РАЗГОВОР ЕМИРА КУСТУРИЦЕ СА НАЈСИРОМАШНИЈИМ ПРЕДСЕДНИКОМ НА СВЕТУ ХОСЕ МУХИКОМ
о слободи, банкарима, животу …
Чини у исто време и злочин и добро дело. Исто тако ме је председник Уругваја Хосе Мухика, у нашем првом разговору, одговарајући на питање шта мисли о банкарству упутио на своју бурну револуцинарну прошлост. „Ти Кустурице мислиш да су они који пљачкају банке криминалци!? Вараш се, криминалци су они који формирају банке”, каже некадашњи тупамарос, герилац који се борио против фашистичке хунте у Уругвају, учесник отмица, уличних борби, човек који је десет година на робији провео у бунарима и, на крају, спас тражио у разговорима са мравима! Када је изашао из затвора било му је јасно да је хунти дошао крај.
Тада је герилску борбу и сурову прошлост замиенио политичком каријером. Када је стигао својом „веспом” у Владу Уругваја, да тамо започне свој први радни дан као министар пољопривреде, човек са паркинга га је питао: „Колико дуго намеравате да останете?” Мухика је паркирао „веспу” и одговорио: „Прилично дуго!” Тако је и било. Два пута узастопно био је председник Уругваја, смањио је незапосленост за 47 посто, знатно повећао бруто друштвени производ, а на моје провокативно питање да ли је тачно да у Уругвају има 3.000.000 становника и 8.000.000 крава, насмејао се и рекао: „Ништа ти Кустурице не знаш о Уругвају. Имамо 13.000.000 крава и шест милијарди долара годишње од извоза меса!
Мухика није напустио председничку палату зато што је изгубио изборе. По уругвајском закону није могао да се кандидује трећи пут. Никада нећу заборавити дан када је предао ленту свом наследнику! Напушта трон, силази са сцене која је за ту прилику изграђена на главном тргу! Силазећи одлази да поздрави стотине хиљада људи који су се окупили да увеличају свечаност! Као филмски редитељ гледао сам на многим сценама света и црвеним теписима френезију коју изазивају филмске звезде, али овакво одушевљење, искрену љубав народа према свом политичком вођи, нити сам видео, нити мислим да ће се било где у свету спонтано десити. Снимао сам га како се приближава свом „фолксвагену”, својој буби коју није хтео да прода неком шеику јер је тај аутомобил заправо поклон и, држећи камеру, био сам пометен од гужве у коју сам упао. Могао сам да страдам као статиста на асфалту Монтевидеа.
Придигли су ме асистенти и убрзо је наш аутомобил са камерама кренуо у потрагу за сада већ бившим председником Уругваја. На путу према својој кући Мухика је сипао бензин и платио из свог џепа, а ја сам мислио како је дивно да постоје људи као што је био наш патријарх Павле. У јеку доминације новца и тиранске моћи тржишта, тешке зависности од богатства, људи ипак највише воле оне који су на супротној страни и који нам говоре да је слобода изван те епидемије!
Разговор се одвија у дому Хосеа Мухике… Он рецитује стихове танга. Па каже: „Брате, танго је чиста носталгија. Пева о ономе што си имао и ономе што ниси имао, он је за људе од преко четрдесет година. За оне који су у животу научили да губе. Да би заволео танго мораш да отпатиш, да претрпиш неколико пораза. То је интимна ствар, није део мноштва.”
Када си почео да размишљаш о идеји социјалне правде?
— Не знам, доста рано. Када сам имао 14, тада сам се придружио једној студентској политичкој групи.
Значи и пре него што си се заљубио?
— То ми се десило онда када и прва љубав. Политичке идеје често долазе с љубављу. Истовремено. Први пут сам се политички активирао у студентској групи „Анархистичка инспирација”. Анархистички покрет је био прилично снажан у Уругвају, са њим је, заправо, почело стварање синдикалног покрета. Још се сећам неких слогана, рецимо: „Боље да те отпусте зато што си се борио за своја права него зато што си лош радник.” За разлику од данашњих, некадашњи анархисти желели су да раде, само нису желели да их неко експлоатише. За своје пролетерске идеје Уругвајци могу да захвале баш тим старим анархистима. Сећам се, мајка ме је послала у средњу школу, обрађивали смо и мало парче земље. Био је то напоран посао и тада је почео мој социјални и политички активизам, који се наставио до данашњих дана.
Како комбинујеш узгајање хризантема са том својом политичком освешћеношћу? Постоји ли међу њима нека веза?
— У мом крају живела је мала група имиграната из Јапана која је гајила цвеће. У томе су неки од нас нашли прибежиште јер смо, уз мало земље и пуно тешког рада, налазили начине да преживимо. То је једина веза између то двоје. Тада смо продавали много цвећа, али оног правог. Данас, када на сцени имамо фикцију, цвеће се прави и од пластике. То цвеће само изгледа као да је право и људи га купују јер дуго траје, па гробља не морају редовно да посећују. Јер – цвеће неће увенути. Имам у башти баш хризантеме, показаћу ти касније, баш ничу пупољци.
Да ли су те хризантеме и продавање цвећа приближили ономе што чини суштину људских бића? Питам јер је то веома необично. Револуционари обично долазе из другачијег окружења, света у коме има оружја, одлучности, жилавости, али нема цвећа…
— Цвеће је веома жилаво. На један нежан начин. Оно је деликатно, може да се разболи и потребан је мудар узгајивач који може да разликује све његове боје. То је рафиниран процес, заснован на пажљивом посматрању. Цвећу је потребан неко ко тачно зна шта ради, оно не тражи много улагања, али онај ко га узгаја мора да буде неко ко има мозга.
Верујеш да цвеће осећа бол?
— Да, уопште не сумњам у то. То је научно доказано, да је цвеће способно да осећа.
Чини ли ти се да је твој осјећај за хуманост растао уз твој однос са биљним светом?
— Наравно. Себе дефинишем као атеисту, али нисам сасвим сигуран да сам то заиста. Велики сам обожавалац природе. Постоје људи који се у природи осећају усамљено. Али, у природи не постоји самоћа уколико сте у стању да пажљиво посматрате живот који се ту одвија. То је неуморна лабораторија. Самоћа потиче из нас самих, јер смо слепи за свет око себе. Моје дивљење према природи је толико да бих могао да кажем да сам скоро па пантеиста. Дубоко у свом бићу природу сматрам божанством. Будући да је човек животиња која може да развија свој интелект и досегне апстракцију, његово позвање јесте да биолошкој природи подари свест тако да она може да се реинтерпретира.
Жан Жак Русо је рекао да је човечанству сасвим добро ишло док нисмо створили друштво. Слажеш ли се с тим?
— Људи су друштвене животиње. Семе друштвености је посејано у нашој биологији. Као ни мачке, ни људи не могу да живе сами. Игра је у томе што се уз развој технологије родила и вредност, па је дошло до стварања различитих класа. Они који доминирају и они над којима неко доминира. Људи су, затим, измислили свештенство, армије оних који су убирали порезе, измислили су бирократију, која живи на рачун оних који раде и плаћају порезе. То је све друштво, које нам је, истина, дало и прогрес, па данас живимо просјечно 40 година дуже него што су живели људи у, рецимо, 1870. години.
Шта мислиш, шта нам је остало након Француске буржоаске револуције?
— Стереотип. Верујемо да је декларација о правима света и да су људи једнаки због неког важног списа. Али, то једноставно није случај. Неки имају више права од неких других. Остала нам је још једна важна ствар – екстремни рационализам. Направљен је неред у људској свести. Робеспјер је био луд. Ставио је Бога разума на олтар, али није упалило.
Није укључио нагоне?
— Није укључио осећања. Изостављено је оно што неко осећа.
Емоционална интелигенција…
— Тако је, то је семе свеукупне наше интелигенције. Одлуку прво донесе наше срце, па онда наша глава смисли аргумент. Ми, међутим, верујемо да је обрнуто. Али није тако, јер човека пре свега другог одређују осећања.
Kако допрети до људског ега, како га свести на меру уз коју ће бити могуће победити материјализам? Јер, капитализам је социјални дарвинизам…
— Слажем се са тим. Имамо двоструку борбу. Са једне стране, морамо у обзир да узмемо материјални свет и захтеве људи који су капитализмом уплашени док, са друге, морамо да нађемо начин како да ресурсе капитализма искористимо како би ствари ишле у правцу за који ми мислимо да је прави. Истовремено, морамо да формулишемо и другачију културу; не живим ја у строгом аскетизму тек тако. То је мој начин да укажем на значај борбе за слободу. Хоћу да поручим људима да они који путују с мало пртљага имају мање стега и да, дубоко унутар себе, живе срећније него они заокупљени згртањем богатства. Знам да је то тешко, али свака револуција је тешка. Многи кажу: „Сјајно, какав председник, види како живи.“ Али, други председници настављају да живе како су одувек живели, не пада им на памет да ме имитирају. Проблем је у томе што једна ласта не чини пролеће. Да би се постигла макар и мала промена потребно је много људи.
Био си изложен једној врсти социјалног изазова. Када си прешао границу и схватио да ћеш учинити нешто због чега би могао да завршиш у затвору?
— Нисам био свестан шта ће се догодити. Припадам генерацији која је веровала да је социјализам био одмах ту, иза угла. Лењин је у великој мери био у праву када је говорио да је неопходно створити државу која ће тежити томе да друштвене класе постану ствар прошлости. Моја младост припада свету илузије, као и многе друге. Док се историја дешавала схватили смо да су ствари, заправо, теже. Да је, уколико желимо да човечанство буде боље, културни аспект важнији од материјалног јер се права промјена дешава унутар нечије главе. Многи који су имали социјалистичка уверења, а који су емигрирали ка капитализму, труде се да капитализам представе бољим него што јесте. А постоје и они попут мене, који се труде да учине шта могу унутар капитализма иако знам да он није решење. Морамо да нађемо друге путеве.
Како си о слободи размишљао док си био у затвору?
— Схватао сам је имагинарно. Нисам тада знао ни када ћу ни да ли ћу да изађем. Знао сам само да ћу када се то деси свакако наставити с борбом. Јер, оно што ме мотивише јесте борба. Пола сата након што су ме пустили на слободу прво сам пољубио мајку, а пола сата након тога већ сам био на протесту. Остао сам такав, увек политички активан.
Милитантан…
— Да, ја нисам председник, ја сам милитантан… Знаш, већина овога о чему ти данас причам рођено је током тог мог десетогодишњег усамљеничког боравка у затвору. Без те дубоке усамљености данас не бих био оно што јесам. Био бих бесплоднији, фриволнији, површнији. Више би ме водила тежња ка успеху, краткорочно бих размишљао, уобразио бих се, био охолији. Некада је оно што је лоше заправо добро. А некад је обрнуто. Људи су компликована бића.
Шта је за тебе данас слобода?
— Слобода је време, време да радимо оно што волимо. Слободан сам кад се бавим својим хобијем, нечим што волим, нечим што ме мотивише… Неко може да каже да је то, заправо, мој очајнички бег од сазнања да сам смртан. Али, борба за слободу је, у ствари, љубав према животу. Уколико све своје време потрошим на зарађивање новца, на плаћање кредита или куповину нечега што ми је потребно, онда нисам слободан већ сам савремени роб. Опет, ако постоје други људи који своје време троше да бих ја био слободан, онда ни ја не би требало да имам слободу и да своје време трошим како желим. Слобода не може да се има на рачун других, који жртвују своју слободу. То је експлоатација. Зато ја не могу да се сложим са капитализмом.
Рекао си да је појава банака, заправо, највећи злочин, пошто банке узимају новац радних људи и на њему зарађују…
— Несумњиво је тако. Ја размишљам слично раним хришћанима… они нису знали за интерес… за камате. Али, сматрам да смо за садашњу ситуацију сви одговорни јер смо осмислили друштво које се око тога окреће…
Шта би радио да имаш осамдесет милијарди долара?
— То се никада неће десити. Али, ако бих имао толико пара вероватно бих живео онако како живи милијардер, очајнички бих размишљао о томе ко покушава да ме опљачка јер, што се мене тиче, мора бити да је сваком милијардеру то главна брига…
А шта би са тим новцем урадио за своју земљу?
— Не бих стигао о томе да мислим јер бих тај новац врло брзо поделио унаоколо… Човечанству су потребне огромне инвестиције да би се спасли животи… Морамо да се позабавимо климатским променама. Морамо да пребацимо огромне количине слане воде у срце Сахаре, морамо да створимо нове реке од леда који се топи на северу Сибира. Морамо да створимо пијаћу воду у Монголији, у сушним деловима Азије. Морамо да покушамо да настанимо Патагонију, то је могуће. Могли бисмо да променимо климу пустиње Атакама, најсувље на свијету, и тамо да засадимо дрвеће. То је могуће извести, људи то могу. Уместо да производимо кола која вреде милион или два милиона долара.
Да ли је то питање егоизма? Или алтруизма?
— Чињеница је да највеће капиталистичке економије света немају мотивацију да учине праву ствар. Јер, ако би решили да сиромашне извуку из канџи немаштине то би значило да би их интегрисали на тржиште, чиме би угрозили хиперпродукцију разноразног ђубрета које ионако бива одбачено… Сјајно би било када бисмо били у могућности да умрежимо елементарне аспекте цивилизације тако да основне потребе свих људи буду задовољене.
Ако разговарамо о бољем свету, да ли је могуће ствари знатно променити без неког великог рата или катастрофе, како избећи апокалипсу?
— Не знам, заиста не знам да ли ћемо еволуирати. Не постоји јасно дефинисана сила која може покренути апокалипсу, као што не постоји ни она путем које бисмо је могли избећи. Нисам сигуран како ће се ствари одвијати, али ако наставимо овако како је било до сада исходиште је јасно – природа ће избрисати оно што би требало да се избрише. Ајнштајн је једном рекао: „Не знам каквим ће оружјем да се води Трећи светски рат али ће Четврти светски рат бити вођен моткама и камењем.” Апокалипса је могућа. Верујем да живимо у свету пуном слепила, у свету којим, заправо, нико не влада. Или, да то кажем јасније – једина владавина огледа се у непосредном интересу ка заради… Дакле, нема владавине која нам чини добро…
Можда би требало да променимо нашу перцепцију појма зараде?
— Управо тако. Морамо да почнемо да размишљамо на нивоу врсте а не само земље или класе. То је најтежи део. Ако не размишљамо тако онда не размишљамо о целини. Поставити на прво место цело човечанство – то ће бити веома тешко. Владе нису за то способне. Највећи проблем није чак ни у томе, већ у чињеници да ми уопште нисмо у стању да критички посматрамо своју ситуацију. То не значи да проблеме не можемо да решимо, али значи да немамо план. Зашто ниво мора расте? Зашто загађујемо атмосферу? И тако даље…
Када погледаш уназад, на шта си посебно поносан?
— Поносан сам на то што је посао који сам радио годинама омогућио неким људима који су жиели у екстремном сиромаштву да данас живе боље. То не значи промену човечанства – то значи да људи имају прилику да током времена које им је дато овде на земљи имају удобнији кревет, бољи кров над главом, да једу бољу храну… Оно што можемо јесте да помогнемо људима да им током ове авантуре коју зовемо живот буде мало боље. То је као у случају мог пса, Мануеле. Она ме је пронашла и ја се трудим да јој спремам добру храну. Она живи боље него многи пси. И то је оно што се рачуна. Ако погледамо шта би то био „нови човек”, нисам сигуран да није реч о праисторијском човеку. Човек који је шетао унаоколо са неуредном, прљавом косом и чекићем у руци није никога експлоатисао.
Превод – Милица Димитријевић
