ХРВАТСКИ , БОШЊАЧКИ И ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИЦИ , НИСУ НИКАКВИ ПОСЕБНИ ВЕЋ СРПСКИ ЈЕЗИК КОЈИМ СЕ СЛУЖЕ ГРАЂАНИ ХРВАТСКЕ , БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Пише Милан Сантрач                                                                                            ХРВАТСКИ , БОШЊАЧКИ  И  ЦРНОГОРСКИ   ЈЕЗИЦИ ,  НИСУ НИКАКВИ  ПОСЕБНИ   ВЕЋ  СРПСКИ  ЈЕЗИК  КОЈИМ  СЕ  СЛУЖЕ  ГРАЂАНИ  ХРВАТСКЕ , БОСНЕ  И  ХЕРЦЕГОВИНЕ  И  ЦРНЕ ГОРЕ

Свјесни значаја језика у идентификацији нације политичари у Хрватској, Босни и Херцеговини  и Црној Гори оспоравају чињеницу да говоре српским језиком и насилно , без научног упоришта покушавају створити такозвани хрватски, бошњачки и црногорски језик .

Црногорска академија наука и умјетности припрема "Ријечник црногорског језика". Скандал! Циркус! То је јединствен случај да је нека држава и њена академија наука као и остале културно просвјетне институције  прогласила и признала језик упркос чињеници да никад није постојао нити постоји ријечник тог језика и назвали га црногорски језик.  Таквом сочињенију адекватан је једино назив „Рјечник српског језика којим се говори у Црној Гори“, али изгледа, да то није ничији проблем. Почетком двадесетог вијека, 1909. године у Црној Гори, тада самосталној кнежевини, организован је попис становништва и 94,38% становника се изјаснило као Срби. Остатак су били Албанци. Црногорца није било ни једног. Да се разумијемо, они су за себе говорили да су Црногорци чиме су показивали територијалну припадност јер су живјели у кнежевини Црној Гори, као што Срби у Шумадији за себе кажу да су Шумадинци или као што Срби из Лике за себе кажу да су Личани. Српским језиком говорило је 95 % пописаних, остали су говорили албанским. Доласком на власт 1945. године комунисти су све Србе преименовали у Црногорце. Искористили су територијалну припадност, то јест државност и од ње створили нацију.  Језик нису дирали, остао је српски. То је урадио Ђукановић, политичком одлуком је српски језик преименовао и прогласио црногорски.  Тако смо добили и црногорски језик а добићемо и горе споменути ријечник. Тај процес се приводи крају и ускоро ће бити окончан. Касније  су слично учинили са Муслиманима, додјеливши им националност без икаквог упоришта. Користили су своју политичку моћ као једини аргумент за такву одлуку и ако су знали да је за признавање националности потребно имати посебну територију, културу, језик, обичаје и т.д. а Муслимани на простору бивше Југославије немају ништа од тога, шта више, неоспорне историјске чињенице говоре да су они Срби који су под силом и терором отоманског царства преведени из Хришћанства у Ислам. У вријеме када је Југославија носила име Федеративна Народна Република у Уставу је писало да је сатављена од шест република у којима живи пет народа. Грб тадашње Југославије је имао пет бакљи, касније су то промијенили и додали још једну. Колико су важне и често кобне такве политичке одлуке видимо данас. Хрвати су до средине 19. вијека говорили чакавски и кајкавски. Онда су вође Илирског покрета донијеле одлуку да Хрвати као народ за службени језик узму српски, да пређу на штокавицу. Људевит Гај је о томе отворено говорио, постоје и писани документи, наглашавајући да су Хрвати прихватили српски језик као свој. И Јосип Јурај Штросмајер је то признавао. Посао је окончан Бечким договором, 1850. године. Тај документ спада у ред најзначајнијих у историји утемељења хрватске нације. Касније ће комунисти политички увести термин српско-хрватски језик што је имало за циљ признавање хрватског народа као другог по бројности у бившој Југославији. Све до 90-тих . у Хрватској се говорио српско-хрватски да би га они новим уставом послије отцјепљења од Југославије  прогласаили за хрватски. Познавајући правила лингвистике која прописују признавање неког језика, Хрвати су приступили измишљању нових ријечи како би испунили потребну квоту различитости од српског за  26%. Тако су настале ријечи или читави склопови ријечи који никад нису заживјели међу народом јер су нелогични и непотребни.(зрнојед-врабац, околотрбушни панталодржац- ремен за панталоне и т.д. примјера је много) Бошњаци као посебна етничка група, религијски повезана са исламом, створена је у другој половини 19. вијека у глави Бењамина Калаја, аустроугарског намјесника за БиХ. Послије свега што се у међувремену догодило, Бошњаци су данас народ и говоре, како кажу, бошњачким језиком. Не пију кафу, ни каву већ кахву. За нови, бошњачки језик је и толико  довољно, само да се не зове  српски. Лингвистика сваку језичку подударност на проценту већем од75% третира као један језик. Горе споменути "језици" подударају се са српским на проценту од свега 100 %. Што рече неки афористичар: Шта ће Црногорцима српски језик, кад они имају исти такав. То исто може се рећи и за грађане Хрватске и Б и Х . Али, нису историјске чињенице највећа мука ове жалосне приче. Сви језици рођени из српског имају у Србији статус посебних језика, па смо тако имали причу у новинама како је  неки делија из Новог Пазара возио  Ибарском магистралом 130 на сат и кад га је полиција зауставила , да наплати казну, он је тражио  преводиоца. Каже, не говори српски већ бошњачки. Народ би рекао да се прави луд. Што да се  не прави  кад му је држава Србија дала ту могућност? Српска академија наука и умјетности, Институт за српски језик, већ годинама предано ради на Ријечнику српско-хрватског књижевног и народног језика. Српско-хрватски као језик постоји још само у главама неких Срба. Зар није логично да такве склонимо са мјеста гдје се одлучује о питањима језика и да научно, лингвистички докажемо да су сви новостворени језици политички производи, термин који често користи Емир Кустурица , да је ријеч о једном , једином, српском језику?