Пише Милан Сантрач 

ПРЕСУДА СУДА У ПАРИЗУ: ВЕЛИКА ПРАВНА ПОБJЕДА ЗАСТУПНИКА НАУКЕ И ЗДРАВОГ РАЗУМА ПРОТИВ МОНСАНТА – Тровачи губе рат!

Све врсте генетски модификованих организама (ГМО) су отровне како за људе, тако и за животиње. Ова вијест је као бомба одјекнула у Паризу, а пренио ју је њемачки портал Инфокоп. Суд у француској престоници прихватио је резултате храбрих истраживача, на чијем челу је био професор Жил-Ерик Сералини, који су дошли до ових ужасних сазнања.

"Ради се о великој правној побједи заступника науке и разума над Монсантом. У стручним круговима се сматра да ће одлука француског суда имати глобални значај и да ће помоћи да се свијет ослободи чудовишта у лику генетски модификованих организама. Уколико се то деси, мукотрпан и тајни рад Сералинија и његових сарадника окупљених око организације CRIIGEN (Комитет за независно истраживање и информације о генској техници), добиће пуну сатисфакцију" истиче њемачки портал и додаје да наука на крају ипак тријумфује над преварама и корупцијом.


Високи суд у Паризу је 6. новембра ове године објавио пресуду која каже да је "професор Марк Фело, некадашњи предсједник француске Комисије за биомолекуларну технику (CGB), крив због фалсификовања резултата и примјене лажних резултата које је користио у процесу против професора Сералинија". Висина казне биће саопштена почетком идуће године. CGB је комисија француског министарства пољопривреде, позната као жесток заговорник ГМО и захваљујући њеном раду у Француској је одобрена примјена многих генетски модификованих биљних врста.


Сералини и његов тим нису се с тим мирили и пуне двије године у великој тајности су радили на свом пројекту јер су били свјесни колико је Монсанто опасан противник. Истраживање на више од 200 лабораторијских животиња дало је поражавајуће резултате (бар по Монсантов производ) јер је установљен алармантан број канцерогених обољења, тешких оштећења органа и прераних смрти код пацова храњених овим кукурузом. По окончању истраживања, Сералини је резултате дао независним истраживачима, који су их испитали и верификовали, након чега су објављени у септембру 2012. године у познатом научном часопису "Фуд анд хемикал технолоџи". Одмах након тога кренула је бјесомучна кампања против аутора студије, а у јануару прошле године је часопис "Фуд анд хемикал технолоџи" саопштио да повлачи његов чланак с невјероватним образложењем да "закључци нису јасни".

Само неколико сати након изласка Сералинијеве студије у септембру 2012. почела је оркестрирана медијска кампања њених аутора у којој су, без икаквих аргумената, коришћене опробане методе. Тражено је да се студија одбаци као научно неоснована, уз апсурдне тврдње да је "Сералини користио погрешне пацове". Корумпирана комисија за ГМО у ЕУ покушала је да забрани даље ширење студије Сералинија, а њено тијело EFSA је осудила студију, иако сама није провела никакву провјеру исте.
Непосредно прије тога, часопис је као "замјеника уредника за биотехнологију", позицију која до тада у листу није постојала, поставио Ричарда Е. Гудмана, раније запосленог у Монсанту. Једна од првих "уредничких" акција Гудмана била је да повуче чланак Сералинија као "неоснован".
Међутим, 30. марта ове године "Фуд анд хемикал технолоџи" је добио нове издаваче, који су Гудмана одмах отпустили. Њемачки онлајн научни часопис "Европска наука о животној средини", који припада Шпрингер групи, поново је објавио Сералинијев рад.

Он и његов тим су, иначе, наставили своја истраживања и студије на пацовима и недвосмислено потврдили да су све врсте ГМО  отровне како за људе, тако и за животиње

MASONSKI RITUAL ŽRTVOVANJA SNIMLJEN SKRIVENOM KAMEROM (VIDEO)

                                                                                                                                          
Piše Milan Santrač

MASONSKI RITUAL ŽRTVOVANJA SNIMLJEN SKRIVENOM KAMEROM

(VIDEO)

Javnosti su na You Tube predstavljeni snimci koje nikad prije nismo vidjeli, stvarna snimka sotonskog žrtvenog rituala u slobodnozidarskom hramu u Turskoj !

Neko je reskirao svoj život snimajući. Snimak treba dijeliti sa drugima, tako da što više ljudi može razotkriti ko su i kakvi su ljudi iz sotonskog masonstva.

 

 

 

Evo nekoliko napomena u vezi onoga što se nalazi na snimcima.

Koza se žrtvuje kao sotonski simbol prava u masonskoj loži !

Ljudi ne mogu biti hršćanin i slobodni zidari istovremeno, i ako masoni govore da mogu !

U prvom dijelu videa, vidjećete dvije inicijacije koje prolaze kroz slobodnozidarsku svečanost, obećavajući svoju odanost  odvratnom poslu Sotone.

Dalje možete vidjeti žrtvovanje životinja gdje glavni mason pije krv žrtvovane koze !

Drugi video je snimljen od strane bivšeg masona i on pokazuje detalje kako se izvodi svečanost za 33. stepen koji je najviši u masonskoj hijerarhiji !

Jasno je da oni preziru Isusa Hrista. To je mason 33. stepena potvrdio odmah nakon njegovog intervjua nakon inicijacije za 33. stepen !

U videu se jasno vidi kako slobodni zidar Shriner priznaje da voli Lucifera !

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Evo šta se krije iza "Globalnog obrazovanja" i šta nam rade sa decom !

                                                                                                                                                                                                                            
   Piše Milan Santrač

EVO ŠTA SE KRIJE IZA "GLOBALNOG OBRAZOVANJA" I ŠTA RADE SA NAŠOM DECOM
 

„Globalno obrazovanje“ je razvijeno kasnih 1970-ih. U njegovom stvaranju je igrao glavnu ulogu Robert Miler (bio je zamenik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija). Tu su i njegove kolege iz Sjedinjenih Američkih Država 1970-80, koji su razvili program „Globalno obrazovanje“ i koje je obezbedilo prelazak na novi sistem vrednosti u čijem središtu je tolerancija. To je panteističan pogled na svet, govoreći vrlo iskreno – ovaj sistem ima korene u okultnom svetu „Nju ejdž“ (Nova era).

… „Nju Ejdž“ je jezgro okultizma, umreženo, gde dolaze sve ostale sekte koje su aktivne na Zapadu i u našoj zemlji. I usput, slučaj Sodome – sve se i dešava u ovom svetu okultizma. Globalni cilj nije samo da kontroliše čoveka, ali, na primer, jeste kontrola rađanja u pojedinim zemljama. Najnovija tehnika jeste, pre svega, seksualno obrazovanje. Ovo je uvođenje različitih modela razvrata kroz njih. Propaganda ide putem filmova, preko crtanih filmova, kroz emisije – tzv. serije, razne šou-rijalitije, to je generalno ključna tačka. Uključite TV – podivljala primitivizacija ljudske svesti, i – što je najvažnije – neosetno uvođenje ovog tolerantnog odnosa prema razvratu. Na nivou kulture – tzv. pop kulture – to je prisutno već duže vremena. Ali, obrazovanje se i dalje drži svojih kanonskih pravila u zemljama koje su interesne sfere „Nju ejdža“. Jer, danas je težište upravo na ovoj sferi ljudskog života.

Obrazovanje je bastion odvraćanja nekim pristupima Globalnog obrazovanja. Ovde mnogo zavisi od nastavnika, odnosno od pojedinaca. Jer, čak i ako se nešto nalazi u školskom udžbeniku ili programu – nastavni proces i dalje, u velikoj meri, zavisi od ličnosti nastavnika. Da bi se ukloniio ovaj faktor sada se pruža prekvalifikacija kadrova, kroz obuku, i samo „inovirani profesori“ moći će da ostanu. A „neinovirani“ ljudi su isključeni ili su uvedene mnoge druge metode da bi ih sistem sam odbacio. Ako želite da ostanete u obrazovanje – morate glumiti zatvorenost i nezainteresovanost.

Postoji ukupno restrukturiranje čoveka. To je ono što mi zovemo Transhumanizovani projekat, kada osoba – korak po korak – prelazi od humane u post-humanu. Ovaj projekat je Transhumanizacija, time se bave NASA, DARPA, vodeće američke obaveštajne agencije. Transhumanizam nije marginalan, on je najnoviji strateški pravac u konceptu „ljudske obnove“ – stvaranja NOVOG ČOVEKA.

Cilj je ukupno restrukturiranje čoveka, jednostavno rečeno, oduzimanje identiteta osobe, duhovne suštine. Čovek može biti u potpunosti doveden pod kontrolu kada ne sluša samo svoj um nego prihvataju tuđu volju i um. Neophodno je da se pokori osoba na ovom nivou – na nivou volje – i da se transformiše u post-ljudsko biće puno različitih čipova, ljudske-kiborg svesti i integrisanja u jednu informacionu mrežu koja je povezana sa nukleus mrežom, i preko nje da se u potpunosti kontroliše čovečanstvo. Ali da bi se to obistinilo potrebno je dramatično potcenjen i uništen stepen duhovnog razvoja čoveka, da bude okrenut u primitivnog potrošača koji ima jednostavan skup zahteva – i od njega možete tražiti sve. Naše obrazovanje je oduvek imalo cilj ne samo na profesionalnu orijentaciju, nego i otkrivanja lica svesti ljudskog lica, tako smo shvatili obrazovanje – obrazovanje lica. I još uvek je u školama inercija da se uči upravo ono što se uči.

… Ali uništavanje obrazovanja danas ide veoma dobro. Prvo, uništili su osnovne škole, a zatim srednju školu – izgradili su „globalno obrazovanje“, a zatim uklonili „krov“ – Akademiju nauka, a sada, kada je sve bilo pripremljeno, nadgradnja je razbiti predškolsko obrazovanje.

Jedan od principa nove tehnike jeste zabrana tradicionalnog sistema obrazovanja, prelazak na novi – sa uvođenjem stranog jezika, strane tehnike i ostalog. Kao rezultat toga, realnost je da naša deca ne čitaju bajke i pesme u nacionalnoj književnosti, nego „Harija Potera“ i slično.

Korporacije ne trebaju osobe koje imaju ličnost, već ljude-kompjutere, i nastavnici moraju da steknu „kompetenciju“, diktirana saznanja. Nastavniku se zabranjuje kao nekad da obrazuje, utiče na proces formiranja identiteta (bez ideala, nema autoriteta, bez jedne istine, da ne mogu na nešto da obrate više pažnje), nastavnik mora da izgleda kao deo sistema i da pomogne da se steknu diktirana saznanja.

Najgora stvar je što se ovo uvodi u ranom detinjstvu, sada imamo čak i predškolsko vaspitanje koje se smatra kao korak kontinuiranog obrazovanja. To sada nije vaspitanje, ovo je predškolsko obrazovanje, a između obrazovanja i formiranja ličnosti (vaspitanja), značajne su razlike. I 2012. godine razvili smo standarde predškolskog vaspitanja i obrazovanja, a prema njima dete ima aktivnu ulogu u izboru sadržaja svog obrazovanja. Predškolsko obrazovanje – deca od tri meseca do sedam godina! To znači da dete od tri meseca ima aktivnu ulogu u izboru sadržaja svog obrazovanja, to je napisano u standardu – zamislite to?!

… „Obrazovanje za sve“ je program koji je razvio Miler u kasnim 1970-im i sprovodi se kroz UNESKO. U stvari, UNESKO je takođe struktura sa okultnim značajem i znanjem, zna se šta oni rade. Druga stvar jeste da je velikom delu zvaničnika – na srednjem nivou saznanja i znanja o njihovim ciljevima, koji su maskirani pod „Globalnim obrazovanjem“ – izgleda da je sve u redu, da se ugrađuju u univerzalnu ljubav, u univerzalno prijateljstvo. U stvari, to je politika segregacije, pod maskom globalizacije, komercijalizacija čovečanstva koje naglo pada u nivou razvijenosti i nad kojim se primenjuju tehnike smanjivanja populacije kroz razne metode i tehnike, ima ih mnogo opisanih, dok se čekaju uslovi da elita preuzme kontrolu i ostvari svoje nehumane projekte.

 

 

 

 

U formulisanju teksta korišteni navodi iz predavanja Dr Olge Četverikove koja je docent na katedri istorije i politike Evrope i Amerike MGIMO Rusije

AKO LJUBAVI NEMAŠ, NIŠTA SI

  












Piše Milan Santrač


           AKO  LJUBAVI  NEMAŠ,  NIŠTA  SI





Petar Mamonov sve više liči na oca Anatolija koga je glumio u filmu „Ostrvo“. Živi daleko od svetske taštine u zabačenom selu Efanovo, moli se, opšti sa Bogom više nego sa ostatkom sveta. I samo povremeno pravi koncerte na kojima svira voljen rok-en-rol. Skandal majstor i provokator u mladosti, osnivač jedne od najboljih rok grupa SSSR-a „Zvuci Mu“ jako se promenio. Zašto i kako se to desilo Petar Nikolajevič je pričao Nataliji Nikolajčik uoči svog 60. rođendana.
Šta se desilo, kako sam došao do vere? Otkud znam? Patio sam, umirao, bio na samrti, hteo da živim. Opametio se. Počeo da spasavam sebe. Prvo telo. Onda sam i na dušu počeo da mislim. Ponekad mi je veoma teško, jer se treba savladati: strasti ključaju, kipe – užas, upomoć! Tada se molim: „Gospode pomiluj!“ Pomaže. Ne sećam se svoje prošlosti, osim kao u bunilu, da bila je potpuno bunilo. Ne sećam se jučerašnjeg dana i neću da pamtim. Okrenut sam napred. Večnost je preda mnom. Dan je prošao i ja sam bliže Bogu. S Njim opštim bolje nego sa sinovima. Svaki čovek je slika Božija, svaki – ikona. U toku života proživljavamo i dobro i loše. Ali svi smo mi božija stvorenja i samim svojim životom utičemo na svoj izgled. Na mom licu ispisani su svi moji poroci, sve moje muke, radosti. I lica naša, i tela – odraz su našeg života. Duh sebi stvara formu. I ne postoji pojam „kad bi“. Zato što su sve vlasi kose čovekove izbrojane. Ali, čovek ima izbor. I treba da ga čini svaki dan – prvo umom, a onda srcem. Izabrati ovaj život i proći ga do kraja. Evo kakva je shema! Pijanica ima cirozu jetre – da li zato što ga je Bog kaznio? Ne, on je to sam izabrao! Da sam nastavio da pijem do sada – već bih bio mrtav. Hvala Bogu, shvatio sam da treba prestati. Zbog pića sam izgubio deset-dvadeset godina života. Ali, glavno je da sam shvatio!


PETJA, OPERI ZUBE

Ne pamtim događaje, već lica. Sećam se, na primer, lica moje mame kad je bila mlada. Bila je veoma vesela osoba. I danas je takva. Mama se družila sa mnom, vaspitavala me, što je danas velika retkost. Kada bih je uvredio, učinio ili rekao nešto što nije dobro, čitav dan nije razgovarala sa mnom, a onda bi se pomirili. Sada shvatam kako je težak bio njen pedagoški rad. Deset hiljada puta mi rekla: „Petja, operi zube“, dok u jednom trenuktu nisam uzeo čekicu već na prvu njenu molbu. A onda i sam, bez podsećanja. Tu sliku – jednu od malobrojnih – o tome kako sam „iz prve“ poslušao i kako je to bilo blagodatno, čuvam u sećanju.
Moja vesela i pametna mama, priređivala mi je različita vaspitna „dešavanja“. Kada sam imao 16 godina zaključala frižider „ZiL“. Nije bilo ničega za jelo i posle dva dana otišao sam da radim i zaradim: moralo se nešto ždrati.
Dete se suprotstavlja roditeljima: neću to, neću ni to. Šta da radi razuman roditelj? Ili da ga kazni, otera u ćošak, ili istuče, ili da napravi skandal – ali mora da ga natera da učini ono što dete treba čini....Isto tako i Gospod, naš Otac: pijanicu, narkomana, prostituku, tvrdicu, lopova dovodi u situacije koji će ih popraviti. On želi da ih spasi. Svima isto sunce sija – i lopovu i podlacu odvratnom.


LJUBAV PREMA UNUCIMA JE POSEBNA


Oleg Ivanovič Jankovski je bio moj prijatelj. I Pavel Semenovič Lungin je moj prijatelj. Nedavno mi je poslao sms: „Petećka, ja sam u Francuskoj“. Lepo je dobiti takav sms. A ja ga zovem Pašećka. Na stranu ti ću-ću-šu-šu sufiksi, no to je odraz naših prijateljskih odnosa. Eto kakav je Pavel Semenovič, nežan, neiskusan, bojažljiv. Pravoslavnu veru ne poznaje, a „Ostrvo“ je snimio! Trebalo se skloniti u stranu, nestati, i Bogu mesto prepusti da dela – i Gospod je sve učinio.
Imam dva unuka – trogodišnjeg Mišu i Tihona, koji ima malo vše od godinu dana. Mali su – još su niko. U šta će izrasti – ne zna se. Mnogo zavisi od toga kako ih roditelji vaspitavaju. Ne baba sa dedom, već mama sa tatom. Zato se obuzdavam, ne upadam sa svojom neistrošenom ljubavlju u tuđu porodicu, iako unuke jako volim. Prema njima je sasvim drugačija ljubav nego prema deci, drugačiji odnos. Kažu da se dede i unuci tako nežno jedni prema drugima odnose jer ih nešto veoma važno povezuje: i jedni i drugi su blizu Večnosti. Deca su tek došla u ovaj svet, a dede su na kraju, na izlazu.
Nisam puno u kontaktu sa unucima, oni ne žive ovde. Ponekad kada je vreme lepo, dođu i tome se jako radujem. I drugoj deci se radujem. Došao je u posetu devetogodišnji sin mojih poznanika. Nismo ni u kakvom srodstvu. Ali ja sam bio srećan sa njim. Pričao sam mu i o ribizlama i o tome kako jabuka raste – pažljivo je slušao. Po imenu i patronimu sve vreme me je oslovljavao.


O ANĐELIMA I ČOVEKU BEZ NOGE


Svaki čovek kojeg sretnemo na putu je anđeo. Pomoćnik ti je i niste se sreli bez razloga. On te ili iskušava ili voli. Nema drugog. Imao sam u mladosti ovakav događaj: pio sam sa prijateljem, rastali smo se, bilo je kasno. Ujutro sam ga pozvao da vidim kako je stigao, a on mi kaže da je pao pod tramvaj i da su mu obe noge odsečene. Nepodnošljiva patnja, istina? Došao sam u bolnicu da ga posetim, a on mi kaže: „Dobro je tebi, a ja...pogledaj...“ - i ja podgnem pokrivač, a tamo ….užas! Bio je gord čovek. A postao je skroman, veseo.
Stavio je proteze, žena, četvoro dece, dečiji pisac, srećan, presrećan. Eto kako Gospod leči duše fizičkim bolestima! Možda bi, da se nije desila nesreća, nastavio da se gordi – osušio se i stvrdnuo kao kora. Takav je, veoma težak, ali vrlo blizak put duhovnog očišćenja. Treba svakog minuta učiti, svakog minuta misliti šta ćeš reći. I stvarati, stvarati, stvarati.
Život nas ponekad tuče, ali ti udarci su lekovi. Kazna (наказание) – je od reči „наказ“. A „наказ“ je čas, učenje. Gospod nas uči kao brižan otac. Stavi malog sina u ćošak da sledeći put ne učini nešto loše. Deca se bacakaju, a otac ih drži za ruku da ne padnu pod tramvaj. Tako i Bog. Iskušenja su ispiti. A zašto ispiti? Da bi ih položili. Kroz te ispite postajemo sve čistiji i čisitiji. Zlato se na vatri topi da bi postalo čistije. Tako i naše duše. Mi moramo podnositi tugu i bol, bez pitanja „zašto“? To je naš put.


DA LI JE STRAŠNO? STRAŠNO JE ALI ZANIMLJIVO


Svi ljudi imaju isti put: otići ćemo iz ovog života. Juče, ja, dvadesetogodišnjak, trčao sam kroz ulicu Gorkog – i već sutra vreme je za umiranje. Bez alegorije. Da li mi je to strašno? Jeste, strašno je. Neviđena stvar. Ali veoma je zanimljivo! Tamo je Gospod, Večnost. Nisam spreman. Mnogo je svakojakih gadosti. Ali zbog čega sebe psujem i koje su boje moje gaće, ne morate znati. To je moja stvar. Izvinite...Puškin nam je odgovorio: „S odvratnošću listam svoj život, no redove sramne ne brišem.“ Moj odgovor je kao i njegov.
Sedim ja tako sa Vanječkom Ohlobistinim na snimanju filma „Car“, šminkamo se i pričamo da li je neko čitao ili slušao o večnom životu. Šminker kaže: „O kako ste smešni!“ A ja mu odgovaram: „A kada dođemo pred Tvorca, opet ćeš se smejati“. Jer sa našom savešću takva kakva je, sa našim životom, takvim kakav je, moraćemo da pogledamo Bogu u oči, Bogu koji je dao život za nas na krstu...
Ne treba se varati da će posle naše smrti samo prah ostati. Svi veliki naučnici su verovali. Svi moji poznanici lekari, koji imaju posla sa životom i smrću svaki dan – veruju.
O kliničkoj smrti imamo hiljade svedočenja koja dokazuju da kraja nema. Ajnštajn nije sumnjao u postojanje Boga, ni Puškin, ni Lomonosov, ni Mendeljejev. A neka sedamnaestogodišnja Lenočka izjavljuje: „Sumnjam da taj vaš Bog postoji...“ A ti prvo pročitaj nešto, prouči problem, i tada reci. Ali ona to ne radi, jednostavno lupeta. To je kao da ste ušli u metro, videli mapu – nekakvi krugovi, raznobojne tačke i odmahnuli rukom govoreći: „E, sranje, idem sam“. Tako ćeš onda po Koljcevoj (linija metroa u Moskvi koja je u obliku kruga, prim.prev.) ceo život putovati.
Dolazi mi jedan alkoholičar: „Daj!“ A ja kažem: „Toljik, ne dam ti, umrećeš...“ On mi odgovara: „Svi ćemo umreti“. Nisam stigao da mu objasnim da je važno na koji način ćemo umreti! Jedna stvar je kad umreš za istinu, a sasvim druga od votke. Shvatate li kako je to zanimljvo? Bogu nisu važni vaši postupci, njemu je važan motiv: zašto mi radimo, zašto živimo, zašto smo došli, zašto sa vama razgovaram. Da bi se reklamirao? Fuj, nije u tome stvar. Može neko nešto čuti, može zapitati: a šta će sutra biti? 
U večnosti ćemo dobiti ono što je nepropadljivo, nedodirljivo – ono što smo oprostili, dali, ustupili. Blaženo je davati, a ne uzimati. Razmislite: dali ste – kako je dobro u duši! A kad dobijete poklončić, pet minuta ste se radovali u kuhinji, onda ste ga stavili na stolicu...i radost je prošla.


ŽIVEO SAM SVAKOJAKO


Zašto živimo? Dugo godina nisam mogao da odgovorim na to pitanje – stalno sam zaobilazio odgovor. Uživao sam, pio, svađao se, tvrdio: „Ja sam glavni“. A najdublji smisao života je – voleti. To znači žrtvovati, a žrtvovati znači davati. Shema je jednostavna. To ne znači ići u crkvu, paliti sveće i moliti se. Pogledajte: Čečenija, 2002. godina, osam vojnika stoje, jedan je slučajno iz bombe izvukao osigurač, ispala mu je iz ruke i počela da šišti. Potpukovnik, 55 godina, u crvkvu nikada nije išao, ni jednu sveću nije zapalio, neverujući, komunist, otac četvoro dece, bacio se stomakom na granatu, sav raskomadan, a svi njegovi vojnici su preživeli, a komandiru – metak i u raj. To je žrtva. Nema ničega uzvišenijeg na svetu nego dati život za drugoga.
U ratu se sve vidi. Tamo je sve zgusnuto. A u svakodnevnom životu razliveno. Mi mislimo: za dobra dela ima vremena, sutra, preksutra...A ako umreš noćas? Šta ćeš raditi u četvrtak ako umreš u sredu? Čini mi se, još juče sam sedeo sa Olegom Ivanovičem Jankovskim, evo njegove jakne, njegove lule. A gde je sada Oleg Ivanovič? Sprijateljio sam se sa njim na snimanju filma „Car“. Pričali smo mnogo o životu. Ja i sada, posle njegove smrti, pričam sa njim. Molim se: „Gospode, pomiluj i spasi njegovu dušu!“ Eto šta tamo prolazi – molitva. Zato, kada budem umirao, nisu mi potrebni raskošni hrastovi sanduci i cveće. Molite se, deco, za mene, zato što sam svakojako živeo.
Molitva je važna i tokom života. Reči „hvala“ - „spasi Bože“ - već su molitva. Dešava se, ne mogu da pronađem naočare, molim Tvorca Vaseljene: „Pomozi Gospode!“ - i nalazim ih. Otac Nebeski nas voli i njemu se uvek možemo za pomoć obratiti. Da li znate kakvo je to čudo?! Sedimo ovde, mi crvići i možemo se direktno obratiti i reći: „Gospode pomiluj!“ Čak i malena molba – zahtev je u Vaseljeni. Eto, to je čudo!
Gospod nije zli čika sa prutom koji sedeći na oblacima i procenjuje naše postupke, ne! On nas voli više nego mama, nego svi koji nas vole, zajedno. I ako nas dovodi u neke teške situacije, to znači da je to potrebno našoj duši. Setite se trenutaka u svom životu kada vam je bilo teško, mučno – to su najbolji trenuci, to kad je gusto! U tome je trik: što su uslovi teži mačke su bolje. Tako je...


LJUBAV JE KAD PEREŠ SUDOVE IAKO NIJE TVOJ RED


Stajao sam na sceni u kariranoj jakni i pevao. Sa gitarom sam kralj. Ona je gledala, a onda viknula: „Ti si najbolji, moj si do kraja života!“ Od tada smo zajedno...A možda i nije bilo tako. Može biti da sam je odveo na sladoled...No, i to je nevažno. Važno je da se mi trudimo da napravimo kompromis, da jedno drugo shvatimo. I kako starimo Gospod nam daje miran, skladan život. Zajedno smo 33 godine. Ako se svađamo – đavo trijumfuje.
Brak je složena stvar, to je podvig ravan monaškom životu. Neko je „jedan“ - mono, monk, monah, od reči „jedan“ (один), a u braku su dva ravnopravna puta. Nerviram se: ona radi nešto pogrešno. Ali ona je žena. Kažem prijatelju, svešteniku: „Oče Vladimire, kako je mogla?!“ A on odgovara: „Petja, ona je žena...“ Zapamtio sam to za ceo život.
Videti dobro, držati se njega – to je jedini produktivan put. Čovek mnogo toga može činiti pogrešno, ali u nečemu je sigurno dobar. I za tu nit se i treba uhvatiti, a na đubre ne treba obraćati pažnju. Ljubav nije osećanje već delanje. Ne treba plamteti afričkim osećajima prema starcima, nego im ustupiti mesto u metrou. Tvoj postupak je takođe ljubav. Ljubav je oprati sudove i kad nije tvoj red.


VERA JE PRAGMATIČNA STVAR


Nezadovoljstvo treba usmeriti duboko u sebe. A mi ga okrećemo van: vlada, penzija, tamo ne valja, ni tamo, ni tamo...Zavukli se u televizor i počelli da osuđujemo. Ali bratac, zagledaj se ti u sebe! Jesli li ti vaspitao svoju decu? Nisi. Jesi li ubio petoro abortusima? Da. Na poslu ništa ne radiš – lukav, s bradom, 42 godine, sediš, igraš igrice na računaru, a onda drndaš po tasterima na mišu: „Oj, načelnik ide, straža!“ Smešna slika. Četrdeset minuta dnevno radiš i hoćeš „dostojnu“ platu. Odakle ova zemlja to da uzme? Ostavite novčanik na Kazanskoj stanici i na 10 minuta idite u toalet. Šta će biti? Neće biti novčanika! Četrdeset procenata rudnog bogatstva i svih bogatstava nalazi se u ovoj zemlji. Pogledajte, Ermak Timofejevič krenuo je sa svojim ljudima na konjima, sa desetoricom, i kolonizovao ceo Sibir. Da li im je bilo dobro, toplo, jesu li bili siti, da li im je bilo udobno? Ne, bilo im je po današnjim merilima, gusto, teško – to i jeste savladavanje, prevladavanje teškoća. Ne kažem da treba posebno prizivati nevolje, teškoće, bol i rat. I u običnom, svakodnevnom, može se reći, rutinskom životu ima mesta za podvig: dati svoje, otkinuti od svoga, ne svađati se već saslušati....
Nije potrebno vikati na rođake i bliske ljude. Besneti i nervirati se – nije ništa drugo do kažnjavanje samog sebe za tuđe gluposti. Hoću da mi bude dobro, zašto onda da vičem?
Bližnji je onaj koje sa tobom, a ne onaj ko je u Somaliji. Eto, vi ste doputovali i za mene ste sada bližnji. I ja se ću se iz sve snage truditi da vam bude dobro, a vi se postarajte da i meni dobro bude. Kakvo zadovoljstvo, je li? Kakav radostan život! Nemaš ni parice, bolje za tebe...na prvi pogled sve je jednostavno, a zapravo je složeno. Zato što je naše „ja“ izbilo na čelo. Zbog toga malo šta vidimo oko sebe.
A ja već odavno ništa ne mislim, ničega se ne sećam. Bilo je dovoljno samo da se sklonim u stranu i vidim prekrasni večernji žar zalaska...
Mi se zanimamo kako je u Bangladešu, kako je u Japanu posle zemljotresa. Kakav zemljotres?! Svako od nas ima svoj unutrašnji zemljotres. Čovek se davi u reci. Viče: „Help!“ A govore mu: „Znaš u Japanu....“
Svaki hrišćanin – svaki! - mora pomoći onome ko je pored njega. Posebno su vredni naši postupci prema bližnjima. I to ne postupci prema sinu ili unuku, koje prirodno volimo – već postupci prema onima koji su bedi, u nevolji. Još bolje, prema nekom gadu. Eto gde je Sberbank! Eto šta će se brojati u Večnosti. Mi dobijamo ocene svaki dan. To je nešto što se ne može promeniti. Vera je kolosalno pragmatična stvar.


SPASI SEBE – I OD TEBE JE TO DOVOLJNO


Ne možeš pričati kakvog je ukusa ananas ako ga nisi probao. Ne možeš govoriti šta je to hrišćanstvo ako ga nisi probao. Probajte da popustite, da pozoveta Ljudku sa kojom niste pričali pet godina i kažete joj: „Ljudka, hajde da završimo ovu priču: ono što sam rekla nije u redu, ti si rekla šta si rekla...'Ajmo u bioskop.“ I videćete kako će vam noću biti dobro! Sve se vraća stostruko i tebi i onima koje voliš, ali ne samo krpicama, već i duševnim stanjem. To je nadublja sreća! Ali da bi je dosegli svakog minuta treba razmišljati šta da se kaže, šta da se uradi. To i jeste stvaranje.
Pogledajte šta se dešava oko vas: koliko je dobrih ljudi, čistih, zadovoljnih, veselih lica. Ako vidimo samo gadosti – znači to je u nama. Slično će se sa sličnim spojiti. Ako kažem: Eno, prođe lopov – znači da sam ukrao ako ne hiljadu dolara, onda bar ekser. Ne osuđujte ljude, zagledajte se u sebe.
Spasi sebe i od tebe je to dovoljno. Vrati Boga u sebe, okreni svoj pogled, svoje oči u sebe, unutra. Zavoli sebe, a onda ljubav prema sebi pretvori u ljubav prema bližnjem – to je pravilo. Svi smo izopačeni. Umesto da budemo darežljivi – cicijašimo. Živimo naopako, glavom hodamo. Stati na noge – znači dati. Ali ako si dao deset hiljada dolara, a onda zbog toga požalio, pomsilio da je trebalo dati pet – smatraj da tvoga dobrog dela nema ništa.


„SREĆA“ JE OD REČI „SAD“


Mama i tata su seme stvorili, iz sluzi je naše telo nastalo, a dušu je Bog udahnuo Duhom Svetim u svakoga od nas. To je ono što se može sjediniti sa Bogom. Čovek je „trodelan“: duh, duša i telo. Duh – kada je sud čist tamo caruje Gospod. Telo – plot: to je meso, pojesti, istovariti se... Duša – emocije: dobar film, dobra knjiga, dobar razgovor. Kako se kaže, neko voli lubenice, a neko svinjsku šunku. Za moju dušu su stari vesterni. Dobra priča sa starim dobrim glumicma. Ne samo da u današnjim filmovima sise i butine seku – već i mene time ubijaju. Pravi film je onaj koji bez stida možeš pogledati sa petogodišnjim detetom. To je hrana za dušu, a ona mora biti od sorte: „čisto, dobro, večno“. Kad na pijaci kupuješ meso dobro ga omirišeš. I ako smrdi nećeš ga kupiti. Tako se i prema duhovnoj hrani treba odnositi.
„Sreća“( счастьe) je od reči „sad“ (сейчас). Sada je dobro, sada hoću i sada dobijam. Svi hoće sreću, ljubav i zdravlje. Hoće bogatstvo. Ne shvatajući šta je to. Ja znam mnogo bogatih ljudi – i svi su kao jedan – nesrećni.
Cveće se ne stavlja u prljavu posudu – prvo se vaza opere. Tako i mi: potrebno je da očistimo sebe iznutra, da očistimo misli – i tada dolazi Duh Sveti, i dobro nam je i bez para. Ideš sa punim novčanikom i na ulazu te po glavi zveknu i sve otmu – i nema para. A Sveti Duh u tvojoj duši niko neće moći da otme.
Ponekad kažem našem svešteniku ocu Vladimiru da je telo opna i da će svejedno umreti. A on kaže: „Petja, konja treba paziti.“ U pravu je on, jer telo nosi našu dušu. I ja čuvam konja na svaki način. U rupu skačem svako jutro, gnjurim. Trudim se da jedem ne najukusniju hranu, već najkvalitetniju, dobru, jednostavnu, čistu, koja raste na zemlji...
Ranije sam voleo razne gurmaluke, a sada za mene nema ništa lepšeg od hleba i vode. Te namirnice imaju najčistiji ukus. U svakom uzrastu najbolji je kuvar – glad. Ako ne jedeš dva dana prekjučerašnja kaša od griza biće ukusnija od svake divlje jarebice.
Jedem kao svi i živim kao svi: tamo-amo....Ali trudim se da što više proizvoda odgaijimo u bašti: krastavce, paradajz, kupus, cveklu. Time se bavi moja žena.


KOLIKO IMAM MAČAKA – NISAM BROJAO


Meni kažu: što si tako ljut – u Boga veruješ, a psuješ. A bez Boga bih ubio! Ja se trudim, stvarno, iskreno se trudim. I Gospod to vidi, zna i moja mikroosećanja, mikronervozu...
Eto mi sada sedimo, a zajedno sa nama je Bog. Istina, tako je! To nisu ruske narodne bajke. A ako je sa nama Bog, sve se ispunjava sadžinom. Sadašnjošću. Ja tako živim: spremam hranu, spremam kuću, perem sudove, cepam drva, ložim peć, pišem pesme, priče, novi program ponavljam, spremam. Imam na diskovima propvedi Dimitrija Smirnova, predavanja Alekseja Iljiča Osipova, profesora duhovne akademije. Imam Jevanđelje, molitve....Dosta posla. Dan mi nije dovoljan – ležem da spavam u četiri sata. Imam puno mačaka, spremam im hranu. Eto Njušećka koja ima 16 godina, treba joj oči očistiti. Ona je najstarija mačka. Koliko ih je – nisam brojao – svaka od njih ima svoj život. Jedne dolaze, druge nestaju. Neke psi rastrgnu. Strašan je život. Ovde i zveri ima – vukovi, risevi, divlje svinje. Ovo je dobro mesto. Vukovi ne prilaze kući, siti su. A zečevi beže. Ja ih ne lovim. Ne shvatam kakav je to sport ubijanje životinja. Gledao sam jedan film o Aljasci u kome lovac priča kako godišnje ubije najviše šest jelena, više mu nije potrebno. To je realan život. On ide u lov kao što mi idemo u prodavnicu, i Bogu je to ugodno. A ubijati samo da bi uhvatili, da bi zver pala, da bi je preprarirali i onda se prepariranom životinjom ili kožom hvalili – to je đavo. Nema sredine, nema trećeg. Dva i dva su četiri, a ne tri i po.
Ubistvo je, uopšte, posebna tema. Ja i žena, da nismo činili aborutuse imali bi dece koliko ima i Vanja Ohlobistin. Da li možemo biti srećni? Sada ja i žena moramo da se kajemo, da molimo za oproštaj i da se trudimo da živimo što ispravnije.
Žena je „napravljena“ da rodi 7-8 dece. Kad bi tako i bilo, sva pitanja tipa zašto živite, pitanja nakita, spoljašnjeg izgleda – nestala bi. Telo postaje naborano, vene i ležemo u grob. A posle žene ostaju deca. Žena se spasava rađanjem dece.


HOĆU ŠTO PRE DA ZABORAVIM....


Ostati normalan čovek do kraja života – to je zadatak.
Svake noći treba postaviti sebi jednostavno pitanje: proživeo sam današnji dan – kome je od toga bilo bolje? Eto ja sam poznati umetnik, roker – mogu sa vama razgovarati tako da vas nateram da stojite „u stavu mirno!“ Ali hoće li mi od toga biti bolje? Ili vama? Jedno od imena đavola je - „delilac“, onaj koji deli. Unutrašnji đavo nam govori: ti si u pravu strari, postroj ih! Ali trudim se da ne budem takav. Pomeram se u svom duševnom radu svaki dan. Koracima komarca.
Prestati sa radom na svojoj duši, zadovoljstvo sobom – to je smrt. Potreban je drugačiji pristup: gori sam od svakog stvorenja. Gori sam i od mačke – ona sve radi pravilno, Bogom usmerena, ima nagone, nema izbora. A ja mogu da biram i često grešim. Osećam potpunu nemoć. Ništa ne mogu bez Boga.
Ne želim ničim da se ponosim: ni svojom ulogom u filmu „Ostrvo“, ni svojim stihovima, ni pesmama – hoću sa strane da posmatram sve to. Meni je svaki dan – čudo, svaki dan je nebo drugačije. Ni jedan dan ne liči na drugi. Srećan sam što sam to počeo da primećujem. Mnogo sam propustio, jako mi je žao zbog toga. Zato plačem, u sebi, naravno. Sve je moglo biti čistije i lepše. Jedan čovek je rekao: ti si takve pesme pisao jer si pio votku. Ali ja sam ih napisao ne zahvaljujući votki, već uprkos njoj. Sa svojih 60 godina kažem: ne treba gubiti ni minut ovog života, malo je vremena, život je kratak i u njemu svaki tren može biti prekrasan. Važno je ustati ujutro i pospremiti oko sebe. Ako sam se probudio u lošem raspoloženju, neću uzeti da pijem vino, već ću reći: „Gospode, nešto mi je loše. Uzdam se u Tebe, meni ništa ne polazi za rukom.“ Eto taj pokret je najvažniji. Ako mene neko čuje i potrudi se da tako čini – neko od mladih, lepih, dok mu igla još ne visi iz vene – to je pobeda.
Vi hoćete da se prisetim. A ja hoću da što pre zaboravim. Hoću da živim unutrašnjim životom, duhom, razumete li? Mnogo činim za to, ulažem svu svoju neveliku snagu, sve usmeravam u tom pravcu. Vidljivi svet je nešto što sutra može biti razrušeno. Eto, juče je dunuo strašan vetar i ja mislim: oduvaće krov i sva moja muzika, svi moji zapisi, sve će propasti. Četvrtog jula nad Kazanjskim je lilo kao iz kabla, ustao sam ujutro, gledam – Gospod je srušio polovinu jaruge, izbrisao lepu parcelu sa mog imanja, parcelu koju sam jako voleo. Mislio sam da je sve to moje. A On me je podsetio: „Ja sam gazda, dečko, ne besni!“ Eto to se dešava. A vi hoćete da se sad napuderišem...Ne vama, već tom životu sada pokazujem šipak. Prestao sam da cenim taj život iako sam u potpunosti prilepljen za njega.

TANJINA PESMA

Piše Milan Santrač

TANJINA PESMA

 

Kada gradom prođe ta bišćanka, Tanja lepa

Od koraka njenog lakog sve zatrepti, zatalasa

Zbog nemira koji stvara

Znatiželjna okreće se za njom masa

 

Tatjana je njeno ime

Od milja je zovem Tanjom

Zbog pogleda i osmeha njenog

Ne prestadoh da je sanjam

 

U šta čovek pre da gleda

Dal` u kosu što miriše

Nedra bujna što strast bude

Il` bokove, dok korača, kako njiše

 

Očara me njeno telo

Osmeh divan, oči bistre, vedrog duha

Pogleda me i pogodi po sred srca

Bože dragi, šta me snađe, zaljubih se preko uha

 

I dok tako šetam gradom

Jedino mi važno da je sretnem

Da joj kažem; ti si sreća, moje blago

Da mi ona odgovori; eh, šašavo moje drago

 

Mnogima je uzdah izmamila

Kad je vide postaje im deo snova i večita slatka mašta

Zalud čežnja što je neko drugi sanja

Samo mene voli Tanja

 

Milan Santrač

 






 


                       

ХАЈДЕ ДА ПРИЧАМО О НАМА , ДА ИСКРЕНО КАЖЕМО КАКВИ СМО ?

Пише Милан Сантрач



ХАЈДЕ  ДА  ПРИЧАМО   О  НАМА  , ДА  ИСКРЕНО    КАЖЕМО  КАКВИ  СМО ?    

Много је оних који причају о нама, Србима, оцјењују нас , клевећу и  скоро нико нас  не хвали. Зато мислим да је наша дужност да сами поразговарамо о нама, да се процијенимо и оцијенимо, да стварно видимо какви смо?

Данашња покољења  Срба су  најхрабрија  покољења  од кад постојимо. 

Сигурно се питате, откуд овакав закључак? 

Одговор се налази у поређењу са нашим прецима.

Ми можемо да поднесемо све, ропство, и биједу, и да нам женска чељад буду старлете, и да нам у државном врху сједе кловнови, и да нам наплаћују свакојаке глобе. 

Наши стари нису могли да издрже оно што ми можемо, мрзак им је био ропски хљеб , ћерке нису могле, ни код оваца, да се осамљују са момцима, од своје сиротиње су одвајали за оружје, а не за луксуз, јер су знали, и aко нису имали неке школе, да су  слободни  само док држe пушке  у рукама.

Ми се савијамо пред  театралиним ликовима, којима би наши ђедови напунили дупе опанцима и немамо ништа против да нас ма ко окупира, само ако ће отворити још једну продавницу у нашем граду и да нам каже да је баш та највећа  у југоисточној Европи. Још само мало и савијаћемо се прије додира, што би рекао бесмртни Андрић. Наши стари су, по цијену страшног рата са Нијемцима, пред којима је клечала читава Европа, викали "Боље рат него пакт" а наши политичари које смо ми изабрали потписују све што им ти исти Нијемци потуре под нос без икакве пријетње.  Велики српски патријарх, Гаврило Дожић је са Радио Београда, 6. априла 1941. поручио Србима: "Сагнимо се пред Господом и усправимо се пред људима".
Шта смо од тога упамтили? 

Ништа, јер да јесмо неби  пола наших владика носило папин прстен на својој руци. 

Баш зато што смо у стању да вјеру носимо само на устима и што се повијамо пред сваким педерчићем из ЕУ, данашња покољења су најјача  српска  покољења. Повијамо се али не пуцамо.

Када су аустроугарски парламентарци 1914. године тражили од генерала Михајла Живковића, команданта Одбране Београда, да преда град, одговорио им је: "Београд не предајем, дођите и узмите га". Ми предадосмо не само Београд, него приде дадосмо ђедове и унуке, без опаљеног метка. Бити роб, кад вас  неко нападне и оружјем покори, није тако велика несрећа, као кад сами  скинете  гаће и окренете  леђа окупатору. У првом случају, непријатељ ваc поштује, у другом има само нападе гађења кад вас погледа.

Српске  ћерке и српски  синови своје бојеве бију пред бакнкоматима, у риалитијима, по клубовима и козметичким салонима. Нација дрхти хоће ли нека старлета, или манекенка показати међуножје, а што се против воље грађана и оправданог разлога потапа ваљевска Грачаница, није важно. 

Продадосмо вијек за jedan дан.

Римски цар Калигула је, кад је испражњена државна благајна, наредио сенаторима да доведу ћерке и жене у државни куплерај, да се курвају да би њиховом зарадом пунио  буџет. Само су двојица, од триста сенатора, одбила. Такви сенатори су наши савременици, или ми њихови, свеједно. Част и образ су данас роба, као и свака друга, са окаченом етикетом, на којој пише цијена. Сезонски и разни други попусти се подразумјевају.

Виљем Пруски је имао гесло: "Извршавати, а не мислити". Илузија поправљача свијета је да ћемо  нешто доказати оним припадницима наше нације који су потонули у корупцију, риалитије, турске  серије, који клече пред банкоматима и којима је банковна картица замјенила чланску карту библиотеке. Од тог посла нема ништа. 

Дакле, нема објашњавања и убјеђивања, већ наметања. Кад би један официр  сваком војнику морао да објашњава наредбу, до подне не би ни кревете намјестили. Умјесто приче, дебате мора да се успостави ауторитет, који неће да дангуби објашњавајући сваком све. Да су наши прађедови, који су имли по тридесеторо и више чељади под кровом, морали  сваком да објашњавају  зашто  баш тај неко кога су они одређивали мора да чува овце, а не неко други, цркли би од глади за пола године.

Право да свако нешто може да каже, није најбољи разлог да овај то и ради или, што би рекао Бернард Шо: "Боље је ћутати и оставити друге да вјерују да сте паметни, него проговорити и отклонити сумњу".
Највећи  број људи прича само зато што има право да то ради и ако сами знају да ништа ново и паметно немају рећи већ понављају  оно што их  је телевизија научила и баш у томе види своју слободу. 

Има ли веће будалаштине од тога ?

Наравно, да нема.

Код неких људи још влада просвјетитељска  вјера да се човјек који застрани може  "освијестити" и вратити на прави пут и научити ономе што је давно требао знати. 
Погледајте око себе и видите колико се незналица вратило са странпутице? 

Видјећете да није ни једна. 

Мит о једнакости остаје и даље само мит јер нисмо сви једнако лијепи, једнако паметни, једнако способни, једнако здрави, те се не може на свакога "накалемити" све. Једнакост треба примјењивати у смислу социјалног и правног статуса које би обезбјеђивало достојанство сваког појединца. У осталим категоријама треба се држати девизе: по способности и заслузи. Ко разумије, разумије, ко не разумије, и не мора, само нека ћути и нека слуша. Бити паметан није обавеза, него Божији дар.

Очи служе да би гледали зато их треба отворити јер ропске ланце може да раскине само онај ко их види. Ко вјерује да је слободан у сред окупације, тај не заслужује ни да се пита, ни да се саслуша. Поготову то не заслужују ови наши политичари, издајници , који нас за паре потказују окупатору. Добровољно ропство  у које су нас  увалили наши политичари рађа декаденцију, јер је она природан одговор на неприродну појаву. 

Како да пристанеш на ропство, а останеш нормалан? 

Не може то једно с другим.

Народна изрека каже да паметном савјет не треба, а будали не користи, те ја рачунам да је међу читаоцима довољно оних који све ово знају. Не пишем да би некоме отворио очи, већ да се пребројимо, да се сретнемо и да видимо да нико од нас није сам, као што му изгледа кад гледа у  септичку јаму која се зове телевизија. Држим да није важно да сви будемо истомишљеници, већ више истоосjећајници, јер се велики подвизи не изводе на политичким платформама, већ долазе из срца. Звучи банално и хиљадама је пута речено, али шта да се ради кад највеће истине долазе из срца, за њих се страда а сваке друге се бране новим истинама.

Ја и даље вјерујем да ће Срби живјети крај Мораве и Дрине , крај  Дунава  и Саве  и онда кад од Њујорка само пепео остане, то је моја истина срца. Кад нешто тако осјећате разлози вам нису ни важни. Можда су они који сумњају често у праву како је говорио Душко Радовић али они ништа не стварају. Они  који вјерују су све створили. Кад год смо збуњени, кад не знамо како да поступимо, кад смо уплашени, само помислимо шта би и како би то урадили наши  ђедови  и одмах ћемо видјети пут.