Пише Милан Сантрач
Као што сам већ упозоравао, један од основних проблема званичне српске политике је тзв. стокхолмски синдром. Он се јавља када жртва почиње да оправдава мучитеља, да га посматра снисходљиво и с уважавањем, па га чак и велича. Синдром постоји код неких жртава отмица али и заточеника у концентрационим логорима. Уочен је и код поражених народа чије вођство не вјерује у снагу и вриједности сопствене нације па изграђује будућност потчињавајући се злочинцима. Недавна посјета Александра Вучића Њемачкој и његов састанак са канцеларком Ангелом Меркел указали су на приоритете српске спољне политике. Премијеров боравак у Берлину прослављен је од стране владајуће коалиције и најмоћнијих медија као изузетно значајан. У ствари, посјета је била трагикомична. Трагична због додворавања најмоћнијег политичара у Србији Нијемцима и новог понижавања Србије, а комична због саме помисли да неко може да промијени ћуд њемачког крвожедног вука чији су приоритети јасно прокламовани милитаризам и империјализам.
Ултиматум као звијезда водиља
Њемачка канцеларка је поновила листу захтјева (ултиматума) које Србија мора да испуни како би се приближила ЕУ. Међу њима су питања која се тичу „правне државе, Косова и привредног усаглашавања“. Берлин сматра да Србија неће бити правна држава док у потпуности не прихвати шиптарске трговце људским органима као добре комшије. Питање Косова и Метохије везано је за даљу примјену противуставног Бриселског споразума и признање независности, док „привредно усаглашавање“ подразумјева потпуно провођење захтјева Брисела па и оних уперених против Русије, као и распродају преостале „здраве“ српске привреде западним компанијама. Вучић је одговарајући на питања новинара поновио и најпознатију мантру прозападних политичара у Србији: „Наши односи са Русијом су потпуно у реду и нормални. Али наш најважнији циљ у овом тренутку је приступање ЕУ, и то што прије. Европа, то је наш пут. За то ћемо све учинити. Ту нема повратка! Јасно ми је да тај пут неће бити лак. Има много домаћих задатака које треба да урадимо: политичких, економских, социјалне реформе. Морамо да научимо да размишљамо на потпуно другачији начин. Али сигуран сам: за четири, пет година највећи дио тога биће испуњен. Онда нека Њемачка и друге државе ЕУ одлучују да ли нас желе или не“. Дакле, Србија мора да се додворава Њемачкој. Важно је да Срби промијене свој начин размишљања и одустану од својих националних интереса. Стокхолмски синдром треба да овлада цијелом нацијом, а Њемачка ће све будно пратити. Интересантно, ове Вучићеве ријечи неодољиво подсјећају на изјаве његових пријатеља из Црне Горе. Црногорски премијер Мило Ђукановић истиче како је Подгорица још прије обнове независности дефинисала своје спољно-политичке приоритете: чланство у ЕУ и НАТО. Признање независности КиМ су већ одрадили. Власти сада говоре о томе да је њихов приоритет чланство у ЕУ али сви добро знамо да је наставак те приче независност Јужне српске покрајине и потчињавање НАТО пакту.
Њемачка одлучује шта је реалност у Србији
Српски премијер је такође на заједничкој конференцији за новинаре са њемачком канцеларком, одговарајући на питање да ли Србија жели да настави градњу гасовода Јужни ток изјавио да ће се „у будућности тек видјети да ли ће то бити реалан пројекат или не. Ми ћемо гледати да заштитимо српске интересе, али то зависи и од интереса Европе. Не можете прескакати земље ЕУ да бисте дошли до Србије”. Подсјетимо се да Србија од Јужног тока (реално) добија 5 милијарди еура инвестиција, енергетску безбедност и три пута већу енергетску ефикасност, могућност реиндустријлизац
На састанку Меркелове и Вучића најављено је и веће учешће њемачких компанија у Србији. Водећи српски медији су као папагаји јављали да је Њемачка до сада уложила 1,7 милијарди еура у Србију. Заборавили су да помену да су у агресији на СРЈ убијани недужни људи и да је причињена материјална штета од 100 милијарди долара. Такође се нису сјетили да подсјете како је од доласка прозападних партија на власт у Србији, дакле од 2000. године из ње изнијето више од 50 милијарди долара. Њемачким привредницима треба да помогне нови српски закон о раду који ће драстично смањити права радника и олакшати њихово отпуштање. Такође Нијемцима је понуђено да купе профитабилне српске гиганте попут ЕПС-а и Телекома. Њемачка компанија RWE може да постане нови сувласник ЕПС-а. То је потврдио и министар привреде. Треба напоменути да је RWE био један од главних носилаца америчког пројекта гасовода Набуко, који је конкурент Јужном току. Будући да је Набуко пропао њемачка компанија подржава Транс-јадрански гасовод (TAP) који је замишљен као важан дио стратегије чланица НАТО пакта у Европи. Поред тога RWE је мултинационална компанија која учествује и у глобалном пројекту контроле воде за пиће . Примјера ради грађани САД су својевремено протествовали против приватизације водовода од стране RWE јер је ова компанија драстично повећала цијену коришћења овог ресурса што је угрожавало опстанак становника. Статистика показује да се често дешавају озбиљни кварови на постројењима која гради и одржава RWE, док је штета нанијета локалним заједницама само у једном случају достигла 125 милиона америчких долара. Док је српски премијер разговарао са њемачким привредницима који су обећали нова улагања (брда и долине) челници Бајера су вршили притисак на запослене у Србији да дају отказ само зато што су Срби. Руководиоци ове компаније сматрају да су њихови природни савезници Хрвати. Уосталом и сама Меркелова је поручила да би Срби требали да се угледају на Хрвате – њемачке савезнике из Првог и Другог свјетског рата.
Нови њемачки империјализам
Највеће њемачке компаније су данас ударна песница новог њемачког империјализма. Ангела Меркел је 2011. године након састанка са привредном елитом поручила да ће Нијемци учествовати у „лову“ на свјетске природне ресурсе. Циљ ове кампање је да се обезбеди што већи утицај Берлина у свијету и сачува њемачки привредни раст. Тако ће њемачки привредници уз обезбеђену заштиту њемачке државе кренути у освајање природног богатства широм свијета. Све звучи веома познато јер је још генерал Пјер Мари Галоа упозоравао да Њемачка разбија Југославију како би ближе пришла блискоисточним енергентима. Неке од њемачких компанија укључених у подухват Ангеле Меркел су пред Други свјетски рат учествовале у изградњи Хитлерове ратне машинерије. И данас милитаризација Њемачке постаје све већа.
Предсједник Њемачке Јоаким Гаук недавно је изјавио да Нијемци данас не требају да одбацују могућност употребе војске у разрјешењу сукоба и изразио увјерење да Њемачка треба да преузме већу одговорност на међународној сцени. Он је рекао да разумије дугогодишње „опирање“ Нијемаца да преузму водећу међународну улогу, али је додао да је Њемачка сада “снажна и поуздана демократија”! Прије њега министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер је поручио да Берлин прихвата одговорност, да ће штитити безбједност Европе и да се употреба силе не може више искучивати. Министарка одбране Урсула вон дер Лајен је затражила веће учешће Њемачке у НАТО операцијама широм свијета, док је министар за развој Герд Милер најавио усвајање „стратегије за Африку.“ Када је Њемачка у прошлости желила водећу међународну улогу избила су два свјетска рата. Да их није било, Срба би данас било много више. Рађање новог њемачког империјализма и милитаризација почели су разбијањем Југославије. Њемачки агенти, инструктори и њемачко оружје убијали су Србе у РСК, РС, чак и у Београду. На КиМ у центру окупираног Призрена, 13. јуна 1999. године, други дан од уласка КФОР-а њемачки војници су са 220 метака убили двојицу цивила , Давид Ферк је први пут послије Другог свјетског рата ван Њемачке издао наредбу својим војницима да се на Србе, цивиле отвори ватра. Њемачки министар одбране злочинац Рудолф Шарпинг одликовао је злочинца Давида Ферка златним орденом „Крста части“ Бундесвера за „беспрекорно испуњење војничке дужности“.
No comments:
Post a Comment