ХАЈДЕ ДА ПРИЧАМО О НАМА , ДА ИСКРЕНО КАЖЕМО КАКВИ СМО ?

Пише Милан Сантрач



ХАЈДЕ  ДА  ПРИЧАМО   О  НАМА  , ДА  ИСКРЕНО    КАЖЕМО  КАКВИ  СМО ?    

Много је оних који причају о нама, Србима, оцјењују нас , клевећу и  скоро нико нас  не хвали. Зато мислим да је наша дужност да сами поразговарамо о нама, да се процијенимо и оцијенимо, да стварно видимо какви смо?

Данашња покољења  Срба су  најхрабрија  покољења  од кад постојимо. 

Сигурно се питате, откуд овакав закључак? 

Одговор се налази у поређењу са нашим прецима.

Ми можемо да поднесемо све, ропство, и биједу, и да нам женска чељад буду старлете, и да нам у државном врху сједе кловнови, и да нам наплаћују свакојаке глобе. 

Наши стари нису могли да издрже оно што ми можемо, мрзак им је био ропски хљеб , ћерке нису могле, ни код оваца, да се осамљују са момцима, од своје сиротиње су одвајали за оружје, а не за луксуз, јер су знали, и aко нису имали неке школе, да су  слободни  само док држe пушке  у рукама.

Ми се савијамо пред  театралиним ликовима, којима би наши ђедови напунили дупе опанцима и немамо ништа против да нас ма ко окупира, само ако ће отворити још једну продавницу у нашем граду и да нам каже да је баш та највећа  у југоисточној Европи. Још само мало и савијаћемо се прије додира, што би рекао бесмртни Андрић. Наши стари су, по цијену страшног рата са Нијемцима, пред којима је клечала читава Европа, викали "Боље рат него пакт" а наши политичари које смо ми изабрали потписују све што им ти исти Нијемци потуре под нос без икакве пријетње.  Велики српски патријарх, Гаврило Дожић је са Радио Београда, 6. априла 1941. поручио Србима: "Сагнимо се пред Господом и усправимо се пред људима".
Шта смо од тога упамтили? 

Ништа, јер да јесмо неби  пола наших владика носило папин прстен на својој руци. 

Баш зато што смо у стању да вјеру носимо само на устима и што се повијамо пред сваким педерчићем из ЕУ, данашња покољења су најјача  српска  покољења. Повијамо се али не пуцамо.

Када су аустроугарски парламентарци 1914. године тражили од генерала Михајла Живковића, команданта Одбране Београда, да преда град, одговорио им је: "Београд не предајем, дођите и узмите га". Ми предадосмо не само Београд, него приде дадосмо ђедове и унуке, без опаљеног метка. Бити роб, кад вас  неко нападне и оружјем покори, није тако велика несрећа, као кад сами  скинете  гаће и окренете  леђа окупатору. У првом случају, непријатељ ваc поштује, у другом има само нападе гађења кад вас погледа.

Српске  ћерке и српски  синови своје бојеве бију пред бакнкоматима, у риалитијима, по клубовима и козметичким салонима. Нација дрхти хоће ли нека старлета, или манекенка показати међуножје, а што се против воље грађана и оправданог разлога потапа ваљевска Грачаница, није важно. 

Продадосмо вијек за jedan дан.

Римски цар Калигула је, кад је испражњена државна благајна, наредио сенаторима да доведу ћерке и жене у државни куплерај, да се курвају да би њиховом зарадом пунио  буџет. Само су двојица, од триста сенатора, одбила. Такви сенатори су наши савременици, или ми њихови, свеједно. Част и образ су данас роба, као и свака друга, са окаченом етикетом, на којој пише цијена. Сезонски и разни други попусти се подразумјевају.

Виљем Пруски је имао гесло: "Извршавати, а не мислити". Илузија поправљача свијета је да ћемо  нешто доказати оним припадницима наше нације који су потонули у корупцију, риалитије, турске  серије, који клече пред банкоматима и којима је банковна картица замјенила чланску карту библиотеке. Од тог посла нема ништа. 

Дакле, нема објашњавања и убјеђивања, већ наметања. Кад би један официр  сваком војнику морао да објашњава наредбу, до подне не би ни кревете намјестили. Умјесто приче, дебате мора да се успостави ауторитет, који неће да дангуби објашњавајући сваком све. Да су наши прађедови, који су имли по тридесеторо и више чељади под кровом, морали  сваком да објашњавају  зашто  баш тај неко кога су они одређивали мора да чува овце, а не неко други, цркли би од глади за пола године.

Право да свако нешто може да каже, није најбољи разлог да овај то и ради или, што би рекао Бернард Шо: "Боље је ћутати и оставити друге да вјерују да сте паметни, него проговорити и отклонити сумњу".
Највећи  број људи прича само зато што има право да то ради и ако сами знају да ништа ново и паметно немају рећи већ понављају  оно што их  је телевизија научила и баш у томе види своју слободу. 

Има ли веће будалаштине од тога ?

Наравно, да нема.

Код неких људи још влада просвјетитељска  вјера да се човјек који застрани може  "освијестити" и вратити на прави пут и научити ономе што је давно требао знати. 
Погледајте око себе и видите колико се незналица вратило са странпутице? 

Видјећете да није ни једна. 

Мит о једнакости остаје и даље само мит јер нисмо сви једнако лијепи, једнако паметни, једнако способни, једнако здрави, те се не може на свакога "накалемити" све. Једнакост треба примјењивати у смислу социјалног и правног статуса које би обезбјеђивало достојанство сваког појединца. У осталим категоријама треба се држати девизе: по способности и заслузи. Ко разумије, разумије, ко не разумије, и не мора, само нека ћути и нека слуша. Бити паметан није обавеза, него Божији дар.

Очи служе да би гледали зато их треба отворити јер ропске ланце може да раскине само онај ко их види. Ко вјерује да је слободан у сред окупације, тај не заслужује ни да се пита, ни да се саслуша. Поготову то не заслужују ови наши политичари, издајници , који нас за паре потказују окупатору. Добровољно ропство  у које су нас  увалили наши политичари рађа декаденцију, јер је она природан одговор на неприродну појаву. 

Како да пристанеш на ропство, а останеш нормалан? 

Не може то једно с другим.

Народна изрека каже да паметном савјет не треба, а будали не користи, те ја рачунам да је међу читаоцима довољно оних који све ово знају. Не пишем да би некоме отворио очи, већ да се пребројимо, да се сретнемо и да видимо да нико од нас није сам, као што му изгледа кад гледа у  септичку јаму која се зове телевизија. Држим да није важно да сви будемо истомишљеници, већ више истоосjећајници, јер се велики подвизи не изводе на политичким платформама, већ долазе из срца. Звучи банално и хиљадама је пута речено, али шта да се ради кад највеће истине долазе из срца, за њих се страда а сваке друге се бране новим истинама.

Ја и даље вјерујем да ће Срби живјети крај Мораве и Дрине , крај  Дунава  и Саве  и онда кад од Њујорка само пепео остане, то је моја истина срца. Кад нешто тако осјећате разлози вам нису ни важни. Можда су они који сумњају често у праву како је говорио Душко Радовић али они ништа не стварају. Они  који вјерују су све створили. Кад год смо збуњени, кад не знамо како да поступимо, кад смо уплашени, само помислимо шта би и како би то урадили наши  ђедови  и одмах ћемо видјети пут.