu broda ispričao da dolazi iz unutrašnjosti Zemlje, ovaj je pomislio da je poludeo i zatvorili su ga u jednu kantu.

Kada je stigao u Štokholm i kada je ispričao vlastima sve o očevom i svom utovanju u unutrašnjost Zemlje, bacili su ga u tamnicu da nikome to ne bi preneo. Tamo je ležao 28 godina. Kada je prevalio 50 godina, izašao je iz tamnice. Bavio se opet ribolovom, kupio neki brod i prešao u Ameriku. Pred smrt u 95. godini, otkrio je svoju tajnu Džordžu Emersonu i predao mu karte i crteže ka bi to ovaj mogao da objavi.

Emerson je napisao knjigu pod nazivom ‘Dimni Bog’. Tako je spoljni svet naše planete saznao nešto više o unutrašnjem svetu Zemlje.

ZAPANJUJUĆE ČINJENICE

Kada je ova priča o tajnom podzemnom svetu došla u javnost, ljudi onog doba počeli su da se sve više interesuju za Severni pol, Grenland i zemlju Eskima. Svi istraživači koji su plovili put severa, posle prelaska 82. paralele susretali su se sa čudnim fenomenima, to jest, pojavama crvenog sunca, tople klime, ptica, insekata, životinja… Tako je novinar Karl Hol, koji je pokušao da stigne do Severnog pola, pisao: ‘Sve je toplije nego što se može očekivati. Nema ni snega, ni leda. Kopno je puno života: divlje patke, zečevi, vukovi, lisice, medvedi, pingvini i mnogo drugih vrsta’.

Hol je zapisao da je sa jednog visokog brda gledao u daljinu i da je zapazio gustu maglu, što je bio znak da je tamo voda. Amerikanac, Ken, koji je otkrio Humboltov glečer i koji je istraživao Severnu polarnu oblast u periodu između 1833. i 1855. godine, pisao je pre vek i po sledeće: ‘Neke okolnosti pokazuju da tu postoji otvoreno Severno more i da često ima gustih magli, koje smo videli tokom zime’.

Norveški istraživač Nansen u svom dnevniku je takođe zapisao da je, prošavši kroz ledene bregove, isplovio na otvoreno more uprkos isčekivanju Severnog pola na kopnu. Mada je bio kraj septembra, to more nije bilo zamrznuto.

                   

Nansen je trećeg avgusta 1894. godine zapisao u dnevniku: ‘Danas smo videli tragove lisica na kopnu. Klima je vrlo blaga, gorovo da je suviše toplo za spavanje. Osećamo se kao kod kuće’.

Ovaj isti istraživač pisao je o fenomenu sunca, ako i o obojenom snegu. Posle ispitivanja bilo je utvrđeno da crna boja potiče od vulkanskog kamenja a druge boje od biljaka. Poznato je takođe da je u Sibiru otkriveno mnogo zamrznutih kostiju mamuta, naročito na obalama Lene. Otkrivene su i kosti drugih životinja koje su naseljavale tople krajeve – lavova, hijena, nilskih konja…

Naučnici su ova otkrića objašnjavali pretpostavkom da je tu nekada sigurno vladala suptropska klima i da je izmenom polova došlo do promene klime, odnosno stradanja biljnog i životinjskog sveta.Ali najveći fenomen još niko nije objasnio a to je: otkud tamo sneg?


Odakle tamo ledeni bregovi i na Severnom i na Južnom polu? 

Otkud slatka voda na površini mora?
- Crveno sunce , pogotovo posle prelaska 90. paralele.- Nigde nema ledene kape kao znaka Severnog pola.- Klima se menja i postaje sve toplije.- Čuveno severno svetlo ‘Aurora borealis’, do sada neobjašnjeno- Mnoštvo ptica leti u pravcu severa, a i mnoge životinje kreću se kopnom u severne predele.- Usput se vide nanosi drveća i bilja i nalaze se ostaci mamuta i drugih životinja.

- Severni ni Južni pol još niko nije stvarno preleteo avionom, jer već pri preletu 75.paralele kompas prestaje da radi, a mašine otkazuju rad.

Međutim, desilo se čudo kada je američki admiral Ričard Berd 19. februara 1947. pošao da preleti Severni pol. Kada se približio već poznatoj magnetskoj granici u pravcu polarnog mora, počeli su da luduju svi instrumenti. Takođe je i veza sa bazom bila prekinuta.

                          

Tada je admiral preleteo brdski masiv koji nikada do tada nije video. Zatim je izronila dolina po kojoj se – video je – kretala neka životinja. On je uzeo dvogled i video da je to – mamut!?

U čudnom svetu admiral Berd je leteo dalje sa čudnim osećanjem da ga nešto vuče da leti i prolazi kroz neki otvor u unutrašnjost Zemlje. Naravno, instrumenti u avionu nisu radili. Osećao je kao da ga neko prati i prizemljuje. Onda se uključio radio, sam od sebe, i začuo se glas koji je na ne baš dobrom engleskom jeziku rekao: ‘Dobro došli u našu oblast. Vi ćete tačno za sedam minuta da aterirate. Opustite se, vi ste u dobrim rukama’.

U svom dnevniku admiral Berd je sve ovo opisao rečima: ‘Avion je bio pod tuđom kontrolom i kretao se sam od sebe. Počeli smo sa spuštanjem. Avion je lagano zadrhtao i utonuo u tle kao da se nalazi u nekom nevidljivom vazduhu. Skoro lebdimo i kada smo tle stvarno dodirnuli, bio je to lagani udar.

U tom trenutku približava se nekoliko ljudi našem avionu. Oni su visoki i plavokosi. U daljini se vidi svetleći grad, koji pulsira u svim duginim bojama. Jedan glas zove me, po imenu i naređuje mi da otvorim vrata aviona. Ja sledim tu zapovest.

Od ovog momenta prestajem da vodim dnevnik direktno. Kasnije sve unosim iz svog sećanja. Sve liči na nešto čudnovato i neverovatno. Moj radio telegrafista i ja izlazimo iz aviona. Dočekuju nas vrlo prijateljski i prevoze nas malim transportnim uređajem – nekom vrstom platforme bez točkova. Velikom brzinom krećemo se prama gradu koji blešti. Kako se približavamo, grad nam izgleda kao da je načinjen od neke kristalne mase.

Uskoro stojimo pred zgradom čija mi je arhitektura potpuno nepoznata. Sve kao da je iz naučno fantastičnih filmova. U toj zgradi su nam dali toplo piće koje izvrsno prija. Zatim dolaze po mene i vode me. Penjemo se liftom, a potom idemo hodnicima osvetljenim roze svetlom. Svetlost dolazi iz samih zidova. Stiženo do jednih vrata koja se automatski otvaraju. Čujem glas koji mi govori: ‘Ne bojte se, admirale, vi idete u audijenciju kod našeg Majstora…’

Admiralu Berdu je nakon razgovora objašnjeno kako da se vrati u svoj svet, gde je ubrzo i došao sa ovim neverovatnim doživljajem.

UNUTRAŠNJE SUNCE

U Južnoj Americi, posebno u Brazilu, postoje knjige i predanja o životu u utrobi Zemlje, i o jednom suncu u njenom središtu. Takođe im je poznato da ljudi tamo dugo žive bez ikakvih bolesti i da se hrane biljnim plodovima. Predanja govore da je taj podzemni svet povezan tunelima sa spoljnim, a i jedan od tunela završava u mestu St.Katarina u Brazilu.

Priča o bajkovitim podzemnim svetovima ima svuda na Zemlji. Tako i skandinavski ep ‘Eda’ govori o rajskom svetu ‘Asar’, koji se nalazi ispod Zemlje. U ‘Knjizi mrtvih’ Egipćani govore o zemlji ‘Amenti’.

Jevreji pominju ‘Grad sedam kraljeva Edoma’. Asteci taj veličanstveni podzemni grad zovu ‘Maja – pen’. A neki ga zovu ‘Šambalom’.

To sve nagoveštava da je zemljina kora puna prolaza i tunela. Jedan od tunela je i ‘Put Inka’. U Tibetu su takođe poznati prolazi koje najbolje koristi neuhvatljivi Jeti. O tome piše lama Lobsang Rampa u svojim delima. On u svojoj knjizi ‘Treće oko’ piše o tajnom prolazu ispod same Potale: ‘Povedoše me tajnim stepenicama koje se nalaze ispod Potale. Dugo smo silazili, Najzad stigosno do kraja jednog prolaza koji je zatvarala stena.

Tu se jedan veliki blok otvori pred nama i nađosmo se, ponovo u nekom drugom prolazu, mračnom i uzanom, koji je mirisao na ustajalo, na začine i tamjan. Nekoliko metara dalje, zaustavismo se pred teškim pozlaćenim vratima. Ona se najzad polako otvoriše, uz škripu čiji se odjeci izgubiše u daljini. Lampe na maslac zameniše buktinje. Kretali smo se po nekom hramu iskopanom pod zemljom, i to mnogo vekova ranije, u kamenoj masi nastaloj od vulkanskih previranja.

Približavali smo se zidu na kome je naslikan Točak Života visok pet metara. Pod treperavom svetlošću, izgledalo je kao da se okreće, tako da nas skoro uhvati vrtoglavica. Nastavismo da koračamo dalje, ali sveštenik koji je išao preda mnom, odjednom nestade: ono što se meni činilo senkom, bila su u stvari dobro sakrivena vrata.

Ta vrata su vodila u jedan prolaz koji se neprestano spuštao, uzan prolaz, veoma vijugav i nagnut, u kome je slaba svetlost lampi činila pomračinu još gušćom. Kretali smo se nesigurnim korakom, posrtali i klizali se. Vazduh je bio težak i pritiskao na s je kao da se Zemlja svom težinom spustila na naša pleća. Imao sam utisak kao da upadam u samo srce sveta. Najzad, pošto je hodnik savio, pred nama se otvori pećina u kojoj je sve blistalo od zlata.

U sredini te ogromne prostorije nalazila se crna kuća, ali tako blistava da mi se činilo da je izgrađena od ebonosa. Čudni znaci i dijagrami, nalik na one koje sam video na bočnim stranama podzemnog jezgra, prekrivali su zidove. Unutra videh tri crna kamena kovčega ukrašena gravurama i čudnim natpisima. Nisu bili zatvoreni.

‘Gledaj, sine’ – reče mi starešina sveštenika. ‘Živeli su kao bogovi u našoj zemlji u ono vreme kad još nije bilo planina. Hodali su našom zemljom dok je još more udaralo o naše obale, dok su zvezde sjale na našem nebu. Gledaj dobro, jer samo Posvećeni su ih videli’.

To su bila tri naga tela, presvučena zlatom, i ležali su opruženo preda mnom. Dva muškarca i jedna žena. Svaka njihova crta bila je verno izražena u zlatu. Ali, bili su ogromni. Žena je bila viša od tri metra, a najviši muškarac nije bio manji od šest metara. Imali su velike glave, malo zasvođene pri vrhu, uzane vilice, mala usta i tanke usne. Nos je bio dug i tanak, oči prave i duboko upale.

Nije moglo biti da su mrtvi, izgledalo je kao da su zaspali. Koračali smo na vrhovima prstiju i govorili tiho, ako da se bojimo da ih ne probudimo. Osmotrih poklopac jednog od kovčega – tu je bila ucrtana nebeska karta sa nekim čudnim zvezdama. Uz astrološka izučavanja bio mi je poznat položaj zvezda, ali ovo je bilo nešto sasvim drugo’.

PODZEMNA VOZILA

U drugoj knjizi, ‘Beše tako’, lama Lobsang rampa takođe govori o tom prolazu u središte Zemlje u koji ga vodi njegov učitelj lama Mingyar Donduf. Pošto su stigli u dvoranu skulptura koje su predstavljale ljude obučene u čudna odela, njegov učitelj mu je rekao ‘Lobsang, ovo je sasvim čudan predeo. Pre više hiljada godina živela je na ovoj Zemlji jedna moćna civilizacija, poznata pod imenom Atlantida, i ovo je dokaz da je ona postojala. Na ovoj Zemlji ima mnogo stvari koje ljudi ne razumeju. A u njenoj unutrašnjosti su stvari, o kojima ljudi ništa ne znaju, jer Zemlja je – nasuprot opštem shvatanju – stvarno šuplja.

U njenoj unutrašnjosti živi jedna druga ljudska rasa. Ona je postigla viši stepen razvoja od nas i dešava se da oni svojim posebnim vozilima iz unutrašnjosti Zemlje dolaze na njenu površinu. Ova vozila dolaze iz Zemlje i lete svuda oko nje da bi osmatrali šta ljudi ovde rade i nameravaju, da im ne bi ugrozili bezbednost i sigurnost. Lobsang, unutrašnjost Zemlje nije tamna – oni takođe imaju jedno sunce, slično našem, ali ono je manje i jače. Stanovnici su inteligentniji od nas. Uskoro će ljudi na Zemlji mnogo više čuti o njima’.

Tada su se upitili jednim tunelom dalje. Išli su vrlo sporo i ubrzo su stali, na znak učitelja. Bio je jako uzbuđen jer se čuo takav šum sličan onom kada se pomeraju stene, ili  – zatvaraju neka vrata. Učitelj mu je rukom pokazao zid od stene. Ovde je ležao kraj tunela, a glatka površina zida je stajala kao da vatra izbija iz nje.

‘Ovo ovde je tvrdo kao dijamant, Lobsang. Nekoliko naših sveštenika su pre više godina pokušali da probiju ovu površinu dijamantom. međutim, ništa im nije pošlo za rukom, samo je dijamant bio oštećen. Pretpostavljam da su stanovnici podzemnog sveta zapečatili ova vrata – ovaj prolaz da bi se zaštitili od potopa. A mi lame višeg ranga smo više puta dolazili dovde i telepatskim putem smo pokušavali da dođemo u kontakt sa njima. Oni su naše poruke primali, ali nisu hteli da stupe u pravi kontakt sa nama. Samo su nam dali do znanja da mi volimo rat i da kao deca ništa ne znamo, ali da nas oni zbog toga drže pod nadzorom da bi u slučaju potrebe mogli da intervenišu’.

Dalje nismo mogli da idemo, tu je bio kraj – granica između dva sveta, gornjeg i donjeg’.

ZAŠTO JE ISTINA SAKRIVENA

Prema starim spisima i mitovima, postojala je i još uvek postoji stalna veza između oba sveta. Upućeni u ove tajne uvek su imali kontakt sa ljudima iz Podzemnog sveta. Ti upućeni, ili prosvetljeni, mahom su bili sveštenici i mudraci i oni su svoja znanja i iskustva, kao i znanja drevnih naroda, krili od gomile isto onako kao što to danas čine naučnici u odnosu na celo čovečanstvo.

U spisima iz predhrišćanskog perioda govorilo se o titanima u Grčkoj, džinovima na Cejlonu ili Božijim ljudima u Egiptu, koji su bili duhovno i intelektualno razvijeni, a i fizički viši od ljudi toga doba. A Olaf Jansen opisuje na početku ovog teksta da je u dubini Zemlje sreo ljude koji su bili viši od tri metra. Možda je to objašnjenje zašto je Apolonov hram u Delfima bio ogroman, jer je bog Apolon iz Hiperboreje bio visok četiri metra, ili zašto se u podzemnoj dvorani ispod Potale na Tibetu nalaze otvoreni kovčezi sa ljudima-džinovima iz drevnog vremena.

Nećemo se više pitati da li je Zemlja šuplja, jer snimci NASA satelita načinjeni 1968. pokazuju da je ona otvorena na Južnom i Severnom polu i da su ti otvori široki oko 2.250 kilometara, već ćemo postaviti pitanje: zašto su ti snimci tako dugo skrivani od ljudi? Zašto se krije da je Zemlja šuplja?

Poznato je da je Raul Amudsen 1911. prvi stigao do Južnog pola, a zatim je Skot 1912. postavio zastavu svoje zemlje. Pa gde su oni to zaboli nacionalne zastave? Na glečerskoj ravni – zaleđenoj površini. A šta je ispod toga?

Takođe je znano da piloti registruju ludovanje kompasa čim se pređe 70-75 paralela. Oni koji lete na linijama preko Severnog pola, oupšte ne lete preko njega, jer im instrumenti ne rade, kao ni kompas, čija se igla jednostavno lepi za staklo. Avioni su uglavnom automatski vođeni i lete ivicom tog otvora na 83-85 paraleli.

Kada je admiral Berd ušao u unutrašnjost Zemlje njemu su ljudi iz podzemnog carstva ‘Agarta’ dozvolili da i dalje leti i sleti, praćen njihovim letećim objektima.

Ozonska rupa nastala je upravo na polovima i to bi trebalo da znači da je snimanje lakše izvodljivo. Međutim, ko traži te snimke, dobija uvek fotografije sa puno oblaka na polovima ili sa nekom sivom mrljom.  Ipak je verovatno da polovi počinju negde na 83 stepenu širine, gde se površina naginje prema unutrašnjosti i gde zapravo postoji prolaz – veza sa unutrašnjim delom naše planete.

Novije mape su, dakle, pogrešno urađene, ali one starije, iz dopa Pirija Rejsa, iz XII ili XIII veka bile su tačne. Kako? Ko ih je uradio?

          

Ovaj gornji presek Zemlje iz knjige ‘Izgubljeni dnevnik admirala R.Berda’ tačno pokazuje otvore na polovima i prolaze, kao i kontinente, mora i gradove u unutrašnjosti Zemlje, a u središtu jedno centralno sunce.

Kada pogledamo ovu šematsku predstavu unutrašnjosti Zemlje od strane admirala R.Berda, kao i druge vrlo važne podatke i detalje koje je izneo R.Bernard u knjizi ‘Zemlja je šuplja’ iz 1969. i zbog koje je u to vrme proglašen nenormalnim, možemo samo postaviti pitanje: šta rade naučnici širom sveta?

Za koga istražuju? Zašto nas drže u pogrešnom ubeđenju? Ko živi u unutrašnjosti Zemlje? 

Zar treba istraživati druge planete, a ne poznavati svoju matičnu?

Izvor informacija je sa više portala

СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ

 

 

 

 

 

 

 

Пише Милан Сантрач

СПОЉНА  ПОЛИТИКА  СРБИЈЕ

Као што сам већ упозоравао, један од основних проблема званичне српске политике је тзв. стокхолмски синдром. Он се јавља када жртва почиње да оправдава мучитеља, да га посматра снисходљиво и с уважавањем, па га чак и велича. Синдром постоји код неких жртава отмица али и заточеника у концентрационим логорима. Уочен је и код поражених народа чије вођство не вјерује у снагу и вриједности сопствене нације па изграђује будућност потчињавајући се злочинцима. Недавна посјета Александра Вучића Њемачкој и његов састанак са канцеларком Ангелом Меркел указали су на приоритете српске спољне политике. Премијеров боравак у Берлину прослављен је од стране владајуће коалиције и најмоћнијих медија као изузетно значајан. У ствари, посјета је била трагикомична. Трагична због додворавања најмоћнијег политичара у Србији Нијемцима и новог понижавања Србије, а комична због саме помисли да неко може да промијени ћуд њемачког крвожедног вука чији су приоритети јасно прокламовани милитаризам и империјализам.

Ултиматум као звијезда водиља

Њемачка канцеларка је поновила листу захтјева (ултиматума) које Србија мора да испуни како би се приближила ЕУ. Међу њима су питања која се тичу „правне државе, Косова и привредног усаглашавања“.  Берлин сматра да Србија неће бити правна држава док у потпуности не прихвати шиптарске трговце људским органима као добре комшије. Питање Косова и Метохије везано је за даљу примјену противуставног Бриселског споразума и признање независности, док „привредно усаглашавање“ подразумјева потпуно провођење захтјева Брисела па и оних уперених против Русије, као и распродају преостале „здраве“ српске привреде западним компанијама. Вучић је одговарајући на питања новинара поновио и најпознатију мантру прозападних политичара у Србији: „Наши односи са Русијом су потпуно у реду и нормални. Али наш најважнији циљ у овом тренутку је приступање ЕУ, и то што прије. Европа, то је наш пут. За то ћемо све учинити. Ту нема повратка! Јасно ми је да тај пут неће бити лак. Има много домаћих задатака које треба да урадимо: политичких, економских, социјалне реформе. Морамо да научимо да размишљамо на потпуно другачији начин. Али сигуран сам: за четири, пет година највећи дио тога биће испуњен. Онда нека Њемачка и друге државе ЕУ одлучују да ли нас желе или не“.  Дакле,  Србија мора да се додворава Њемачкој. Важно је да Срби промијене свој начин размишљања и одустану од својих националних интереса. Стокхолмски синдром треба да овлада цијелом нацијом, а Њемачка ће све будно пратити. Интересантно, ове Вучићеве ријечи неодољиво подсјећају на изјаве његових пријатеља из Црне Горе. Црногорски премијер Мило Ђукановић истиче како је Подгорица још прије обнове независности дефинисала своје спољно-политичке приоритете: чланство у ЕУ и НАТО. Признање независности КиМ су већ одрадили.  Власти сада говоре о томе да је њихов приоритет чланство у ЕУ али сви добро знамо да је наставак те приче независност Јужне српске покрајине и потчињавање НАТО пакту.

Њемачка одлучује шта је реалност у Србији

Српски премијер је такође на заједничкој конференцији за новинаре са њемачком канцеларком, одговарајући на питање да ли Србија жели да настави градњу гасовода Јужни ток изјавио да ће се „у будућности тек видјети  да ли ће то бити реалан пројекат или не. Ми ћемо гледати да заштитимо српске интересе, али то зависи и од интереса Европе. Не можете прескакати земље ЕУ да бисте дошли до Србије”. Подсјетимо се да Србија од Јужног тока (реално) добија 5 милијарди еура инвестиција, енергетску безбедност и три пута већу енергетску ефикасност, могућност реиндустријлизације државе, опоравак великих грађевинских предузећа и хиљаде радних мјеста. Али изгледа да је у нечијим главама осмјех њемачке канцеларке и тапшање по леђима њемачких министара важније од тога. Џонатан Стерн професор са Института за енергетске студије у Оксфорду је анализирајући нападе Брисела и Берлина на Јужни ток изјавио да тај гасовод има велики значај за снабдијевање Европе енергијом. Поред тога ЕУ оптужује Русију да не испоручује довољне количине гаса, док у исто вријеме саботира Јужни ток, објашњава Стерн.

Распродаја српских предузећа

На састанку Меркелове и Вучића најављено је и веће учешће њемачких компанија у Србији. Водећи српски медији су као папагаји јављали да је Њемачка до сада уложила 1,7 милијарди еура у Србију. Заборавили су да помену да су у агресији на СРЈ убијани недужни људи и да је причињена материјална штета од 100 милијарди долара. Такође се нису сјетили да подсјете како је од доласка прозападних партија на власт у Србији, дакле од 2000. године из ње изнијето више од 50 милијарди долара. Њемачким привредницима треба да помогне нови српски закон о раду који ће драстично смањити права радника и олакшати њихово отпуштање. Такође Нијемцима је понуђено да купе профитабилне српске гиганте попут ЕПС-а и Телекома. Њемачка компанија RWE може да постане нови сувласник ЕПС-а. То је потврдио и министар привреде. Треба напоменути да је RWE био један од главних носилаца америчког пројекта гасовода Набуко, који је конкурент Јужном току. Будући да је Набуко пропао њемачка компанија подржава Транс-јадрански гасовод (TAP) који је замишљен као важан дио стратегије чланица НАТО пакта у Европи. Поред тога RWE је мултинационална компанија која учествује и у глобалном пројекту контроле  воде за пиће . Примјера ради грађани САД су својевремено протествовали против приватизације водовода од стране RWE јер је ова компанија драстично повећала цијену коришћења овог ресурса што је угрожавало опстанак становника. Статистика показује да се често дешавају озбиљни кварови на постројењима која гради и одржава RWE, док је штета нанијета локалним заједницама само у једном случају достигла 125 милиона америчких долара.  Док је српски премијер разговарао са њемачким привредницима који су обећали нова улагања (брда и долине) челници Бајера су вршили притисак на запослене у Србији да дају отказ само зато што су Срби. Руководиоци ове компаније сматрају да су њихови природни савезници Хрвати. Уосталом и сама Меркелова је поручила да би Срби требали да се угледају на Хрвате – њемачке савезнике из Првог и Другог свјетског рата.

Нови њемачки империјализам

Највеће њемачке компаније су данас ударна песница новог њемачког империјализма. Ангела Меркел је 2011. године након састанка са привредном елитом поручила да ће Нијемци учествовати у „лову“ на свјетске природне ресурсе. Циљ ове кампање је да се обезбеди што већи утицај Берлина у свијету и сачува њемачки привредни раст. Тако ће њемачки привредници уз обезбеђену заштиту њемачке државе кренути у освајање природног богатства широм свијета. Све звучи веома познато јер је још генерал Пјер Мари Галоа упозоравао да Њемачка разбија Југославију како би ближе пришла блискоисточним енергентима. Неке од њемачких компанија укључених у подухват Ангеле Меркел су пред Други свјетски рат учествовале у изградњи Хитлерове ратне машинерије. И данас милитаризација Њемачке постаје све већа.

Предсједник Њемачке Јоаким Гаук недавно је изјавио да Нијемци данас не требају да одбацују могућност употребе војске у разрјешењу сукоба и изразио увјерење да Њемачка треба да преузме већу одговорност на међународној сцени. Он је рекао да разумије дугогодишње „опирање“ Нијемаца да преузму водећу међународну улогу, али је додао да је Њемачка сада “снажна и поуздана демократија”!  Прије њега министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер је поручио да Берлин прихвата одговорност, да ће штитити безбједност Европе и да се употреба силе не може више искучивати. Министарка одбране Урсула вон дер Лајен је затражила веће учешће Њемачке у НАТО операцијама широм свијета, док је министар за развој Герд Милер најавио усвајање „стратегије за Африку.“  Када је Њемачка у прошлости желила водећу међународну улогу избила су два свјетска рата. Да их није било, Срба би данас било много више. Рађање новог њемачког империјализма и милитаризација  почели су разбијањем Југославије. Њемачки агенти, инструктори и њемачко оружје убијали су Србе у РСК, РС, чак и у Београду. На КиМ у центру окупираног Призрена, 13. јуна 1999. године, други дан од уласка КФОР-а њемачки војници су са 220 метака убили двојицу цивила ,  Давид Ферк је први пут послије Другог свјетског рата ван Њемачке издао наредбу својим војницима да се на Србе, цивиле отвори ватра.  Њемачки министар одбране злочинац Рудолф Шарпинг одликовао је злочинца Давида Ферка златним орденом „Крста части“ Бундесвера за „беспрекорно испуњење војничке дужности“.

Историја се понавља. Зло се вратило. Колико дуго ћемо жмурити пред овом чињеницом?