TIRANIJA DOBRIH NAMJERA

Piše Milan Santrač

                        TIRANIJA DOBRIH NAMJERA

Nekako u rano proljeće svake godine američki predsjednik organizuje "molitveni doručak" na kojem se sastaju i Kurta i Murta i, kao, razgovaraju o nekim važnim pitanjima. Svakom je jasno da se na tom doručku ništa važno ne dešava ali je postalo prestižno prisustvovati tom besmislenom događaju pa svake godine tamo odlazi i neko od naših političara.

Volio bih da postoji neka sila koja bi mandatno naredila svakom našem nosiocu državne ili političke vlasti da prije nego što krene na taj besmisleni "molitveni doručak" u Vašington, ili, pak, zucne da nam bez evroatlantskih integracija neće roditi "ni u polju pšenica bjelica" niti "u gori vinova lozica", da nauči napamet sve što piše u renomiranoj naučnoj razradi poznatog zapadnog publiciste, Amerikanca, Pola Robertsa.

U njegovoj publikaciji bi našli naširoko dokumentovano kako danas ništa nije ostalo od nekadašnje Amerike Linkolna, Vilsona ili Ruzvelta, Amerike koju smo respektovali, uzimali za primjer, pa čak i voljeli. Amerika Baraka Obame i, prije njega, Džordža Buša i kompanije,  postala je ružan primjer zloupotrebe tobožnjeg rata protiv terora, ne samo za terorisanje drugih naroda, nego i za uspostavljanje američke varijante policijske države.

U Americi ovog vremena živi i djeluje takozvani Patriotski akt koji omogućava izvršnoj branši Uprave da ignoriše i Kongres i sudsku vlast kako bi špijunirala građane, dakako, za potrebe navodnog rata protiv terora.

Izvršnoj upravi u Bijeloj kući ne treba odluka Kongresa da krene u agresivni spoljni rat (primjeri za to su Srbija, Irak, Avganistan, Libija) protivno svim takozvanim nirnberškim standardima o agresivnom ratu kao ratnom zločinu.

U ime pseudorata protiv terora američki građanin (naročito islamske vjere) može da bude uhapšen na neodređeno vrijeme, samo na osnovu sumnje, bez osnovnih ustavnih prava i takozvanog habeus korpusa.

Američki građanin koga sumnja dovede u vezu sa lažnim ratom protiv terora, nema pravo da na redovnom civilnom sudu bude unakrsno ispitivan od strane odbrane.

Američka država je uvela u život instituciju vojnih sudova (umjesto građanskih) za sve optužene u lažnom ratu protiv terora.

Američka policijska država operiše ovog trenutka na osnovu tajnog "egzekutivnog akta" koji je donijela administracija Baraka Obame, sada predsjedniku daje odriješene ruke da pokrene "preventivni" elektronski napad na bilo koju zemlju u svijetu, a da, pri tome, nema obavezu da pokaže niti dokaže kako dotična zemlja predstavlja opasnost po nacionalnu bezbjednost Amerike.

U knjizi Pola Robertsa i Lorensa Stratona "Tiranija dobrih namjera", autori skreću pažnju da u današnjoj Americi velikih parola o demokratiji i slobodi, imate ništavne šanse da budete nevini ako vas mašinerija pseudorata protiv terora obiljeleži kao njen objekt.

Pored Robertsa i Stratona tu je i Trevor Aranson koji u svojoj knjizi "Fabrika terora unutar rata protiv terora" dokumentuje da je Američki federalni biro (FBI) do sada inscenirao 150 "terorističkih zavjera", a da je u većem broju ovih "namještaljki" najobičnijim imigracionim prestupima prilepljena etiketa "terora". U "Tiraniji dobrih namjera" stoji doslovno: "Ako su vlada i FBI krenuli na vas, smatrajte se već osuđenim."

Pol Roberts sumira fakte i dokumente koji potvrđuju da je, Barak Obama akumulirao a poslije njega to nasleđuje svaki novoizabrani predsjednik, toliko vlasti u rukama kakvu nisu imali Moamer Gadafi i Sadam Husein zajedno u svojim državama. Takva autokratija u rukama dvojice legalno izabranih predsjednika koje su oni uklonili bila je u Americi okidač za njihovu demonizaciju, ubistvo i rušenje režima.

Pristalice ovakve politike u Americi ali, bogami, i "mali ljudi" na brdovitom Balkanu, još uvijek vjeruju da predsjednik USA, zbog svoje empatije nije u stanju da teroriše vlastite građane i kažnjava "neposlušne" širom svijeta. Takvo vjerovanje pije vodu koliko i pretpostavka da će Izraelci, recimo, biti milostivi prema Palestincima samo zato što se dobro sjećaju kako je Hitler mučio Jevreje.

Аустријским пописом из 1846. године на простору данашње Хрватске је живјело 2 милиона 643 хиљаде Срба

Пише Милан Сантрач 



  Аустријским  пописом  из 1846. године на простору данашње Хрватске је живјело 2 милиона 643 хиљаде Срба

 

Хајнрих Бенхаус, главни картограф Аустријског царства прије 173 године, тачније 1846. објавио је етнографску карту Аустријског цартства. На простору данашње Хрватске, овај германски картограф навео је да ту живи 836 хиљада Хрвата и 2 милиона 643 хиљаде Срба.

Картограф је врло прецизно без икаквих личних интереса навео колико на тој територији живи и ког становништва. Из овога се види да је на тлу тадашње Хрватске, Срба било три пута више у односу на Хрвате.

Овај етнографски податак, као и етнографску карту Европе из тог периода могу се наћу у трећем тому Енциклопедије Catena mundi III.
Следеће године, односно 1847. исти германски картограф објавио је етнографку карту Османског царства на тлу Европе. На простору данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине живјело је 99% Срба.

„Ту није било нити Бошњака, нити Босанаца, није било ни Црногораца“, објашњава главни уредник издавачке куће Catena mundi III.
На овај начин, велики картограф великог моћног Аустријског царства представио је етнографску слику Балкана.
Што се тиче бана Јосипа Јелачића током његове владавине био је познат његов став о „слоги и братинству” између Хрвата и Срба. Он то никада није доводио у питање. О томе свједочи и његов ћирилични проглас „Народу српском и хрватском у Троједној Краљевини Далмације, Хрватске и Славоније” у вези са својим именовањем за бана.
Питање које се намеће јесте: Шта се десило у ових 173. године, да један народ који је био најмногобројнији на простору Балкана толико се асимилира?
Историчари сматрају да је пројектима асимилације, протјеривања , ликвидације, уцјена и разним застрашивањем западних сила, Аустро-Угарске, Њемачке и Велике Британије дошло до драстичне промјене броја становника Српске националности. Краљевина СХС, а касније Југославија била је пројекат из кога су Срби изашли као најпораженији народ.
Након Краљевине СХС долази мрачни период НДХ-а и монструозна стратишта попут Јасеновца, гдје се „рјешава српско питање“ (једну трећину протјерати, једну трећину покатуличити, а једну трећину убити). 
Онда долазе и 90-е, а према попису становништва из 1991, последњем прије почетка рата, у Хрватској је живело 581.663 Срба. У периоду од 1991-1995. у Хрватској је у изганствно протјерано близу 250.000 хиљада Срба, од којих према попису из 2005. године у избјеглиштву живи њих 200.000.
Рачуница показује следеће од 2 милиона 643 хиљаде Срба из 1843. године, у Хрватској данас живи свега 186. 633 тј. 4,36 %. За мање од 2 вијека један народ изгубио је близу 2 и по милиона становника, ако нису сви страдали тјелесно, асимилацијом њиховни потомци  су протјерани и свакако су страдали духовно.

DJETINJSTVO MOJE DRAGO

Piše Milan Santrač


                            DJETINJSTVO  MOJE  DRAGO


Koliko puta sam čuo kad neko kaže kako nema šta obući a ormani puče od razne garderobe, kad otvore fižider prepun salame, sira, slanine, kobasice....gledaju u njega pet minuta i onda prevale preko usta kako u kući nema ništa za pojesti.

U vrijeme mog djetinjstva živjelo se siromašno, kupovalo se samo najneophodnije, odjeća je krpljena a školskim knjigama se služilo više generacija zbog čega je u njima nedostajalo listova a neke su u potpunosti bile pocijepane. Mi nismo mislili da nam nešto nedostaje, imali smo malo ali nam je bilo dovoljno.
Kad bi majka ulegla nas, djecu prala je našu odjeću, kačila je na štrik koji je uvijek i skoro u svakoj kući bio zategnut iznad šporeta, bosanca ili fijakera, kako smo ga zvali. Cijele noći je sjedila, štrikala za nas čarape, rukavice ili dšempere i ložila vatru kako bi se odjeća osušila da bi mi imali šta obući za odlazak u školu. Mi nismo znali da postoji riječ, sendvič niti šta bi ona mogla pretstavljati. Naše majke su nam mazale hljeb i mast sa alevom paprikom, kad je bilo sira a često ga nije bilo, onda bi dobili koju šnitu sa sirom. Po povratku iz škole nismo postavljali pitanje šta ima za ručak već smo sjedali za sto i jeli ono što je majka skuvala?

Seoska djeca nisu imala igračke već se svako za sebe snalazio čime će se igrati. Još i danas pamtim i žalim za jednom malom crvenom, gumenom lopticom koja nije bila veća od sklopljene pesnice odraslog čovjeka. Kupili su mi je roditelji jednog ljeta u Bosanskoj Krupi kada su tamo otišli da prodaju nešto od naših skromnih poljoprivrednih proizvoda. Poslije prodaje tim novcem bi nas spremali za školu, kupovali nešto od preobuke, gumene Batine opanke kako smo ih zvali i još po neku sitnicu ako im šta pretekne. Tog ljeta su odvojili neku crkavicu i kupili mi tu malenu loptu. Iza naše kuće je proticao veliki potok obrastao trskom i šašom a ja sam lopticu udarao o zid kuće pa sam je hvatao kada se ona odbijala od zida. Ta moja igra nije trajala više od petnaestak minuta kada sam, valjda, lopticu malo jače udario o zid a ona umjesto u moje ruke, odskočila u trsku pored potoka. Voda je dohvatila i odnijela. Uprkos svim pokušajima mojih roditelja, sestara i mene, nismo je uspjeli pronaći. Još pamtim kako je izgledala i ponekad u mislima je bacam na zid naše male kuće koje odavno više nema.

Kao i ostala djeca pokušavao sam napraviti neku igračku za sebe koja u stvari i nije bila igračka već neka alatka koja je trebalo da liči na onu pravu kojom su se odrasli služili. Satima sam pokušavao napraviti zamišljenu stvar a onda bi me majka upitala:
"Sine, Mile, hoće li valjati to što radiš"?
"Ne znam, majko", odgovarao sam ne prekidajući rad.
Ona je znala da nisam u stanju napraviti to što sam zamislio ali me nije htjela obeshrabriti već je onako, mudro dodala:
"Teško ti je to, sine, umorićeš se, odmori pa to nastavi sutra raditi".
Obično bih poslušao njen savjet i ostavljao svoje majstorisanje.
Tako sam jednom pokušavao napraviti neka kolica i kako nisam uspjevao ona je vidjela moje veliko razočarenje te riješila da mi pomogne. Otišla je kod svog oca, našeg đeda Jovice i zamolila ga da uzme njegova odbačena kolica od drvenog pluga. U to vrijeme je rijetko ko u našem kraju imao gvozdeni plug, prevrtač kojem se ralo okreće za svaku brazdu. I ako smo onaj drugi zvali drveni plug, imao je metalno ralo ali se nije moglo okretati već se njiva orala jednom stranom pa se prelazilo na drugu kako bi se brazde složile. Takvi plugovi su imali dva točka od kojih je jedan bio veći od drugog jer je veći išao u brazdu a manji van nje. Tada nisam znao zašto točkovi nisu jednaki, mislio sam da je učinjena neka greška i to je bilo jedino što mi se nije sviđalo na tim kolicima? Kad je majka donijela ta kolica mojoj radosti nije bilo kraja. Zavezao sam za njih jednu granu sa puno lista i jurio kao vjetar kolskim putem preko utrine nedaleko naše kuće a iza mene se dizao oblak pračine. I moji drugovi su dolazili pa su trčali pored mene a često sam im prepuštao da oni vuku kolica. Bili smo prljavi od prašine ali nasmijanih lica. Često sam pogledao prema kući i vidio majku kako zadovoljno gleda našu igru.

Prošlo je od tada mnogo godina. Skoro da više niko ne živi u mom selu koje često nazivam Glibajac zbog blata kojeg je u proljeće i jesen bilo mnogo, a to žitko blato u mom kraju zovu glib pa otud i ja dadoh nadimak mome dragom selu. Blatnjavi putevi su zarasli u trnjake i vrbake, nestale su pjesme momaka, zvonki djevojački smijeh, zaćutale su i frule pastirske, njive neorane i livade nekošene. Umukle su vodenice, više se ne čuje vesela igra čeketala na površini žrvnja ispod kojeg je sipilo zlatno-žuto brašno. U selu je ostalo samo nekoliko ubogih seljana koji imaju potrebu za tuđom pomoći većom od njigove snage da selu vrate bar dio onoga što ga je krasilo. Rat je opustio sve ali nije moja sjećanja pa ih zapisujem kao drage uspomene na teška vremena ali i sa porukom svima da budu zahvalni na onome što imaju i što su im njihovi roditelji uspjeli pružiti.