МИ МУСЛИМАНИ СМО ВЕЋИНОМ СРБИ

Пише Милан Сантрач 




Београд – Интервју са професором Салихом Селимовићем.

 

 

          МИ   МУСЛИМАНИ   СМО  ВЕЋИНОМ  СРБИ 

 

 

Најисправније решење за наше Муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, а јесу Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са Муслиманима, пре свега од великог дела сопствене елите.

Страни фактор увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.

Зашто је исламизација табу тема, о којој се врло мало говори?

Зато што су велика већина наших Муслимана Срби исламске вероисповести. Ако би се то званично прихватило, увећао би се српски национални корпус, што није одговарало прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су Муслимани у Србији посебан народ.
Такво решење није одговарало ни страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да расцепкају српски национални простор ради лакшег отимања њеног државног територија.


Истраживали сте исламизацију. Шта је њен најчешћи узрок?


Преовлађују економски разлози и данак у крви. Било је и честих случајева преласка у ислам због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Колективних прелазака скоро да није било.
Када се исламизација догодила?
На подручју Рашке масовнија крајем 17. и највећим делом у 18. веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај "хук исламизације" се завршио тек у првој половини 19. века. Прецизни пописи из 15, 16. и у првој половини 17. века јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације.
И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј. робови божји, како би прикрили хришћанско порекло оца. Мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево српско име. Огромна већина пописаних уживалаца и поседника баштина су хришћани са српским именима.

Ко је вршио те пописе?

Турске власти под строгом контролом кадија. Они су преведени и, што се историјске науке тиче, више нема никаве дилеме око верске и етничке припадности становништва Старе Рашке. Истина, било је и Муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског, мађарског порекла, који су као турски чиновници, улеме, војници и војне старешине боравили у Рашкој.

Колики је био њихов број у односу на број поисламљених Срба?

Занемарљив.

Ко је од српских породица у Старој Рашкој међу првима окренуо леђа православљу?

Први који су прихватили ислам из редова крупне властеле били су Иса-бег Исаковић из српске породице Хранушића, Ахмет-паша Херцеговић, трећи син Стјепана Вукчића Косаче, Ахмет-бег Вранешевић, син кнеза Херака Вранеша, као и други његов син Љубо, поставши Ибрахим-бег Вранешевић, Скендер-бег Црнојевић, син Ивана Црнојевића, Скендер-бег Михаиловић, Јован-бег Расовац у долини Лима, који по предању потиче од неког потомка кнеза Мирослава, Иса-бег Краљевић из босанске краљевске куће принц Сигисмунд Котроманић и низ других.
Од претка Љуба, сина кнеза Херака, чувени су херцеговачки бегови Љубовићи. У тек основаном Јени Базару, тј. Новом Пазару, исламизирано становништво је било у већини већ 1485. године, јер је од 238 кућа 167 било муслиманских, а 71 хришћанска. Међутим, у селима око Новог Пазара и до краја 17. века у већини је живело хришћанско становништво, али је исламизација постепено попримала масовнији карактер.
Занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик.
И поред петовековне владавине Османлија, наши Муслимани су љубоморно и упорно чували свој матерњи језик, којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатом као босанчица.
Извесно време у 16. веку водили су главну реч у турском царству. Чак је постојао и српски лоби на турском двору, писало се и говорило српским језиком! Између осталог, и султан Сулејман Законодавац је одлично говорио српски.

Српски је био један од четири званична језика на турском двору?

То је неспорна чињеница. Постојало је и тзв. беговско писмо, Стара Србија и тембелијско писмо, којим су се отменији муслимански кругови служили све до почетка 20. века.
Постојао је читав покрет међу муслиманским интелектуалцима да се уџбеници у школама и друге књиге штампају на народном, а не на турском и арапском језику. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631. године написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турских власти, а песник Илхамија је то и главом платио.

Шта је још сачувано осим језика?

Осим језика и писма, наши Муслимани су сачували и многе хришћанске и предхришћанске традиције све до данашњих дана. Никада Муслимани нису из своје свести избацили Божић, Савиндан, Ускрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун, Митровдан. Био сам фрапиран колико су старији Муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским празницима.
Само да наведем пример празновања и саборовања летњег св.Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина од огромне масе народа су Муслимани, и не само из ближе околине. Сви се моле и траже лека и душевног мира. На Пештеру је највећи народни сабор и теферич 2. августа, тј. на Илијиндан, којег наши Муслимани називају Алиђун.

До подне Илија, од подне Алија…

Управо тако. По народној традицији, Илија Куч се тачно у подне "потурчио", тј. исламизирао, и постао Алија.

Ви наводите да је код Муслимана постојао култ Светог Саве?

И те како је био присутан код Муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су Муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исламизације били православци.
Изузетак су само албански Малисори, који су дошли у југоисточни део Рашке током 18. века. Зато су чували и штитили манастир Милешеву као своју светињу. Клањали су се моштима св. Саве, веровали у њихову чудотворност.

Ви тврдите да је Свети Сава због тога спаљен?

Да би им сачували здравље и заштитили од урока, многи Муслимани су крштавали своју децу. То је био један од разлога што је исламизирани Албанац Синан-паша наредио да се мошти Светог Саве ископају, пренесу на Врачар и спале. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и одбити Муслимане од Милешеве.

Да ли је успео?

Изазвао је контраефекат. Тек од тада се култ овог светитеља проширио на све српске земље, а Муслимани су наставили да поштују његов култ, посећују и дарују Милешеву.

Постоји мишљење да језик којим говоре Муслимани у Србији није српски него бошњачки?

То је српски језик. Позитивни грађански закони омогућују националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду, али није у реду да се сада као матерњи језик Муслимана измишља некав бошњачки језик, кад је њима то одувек био српски језик.

Шта је исправно: Рашка или Санџак?

Стара Рашка је колевка српске средњовековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а међународно признање јој обезбедили његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани почетком 13. века.

Откуд име Санџак?

У 19. веку санџаци су у Турској били само административно – управна подручја. Било је 290 санџака распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе.

У балканским ратовима већина Муслимана се борила против српске војске?

Зато што су вековима убеђивани да је за све њихове невоље и тежак живот крив српски народ. Муслимани су сматрали да, борећи се против српске војске, бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према Муслиманима после победе и уласка у овај крај.

Да ли је било одмазде?

Не, напротив. Оне који су хтели да беже за Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Није било паљевина, освета и убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку, уколико нису чинили злочине над становништвом.
Краљ Петар је у свом прогласу пред почетак рата нагласио: "војска ћеу Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима".

Муслимана је било и у Младој Босни.

Да. Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић је на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима у лице рекао: "Ускоро ће доћи Бели орлови. Ми их жељно ишчекујемо". Тај ученик је уморен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.

Ви сте написали: "Ако су наши Муслимани пре ослобођења 1912. године били Турци у политичком смислу, после рата су били Срби у националном смислу". Појасните овај став.

Најисправније решење за наше Муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, а јесу Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са Муслиманима, пре свега од великог дела сопствене елите.
Страни фактор увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.


Кустурица није једини

Наведите нам још нека имена Муслимана који су се изјашњавали као Срби?

То су: Дервиш-бег Љубовић, Омер – бег Сулејманпашић – Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али – Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил – ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.








Интревју водио Душан Марић

JNA , NEKAD SILA KOJA JE RASPADOM JUGOSLAVIJE UNIŠTENA

Piše Milan Santrač





JNA , NEKAD  SILA  KOJA  JE RASPADOM  JUGOSLAVIJE  UNIŠTENA 

 

Stariji čitaoci  se još sjećaju viceva o albanskoj podmornici koja roni i izranja kao delfin „da bi veslači mogli uhvatiti vazduha“ i o tome hoće li albansko ratno vazduhoplovstvo protiv naših dići „jedan ili oba aviona“.

Sjećaju se vjerovatno i povremenih velikih vježbi cijelog sistema „ONO i DSZ“ (opštenarodna odbrana i društvena samozaštita – da prevedemo za one rođene poslije 1990. godine), kada su oni ili neko njihov, oblačili staru sivo-maslinastu M-77 uniformu, na glavu nabijali šljem sa crvenom petokrakom i manje-više ponosno stupali u red pripadnika četvrte po snazi oružane sile u Evropi.

Iz perspektive nekoga ko je živio u zenitu snage Jugoslovenske Narodne Armije – tokom osamdesetih godina prošlog vijeka, gore pomenute šale bile su sasvim razumljive jer je bivša SFRJ zaista raspolagala impresivnom vojnom silom kojoj vojske država okruženja pojedinačno "nisu bile ni do koljena". Iako propagandna pretjerivanja i urbani mitovi o "četvrtoj armiji svijeta" nikada nisu imali osnova, JNA je i danas sa distance od preko 20 i kusur godina od kada je nestala država čija je to bila oružana sila, za sve vojske zemalja Zapadnog Balkana pojam organizovane, dobro naoružane i vrhunski obučene vojske, kojem se one ni u najluđim snovima aktuelnih generala i admirala „od Triglava do Đevđelije“, neće moći primaći.

 
 
           Utemeljena na doktrini o "bratstvu i jedinstvu" svih jugoslovenskih naroda i narodnosti i ideološki oslonjena na Savez komunistaJNA je krajem osamdesetih imala preko 220 hiljada ljudi stalnog sastava pod oružjem, a u slučaju rata, mobilizacijom je mogla narasti na preko milion i po ljudi. Iako nikada nisu saopštene zvanične brojke, podaci koji se smatraju najbližima istini, govore da je JNA krajem osamdesetih raspolagala sa oko dvije hiljade tenkova, 1,5 hiljada oklopnih transportera i borbenih vozila pješadije, stotinjak ratnih i pomoćnih brodova, preko 500 borbenih aviona i helikoptera, na hiljade topovskih cijevi različitih kalibara, čak i nekoliko lansera raketa zemlja-zemlja dometa tipa FROG-7, dometa 100 km.

JNA je zvanično, "za svrhe laboratorijskih istraživanja" raspolagala i određenim količinama hemijskih oružja, dok se još pouzdano ne zna koliko ima osnova u pričama da je u Nukleranom institutu Vinča kod Beograda krajem osamdesetih, trebalo da se krene i veoma komplikovanim i dugotrajnim projektom izrade prve YU atomske bombe. O snazi te države i JNA možda najbolje govori "Objekat 505", poznatiji kao podzemni aerodrom Željava (Klek) u blizini Bihaća. Izgradnja i opremanje tri podzemne galerije (pojeidnačne dužine 400, 500 i 350 metara) u kojima se moglo smjestiti 58 aviona, te čitavog niza pratećih objekata – radionica, skladišta, prostorija za stanovanje, komandnih centara i slično, u utrobi planine Plješevica, od 1956. do 1968. godine koštala preko 4 milijarde ondašnjih američkih dolara.

Način na koji je JNA projektovana i građena u periodu od 1945. do kraja osamdesetih govori o nevjerovatnoj državničkoj vještini tadašnjeg jugoslovenskog političkog i vojnog vrha. Naime, osim što su stvorili vojsku koja je prvenstveno bila namijenjena odbrani zemlje od spoljnjeg napada, jugoslovenski političari i vojni stručnjaci, su od JNA napravili i moćnu ekonomsku polugu sveukupnog razvoja zemlje, što su dodatno kapitalizirali razvijajući vojno-ekonomsku saradnju sa zemljama tzv. Trećeg svijeta kojima je SFRJ bila predvodnik u Pokretu nesvrstanih.

Sve to činjeno je uz koketiranje i sa Vašingtonom i sa Moskvom, pa je JNA bila jedinstvena i po tome što je u svom arsenalu istovremeno imala i moderno naoružanje i opremu zapadnog i sovjetskog porijekla.   SFRJ je gradila snažnu vojsku na  ekonomsko-industrijskoj osnovi zemlje. Tako je na primjer, čak 120 fabrika raspoređenih u svim eks-YU republikama bilo uključeno u projekat proizvodnje domaćeg tenka M-84.

I ako se finalno sklapanje tenka obavljalo u Slavonskom Brodu u fabrici "Đuro Đaković" u, proizvodnji djelova i komponenti za taj tenk učestvovali su i „Rade Končar“, „Iskra“, „Famos“, „Teleoptik“, „Rudi Čajavec“, „14. oktobar“, „Pretis“, „11. oktomvri“ „Prvi partizan“, „Sever“, „Slovenske Železarne“, „Jugoturbina“, „Prva petoletka“, kao i nikšićka „Željezara“, titogradski Kombinat aluminijuma, Industrija ležajeva Kotor i  „Radoje Dakić“.

Nekadašnji tivatski mornarički remontni zavod „Sava Kovačević“ (Arsenal) godišnje je zarađivao i preko 80 miliona dolara radeći za JRM, Libijce i RM SSSR-a, a malo ko zna da je u Tivtu tih godina proizvođen i čitav spektar modernog naoružanja i vojne opreme – od raketa za osvjetljavanje „Svitac“, preko protivbrodskih mina AIM-82, do pontonskih mostova za inženjeriju i patrolnih čamaca za Jugoslaviju i Tanzaniju.

Zahvaljujući JNA i njenoj mornarici, SFRJ je bila jedna od tada samo 10 država u svijetu sposobnih da samostalno konstruišu, razvijaju i grade sopstvene tipove podmornica kao najkomplikovanijih ratnih brodova uopšte, a RV i PVO JNA opremano je avionima domaće proizvodnje poput G-2 „galeba“, J-21 „jastreba“, G-4 „supergaleba“ i J-22 „orla“.

Za „supergaleb“ kao školsko-borbeni avion za prelaznu obuku je bilo zainteresovano i Ratno vazduhoplovstvo SAD koje je pred raspad SFRJ, razmišljalo o porudžbi čak 900 komada tog aviona. Zahvaljujući doktrini nesvrstavanja u blokove i „oslanjanja na sopstvene snage“ , te proizvodnje u SFRJ svega što je za JNA potrebno osim onoga čija proizvodnja zbog malih serija ne bi bila ekonomski opravdana, SFRJ je krajem osamdesetih godišnje izvozila  oko 800 miliona dolara vrijednosti naoružanja i vojne opreme, a u JNA vojnim školama i akademijama obučavani su i pitomci iz Egipta, Libije, Sudana, Indonezije, Burme, Tanzanije...

Stariji Podgoričani sigurno će se sjetiti brojnih tamnoputih pilota koji su obuku za borbene avione završavali u 172. avijacijskom puku u Golubovcima, dok Tivćani i danas sa sjetom govore o vremenima kada su za masne iznose u devizama, iznajmljivali stanove libijskim oficirima sa podmornica koje su remontovane u Arsenalu. Zanimljivo je da je JNA čak osnovala i čitavu jednu oružanu snagu u inostranstvu – vojsku Sudana.

Uvecaj!

Bivši načelnik Generalštaba JNA i savezni sekretar za narodnu odbranu SFRJ, admiral flote Branko Mamula, tako je početkom sedamdesetih, bio prvi komandant novoformirane Ratne mornarice Sudana i proveo je jedan period u toj istočnoj afričkoj zemlji „stavljajući na noge“, sudanske pomorske snage. Koliko je bila jaka JNA kao zvanično četvrta vojna sila u Evropi (nakon SSSR, Francuske i Britanije) govori i spisak od par desetina stavki novog naoružanja i vojne opreme koje je bilo u fazi konstrukcije i razvoja prilikom raspada SFRJ. Među njima je i novi tenk „Vihor“, samohodna haubica 152 mm „Nora – C“, višecjevni bacač raketa „Orkan“, nova podmornica projekta B-73 naoružana torpedima i raketama, bespilotna letjelica, brojni sistemi za automatsko upravljanje vatrom, senzori, itd. Svakako najkomplikovaniji i najskuplji bio je tzv. NA odnosno „novi avion“ – projekat konstrukcije i razvoja višenamjenskog borbenog aviona četvrte generacije, u tadašnjoj javnosti poznat i kao „YU supersonic“.

Prototip aviona moderne koncepcije sa tada izuzetno savremenim tehnološkim riješenjima i opremom treba je da poleti. 1992 što je spriječio raspad zemlje. Zanimljivo je da današnji najmoderniji lovci poput francuskog „rafala“ ili zajedničkog evropskog „eurofajtera tajfun“, izgledom upadljivo nalikuju nikada napravljenom novom borbenom avionu JNA. Operateri u tzv. „Rupi“, odnosno podzemnom objektu 182 - rezervnom komandnom mjestu Komande Jugoslovenske Ratne mornarice u Žrnovnici blizu Splita, 9. januara 1987. u 16.20 sati popodne na ekranima svojih uređaja i planšetama dobili su prve podatke sa sistema “Stina-C”, glavnog podsistema novog komandno-informacionog sistema “Stina Jadran”.

Time je izvršena automatizacija prikupljanja i prikazivanja kompletnog  površinsko-vazdušnog prostora nad Jadranom, a KIS “Stina Jadran” mogao je mogao u realnom vremenu pratiti i prikazivati 300 objekata sa područja Jadranskog mora – bilo da su ti ciljevi na površini mora ili u vazduhu. Crna Gora, više od četvrt vijeka nakon što je JNA imala kompletan elektronski nadzor nad Jadranom, tek sada uz pomoć Vlade SAD, uvodi neuporedivo skromniji sličan sistem za elektronski nadzor i kontrolu mora MIMS – koji će u narednim mjesecima postati operativan u Baru. Tačno kao u onoj Rambovoj pjesmi "A vidi nas sad…".

JNA je imala i odličnu obavještajnu službu koja je uspijevala da prati događanja i u predvodnicima ondašnja dva velika vojno-politička bloka. I danas se prepričava anegdota kada je načelnik Generalštava JNA, admiral flote Branko Mamula početkom osamdesetih boravio u službenoj posjeti oružanim snagama SAD. Amerikanci su tada visokog gosta iz Jugoslavije odlučili počastiti posjetom jednoj svojoj vazduoplovnoj bazi i obilaskom tada najmodernijeg i još uvijek veoma povjerljivog aviona E-3 Sentry, javnosti poznatijeg kao AWACS.

Uvecaj!

"Neka, mogu se ja i sam snaći, pustite me da probam", rekao je svojim zaprepašćenim domaćinima Mamula kada su ga uveli u avion, a dežurni oficir, Amerikanac gostu počeo u glavnim crtama, objašnjavati detalje opreme i unutrašnjosti aviona.

U opštoj konsterniranosti domaćina, čelni čovjek JNA je tada Amerikancima sam, idući od jedne do druge borbene stanice u AWACS-u, bez greške objasnio što je koji uređaj, čemu služi i kako radi.

Izviđački avioni JNA, bez oznaka državne pripadnosti, letjeli su često u tajne izviđačke misije nad Italijom, Austrijom, Mađarskom, Bugarskom i Grčkom, donoseći precizne aero-foto snimke baza i vojnih efektiva NATO i Varšavskog pakta.

Jugoslovenske podmornice često su neotkrivene zalazile u teritorijalne vode Italije i Albanije i ležeći na dnu, snimale šumove propelera ratnih brodova koji su prolazili iznad njih. U jednom navratu, početkom sedamdesetih, dva lovca MiG-21 jugoslovenskog RV I PVO, u brišućem letu, projezdili su na samo 20-tak metara visine nad palubom jednog američkog nosača aviona u sjevernom Jadranu.

JNA je veliku pažnju polagala i propagandi.Tako je za snimanje čuvenog filma „Bitka na Neretvi“ reditelju Veljku Bulajiću na raspolaganje stavila preko 6 hiljada vojnika i oficira, 75 tenkova i oklopnih vozila, 22 aviona, 5.000 pušaka, 380 mitraljeza, 2.000 artiljerijskih bojevih granata i 110 avionskih betonskih bombi. Ukupno je tokom snimanja napravljeno oko 12.000 eksplozija sa utrošenih 10.000 kilograma eksploziva – tako da su se ljudi tada šalili da je Bulajić “sa takvom vojnom silom mogao `ladno stići do Bukurešta ili Sofije da je htio”.

Poput Amerikanaca koji su napravili pravi propagandni šou kada je kralj rokenrola Elvis Prilsi obukao uniformu i otišao na služenje vojnog roka i JNA je napravila sličan potez sa uniformisanim mladim i izuzetno popularnim pjevačem Zdravkom Čolićem.

Kao što je američko Ministarstvo odbrane ciljano podržavalo Holivud u snimanju filmova koji su popularizirali američke oružane snage i vojni poziv, poput “Top Gana” 1986, tako je i JNA preko vojno-filmskog centra “Zastava film”, 1989. snimila sličan igrani film “Najbolji” u režiji Dejana Šorka, sa Vickom Rujićem u glavnoj ulozi. On je nastavio niz sličnih ostvarenja poput “Vojnikove ljubavi” iz 1976. sa Vojom Brajovićem, ili “Dalekog neba” iz 1982. sa Nešom Nenadovićem u glavnoj ulozi.

POL KREJG ROBERTS : АКО РУСИЈА НЕ УСПЕ ДА ПРОБУДИ ЕВРОПУ, РАТ ЈЕ НЕИЗБЕЖАН

Пише Милан Сантрач 


Текст  је преузет са сајта аутора , Пола Креjга Робертса

 

АКО  РУСИЈА  НЕ  УСПЕ  ДА  ПРОБУДИ  ЕВРОПУ,  РАТ  ЈЕ  НЕИЗБЕЖАН

inSha

Једна лекција коју смо научили из историје је да, када мобилизација за рат започне, она добија сопствени моменат и постаје неконтролисана. То би могло бити оно што се неприметно дешава пред нашим очима.

Пол Крејг Робертс 

У свом говору од 28. септембра на 70-ту годишњицу УН руски председник Владимир Путин је рекао да Русија не може више толерисати тренутно стање у свету. Два дана касније је, на позив сиријске владе, Русија започела рат против Исламске државе.
Русија је брзо постигла успехе у уништавању складишта оружја ИД и помогла је сиријској влади да поврати делове територије под контролом ове терористичке организације. Русија је такође уништила хиљаде нафтних танкера који су финансирали ИД превозећи украдену сиријску нафту у Турску, где ју је куповала породица гангстера који тренутно влада Турском.
Вашингтон је био затечен руском одлучношћу. У страху да би брз успех ових руских одлучних акција могао обесхрабрити вашингтонске НАТО вазале у трајној подршци вашингтонском рату против Асада, а такође и у подршци вашингтонском марионетском режиму у Кијеву, САД су са Турском договориле обарање руског бомбардера упркос договору између Русије и НАТО да неће бити ваздушних сусрета у зони руских операција у Сирији.




Иако је негирао било какву одговорност, Вашингтон је искористио умерену реакцију Русије на овај напад, за који Турска није упутила извињење, како би Европи пружио уверавања да је Русија тигар од папира. Вашингтонске преститутке су трубеле: „Русија је тигар од папира“.
Умерени одговор руске владе на ову провокацију Вашингтон је искористио да увери Европу како нема ризика од притисака на Русију који се врше на Блиском Истоку, у Украјини, Грузији, Црној Гори и на другим местима. Вашингтонски напад на Асадову војску је искоришћен да појача веровање европских влада како руско одговорно понашање представља знак страха и слабости.
Није јасно у којој мери руска и кинеска влада схватају да се њихове независне политике, потврђене говорима руског и кинеског председника од 28. септембра, тумаче у Вашингтону као „егзистенцијална претња“ за хегемонију САД.
Основа спољне политике САД је посвећеност задатку спречавања уздизања светских сила које би могле бити способне да ограниче вашингтонске једностране акције. Способности Русије и Кине у овом смислу чине од њих мете САД.
Вашингтон није противник тероризма. Вашингтон већ дуго година наменски креира тероризам. Тероризам је оружје које Вашингтон намерава да употреби у циљу дестабилизације Русије и Кине тако што би га извезао муслиманским становницима ових земаља.
Вашингтон користи Сирију, као што је користио и Украјину, како би демонстрирао руску неспособност Европи, а такође и Кини, јер је неспособна Русија као савезник мање привлачна за Кину.
За Русију је одговорно реаговање на провокације постало контрапродуктивно јер оно охрабрује нове провокације. Другим речима, Вашингтон и његови снисходљиви европски вазали довели су човечанство у једну веома опасну ситуацију, јер је једини могући избор за Русију и Кину остао или да прихвате америчку хегемонију или да се спремају за рат.
Путин се мора поштовати зато што више цени људски живот од Вашингтона и његових европских вазала и зато што избегава војне одговоре на провокације. Ипак, Русија мора нешто да учини како би НАТО земље постале свесне да се мора платити висока цена за подршку вашингтонској агресији против њене безбедности. На пример, руска влада може одлучити да обустави испоруке енергената европским земљама које су de facto у рату са Русијом. Са наступајућом зимом руска влада може донети одлуку да престаје са продајом енергената НАТО земљама. Русија би изгубила новац, али је то јефтиније него изгубити сувереност или рат.

 

Да би се окончао конфликт у Украјини или да би ескалирао до нивоа на коме би Европа изгубила интерес да учествује, Русија би могла да прихвати захтев побуњених република за уједињење са њом. Да би Кијев наставио конфликт, морао би да нападне саму Русију.
Руска влада се ослањала на одговорне непровокативне одговоре. Русија се одлучила за дипломатски приступ, очекујући да ће се европске владе уразумити, схватити да се њихов национални интерес разликује од вашингтонског и престати да омогућавају вашингтонску хегемонистичку политику. Руска политика није успела. Да поновим, руска умерена реакција је искоришћена да ослика Русију као тигра од папира кога се не треба бојати.
На крају смо дошли до парадокса да руска одлучност да избегне рат води директно у рат.
Без обзира на то да ли су руски медији, руски народ и руска влада свесни тога, за руску војску би то морала бити очигледа ствар. Све што руско војно руководство треба да уради је да погледа састав НАТО снага послатих да се боре против ИД. Као што је Џорџ Аберт приметио, амерички, француски и британски авиони који се користе у Сирији су ловачки авиони чија је намена борба у ваздуху, а не против копнених снага. Ови ловци нису намењени да се боре против ИД, него да би били претња руским бомбардерима који нападају ове копнене мете ИД.
Нема сумње да Вашингтон води свет у Армагедон, док Европа то омогућава. Вашингтонске подмићене марионете у Немачкој, Француској и Великој Британији су или глупе или потпуно индиферентне, или немоћне да се извуку из вашингтонског загрљаја. Ако Русија не успе да пробуди Европу, рат је неизбежан.

Пише Милан Сантрач 

ПРЕСУДА СУДА У ПАРИЗУ: ВЕЛИКА ПРАВНА ПОБJЕДА ЗАСТУПНИКА НАУКЕ И ЗДРАВОГ РАЗУМА ПРОТИВ МОНСАНТА – Тровачи губе рат!

Све врсте генетски модификованих организама (ГМО) су отровне како за људе, тако и за животиње. Ова вијест је као бомба одјекнула у Паризу, а пренио ју је њемачки портал Инфокоп. Суд у француској престоници прихватио је резултате храбрих истраживача, на чијем челу је био професор Жил-Ерик Сералини, који су дошли до ових ужасних сазнања.

"Ради се о великој правној побједи заступника науке и разума над Монсантом. У стручним круговима се сматра да ће одлука француског суда имати глобални значај и да ће помоћи да се свијет ослободи чудовишта у лику генетски модификованих организама. Уколико се то деси, мукотрпан и тајни рад Сералинија и његових сарадника окупљених око организације CRIIGEN (Комитет за независно истраживање и информације о генској техници), добиће пуну сатисфакцију" истиче њемачки портал и додаје да наука на крају ипак тријумфује над преварама и корупцијом.


Високи суд у Паризу је 6. новембра ове године објавио пресуду која каже да је "професор Марк Фело, некадашњи предсједник француске Комисије за биомолекуларну технику (CGB), крив због фалсификовања резултата и примјене лажних резултата које је користио у процесу против професора Сералинија". Висина казне биће саопштена почетком идуће године. CGB је комисија француског министарства пољопривреде, позната као жесток заговорник ГМО и захваљујући њеном раду у Француској је одобрена примјена многих генетски модификованих биљних врста.


Сералини и његов тим нису се с тим мирили и пуне двије године у великој тајности су радили на свом пројекту јер су били свјесни колико је Монсанто опасан противник. Истраживање на више од 200 лабораторијских животиња дало је поражавајуће резултате (бар по Монсантов производ) јер је установљен алармантан број канцерогених обољења, тешких оштећења органа и прераних смрти код пацова храњених овим кукурузом. По окончању истраживања, Сералини је резултате дао независним истраживачима, који су их испитали и верификовали, након чега су објављени у септембру 2012. године у познатом научном часопису "Фуд анд хемикал технолоџи". Одмах након тога кренула је бјесомучна кампања против аутора студије, а у јануару прошле године је часопис "Фуд анд хемикал технолоџи" саопштио да повлачи његов чланак с невјероватним образложењем да "закључци нису јасни".

Само неколико сати након изласка Сералинијеве студије у септембру 2012. почела је оркестрирана медијска кампања њених аутора у којој су, без икаквих аргумената, коришћене опробане методе. Тражено је да се студија одбаци као научно неоснована, уз апсурдне тврдње да је "Сералини користио погрешне пацове". Корумпирана комисија за ГМО у ЕУ покушала је да забрани даље ширење студије Сералинија, а њено тијело EFSA је осудила студију, иако сама није провела никакву провјеру исте.
Непосредно прије тога, часопис је као "замјеника уредника за биотехнологију", позицију која до тада у листу није постојала, поставио Ричарда Е. Гудмана, раније запосленог у Монсанту. Једна од првих "уредничких" акција Гудмана била је да повуче чланак Сералинија као "неоснован".
Међутим, 30. марта ове године "Фуд анд хемикал технолоџи" је добио нове издаваче, који су Гудмана одмах отпустили. Њемачки онлајн научни часопис "Европска наука о животној средини", који припада Шпрингер групи, поново је објавио Сералинијев рад.

Он и његов тим су, иначе, наставили своја истраживања и студије на пацовима и недвосмислено потврдили да су све врсте ГМО  отровне како за људе, тако и за животиње

MASONSKI RITUAL ŽRTVOVANJA SNIMLJEN SKRIVENOM KAMEROM (VIDEO)

                                                                                                                                          
Piše Milan Santrač

MASONSKI RITUAL ŽRTVOVANJA SNIMLJEN SKRIVENOM KAMEROM

(VIDEO)

Javnosti su na You Tube predstavljeni snimci koje nikad prije nismo vidjeli, stvarna snimka sotonskog žrtvenog rituala u slobodnozidarskom hramu u Turskoj !

Neko je reskirao svoj život snimajući. Snimak treba dijeliti sa drugima, tako da što više ljudi može razotkriti ko su i kakvi su ljudi iz sotonskog masonstva.

 

 

 

Evo nekoliko napomena u vezi onoga što se nalazi na snimcima.

Koza se žrtvuje kao sotonski simbol prava u masonskoj loži !

Ljudi ne mogu biti hršćanin i slobodni zidari istovremeno, i ako masoni govore da mogu !

U prvom dijelu videa, vidjećete dvije inicijacije koje prolaze kroz slobodnozidarsku svečanost, obećavajući svoju odanost  odvratnom poslu Sotone.

Dalje možete vidjeti žrtvovanje životinja gdje glavni mason pije krv žrtvovane koze !

Drugi video je snimljen od strane bivšeg masona i on pokazuje detalje kako se izvodi svečanost za 33. stepen koji je najviši u masonskoj hijerarhiji !

Jasno je da oni preziru Isusa Hrista. To je mason 33. stepena potvrdio odmah nakon njegovog intervjua nakon inicijacije za 33. stepen !

U videu se jasno vidi kako slobodni zidar Shriner priznaje da voli Lucifera !

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Evo šta se krije iza "Globalnog obrazovanja" i šta nam rade sa decom !

                                                                                                                                                                                                                            
   Piše Milan Santrač

EVO ŠTA SE KRIJE IZA "GLOBALNOG OBRAZOVANJA" I ŠTA RADE SA NAŠOM DECOM
 

„Globalno obrazovanje“ je razvijeno kasnih 1970-ih. U njegovom stvaranju je igrao glavnu ulogu Robert Miler (bio je zamenik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija). Tu su i njegove kolege iz Sjedinjenih Američkih Država 1970-80, koji su razvili program „Globalno obrazovanje“ i koje je obezbedilo prelazak na novi sistem vrednosti u čijem središtu je tolerancija. To je panteističan pogled na svet, govoreći vrlo iskreno – ovaj sistem ima korene u okultnom svetu „Nju ejdž“ (Nova era).

… „Nju Ejdž“ je jezgro okultizma, umreženo, gde dolaze sve ostale sekte koje su aktivne na Zapadu i u našoj zemlji. I usput, slučaj Sodome – sve se i dešava u ovom svetu okultizma. Globalni cilj nije samo da kontroliše čoveka, ali, na primer, jeste kontrola rađanja u pojedinim zemljama. Najnovija tehnika jeste, pre svega, seksualno obrazovanje. Ovo je uvođenje različitih modela razvrata kroz njih. Propaganda ide putem filmova, preko crtanih filmova, kroz emisije – tzv. serije, razne šou-rijalitije, to je generalno ključna tačka. Uključite TV – podivljala primitivizacija ljudske svesti, i – što je najvažnije – neosetno uvođenje ovog tolerantnog odnosa prema razvratu. Na nivou kulture – tzv. pop kulture – to je prisutno već duže vremena. Ali, obrazovanje se i dalje drži svojih kanonskih pravila u zemljama koje su interesne sfere „Nju ejdža“. Jer, danas je težište upravo na ovoj sferi ljudskog života.

Obrazovanje je bastion odvraćanja nekim pristupima Globalnog obrazovanja. Ovde mnogo zavisi od nastavnika, odnosno od pojedinaca. Jer, čak i ako se nešto nalazi u školskom udžbeniku ili programu – nastavni proces i dalje, u velikoj meri, zavisi od ličnosti nastavnika. Da bi se ukloniio ovaj faktor sada se pruža prekvalifikacija kadrova, kroz obuku, i samo „inovirani profesori“ moći će da ostanu. A „neinovirani“ ljudi su isključeni ili su uvedene mnoge druge metode da bi ih sistem sam odbacio. Ako želite da ostanete u obrazovanje – morate glumiti zatvorenost i nezainteresovanost.

Postoji ukupno restrukturiranje čoveka. To je ono što mi zovemo Transhumanizovani projekat, kada osoba – korak po korak – prelazi od humane u post-humanu. Ovaj projekat je Transhumanizacija, time se bave NASA, DARPA, vodeće američke obaveštajne agencije. Transhumanizam nije marginalan, on je najnoviji strateški pravac u konceptu „ljudske obnove“ – stvaranja NOVOG ČOVEKA.

Cilj je ukupno restrukturiranje čoveka, jednostavno rečeno, oduzimanje identiteta osobe, duhovne suštine. Čovek može biti u potpunosti doveden pod kontrolu kada ne sluša samo svoj um nego prihvataju tuđu volju i um. Neophodno je da se pokori osoba na ovom nivou – na nivou volje – i da se transformiše u post-ljudsko biće puno različitih čipova, ljudske-kiborg svesti i integrisanja u jednu informacionu mrežu koja je povezana sa nukleus mrežom, i preko nje da se u potpunosti kontroliše čovečanstvo. Ali da bi se to obistinilo potrebno je dramatično potcenjen i uništen stepen duhovnog razvoja čoveka, da bude okrenut u primitivnog potrošača koji ima jednostavan skup zahteva – i od njega možete tražiti sve. Naše obrazovanje je oduvek imalo cilj ne samo na profesionalnu orijentaciju, nego i otkrivanja lica svesti ljudskog lica, tako smo shvatili obrazovanje – obrazovanje lica. I još uvek je u školama inercija da se uči upravo ono što se uči.

… Ali uništavanje obrazovanja danas ide veoma dobro. Prvo, uništili su osnovne škole, a zatim srednju školu – izgradili su „globalno obrazovanje“, a zatim uklonili „krov“ – Akademiju nauka, a sada, kada je sve bilo pripremljeno, nadgradnja je razbiti predškolsko obrazovanje.

Jedan od principa nove tehnike jeste zabrana tradicionalnog sistema obrazovanja, prelazak na novi – sa uvođenjem stranog jezika, strane tehnike i ostalog. Kao rezultat toga, realnost je da naša deca ne čitaju bajke i pesme u nacionalnoj književnosti, nego „Harija Potera“ i slično.

Korporacije ne trebaju osobe koje imaju ličnost, već ljude-kompjutere, i nastavnici moraju da steknu „kompetenciju“, diktirana saznanja. Nastavniku se zabranjuje kao nekad da obrazuje, utiče na proces formiranja identiteta (bez ideala, nema autoriteta, bez jedne istine, da ne mogu na nešto da obrate više pažnje), nastavnik mora da izgleda kao deo sistema i da pomogne da se steknu diktirana saznanja.

Najgora stvar je što se ovo uvodi u ranom detinjstvu, sada imamo čak i predškolsko vaspitanje koje se smatra kao korak kontinuiranog obrazovanja. To sada nije vaspitanje, ovo je predškolsko obrazovanje, a između obrazovanja i formiranja ličnosti (vaspitanja), značajne su razlike. I 2012. godine razvili smo standarde predškolskog vaspitanja i obrazovanja, a prema njima dete ima aktivnu ulogu u izboru sadržaja svog obrazovanja. Predškolsko obrazovanje – deca od tri meseca do sedam godina! To znači da dete od tri meseca ima aktivnu ulogu u izboru sadržaja svog obrazovanja, to je napisano u standardu – zamislite to?!

… „Obrazovanje za sve“ je program koji je razvio Miler u kasnim 1970-im i sprovodi se kroz UNESKO. U stvari, UNESKO je takođe struktura sa okultnim značajem i znanjem, zna se šta oni rade. Druga stvar jeste da je velikom delu zvaničnika – na srednjem nivou saznanja i znanja o njihovim ciljevima, koji su maskirani pod „Globalnim obrazovanjem“ – izgleda da je sve u redu, da se ugrađuju u univerzalnu ljubav, u univerzalno prijateljstvo. U stvari, to je politika segregacije, pod maskom globalizacije, komercijalizacija čovečanstva koje naglo pada u nivou razvijenosti i nad kojim se primenjuju tehnike smanjivanja populacije kroz razne metode i tehnike, ima ih mnogo opisanih, dok se čekaju uslovi da elita preuzme kontrolu i ostvari svoje nehumane projekte.

 

 

 

 

U formulisanju teksta korišteni navodi iz predavanja Dr Olge Četverikove koja je docent na katedri istorije i politike Evrope i Amerike MGIMO Rusije